Ознака: Edgar Alan Po

ULALUMA Svod je bio pepeljast i modar; stabla behu zgrčena i svela – stabla behu samotna i svela; beše ponoć i pusti Oktobar leta nekog davno izbledela; to bejaše Oberova močvar sred Virovog maglenog predela – tamo gde je Oberova močvar, sred Virovog demonskog predela. Tu, alejom titanskog vidika, kràj čempresa bludio sam s Dušom – kràj čempresi s Psihom, svojom Dušom. Tad mi srce vulkanska panika ispunjaše izmešana s tmušom – tečna lava izmešana s tmušom sumporastih brzaka s Janika tamo gore na Severn pušnom – što se ruši sa brda Janika bolno cvileć na Severu pušnom. Naš razgovor…

ROMANSA Ljubav, što uz naklon peva mila, snenoga čela i širokog krila, kroz zeleno lišće što daleko pada u tamno jezero neko, za mene žareni papagaj bejaše pre – najmilija od pticâ – od koje učih drag govor taj i smisao prvih rečenica, dok živeh usred divlje šume, dečak s okom što sve razume. Sledeća leta, predivlja za pesmu, ličiše na tropsku oluju besnu, gde, kroz blještava sveta što tu bežeći duž mutnih nebesa mru, počiva – jer grmljavina traja – tamnina sveopštega Raja; ta tamnina koja je sjaj svila vrh munje srebrnastog krila. Tad, dečak što brigu nije brin’o,…

SAM Još u detinjstvu ja ne bejah drugima sličan – niti gledah drugima slično – nije htela duša da pije s istog vrela – S izvora istog nisam pio ni svoju tugu – zanos čio ne mogah srcu svom da dam – i sve što voleh – voleh sam. Tad – u detinjstvu – u dan prvi burnog života mog, povri iz svih dubina dobra i zla ta tajna što me večno grizla – iz bujicâ, iz gorskog zdenca, iz planinskog crvenog venca – iz sunca koje slî vrh mene u jesen boje pozlaćene – iz munje čija plamna strela…

LET BELOG ORLA Moraš videt Belog Orla kad se vine budeći širok svod krikom od žestine, zatim čut Belog Orla kada, pun zora, jedri na krilima vrh polja i mora. Edgar Alan Po