Ознака: Edgar Alan Po

Edgar Alan Po – ĆUTANJE

ĆUTANJE

Bajka
Planinski vrhovi dremaju;
                       doline, vrleti i pećine ćute.
                                              – Alkman

„Slušaj me“ – reče đavo, spuštajući ruku na moju glavu. „Predeo o kome ti govorim je sumorna oblast u Libiji, na obalama reke Zeir. A tamo niti mira, nit ćutanja ima.
Vode reke imaju šafranovu i bolešljivu boju; i ne teku ka moru, već večito, pod crvenim okom Sunca, trepere hučnim i grčevitim tokom. Na obe strane muljevitog rečnog korita, miljama daleko, prostire se bleda pustinja džinovskih lokvanja. U toj samoći, oni uzdišu jedan drugome, i pružaju prema nebu svoje duge vratove, i njišu se tamo-amo svojim večitim glavama. Neko nerazgovetno mrmljanje izbija iz njih, kao survavanje podzemne vode. I uzdižu jedan drugome.
Ali postoji granica njihovom carstvu – granica mračne, užasne, guste šume. Tu je, kao talasi oko Hebrida, nisko žbunje, neprestano u pokretu. A na celom nebu nema ni daška vetra. Visoko, prastaro drveće večno se njiše tamo-amo uz moćan zvuk lomljave i treska. I sa njihovih vrhova, kap po kap, pada večna rosa. A pri korenju leži čudno, otrovno cveće, previjajući se u uznemirenom dremežu. Iznad, uz šušteći i glasan zvuk, sivi oblaci lete večito prema zapadu, dok se ne skotrljaju, kao vodopad, preko vatrenog zida horizonta. A na celom nebu nema ni daška vetra. I na obalama reke Zeir, niti mira, nit ćutanja ima.
»Bila je noć, i padala je kiša; i dok je padala, bila je kiša, a pošto je pala, beše krv. Stajao sam u močvari, usred visokih lokvanja, kiša mi je kvasila glavu – lokvanji su uzdisali jedan drugome u svečanosti svoje samoće.
I, iznenada, kroz tanku, jezovitu izmaglicu pojavi se tamnocrveni Mesec. Pogled mi pade na ogromnu sivu stenu, što je stajala na obali reke i bila obasjana svetlošću Meseca. Stena beše siva, i sablasna, i visoka – i stena beše siva. Na prednjoj strani nalazili su se znaci urezani u kamen, i prođoh kroz mnoštvo lokvanja dok ne dođoh do same obale, ne bih li pročitao slova na steni. Ali ih nisam mogao odogonetnuti. Vraćao sam se natrag prema močvari kada je Mesec zasjao intenzivnije. Okrenuo sam se i pogledao stenu i slova – i slova behu: SAMOĆA.
„Pogledah nagore; na vrhu stene stajao je čovek; sakrio sam se među lokvanje ne bih li otkrio njegove postupke. Čovek je bio visok i snažan; od ramena do stopala je bio prekriven starorimskom togom. Konture te osobe bile su nejasne, ali crte njegovog lica bile su crte božanstva; jer plašt noći i izmaglice, i Meseca, i rose ostaviše nepokrivene crte njegovog lica. Njegova obrva beše uzdignuta od mišljenja, njegovo oko divlje od brige; iz bora na njegovom licu pročitao sam priču tuge, i umora, i gađenja prema čovečanstvu, i žudnju za samoćom.
„Čovek je seo na stenu, naslonio glavu na ruku i gledao pustoš. Gledao je nadole prema niskom, nemirnom žbunju, pa zatim više, u visoko prastaro drveće i još više prema nebu koje je šumelo i tamnocrvenom Mesecu. Ležao sam u blizini, u zaklonu od lokvanja i posmatrao postupke čoveka. Čovek je drhtao u samoći; – noć je izmicala, ali on je sedeo na steni.
„I čovek skrenu svoju pažnju s neba i pogleda sumornu reku Zeir, njene žute, jezovite vode i bledo mnoštvo lokvanja. Slušao je uzdahe lokvanja i mrmljanje koje je iz njih dolazilo. Ležao sam u blizini, u zaklonu, i posmatrao postupke čoveka. Čovek je drhtao u samoći; – noć je izmicala, ali on je sedeo na steni.
„Tada sam se spustio prema zabitim mestima močvare, gađajući između divljih lokvanja i dozivao nilske konje koji su živeli u muljevitim dubinama močvara. Nilski konji su čuli moj poziv i dođoše sa vodenim bikovima pod stenu, i rikahu glasno i strašno pod Mesecom. Ležao sam blizu, u skloništu, i posmatrao postupke čoveka. Čovek je drhtao u samoći; – noć je izmicala, ali on je sedeo na steni.
„Tada prokleh prirodu kletvom haosa; strahovita oluja se skupljala na nebu, gde, pre toga, nije bilo ni daška vetra. Nebo je postalo modro od
besa oluje – kiša je šibala čovekovu glavu – potekle su bujice reke – reka se u agoniji penila – lokvanji su vrištali u svojim ležištima – šuma se mrvila pod vetrom – grmljavina se kotrljala – munje sevale – stena se ljuljala iz osnove. Ležao sam blizu, u zaklonu, i posmatrao postupke čoveka. Čovek je drhtao u samoći; – noć je izmicala, ali on je stajao na steni.
„Tada sam se razljutio i prokleh kletvom ćutanja reku, i lokvanje, i vetar, i šumu, i nebo, i grmljavinu, i uzdahe lokvanja. I smiriše se. Mesec je prestao da se tetura po svojoj putanji na nebu – grmljavina je zamrla – i munje nisu sevale – i oblaci su visili nepokretni – i vode su se vratile na pređašnji nivo i tu ostale – i drveće je prestalo da se njiše – lokvanji nisu više uzdisali – između njih se više nije čulo mrmljanje, nit je kroz celu beskrajnu pustinju bilo i senke zvuka. Pogledao sam slova na steni, promenila su se; – slova behu ĆUTANJE.
,,I pogled mi pade na lice čoveka, a njegovo lice je bilo bledo od užasa. I, munjevito, podiže glavu sa ruke, uspravi se na steni i osluškivaše. Ali nikakvog zvuka nije bilo kroz celu, beskrajnu pustinju, a slova na steni behu ĆUTANJE. Čovek se stresao, okrenuo glavu i pobegao tako daleko, i žurno, da ga više nisam video.“
Ima divnih priča u knjigama Maga, u melanholičnim knjigama ukoričenim čelikom. U njima, kažem, ima slavnih istorija nebesa, i zemlje, i moćnog mora – priča o duhovima koji vladaju morima, zemljom i božanskim nebom. Mnogo je znanja bilo u izrekama koje su sibile kazivale; svetih, svetih stvari koje su stari čuli od bledih listova što su drhtali oko Dodone – ali ovu bajku, o tome kako je živeo Alah, koju mi je đavo ispričao, sedeći pored mene u hladovini groba, smatram najčudnijom od svih! I pošto je đavo završio svoju priču, pao je nazad u šupljinu groba i smejao se. A ja se ne mogah smejati zajedno sa đavolom. I pošto se nisam smejao, on me prokle. Ris koji oduvek živi u grobu izađe zbog toga napolje i leže pored nogu đavoljih, netremice posmatrajući njegovo lice.

Edgar Alan Po

Edgar Alan Po – ULALUMA

ULALUMA

Svod je bio pepeljast i modar;
stabla behu zgrčena i svela –
stabla behu samotna i svela;
beše ponoć i pusti Oktobar
leta nekog davno izbledela;
to bejaše Oberova močvar
sred Virovog maglenog predela –
tamo gde je Oberova močvar,
sred Virovog demonskog predela.

Tu, alejom titanskog vidika,
kràj čempresa bludio sam s Dušom –
kràj čempresi s Psihom, svojom Dušom.
Tad mi srce vulkanska panika
ispunjaše izmešana s tmušom –
tečna lava izmešana s tmušom
sumporastih brzaka s Janika
tamo gore na Severn pušnom –
što se ruši sa brda Janika
bolno cvileć na Severu pušnom.

Naš razgovor beše tih i bodar;
al’ misao skrućena i svela –
sva sećanja izdajna i svela, –
jer ne znasmo da beše Oktobar
niti ponoć leta izbledela
(ah, noć noć leta izbledela!) –
ne spazismo Oberovu močvar
(mada besmo već sred tog predela)
nismo znali Oberovu močvar
sred Virovog demonskog predela.

Tad, kad poče noć da se utapa
u sjaj zvezdâ od kojih je mnoga
najavila dan i svetla mnoga –
sjaj čudnovat otpoče da kapa
kad krâj staze dotače nam noga,
i iz koga blesnu zrak uštapa
dok s dva svoja dizao se roga,
lik Astarte i alem-uštapa
razgovetan sa dvoja dva roga.

Rekoh: „Kao Dijana je plava:
ona stiže prostorom uzdaha –
i smeška se predelom uzdaha:
zna da čovek retko miran spava
i da crv ga zauvek uzjaha,
ona prođe kroz sazvežđe Lava
da nas vine na nebesa plaha,
u letinski mir i gnezda plaha –
ona stiže ne strepeć od Lava,
da očima rastera noć straha –
ona stiže preko legla Lava
noseć ljubav u oku bez straha.“

Ali Psiha, dižući prst bledi,
Reče; „Tužna, te zvezde se plašim –
bledila se njenog čudno plašim: –
o požuri! čekanje ne vredi!
O poleti! za spasenjem našim!“
Bî u takvom užasu i bedi
da je krila pustila tlem prašnim –
bî u takvoj samrti i bedi
da je krila pustila tlem prašnim, –
tužno krila pustila tlem prašnim.

Odgovorih: „Sve je samo sanja:
poletimo toj svetloj jasnoći!
Ronimo u kristalnoj jasnoći!
Taj sibilski sjaj pun je nadanja
i lepote sad u ovoj noći! –
gle! – on trepti s neba usred noći!
Ah, sledimo trag ovog plamsanja
i bezbedni kraju ćemo doći –
daj krenimo za tragom plamsanja
i sigurno negde ćemo doći,
jer on trepti na Nebu sred noći!“

Smirih Psihu ljubeći je tiše,
terajući strah iz njenog uma,
kolebanje i strah njenog uma;
a kad staze ne bejaše više
ugledasmo vrata grobnog huma –
sa natpisom iznad grobnog huma;
rekoh: „Šta tu, sestro blaga, piše,
šta govori natpis iznad huma?“
Ona reče: „Ulaluma – Ulaluma!
Tu spi tvoja mrtva Ulaluma!“

Moj duh posta pepeljast i modar
kao stabla zgrčena i svela –
kao stabla samotna i svela,
i ja kriknuh: „Da, beše oktobar
u toj noći lèta izbledela –
kad putovah sred ovog predela –
strašan teret noseć sred predela –
kroz noć noći lèta izbledela
ah, kakva me zla sila prenela?
Sad tek vidim Oberovu močvar –
sred Virovog maglenog predela –
sad tek vidim Oberovu močvar
sred Virovog demonskog predela.“

Tad rekosmo skupa: „Da li čete
ovih šumskih demonskih vukova –
milosrdnih, sažalnih vukova –
da nam spreče put do tajne svete
što počiva sred ovih humova –
što je skrita sred ovih humova –
izvukoše utvaru planete
kroz limbove lunarnih duhova –
ove grešne treptave planete
sa dna Pakla planetnih duhova?“

Edgar Alan Po

Edgar Alan Po – ROMANSA

ROMANSA

Ljubav, što uz naklon peva mila,
snenoga čela i širokog krila,
kroz zeleno lišće što daleko
pada u tamno jezero neko,
za mene žareni papagaj
bejaše pre – najmilija od pticâ –
od koje učih drag govor taj
i smisao prvih rečenica,
dok živeh usred divlje šume,
dečak s okom što sve razume.

Sledeća leta, predivlja za pesmu,
ličiše na tropsku oluju besnu,
gde, kroz blještava sveta što tu
bežeći duž mutnih nebesa mru,
počiva – jer grmljavina traja –
tamnina sveopštega Raja;
ta tamnina koja je sjaj svila
vrh munje srebrnastog krila.

Tad, dečak što brigu nije brin’o,
čitah Anakreonta i pih vino,
i mlad Anakreontove pesme
neke zavoleh – kako se ne sme –
i čudnom alhemijom mozga
već tad njegov užitak jad posta –
njegova bezazlenost divlja žud –
njegov um strast, vino oganj lud –
te, još mlad i luđi od sviju,
zavoleo sam melanholiju
i odbacih svoj mir preostali
zemni spokoj, kao u sali –
a mogah volet tek kad dah Smrti
u grudima Lepote zadrhti,
i kada Kob, Vreme i Sene
delaju izmeđ nje i mene.

O, tad Kondor večnih godina
potrese nebesa sve do vrha,
i uz grom moj dom se skrha:
ja ostah sam sred nepočina,
motreć svod, ne videć gde je svrha!
Al’ kad čas neki mirnijeg krila
na duh mi padne ko meka svila,
tog kratkog časa kad lirom točim
pesmu – zabranjena stvar mila –
moje bi srce počinilo zločin
da tih ga žica ne ponese sila.

Al’ sad moj duh ima odveć mesta –
sva slava i mrak s njom nesta –
crno se sada pretvara u sivo
i svaka vatra jenja ganutljivo.

Gaz moje strasti beše dubok –
spavao bih, umor je tom uzrok –
jer posle duhovnog opijanja
sledila su uz vrč orgijanja –
dok žuđah dokon noću i danju
da snim svoj život u tom stanju.

Al’ snovi – tih što kao ja sniju,
zaneti – ukleti su, i mriju:
pa ipak, zakleo bih se sam,
beleškama čiju oštrinu znam,
da jednolično vreme razdrmam,
dok su mi radost tupa i rana
još bez boje požutelih grana –
Zar vrag sedobrad na moj put
neće sa svojom senkom skoknut,
kad sedobradi će da mi migne
sklono vrh moje snovo-knjige.

Edgar Alan Po

Edgar Alan Po – SAM

SAM

Još u detinjstvu ja ne bejah
drugima sličan – niti gledah
drugima slično – nije htela
duša da pije s istog vrela –
S izvora istog nisam pio
ni svoju tugu – zanos čio
ne mogah srcu svom da dam –
i sve što voleh – voleh sam.
Tad – u detinjstvu – u dan prvi
burnog života mog, povri
iz svih dubina dobra i zla
ta tajna što me večno grizla –
iz bujicâ, iz gorskog zdenca,
iz planinskog crvenog venca –
iz sunca koje slî vrh mene
u jesen boje pozlaćene –
iz munje čija plamna strela
kràj mog je puta proletela –
iz bure kojom sav se oblih
i oblaka što dobi oblik
(ne muteć plavet tu visoku)
demona nekog u mom oku.

(Baltimor 17. mart 1829)

Edgar Alan Po

Edgar Alan Po – BIOGRAFIJA

Edgar Alan Po, američki i svetski klasik, rođen je 1809. godine u Bostonu, a umro 1849. u Baltimoru. Pripovedač, pesnik, kritičar i urednik časopisa, čuven je kao autor koji se zanimao za tajanstveno i sablasno. Njegova priča „Ubistva u Ulici Morg“ (1841) predstavlja začetak moderne detektivske priče, a atmosfera u njegovim pričama strave i užasa nema premca u američkoj književnosti. Njegova pesma ,,Gavran“ (1845) spada među najčuvenije pesme američke i svetske književnosti.
Po mnogo duguje romantičarskom zanimanju za okultno i satanističko, ali i sopstvenim grozničavim snovima, kojima je pripisivao retku sposobnost da oblikuju uverljive tvorevine od neuhvatljivih tvari. Naoko objektivni i spontani, njegovi tekstovi nastaju zahvaljujući moći njegove imaginacije i brižljivo negovanoj tehnici. Njegov pronicljiv i temeljan kritički duh, njegov izvanredan pesnički sluh, veština pripovedanja, veoma cenjeni za njegovog života, obezbedili su mu prvorazredno mesto u svetskoj književnosti.
Sin glumice rodom iz Engleske i glumca iz Baltimora, posle majčine smrti, 1811. godine, primljen je u dom Džona Alana, trgovca iz Ričmonda, i njegove žene, koja nije mogla da ima dece. Kasnije je u Škotskoj i Engleskoj (1815-20) dobio klasično obrazovanje, a zatim školovanje nastavio u Ričmondu. Godine 1826. studirao je na Univerzitetu u Virdžiniji, ali mu staratelj nije dozvolio da nastavi studije zbog kockanja i rasipničkog ponašanja, te se Po vratio u Ričmond, a zatim otišao u Boston, gde je 1827. objavio zbirku bajronovske poezije Tamerlan i druge pesme. Siromaštvo ga je prinudilo da stupi u vojsku, pod imenom Edgar A. Peri, a kada mu je umrla pomajka, Džon Alan mu je pomogao da se upiše na vojnu akademiju u Vest Pointu. Pre polaska, Po je objavio novu zbirku pesama u Baltimoru, Al Aaraaf, Tamerlan i kraće pesme (1829).
Kasnije je namerno izazvao da bude izbačen sa akademije, i krenuo za Njujork, gde je objavio zbirku pod naslovom Pesme, u kojoj je bilo nekoliko izvanrednih pesama, neke od njih pod uticajem Kitsa, Šelija i Kolridža. Zatim se vratio u Baltimor, gde je počeo da piše priče. Godine 1833. pričom „Rukopis pronađen u boci“ osvojio je nagradu od 50 dolara koju je davao neki bostonski nedeljnik, a 1835. vratio se u Ričmond kao urednik časopisa Southern Literary Messenger. Tamo je stvorio ugled kao književni kritičar i oženio se svojom mladom rođakom Virdžinijom Klem, kojoj je tada bilo svega 13 godina.
Kada je izgubio posao u Ričmondu, kako izgleda, zbog pijanstva, vratio se u Njujork. Piće je bilo prokletstvo njegovog života. U Njujorku je 1838. objavio objavio dugu proznu pripovest Avanture Gordona Pima, u kojoj je, kako je često činio u svojim pričama, kombinovao materijal iz stvarnog života i najluđe fantazije. Smatra se da je to jedan od tekstova koji su nadahnuli Hermana Melvila da napiše roman Mobi Dik. Godine 1839. postao je jedan od urednika časopisa Burton’s Gentleman’s Magazine u Filadelfiji. Tu je objavio priče „Vilijam Vilson“ i „Pad kuće Ušera“.
Krajem 1839. objavio je zbirku priča Groteske i arabeske (datiranu 1840). Napustio je Bartonov časopis u junu 1840, a 1841. postao je urednik Graham’s Lady’s and Gentleman’s Magazine, gde je objavio prvu detektivsku priču, „Ubistva u Ulici Morg“. Godine 1843. njegova „Zlatna buba“ osvojila je nagradu od 100 dolara koju je davao časopis Philadelphia Dollar Newspaper, čime je stekao veliki publicitet. Godine 1844. vratio se u Njujork, napisao „Podvalu sa balonom“ za Sun, i postao zamenik urednika časopisa New York Mirror. U tom časopisu je koncem januara 1845. godine objavio svoju najčuveniju pesmu, ,,Gavran“, koja ga je smesta učinila slavnim. Iste godine objavio je i zbirku Gavran i druge pesme, kao i izbor priča pod naslovom Priče, a 1846. Po se se preselio u Fordam, gde je za Godey’s Lady’s Book pisao rubriku „Literati Njujorka“.
Godine 1847. umrla mu je supruga Virdžinija. Godine 1848. objavio je „Eureku“, svoje „transcendentalno objašnjenje univerzuma“, a 1849. vratio se u Ričmond, i zatim, krajem septembra, ponovo u Baltimor. Tamo je i umro, navodno posle teškog pijanstva.
Poovo delo i njegova teorija „čiste poezije“ veoma rano su naišli na odjek, naročito u Francuskoj. Niko nije učinio više u tome da ubedi svet, a na kraju i Sjedinjene Države, u Poovu veličinu od francuskih pesnika Bodlera i Malarmea. Njegova uloga u francuskoj književnosti zaista je bila uloga uzora i u pesništvu, i u analitičkom promišljanju književnog teksta. Francuski simbolizam oslanjao se na Poovu „Filozofiju kompozicije“, i na njegovom uzoru stvarao teoriju „čiste poezije“.
Poov uticaj prepoznaje se kod mnogih modernih pisaca, od Franca Kafke do Hulija Kortasara, ili Junićira Tanizakija i Koboa Abea. Presudno je uticao na stvaranje detektivskog žanra u XIX veku. H. L. Borhes, R. L. Stivenson, i široka čitalačka publika, bili su impresionirani pričama o detektivu Dipenu i metafizičkim spekulacijama u „Faktima o slučaju g, Valdemara“ (1845). Smatra se da je Po i začetnik modernog žanra naučne fantastike. Takve su priče „Mellonta Tauta“ (1840, gde opisuje buduće društvo i kroz antiutopiju satirizuje svoje vreme), „Hiljadu i druga Šeherezadina priča“ i „U dubinama Malstrema“. Međutim, Poa nije zanimao nijedan poseban naučni koncept nego, pre svega, istraživanje različitih stvarnosi, što je jedna od središnjih tema naučne fantastike.
Po je svoje priče pisao sa idejom da ih čita široka publika, ali toj publici nije ugađao. Pisao je koristeći svoju učenost i veštinu kako bi dopro do običnog čitaoca svoga vremena i kod njega izazvao jake emorivne reakcije. Pou nije bio stran ni komercijalni senzacionalizam: neke svoje priče je pokušao da predstavi kao vesti, nešto poput onoga što će mnogo kasnije učiniti Orson Vels sa radijskom postavkom Rata svetova.
Po je razvio teoriju kompozicije koju je primenjivao i u pričama i u poeziji. Njeno osnovno načelo je da, kada su u pitanju priča i pesma, pisac treba da ostvari jedinstven i sveobuhvatan psihološki i duhovni efekat na čitaoca. Tema ili zaplet uvek treba da budu podređeni piščevom proračunatom građenju jednog jedinog, snažnog raspoloženja kod čitaoca, bilo da je reč o melanholiji, iščekivanju ili užasu. Kod Poa nema dodatnih elemenata, nema sporednih zapleta, nema sporednih likova, nema digresija u pravom smislu. Po je pisanje smatrao moralnim zadatkom koji ne deluje kroz pouku nego tako što istovremeno stimuliše čitaočeve mentalne, emocionalne i duhovne sposobnosti kroz savršeno integrisane tekstove. Po je, tako, uticao i na uspostavljanje pravila i metoda svojstvenih Novoj kritici, vodećoj školi književne analize u Americi u dvadesetom veku.

Edgar Alan Po – SENKA (Tekst)

SENKA 

Parabola
                      Zaista! Ja hodam kroz dolinu Senke.
– Psalm Davidov

Vi koji čitate još uvek ste među živima; ja koji pišem već dugo ću biti u carstvu senki. Uistinu, čuda će se događati, i tajne će se spoznati, i mnogo vekova će prod pre nego što ljudi ugledaju ove uspomene. I, pošto ih budu ugledali, biće onih koji neće verovati, i onih koji će sumnjati, a biće i onih koji će dugo razmišljati nad slovima ovde urezanim čeličnim perom.
Beše to godina užasa i mnogo jačih osećanja, za koje nema imena na ovom svetu. Jer nad mnogim predskazanjima i znamenjima koja su se dogodila, i blizu i nadaleko, i preko mora i planina, behu rasprostrta crna krila Kuge. No i pored toga, zvezdoznancima nije bilo nepoznato da je nebo nosilo oblik zla; i meni je, Grku Oinosu, između ostalih, bilo jasno da je upravo nailazila smena sedamsto dvadeset i četiri godine, kada je, na vratima Arijesa, planeta Jupiter spojena sa crvenim prstenom užasnog Saturna. Neobičan duh neba, ako ne grešim mnogo, jasno se ispoljavao ne samo na kugli zemaljskoj već i u dušama, zamislima i meditacijama čovečanstva.
Na balonima crvenog hijanskog vina, zidinama plemenitog hola, u maglovitom gradu Ptolemaisu, sedeli smo, u noći, nas sedmorica. Ulaza u našu odaju nije bilo, sem visokih tučanih vrata, koja je oblikovao majstor Korinos. Pošto je bio jedan od retkih umetnika, vrata su se otvarala iznutra. Crne draperije su nam, u mračnoj sobi, zatvarale pogled na Mesec, zlokobne zvezde i prazne ulice – ali se tako nisu mogli isključiti slutnja i nagoveštaj zla. Oko nas je svuda bilo stvari o kojima se ne mogu jasno izraziti – stvari materijalnih i duhovnih – težine u atmosferi – osećaja gušenja – napetosti – i, iznad svega, užasno stanje postojanja koje doživljavaju nervozni kada su im čula izoštrena i budna, a istovremeno snaga misli uspavana. Mučnina je bila oko nas, oko naših udova – porodičnog nameštaja – nad peharima iz kojih smo pili; sve su stvari bile utučene i pririsnute – sve sem plamena sedam gvozdenih svećnjaka koji su osvetljavali našu gozbu. Stremeći u visokom, vitkom snopu svetlosti, stajali su tako, goreći, samrtnički bledi i nepokretni; u ogledalu koje je njihov odsjaj stvarao iznad okruglog ebonosovog stola, za kojim smo sedeli, svaki od nas, ovde okupljenih, video je bledilo sopstvenog lica i grozničave poglede u potištenim očima svojih drugova. I pored svega, smejali smo se i bili veseli na svoj način – histeričan; pevali smo pesme Anakreona – pesme koje su označavale ludilo; i bili potpuno pijani – mada nas je purpurno vino podsećalo na krv. Mladi Zoilus je bio još jedan stanovnik naše odaje. Mrtav, ispružen celom svojom dužinom, ležao je prekriven; – genije i demon prizora. Na žalost, osim lica izobličenog kugom, nije učestvovao u našem veselju. Izgledalo je da se njegove oči, u kojima je Smrt bila tek upola ugasila vatru epidemije, živo interesuju za našu svetkovinu, kao što, verovatno, mrtvi mogu da prihvate veselje onih koji su pred smrću. I mada sam ja, Oinos, osećao oči pokojnika na sebi, prisiljavao sam se da ne primetim gorčinu njihovog izraza, i uporno gledajući u dubine ebonosovog ogledala, glasno i milozvučno pevao pesme Teosovog sina. Postepeno su moje pesme prestajale, a njihov odjek je, nestajući u tamnim draperijama, postajao slab i neupadljiv, da bi se na kraju i izgubio. I, gle! Iz tih tamnih draperija u kojima zamreše zvuci pesama, iskoračila je tamna i neodređena senka – senka kao što je može Mesec, kada je nisko na nebu, oblikovati od čoveka: ali to ne beše senka čoveka, niti boga, ni ma kakve poznate stvari. I lelujajući se među draperijama odaje, na kraju se ispruži po površini tučanih vrata. I senka je bila nejasna, i bezoblična, i neodređena; i niti je bila senka čoveka, niti boga – ni boga Grčke, ni boga Haldeje, niti bilo kog egipatskog boga. Zaustavila se na mesinganom ulazu, ispod luka pervaza vrata, i niti se micala, niti prozborila reč, već ostala tako nepokretna. Vrata na kojima se senka zaustavila, ako se dobro sećam, bila su tačno naspram stopala mladog Zoilusa u mrtvačkom pokrovu. Ali pošto smo, nas sedmorica okupljenih, videli senku kad je izašla iz draperija, nismo se usuđivali da je neposredno gledamo, već smo oborili pogled i neprekidno zurili u dubine abonosovog ogledala. I najzad sam ja, Oinos, prošaputavši, zatražio od senke njeno ime i mesto stanovanja. Odgovorila je: „Ja sam SENKA, i prebivam u blizini katakombi Ptolomejskih, odmah kod maglovitih dolina Helusionskih, koje se graniče sa obraslim kanalom Koronijanskim.“ I tada smo se nas sedmorica trgli sa užasom, i ustali drhteći i ježeći se, preneraženi: jer tonovi glasa senke nisu bili zvuci bilo kog bića, već mnoštva; i menjajući se u kadencama od sloga do sloga, sumorno su padali na naše uši u dobro poznatim i prisnim naglascima hiljade umrlih prijatelja.

Edgar Alan Po

Iz knjige: Edgar Alan Po – SABRANE PRIČE I PESME, Izdavačko preduzeće RAD, Beograd

Edgar Alan Po

Edgar Alan Po (engl. Edgar Allan Poe; Boston, 19. januar 1809 — Baltimor, 7. oktobar 1849) je bio američki pisac, urednik, književni kritičar, jedan od rodonačelnika kratke priče ‒ centralne ličnosti romantizma u Americi. Pesnik snažne imaginacije, autor je priča punih strave i pesmama izrazitog sklada i muzikalnosti.

BIOGRAFIJA

Priče:

ĆUTANJE

SENKA

Pesme i poeme:

ANABEL LI

GAVRAN

ULALUMA

ROMANSA

SAM

LET BELOG ORLA

 

Knjige objavljene tokom piščevog života:

Tamerlane and Other Poems, Boston: Calvin F. S. Thomas, 1827. (Postoji priličan broj faksimila ovog izdanja.)
Al Aaraaf Tamerlane, and Minor Poems, Baltimore: Hatch and Dunning, 1829. (Faksimil je reprintovao T. O. Mabbott, ed., New York: Facsimile Text Society, 1933.)
Poems, New York: Elam Bliss, 1831. (Faksimil je reprintovao Campbell, Killis, ed., New York: Facsimile Text Society, 1936.)
The Narrative of Arthur Gordon Pym of Nantucket, New York: Harper & Brothers, 1838.
The Conchologist’s First Book, Philadelphia: Haswerl, Barrington, and Haswell, 1839. (Drugo izdanje, 1840. Treće izdanje, 1845, sa Poovim imenom uklonjenim sa naslovnice, ali njegovi inicijali još stoje ispod predgovora.)
Tales of the Grotesque and Arabesque, 2 vols, Philadelphia: Lea and Blanchard, 1840. (Štampano je samo 750 primeraka.)
The Prose Romances of Edgar A. Poe, Philadelphia: William H. Graham, 1843. (Sadrži samo The Murders in the Rue Morgue i The Man That Was Used Up.) (Nepoznat je broj štampanih primeraka, ali verovatno ne više od 250. William je bio brat Georgea Rexa Grahama, vlasnika i izdavača revije Graham’s Magazine, čiji je urednik Po bio takoreći u to vreme, 1841-1842. Faksimil su reprintovali George E. Hatvary i T. O. Mabbott, eds., St. John’s University Press, 1968.)

PROZA

Prozno stvaralaštvo – citati, biografije, odlomci iz knjiga, priče, poslovice, bajke, basne, mudre misli, knjige, autobiografije…

BIBLIOTEKA MUDROSTI – Citati, izreke, poslovice, mudre misli…

BAJKE

SVETI SAVA – Priče, pesme, narodna predanja, legende…

 

PLEJADA VELIČANSTVENIH – Najlepši citati, biografije, bibliografije najvećih majstora naše i svetske književnosti, besmrtnih velikana:

Anton Pavlovič Čehov

Borisav Bora Stanković

Branislav Nušić

Branko Ćopić

Danilo Kiš

Džordž Orvel

Edgar Alan Po

Fjodor Mihajlovič Dostojevski

Gabrijel Garsija Markes

Gistav Flober

Horhe Luis Borhes

Ivan Sergejevič Turgenjev

Ivo Andrić

Jovan Sterija Popović

Lav Nikolajevič Tolstoj

Laza К. Lazarević

Meša Selimović

Mihail Afanasijevič Bulgakov

Miloš Crnjanski

Nikolaj Vasiljevič Gogolj

 

Izabrane knjige, priče, drame, odlomci:

 

Branislav Nušić – ANALFABETA

Borisav Bora Stanković – NEČISTA KRV

Jovan Sterija Popović – POKONDIRENA TIKVA

KARMEN (Libreto) govori Miloš Žutić

Mihajlo Pupin – SA PAŠNJAKA DO NAUČENJAKA / Autobiografija

Nikola Tesla – Priča o detinjstvu

Branislav Nušić – RETORIKA / NAUKA O BESEDNIŠTVU

Isidora Sekulić – BURE | Tekst, video

Momo Kapor – MALI PRINC

„Knjiga je najtiši i najpouzdaniji prijatelj; najpristupačniji i najmudriji savetnik i najstrpljiviji učitelj.“ Čarls Vilijam Eliot.

MALI PRINC – Antoan de Sent Egziperi

MAJSTOR I MARGARITA – Mihail Afanasijevič Bulgakov

TVRĐAVA – Mehmed Meša Selimović

NA DRINI ĆUPRIJA – Ivo Andrić

BRAĆA KARAMAZOVI – F. M. Dostojevski

„Svet knjiga je najlepši svet koji je čovek stvorio. Sve ostalo je prolazno. Spomenici se ruše, narodi nestaju, civilizacije se razviju pa izumru, i posle perioda potpune tame, sve se iznova gradi. Ali u svetu knjiga se nalaze redovi koji su svemu ovome svedočili, i preživeli, netaknuti i sveži kao onoga dana kada su napisani, i dalje dotiču srca ljudi, pripovedajući o ljudima kojih odavno više nema.“  Klarens Šepard Dej

– Top 100 najboljih knjiga svih vremena

– Top 20 najboljih domaćih pisaca (Ex YU)

– Dobitnici Nobelove nagrade za književnost

Edgar Alan Po – GAVRAN (Tekst)

Edgar Alan Po – GAVRAN

Jednom, usred mračne noći, seđah tužan u samoći
Nad knjigama čiju mudrost zaborava dani skriše
San mi oči već sklopio, kad lupkanje začuh ti’o
Na vratima moje sobe i kucanje neko tiše…
„To poseta mora da je” – usne jedva prosloviše…
Samo to i ništa više.

Oh, sećam se vrlo jasno: decembarsko doba kasno.
Sa panjeva dogorelih senke i još treperiše…
Čekam osvit, ali nema zaborava ni melema
Bolnom srcu za Lenorom. Nju anđeli uskriliše;
Sad po raju s njima šeće… al’ ovde je niko neće
Videt ni zvat nikad više.

I od šuma i pokreta zavesa mi od skerleta
Fantastične slutnje jezom svu mi dušu ispuniše –
Da bih srcu mira steko – stah ponavljat što sam reko:
„Posetilac neki to je na vratima sobe moje,
Posetilac kasni to je, pa kucnuo malo tiše”,
Samo to i ništa više.

Ko ohrabren glasom tijem – ustah tajnu da otkrijem:
„Gospodine ili Gospo!”, rekoh, „vaši kucnji biše
Nešto tiho, poluglasno, a ja dremljiv ne čuh jasno…
Oprostite, ja ih začuh tek kada se ponoviše.”
I ja priđoh ka vratima da pogledam koga ima:
Napolju mrak – ništa više!

U noć pustu gledajući – dugo stajah strahujući:
Sumnjah, sanjah čudne snove koje smrtni još ne sniše…
Ali ništa kroz tu tminu ne naruši mir, tišinu,
Samo reč „Lenora” ti’o kao da sam ponovio,
Pa se i ti ponovljeni glasi mrakom izgubiše,
Samo to i ništa više!

Ja se vratim i zatvorim, a u duši jadom gorim,
A kucanja, nešto jača, gle, opet se ponoviše…
„Da, izvesno, nema spora: to se čuje sa prozora…”
I želje me opet zovu da ispitam tajnu ovu,
I odagnam slutnje koje moje srce uzbudiše;
To je vetar, ništa više.

Tad otvorih prozor sobni, a iz mraka Gavran kobni,
Veličanstven, zaleprša, šumno mu se krila sviše.
Davnog doba ptica mraka ni pozdrava ne da znaka;
Gospodski se samo vinu ka poprsju Paladinu
Iznad vrata moje sobe kud ga krila uzvisiše,
Slete, stade, ništa više.

Čudni izgled ptice crne bol mi u smeh preobrne,
Dostojanstvo i ozbiljnost sa likom se crnim sliše…
Rekoh: „Gle, ostrižen ti si, i plašljivac vidim nisi,
Crn glasniče dana ovih, sa obala Plutonovih,
Tamo, na tim obalama kako ti se ime piše?”
Gavran reče: „Nikad više!”

Začudi me ptica stara kako jasno odgovara,
(Mada njene čudne reči s pitanjem se ne složiše)
Jer baš niko dosad živi nema sreće da doživi:
Ko ja sad što gledam kako crna ptica stoji tako
Ko da ona i poprsje u jedan se lik sališe
Sa imenom: Nikad više!

Ali Gavran, sedeć tamo, tu reč jednu reče samo,
Ko svi snovi duše crne da se u toj reči zbiše,
Nit što reče, nit pomenu, niti jednim perom krenu;
No kad šapnuh: sutra veče, ko i snovi moje sreće,
I on će me ostaviti ko što me svi ostaviše!
Gavran reče: „Nikad više!”

Odgovor što ptica dade iznenadi mene sade.
Nema sumnje: sva se znanja u toj jednoj reči zbiše.
Što je čula ptica stara od nesrećnog gospodara
Kog su mračne kobne sile progonile i gonile,
Pa od pesme tugovanke samo refren ostaviše,
Tužni refren: „Nikad više!”

I gledajuć pticu tako – osmehnuh se opet lako
A ruke mi ka njoj bliže naslonjaču prisloniše;
Na kadivu meku sedoh i vezujuć misli htedoh
Saznat: šta ta čudna, zlobna, od starina davnih kobna,
Ko znak jada crna ptica koja i zlim duhom diše,
Misli gračuć: „Nikad više!”

Razmišljo sam tu sedeći, ništa više ne zboreći.
Žarke oči ptice crne moje srce zapališe.
Misli – jedna drugu gone… Na uzglavlje glava klone…
Na uzglavlju od kadive, ljubičaste treperive,
Počinuti – tu gde senke nekad žarko treperiše,
Ona neće nikad više!

I ko ruke serafima – nevidljivim kandilima
Da, mašući, ceo vazduh miomirom ispuniše…
I hod njihov ko da čujem… „Ah, jadniče!”, uzvikujem,
„Bog te, eto, tim spasava; to je čaša zaborava.
Ispij! To će i sećanje na Lenoru da ti zbriše.”
Gavran reče: „Nikad više!”

„Proroče i zlokobnjače! Ptico il’ anatemnjače!
Bilo da te vražja tajna nosi hrabra i očajna,
Pa oluje na ukletu obalu te izbaciše –
K domu u kom užas vlada, reci: da li Gileada
Ima leka srcu koje snovi sreće ostaviše?”
Gavran reče: „Nikad više!”

„Proroče i zlokobnjače! Ptico il’ anatemnjače!
Zaklinjem te nebom, Bogom, čije ruke sve stvoriše,
Jadnoj duši želju njenu – reci: da l’ ću u Edenu
Zagrliti kad Lenoru, koju sad u rajskom horu,
Zovu tako i anđeli što je k nebu uskriliše?”
Gavran reče: „Nikad više!”

„Ptico, ili vraže crni!”, rekoh, „mraku svom se vrni,
Oluji i obalama koje tebe ispiliše!
Jer ni perce neću koje da me seća laži tvoje!
S poprsja se skidaj toga! Vadi kljun iz srca moga!
Lik tvoj nek se iz očiju i sećanja mog izbriše!”
Gavran reče: „Nikad više!”

I sad iznad vrata moji’ nepomičan Gavran stoji,
Na poprsju Paladinom, dok u sobi sve je tiše…
Oči su mu – vatra živa ko demona koji sniva
A lampa ga osvetljava i na podu ocrtava –
Iz te senke treperive, koju zraci osenčiše
Neću izić’ nikad više!

Edgar Alan Po

Preveo: Trifun Đukić

Video: Poemu GAVRAN govori Rale Damjanović