Kutak za Bistrooke
Некатегоризовано

Tin Ujević – MOLITVA BOGOMAJCI ZA RABU BOŽJU DORU REMEBOT

MOLITVA BOGOMAJCI ZA RABU BOŽJU DORU REMEBOT 

I

Pred tvojim slavnim, Majko, dražima,
ja pjan i besan, sasvim nedostojan,
ko trska lak, ko dete nepostojan
u mraku klonuh s crnim lažima.

I kost, i mozak bol izažima;
a teško onom ko je, nespokojan,
u jadu srećan, a u sreći zdvojan
lutao noćnim, sam, pejzažima

– I nigde nije našo obećane
ljubavi, nigde grehu oproštenja,
i nigde nije našo rosne mane,

i nigde čistog srebra Pozdravljenja
i nigde nije našo Vivijane,
i nigde krvi svetog Otkupljenja. –

II

Blažena Gospo moje sede majke,
Marijo, zvezdo belih naraštaja,
s usnice tvoje, s ruku punih Sjaja,
ja popih prve neborajske bajke.

Srce je Majke srce Bogomajke:
ja znam da mnogi ljudski greh utaja,
i znam da srodne duše srećom spaja,
izlaže astar povrh gnevne hajke.

I ti što znadeš za čim plače plot
i tugu cveta bereš očima,
znaćeš i zašto evo postah Got.

Znaćeš i zašto mene obli pot
i zašto moja tužba počima
za svetu ženu Doru Remebot.

III

O pred te noge s punim ritmom sfera
zavet u staklu položimo suze.
Pred svete noge nek se s plačem spuze
plameno srce dveju hemisfera.

Nek zemsku ljubav spase rajska vera,
Sveta Madona naše svetske Muze,
i nek uz tihi jauk kornemuze
razvije duša sokolova pera.

Ljubav je Bog, ne Dzeus ni Sabaot,
i zato nek je sanak blagoslovljen,
i neka pada drač i trnski plot;

Majka je Bog, ne Dzeus ni Sabaot,
i nek me čuje, kada vapim slomljen
za rabu Božju Doru Remebot.

IV

Svete joj oči kazuju: nevina,
a bele ruke dršću rajskom strasti.
U njenom vrtu znadoše se srasti
i oganj ruže, i nevinost krina.

Glas joj je tužan kao jek dolina
gde jaganjac je izašao pasti,
a u tom paklu što me može spasti,
do njena zlatna, plava Mesečina?

Pred njenim likom da se skromno klekne
u slavu bola i u slavu snova
kao pred neki živi jeruzalem.

I da se plače, i da se vera rekne,
i svaki uzdah Vita Nova,
a svaka suza drugi sjajni alem.

Tin Ujević (1891-1955)




back to top
Kutak za Bistrooke