Ознака: Opera

KARMEN (Libreto) – Žorž Bize

Žorž Bize – KARMEN / Libreto (koji su napisali Meijak i Alevi) govori Miloš Žutić

Karmen je jedna od najpopularnijih opera na svetu. Napisao je Žorž Bize. Libreto su napisali Anri Mejak i Ludovik Alevi. Bazirana je na noveli, koji je napisao pod istim naslovom Prosper Merime. Premijera opere je bila u Parizu, 3. marta 1875. a prvo izvođenje u Beogradu bilo je 6. aprila 1923. godine.

LIBRETO

Ne znam gospodine ko ste i odakle ste, ali pošto ste obećali da ćete predati ovaj medaljon staroj ženi u Pampeluni, ispričaću vam žalosne zgode koje su moj život iz osnova izmenile, ili da kažem: uništile. Reći ćete onoj staroj, dobroj ženi, mojoj majci, da sam mrtav ali ne recite kako.

Zovem se Hoze Lizarabergoa, a vi gospodine dovoljno poznajete Španiju da bi vam moje ime kazalo da sam Bask i stari hrišćanin.

Jednog dana pođoh putem i sretoh dragone iz konjičke pukovnije u Almasu. Naši brđani brzo nauče vojnički zanat, te se i ja toga prihvatih. Postadoh brigadir i malo je nedostajalo da dobijem čin narednika, kada me, po nesreći, dodele na stražu pred tvornicom cigareta u Sevilji.

Čini mi se da još gledam vrata na koja se ulazi u ovu fabriku i stražarnicu pokraj nje.

Za vreme jednog mog stražarenja desio se događaj koji će, tada to nisam slutio, imati vrlo kobne posledice na moj životni put.

U ovoj fabrici radi četiri stotina ili pet stotina žena. One savijaju cigare, radeći u velikoj dvorani, a muškarci ovamo nemaju pristup jer se žene, osobito mlađe, raskopčavaju ili skinu kada je vruće. Naročito za vreme pauze ljudi i vojnici prilazili su vratima i dobacivali radnicama, ali ja se nisam makao sa klupe na kojoj sam obično sedeo. Uostalom, ja sam se plašio Andaluskinja. Nisam još bio privikao na njihov način, samo šale i podvale, al’ nikada ni jednu pametnu reč da čuješ.

Zadubih se u svoje misli, kad čujem građane gde uzvikuju: „Evo Gitanile!“

Digoh glavu i ja je videh. Beše petak koji nikad neću zaboraviti. Videh Karmen. Imala je crvenu suknju koja je bila veoma kratka tako da su se videle bele svilene čarape, cipelice od crvene kože pričvršćene vrpcama jarko crvene boje.  Rastvorila je svoju mantilu da bi pokazala ramena i veliki stručak bagremova cveta što joj je virio iz košulje, klateći se u kukovima, i pevušeći.

Osetio sam da me Karmen posmatra.

– Kume, – reče mi na andaluzijskom – zar ti nije dosadno?

Ja joj ne odgovorih i dalje nastavih da se bavim svojim poslom. Tako Karmen stade obigravati oko mene, ne bi li izvukla neku reč iz mojih usta, ali ja, naročito na poslu, nisam voleo da sa ovako razuzdanim devojkama zapodevam bilo kakve razgovore.

No, ona ostade istrajna. Kad je videla da ja ne marim za nju, baci mi bagremov cvet koji me zgodi pravo u lice. Pošto je ušla u fabriku, ja podigoh ovaj bagremov cvet koji je bio pao na zemlju meni do nogu. Ne znam šta mi bi, no ja ga pokupih a da to moji drugovi nisu primetili i stavih ga u svoju bluzu. Prva glupost.

Dva ili tri sata kasnije, još sam uvek na to mislio, kad u stražarnicu bane vratar, sav uzbuđen i izobličen. Reče nam da je u velikoj dvorani gde se prave cigare ranjena jedna žena i da valja poslati stražu. Narednik mi reče da uzmem dva momka i da odem onamo da vidim. Uzmem, dakle, dva momka, i krenem ka fabrici.

Gužva je bila neopisiva. Usred velike vike, vriske i piske, Karmen je i dalje mlatarala rukama, dok je jedna žena okrvavljena ležala na podu. Ja pokušah da saznam šta se desilo, ali sam u toj gužvi jedva šta uspeo da razaberem. Najzad, bi mi jasno da je Karmen potegla nož i ranila ovu ženu, a ja moradoh da je dovedem pred narednika vezanih ruku.

On mi reče da je čuvam i da je nigde ne puštam dok se on ne vrati sa nalogom za hapšenje.

Karmen je, na moje zaprepašćenje, počela da pevuši, da koketira, bacajući svoje izazovne poglede kao da nije zapala ni u kakvu nepriliku.

– Moj časniče, kamo me vodite? – upita me.

– U zatvor, draga moja. – odvatrih blago, kao što dobar vojnik govori sa sužnjem.

– Gospodine časniče, smilujte se meni jadnici, pustite me da pobegnem. Tako ste mladi i zgodni, daću vam “bar laki” pa će vas sve žene voleti. Ja ću da vas gurnem, a vi padnite na zemlju da me ovi kastiljanski žutokljunci ne bi zadržali.

 

Smilovah se, i učinih kako mi je ona predložila i rekoh joj:

 

– E, pa dobro! Pokušajte, neka vam naša Gospa od brda bude na pomoći.

Tako i učinismo, da se Karmen spase neprilike u koju je bila pala, a ja upadoh u takvu iz koje se više nikada neću izvući.

Pošto mi oduzeše čin, ja sam smatrao da sam prepatio dovoljno, ali sam morao podneti još jedno poniženje. Kada sam pušten iz zatvora, postaviše me da stražarim kao običan vojnik. Ne možete zamisliti šta ponosan i osetljiv čovek oseća u takvoj prilici.

Jednom prilikom stražarenja Karmen slučajno naiđe i prepozna me.

– Časniče moj, – reče mi – ti stražariš kao običan vojnik? Ako voliš dobru prženu ribu, idi u „Trianu“ ili kod Lilasa Pastije, ja ću biti tamo.

Dva dana kasnije dođoh u ovu gostionicu, u kojoj je bilo ljudi svake vrste ali najviše čudnih i sumnjivih. Ubrzo naiđe i Karmen. Poče da peva, a tamošnje Gitanile da plešu i da se vesele uz zvuke kastanjeta.

Međutim, dođe veče i ja čuh trubu i bubnjare kako sviraju povečerje i zovu u kasarnu.

– Moram u kasarnu na zbor. – rekoh Karmen.

– U kasarnu? – reče ona prezrivo. – Jesi li ti rob da se bojiš batina? Baš si pravi kanarinac i po ćudi i po delu. Idi, ti imaš kokošije srce!

Ostadoh, pomirivši se unapred s kaznom koja mi ne gine. Ali nešto mi ipak nije dalo mira. Ponovo čuh trubu i bubnjare te htedoh da krenem.

– Znaš li, kume? Meni se sve čini da te malko volim, no to neće trajati dugo. Pas i vuk ne mogu se dugo slagati. Kad bi prešao na ciganski zakon ja bih možda poželela da budem tvoja romi, no to su gluposti. To je nemoguće, zar ne? Uostalom, ja bih rekla da ti mene ne voliš. Ne misli više na svoju Karmensitu, jer bi te ona mogla naterati da zapadneš u još veće neprilike.

Počeh da je uveravam da je i ona meni vrlo draga i da ja nju volim.

Začuh ponovo trubu i bubnjeve, a ona, videći moju neodlučnost, prezrivo mi reče:

– Idi! Vidim ja kuda te srce vuče.

I ja počeh ponovo da je uveravam da mi ona mnogo više znači nego što može i da pretpostavi. Ispričavši joj ono što osećam, spremih se da krenem.

U taj mah čuh neku gužvu na ulaznim vratima. Čuo sam još ranije od Karmen za nekoga veoma spretnog pikadora, koji se zvao Lukas. On je često navraćao u gostionicu kod Lilasa Pastije, tako da ni ovoga puta nije propustio priliku da vidi Karmensitu.

On je ušao u gostionicu praćen veoma šarenom svitom i Karmen mu pade u zagrljaj. Pikador je bio veoma izdašne ruke, častio je sve redom, pozvavši sve, pa i mene, na veliku fijestu u Sevilji. Ništa ne odgovorih ali mu ipak učtivo mahnuh rukom u znak zahvalnosti, i kad on ode, isto onako bučno kako beše i došao.

Malo kasnije, spremih se ja da pođem u kasarnu, ali gospodine, vrag ne miruje. Neprilika dođe onda kad joj se najmanje nadaš.

Kod Lilasa Pastije navraćali su i drugi dragoni, pa tako bi i one večeri. Mlad i visok čovek, poručnik u našoj pukovniji, očigledno dobro raspoložen, krenu da se pozdravi sa Karmen.

– Šta ti radiš ovde? – upita me on. – Gubi se, smesta!

Nisam se mogao pokrenuti, bio sam kao uzet. Oficir se naljuti videvši da ne odlazim i da nisam čak skinuo ni kapu koja se ne nosi izvan službe. Uhvati me za rame i grubo me prodrma.

Ne znam šta sam mu rekao, no poručnik je trgnuo svoj mač, na što sam i ja potegao svoj. Karmen i ostali umešaše se u ovu svađu koja je pretila da se pretvori u pravo krvoproliće.

Najzad nas savladaše obojicu i poručnik mi reče:

– Vratićeš se ti. Još ćemo nas dvojica razgovarati.

I sav besan napusti gostionicu.

– Ludi kanarinče – reče mi Karmen, – ti ne znaš drugo nego da praviš gluposti. Jesam li ti rekla da ću ti doneti nesreću. Ajde, svemu ima leka, a sada se presvuci pa sa nama u planine, ako ne želiš još veće neprilike.

I ja bez dvoumljenja prihvatih njen predlog. I to je očigledno bila najveća greška u mom dotadašnjem životu.

Moja majka je nekako saznala šta se sa mnom zbilo i pokušala da me odvrati od mog nedostojnog krijumčarskog posla u koji me je uvela Karmen, nastojeći da mi pošalje nešto novca i hrane. Beše mi namenila i jednu devojku dugih plavih vitica koju sam znao još kao dečak. Jednom prilikom, spremasmo se na pohod prema moru, kad me zovnu jedan od krijumčara.

– Don Hoze – reče mi – izgleda mi da se neka devojka raspituje za tebe. Sam bog zna kako je dospela među ove gudure, i da je ostala i živa i čitava.

Nisam mogao da se prisetim u prvi mah ko bi to mogao da bude, ali tad spazih moju susetku i drugarku iz detinjstva.

Gospodine, možete li shvatiti kakvo osećanje obuzme čoveka kada se podseti na srećni period svoga života, i kada mu se pojavi zračak nade pokazujući mu put do izbavljenja? Tako je upravo bilo sa mnom kad spazih moju družbenicu.

Zagrlih je snažno, a ona mi dade novac i pismo od majke savetujući me i moleći da se vratim majci i njoj u selo.

Gospodine, ja sam sve učinio da ne izgubim Karmen, da je zadržim, da je nateram da me voli, ali to se izgleda ne može postići. Pokušavao sam da je podsetim na srećne dane, na sve ono što sam učinio za nju i žrtvovao zbog nje, ali Gitanila kao da nije imala srca.

Spazih je na ulazu u arenu. Doteranu i, činilo mi se, lepšu nego ikada. Moje odrpano odelo i lice zaraslo u bradu nikako se nisu uklapali u utisak koji je ona svojom pojavom ostavljala.

Ja joj priđoh i preprečih put. Ponovo je zamolih da ostane sa mnom.

Ona mi reče:

– Voleti te više ne mogu. Živeti sa tobom neću.

Bes me obuze. Izvadih nož.

– Pitam te poslednji put: Hoćeš li ostati sa mnom?

– Ne, ne i ne! – odvrati ona lupajući nogom o zemlju.

Zatim skine prsten koji sam joj dao i baci ga na zemlju.

Dva puta je udarih nožem. Bio je to nož ćoravoga Garsije, koji sam uzeo pošto se moj bio slomio.

Pala je nakon drugog udarca, nije ispustila ni glasa. Čini mi se da još sada vidim veliko crno oko koje me uporno gleda, a onda se najednom zamaglilo i zaklopilo.

Nekoliko trenutaka, čini mi se, nisam bio svestan šta sam uradio. Čitav moj život kao da se pojavio preda mnom, ukazujući na svu besmislenost i očaj.

Pa, tako… Gospodine, predajte ovaj medaljon staroj ženi u Pampeluni, i kao što rekoh, saopštite da sam mrtav, ali ne recite kako.

Anri Mejak i Ludovik Alevi

Đuzepe Verdi – VINSKA PESMA, TRAVIJATA / Giuseppe Verdi – Libiamo ne’ lieti calici (Brindisi), La Traviata (1853)

Đuzepe Verdi – VINSKA PESMA, TRAVIJATA / Giuseppe Verdi – Libiamo ne’ lieti calici (Brindisi), La Traviata (1853) Tekst (srpski, italijanski, engleski):

Sad pijmo, nek čaša se blista u ruci,
U srcu nek plamti od vina žar.
Uz vino i pesmu nek čuju se zvuci,
To dvoje – od boga je dar!

Ko voli da pije – nek  živi taj,
U pesmi on vino nek slavi,
Jer ono nam dušu razgali,
Na zemlji stvara raj…

Sad pijmo! Nek čaša se blista u ruci,
To dvoje – od boga je dar!

Giuseppe Verdi – Libiamo ne’ lieti calici (Brindisi) / La Traviata

Alfredo
Libiamo, libiamo ne’lieti calici
che la bellezza infiora;
e la fuggevol, fuggevol ora
s’inebrii a voluttà.
Libiam ne’dolci fremiti
che suscita l’amore,
poiché quell’occhio al core onnipotente va.
Libiamo, amore, amor fra i calici
più caldi baci avrà.

Flora, Gastone, Barone, Dottore, Marchese, coro:
Ah, libiam, amor fra’ calici
più caldi baci avrà.

Violetta
Tra voi, tra voi saprò dividere
il tempo mio giocondo;
tutto è follia, follia nel mondo
ciò che non è piacer.
Godiam, fugace e rapido
è il gaudio dell’amore;
è un fior che nasce e muore,
ne più si può goder.
Godiam, c’invita, c’invita un fervido
accento lusinghier.

Flora, Gastone, Barone, Dottore, Marchese, coro:
Ah, godiamo, la tazza, la tazza e il cantico,
le notti abbella e il riso;
in questo, in questo paradiso ne scopra il nuovo dì.

Violetta: La vita è nel tripudio.
Alfredo: Quando non s’ami ancora.
Violetta: Nol dite a chi l’ignora.
Alfredo: È il mio destin così.

Tutti
Ah, godiamo, la tazza, la tazza e il cantico,
le notti abbella e il riso;
in questo, in questo paradiso ne scopra il nuovo dì.
Ah, ah, ne scopra il dì. (Ne sco, il no, il novo dì.)
Ah, ah, ne scopra il dì. (Ne sco, il no, il novo dì.)
Ah, sì… (Sì, ne scopra, ne scopra il nuovo dì…)

Tekst pesme: Francesco Maria Piave

Let’s drink from the joyful cups (engleski):

Alfredo
Let’s drink, let’s drink from the joyous chalices
that beauty blossoms.
And may the fleeting moment
be elated with voluptuousness.
Let’s drink from the sweet thrills
that love arouses,
because that eye aims straight to the almighty heart.
Let’s drink, my love: the love among chalices
will have warmer kisses.

Flora, Gastone, Barone, Dottore, Marchese, Chorus
Ah, let’s drink, my love: the love among chalices
will have warmer kisses.

Violetta
With you, with you I’ll be able to share
my cheerful times.
Everything is foolish in the world
which is not pleasure.
Let’s enjoy ourselves, for fleeting and quick
the delight of love is:
it’s a flower that blooms and dies
and can no longer be enjoyed.
Let’s enjoy ourselves, fervent
flattering voice invites us.

Flora, Gastone, Barone, Dottore, Marchese, Chorus
Ah, let’s enjoy the cup, the cup and the chants,
the embellished nights and the laughter;
let the new day find us in this paradise.

Violetta: Life means celebration.
Alfredo: If one hasn’t known love.
Violetta: Don’t tell someone who doesn’t know.
Alfredo: But this is my fate.

All
Ah, let’s enjoy the cup, the cup and the chants,
the embellished night and the laughter;
let the new day find us in this paradise.
Ah, ah, let the new day find us. (We shall let the new day find us.)
Ah, ah, let the new day find us. (We shall let the new day find us.)
Ah, yes… (Yes, we shall let, we shall let the new day find us…)

Tokom februara 1852., boraveći u Parizu, Verdi je imao prilike da, u teatru „Vodvilj“, vidi dramu Dama s kamelijama, koju je prema sopstvenom romanu sačinio Dima Sin. Bio je više nego impresioniran. Već prvog januara sledeće godine, pisaće svom napuljskom prijatelju De Santisu: „Za Veneciju radim Damu s kamelijama, koja će, možda, imati naslov Travijata. Jedan savremeni sadržaj. Neko drugi možda ga ne bi radio zbog kostima, zbog vremena, i zbog hiljade drugih obzira, ja ga radim s punim zadovoljstvom“… Međutim, Verdijeva Travijata nije Dama s kamelijama A. Dime, iako od njega i potiče. Ona se od tog „temelja“ – otisla, već i samim svojim naslovom – Travijata, dakle, ONA KOJA JE SKRENULA S PUTA.

Kao i sva dobra dela, i Travijata je mnogoznačna, ispunjena karakterima najraznovrsnijih i najoprečnijih pobuda i delovanja koja treba učiniti živim i delotvornim ako se želi biti njen (dostojan) tumač, ako se hoće biti savremen, što je njom Verdi i želeo i uspeo biti.

Travijata je – revolt. Protest. Ako to nije, ona ne može biti – sadašnjost. Naravno, naša! Ne treba, ili ne bi trebalo nikako smetnuti s uma jednu rečenicu koju je Verdi izrekao u pismu libretisti Pjaveu povodom rada na Magbetu: „Ako na možemo da napravimo jednu genijalnu stvar, nastojimo da ne napravimo jednu opštu stvar!“ Te reči su bile njegov kredo, te reči su i – testament.

Dr Slobodan Turlakov

TRAVIJATA – opera u četiri čina

Prvi čin

U svom pariskom salonu, kurtizana Violeta Valeri, čuvena pariska kurtizana, pozdravlja goste na zabavi. Tu su Flora Bervoa, Markiz d’Obinji, njen ljubavnik Baron Dufol i Gaston koji dovodi njenog novog obožavaoca Alfreda Žermona. Ovaj mladić, koji joj se uvek divio iz daljine, pridružuje joj se u vinskoj pesmi. Orkestar se čuje iz susedne prostorije, i dok gosti kreću da igraju, Violeta oseti vrtoglavicu i odlazi u gostinjsku sobu da se povrati. Alfred koristi priliku da joj izrazi svoju ljubav. Ona ga u početku odbija i pravi šale na njegov račun, ali dirnuta njegovom iskrenošću pristaje da se ponovo sastane sa njim. Ovo čuje Baron Dufol i u znak protesta odlazi. Violeta na rastanku poklanja Alfredu jednu kameliju i kaže mu da može da je vidi tek kad ona uvene. Kada gosti odu, Violeta se suočava sa novim, savim nepoznatim osećanjem.

Drugi čin

Nekoliko meseci kasnije Alfred i Violeta žive u poljskoj kući blizu Pariza i čini se da su veoma zedovoljni. Ali, kada mu služavka Anina otkrije da je Violeta prodala svoj nakit kako bi mogla da plati izdržavanja kuće, Alfred odlazi u grad da reši problem. Njegov otac dolazi kod Violete kako bi otrgao sina iz njenog naručja. Iako impresioniran Violetinom otmenošću, on joj objašnjava da skandal koji ta veza izaziva ugrožava veridbu njegove kćerke. Violeta u početku tvrdi da ne može da napusti svoju ljubav, ali teška srca pristaje da žrtvuje svoju ljubav. Kad se Alfred vrati zatiče je kako piše pismo. Zbunjen je jer je saznao za očevu posetu. Violeta ga umiruje i odlazi, a sluga mu donosi njenu oproštajnu poruku. Otac se vraća i očajnog mladića teši pozivajući ga da se vrati u Provansu. Kad ugleda na stolu pozivnicu za Florin bal, Alfredo posumnja da ga je odbacila zbog drugog i odlučuje da se suoči sa njom.

Treći čin

Na svom balu te večeri, Flora od saznaje za njihov rastanak. Društvo je veselo, igraju i kockaju se. Tu je i Alfred, prepun gorkih komentara o ljubavi. Neobuzdano se kocka. Violeta stiže sa Baronom Dufolom, koji joj zabranjuje da razgovara sa mladićem. Svi odlaze na večeru, a Violeta, plašeći se Baronovog gneva, pokušava da Alfreda nagovori da ode. On to tumači kao priznanje da je zaljubljena u Barona. Slomljena, ona se pretvara da je to istina. Sad Alfredo doziva sve, optužujući svoju bivšu ljubav za izdaju i bacajući joj svoj kockarski dobitak pod noge. U tom trenutku stiže i njegov otac koji, kao i ostali gosti, osuđuje takvo ponašanje i primorava ga da napusti bal.

Četvrti čin

U Violetinoj spavaćoj sobi, šest meseci kasnije, doktor Grenvil saopštava Amini da njena gospodarica ima tuberkulozu i da joj nije preostalo još mnogo vremena. Violeta po ko zna koji put čita pismo Alfredovog oca koji joj saopštava da je mladić saznao istinu i da je pošao ka njoj da joj se izvini. Ali Violeta oseća da je već kasno. U Parizu je karneval i kada povorka prođe, Anina utrčava najavljujući Alfreda. Ljubavnici strastveno prave planove kako će zauvek napustiti Pariz. Violeta prikuplja poslednje atome snage i doživljava svoje poslednje trenutke u naručju svoje ljubavi.

Travijata je mnogo više od tužne priče o sudbini Dame s kamelijama. Ona sadrži muzikom ispričanu sveopštu istinu o životu punom prepreka, nesporazuma i događaja koji uglavnom ne dolaze u pravo vreme – a upravo je to ono u čemu se svako od nas prepoznaje.

Video: Đuzepe Verdi – VINSKA PESMA, TRAVIJATA / Giuseppe Verdi – Libiamo ne’ lieti calici (Brindisi), La Traviata (1853) Tekst pesme (srpski, italijanski, engleski)

MUZIKA

Tekstovi pesama, biografije, citati, zanimljivosti… Plejada najboljih autora domaće muzičke scene i muzičara koji su ostavili neizbrisiv trag:

ZVONKO BOGDAN

JANIKA BALAŽ

ARSEN DEDIĆ

Zlatan Stipišić GIBONNI

ĐORĐE BALAŠEVIĆ

MILADIN ŠOBIĆ

Branimir Johnny Štulić / AZRA

DARKO RUNDEK / HAUSTOR

VLATKO STEFANOVSKI

YU GRUPA

Radomir Mihailović TOČAK / SMAK

Muzika iz filmova, predstava i TV serija

Đuzepe Verdi – VINSKA PESMA, TRAVIJATA / Giuseppe Verdi – Libiamo ne’ lieti calici (Brindisi), La Traviata (1853)

Istaknuti albumi:

S ONE STRANE DUGE (Album) – Manda, Ljuba, Magi, Bora, Bebi Dol, Anica Dobra, Neša Galija, Zana…

KONCERTI:

YU GRUPA, R. M. Točak, Koja, Čutura, Cane, Anton – KONCERT (2015)

TRESE. LUPA. UDARA. – Koncert 2017.

Cane i Škrtice – Koncert 2017.

Bajaga i Instruktori Koncert Arena, Beograd 01. 12. 2018.

Sviramo crtaće Koncert – Simfonijski orkestar i Hor Rts-a

Parni Valjak – KONCERT, Beograd 24. 06. 2017.

Gibonni – Prvi koncert u Srbiji (Subotica, 01. 12. 2010.)

Zafir i Vasil Hadžimanov – Koncert 2017.