Edgar Alan Po – ĆUTANJE

Edgar Alan Po – ĆUTANJE

  • Posted on: 19/07/2019
  • By:

ĆUTANJE

Bajka
Planinski vrhovi dremaju;
                       doline, vrleti i pećine ćute.
                                              – Alkman

„Slušaj me“ – reče đavo, spuštajući ruku na moju glavu. „Predeo o kome ti govorim je sumorna oblast u Libiji, na obalama reke Zeir. A tamo niti mira, nit ćutanja ima.
Vode reke imaju šafranovu i bolešljivu boju; i ne teku ka moru, već večito, pod crvenim okom Sunca, trepere hučnim i grčevitim tokom. Na obe strane muljevitog rečnog korita, miljama daleko, prostire se bleda pustinja džinovskih lokvanja. U toj samoći, oni uzdišu jedan drugome, i pružaju prema nebu svoje duge vratove, i njišu se tamo-amo svojim večitim glavama. Neko nerazgovetno mrmljanje izbija iz njih, kao survavanje podzemne vode. I uzdižu jedan drugome.
Ali postoji granica njihovom carstvu – granica mračne, užasne, guste šume. Tu je, kao talasi oko Hebrida, nisko žbunje, neprestano u pokretu. A na celom nebu nema ni daška vetra. Visoko, prastaro drveće večno se njiše tamo-amo uz moćan zvuk lomljave i treska. I sa njihovih vrhova, kap po kap, pada večna rosa. A pri korenju leži čudno, otrovno cveće, previjajući se u uznemirenom dremežu. Iznad, uz šušteći i glasan zvuk, sivi oblaci lete večito prema zapadu, dok se ne skotrljaju, kao vodopad, preko vatrenog zida horizonta. A na celom nebu nema ni daška vetra. I na obalama reke Zeir, niti mira, nit ćutanja ima.
»Bila je noć, i padala je kiša; i dok je padala, bila je kiša, a pošto je pala, beše krv. Stajao sam u močvari, usred visokih lokvanja, kiša mi je kvasila glavu – lokvanji su uzdisali jedan drugome u svečanosti svoje samoće.
I, iznenada, kroz tanku, jezovitu izmaglicu pojavi se tamnocrveni Mesec. Pogled mi pade na ogromnu sivu stenu, što je stajala na obali reke i bila obasjana svetlošću Meseca. Stena beše siva, i sablasna, i visoka – i stena beše siva. Na prednjoj strani nalazili su se znaci urezani u kamen, i prođoh kroz mnoštvo lokvanja dok ne dođoh do same obale, ne bih li pročitao slova na steni. Ali ih nisam mogao odogonetnuti. Vraćao sam se natrag prema močvari kada je Mesec zasjao intenzivnije. Okrenuo sam se i pogledao stenu i slova – i slova behu: SAMOĆA.
„Pogledah nagore; na vrhu stene stajao je čovek; sakrio sam se među lokvanje ne bih li otkrio njegove postupke. Čovek je bio visok i snažan; od ramena do stopala je bio prekriven starorimskom togom. Konture te osobe bile su nejasne, ali crte njegovog lica bile su crte božanstva; jer plašt noći i izmaglice, i Meseca, i rose ostaviše nepokrivene crte njegovog lica. Njegova obrva beše uzdignuta od mišljenja, njegovo oko divlje od brige; iz bora na njegovom licu pročitao sam priču tuge, i umora, i gađenja prema čovečanstvu, i žudnju za samoćom.
„Čovek je seo na stenu, naslonio glavu na ruku i gledao pustoš. Gledao je nadole prema niskom, nemirnom žbunju, pa zatim više, u visoko prastaro drveće i još više prema nebu koje je šumelo i tamnocrvenom Mesecu. Ležao sam u blizini, u zaklonu od lokvanja i posmatrao postupke čoveka. Čovek je drhtao u samoći; – noć je izmicala, ali on je sedeo na steni.
„I čovek skrenu svoju pažnju s neba i pogleda sumornu reku Zeir, njene žute, jezovite vode i bledo mnoštvo lokvanja. Slušao je uzdahe lokvanja i mrmljanje koje je iz njih dolazilo. Ležao sam u blizini, u zaklonu, i posmatrao postupke čoveka. Čovek je drhtao u samoći; – noć je izmicala, ali on je sedeo na steni.
„Tada sam se spustio prema zabitim mestima močvare, gađajući između divljih lokvanja i dozivao nilske konje koji su živeli u muljevitim dubinama močvara. Nilski konji su čuli moj poziv i dođoše sa vodenim bikovima pod stenu, i rikahu glasno i strašno pod Mesecom. Ležao sam blizu, u skloništu, i posmatrao postupke čoveka. Čovek je drhtao u samoći; – noć je izmicala, ali on je sedeo na steni.
„Tada prokleh prirodu kletvom haosa; strahovita oluja se skupljala na nebu, gde, pre toga, nije bilo ni daška vetra. Nebo je postalo modro od
besa oluje – kiša je šibala čovekovu glavu – potekle su bujice reke – reka se u agoniji penila – lokvanji su vrištali u svojim ležištima – šuma se mrvila pod vetrom – grmljavina se kotrljala – munje sevale – stena se ljuljala iz osnove. Ležao sam blizu, u zaklonu, i posmatrao postupke čoveka. Čovek je drhtao u samoći; – noć je izmicala, ali on je stajao na steni.
„Tada sam se razljutio i prokleh kletvom ćutanja reku, i lokvanje, i vetar, i šumu, i nebo, i grmljavinu, i uzdahe lokvanja. I smiriše se. Mesec je prestao da se tetura po svojoj putanji na nebu – grmljavina je zamrla – i munje nisu sevale – i oblaci su visili nepokretni – i vode su se vratile na pređašnji nivo i tu ostale – i drveće je prestalo da se njiše – lokvanji nisu više uzdisali – između njih se više nije čulo mrmljanje, nit je kroz celu beskrajnu pustinju bilo i senke zvuka. Pogledao sam slova na steni, promenila su se; – slova behu ĆUTANJE.
,,I pogled mi pade na lice čoveka, a njegovo lice je bilo bledo od užasa. I, munjevito, podiže glavu sa ruke, uspravi se na steni i osluškivaše. Ali nikakvog zvuka nije bilo kroz celu, beskrajnu pustinju, a slova na steni behu ĆUTANJE. Čovek se stresao, okrenuo glavu i pobegao tako daleko, i žurno, da ga više nisam video.“
Ima divnih priča u knjigama Maga, u melanholičnim knjigama ukoričenim čelikom. U njima, kažem, ima slavnih istorija nebesa, i zemlje, i moćnog mora – priča o duhovima koji vladaju morima, zemljom i božanskim nebom. Mnogo je znanja bilo u izrekama koje su sibile kazivale; svetih, svetih stvari koje su stari čuli od bledih listova što su drhtali oko Dodone – ali ovu bajku, o tome kako je živeo Alah, koju mi je đavo ispričao, sedeći pored mene u hladovini groba, smatram najčudnijom od svih! I pošto je đavo završio svoju priču, pao je nazad u šupljinu groba i smejao se. A ja se ne mogah smejati zajedno sa đavolom. I pošto se nisam smejao, on me prokle. Ris koji oduvek živi u grobu izađe zbog toga napolje i leže pored nogu đavoljih, netremice posmatrajući njegovo lice.

Edgar Alan Po