Kutak za Bistrooke
Poezija

Edgar Alan Po – ULALUMA

ULALUMA

Svod je bio pepeljast i modar;
stabla behu zgrčena i svela –
stabla behu samotna i svela;
beše ponoć i pusti Oktobar
leta nekog davno izbledela;
to bejaše Oberova močvar
sred Virovog maglenog predela –
tamo gde je Oberova močvar,
sred Virovog demonskog predela.

Tu, alejom titanskog vidika,
kràj čempresa bludio sam s Dušom –
kràj čempresi s Psihom, svojom Dušom.
Tad mi srce vulkanska panika
ispunjaše izmešana s tmušom –
tečna lava izmešana s tmušom
sumporastih brzaka s Janika
tamo gore na Severn pušnom –
što se ruši sa brda Janika
bolno cvileć na Severu pušnom.

Naš razgovor beše tih i bodar;
al’ misao skrućena i svela –
sva sećanja izdajna i svela, –
jer ne znasmo da beše Oktobar
niti ponoć leta izbledela
(ah, noć noć leta izbledela!) –
ne spazismo Oberovu močvar
(mada besmo već sred tog predela)
nismo znali Oberovu močvar
sred Virovog demonskog predela.

Tad, kad poče noć da se utapa
u sjaj zvezdâ od kojih je mnoga
najavila dan i svetla mnoga –
sjaj čudnovat otpoče da kapa
kad krâj staze dotače nam noga,
i iz koga blesnu zrak uštapa
dok s dva svoja dizao se roga,
lik Astarte i alem-uštapa
razgovetan sa dvoja dva roga.

Rekoh: “Kao Dijana je plava:
ona stiže prostorom uzdaha –
i smeška se predelom uzdaha:
zna da čovek retko miran spava
i da crv ga zauvek uzjaha,
ona prođe kroz sazvežđe Lava
da nas vine na nebesa plaha,
u letinski mir i gnezda plaha –
ona stiže ne strepeć od Lava,
da očima rastera noć straha –
ona stiže preko legla Lava
noseć ljubav u oku bez straha.”

Ali Psiha, dižući prst bledi,
Reče; “Tužna, te zvezde se plašim –
bledila se njenog čudno plašim: –
o požuri! čekanje ne vredi!
O poleti! za spasenjem našim!”
Bî u takvom užasu i bedi
da je krila pustila tlem prašnim –
bî u takvoj samrti i bedi
da je krila pustila tlem prašnim, –
tužno krila pustila tlem prašnim.

Odgovorih: „Sve je samo sanja:
poletimo toj svetloj jasnoći!
Ronimo u kristalnoj jasnoći!
Taj sibilski sjaj pun je nadanja
i lepote sad u ovoj noći! –
gle! – on trepti s neba usred noći!
Ah, sledimo trag ovog plamsanja
i bezbedni kraju ćemo doći –
daj krenimo za tragom plamsanja
i sigurno negde ćemo doći,
jer on trepti na Nebu sred noći!“

Smirih Psihu ljubeći je tiše,
terajući strah iz njenog uma,
kolebanje i strah njenog uma;
a kad staze ne bejaše više
ugledasmo vrata grobnog huma –
sa natpisom iznad grobnog huma;
rekoh: “Šta tu, sestro blaga, piše,
šta govori natpis iznad huma?”
Ona reče: “Ulaluma – Ulaluma!
Tu spi tvoja mrtva Ulaluma!”

Moj duh posta pepeljast i modar
kao stabla zgrčena i svela –
kao stabla samotna i svela,
i ja kriknuh: “Da, beše oktobar
u toj noći lèta izbledela –
kad putovah sred ovog predela –
strašan teret noseć sred predela –
kroz noć noći lèta izbledela
ah, kakva me zla sila prenela?
Sad tek vidim Oberovu močvar –
sred Virovog maglenog predela –
sad tek vidim Oberovu močvar
sred Virovog demonskog predela.”

Tad rekosmo skupa: “Da li čete
ovih šumskih demonskih vukova –
milosrdnih, sažalnih vukova –
da nam spreče put do tajne svete
što počiva sred ovih humova –
što je skrita sred ovih humova –
izvukoše utvaru planete
kroz limbove lunarnih duhova –
ove grešne treptave planete
sa dna Pakla planetnih duhova?”

Edgar Alan Po




back to top
Kutak za Bistrooke