Kutak za Bistrooke
Biografija

Edgar Alan Po – BIOGRAFIJA

Edgar Alan Po, američki i svetski klasik, rođen je 1809. godine u Bostonu, a umro 1849. u Baltimoru. Pripovedač, pesnik, kritičar i urednik časopisa, čuven je kao autor koji se zanimao za tajanstveno i sablasno. Njegova priča „Ubistva u Ulici Morg“ (1841) predstavlja začetak moderne detektivske priče, a atmosfera u njegovim pričama strave i užasa nema premca u američkoj književnosti. Njegova pesma ,,Gavran“ (1845) spada među najčuvenije pesme američke i svetske književnosti.
Po mnogo duguje romantičarskom zanimanju za okultno i satanističko, ali i sopstvenim grozničavim snovima, kojima je pripisivao retku sposobnost da oblikuju uverljive tvorevine od neuhvatljivih tvari. Naoko objektivni i spontani, njegovi tekstovi nastaju zahvaljujući moći njegove imaginacije i brižljivo negovanoj tehnici. Njegov pronicljiv i temeljan kritički duh, njegov izvanredan pesnički sluh, veština pripovedanja, veoma cenjeni za njegovog života, obezbedili su mu prvorazredno mesto u svetskoj književnosti.
Sin glumice rodom iz Engleske i glumca iz Baltimora, posle majčine smrti, 1811. godine, primljen je u dom Džona Alana, trgovca iz Ričmonda, i njegove žene, koja nije mogla da ima dece. Kasnije je u Škotskoj i Engleskoj (1815-20) dobio klasično obrazovanje, a zatim školovanje nastavio u Ričmondu. Godine 1826. studirao je na Univerzitetu u Virdžiniji, ali mu staratelj nije dozvolio da nastavi studije zbog kockanja i rasipničkog ponašanja, te se Po vratio u Ričmond, a zatim otišao u Boston, gde je 1827. objavio zbirku bajronovske poezije Tamerlan i druge pesme. Siromaštvo ga je prinudilo da stupi u vojsku, pod imenom Edgar A. Peri, a kada mu je umrla pomajka, Džon Alan mu je pomogao da se upiše na vojnu akademiju u Vest Pointu. Pre polaska, Po je objavio novu zbirku pesama u Baltimoru, Al Aaraaf, Tamerlan i kraće pesme (1829).
Kasnije je namerno izazvao da bude izbačen sa akademije, i krenuo za Njujork, gde je objavio zbirku pod naslovom Pesme, u kojoj je bilo nekoliko izvanrednih pesama, neke od njih pod uticajem Kitsa, Šelija i Kolridža. Zatim se vratio u Baltimor, gde je počeo da piše priče. Godine 1833. pričom „Rukopis pronađen u boci“ osvojio je nagradu od 50 dolara koju je davao neki bostonski nedeljnik, a 1835. vratio se u Ričmond kao urednik časopisa Southern Literary Messenger. Tamo je stvorio ugled kao književni kritičar i oženio se svojom mladom rođakom Virdžinijom Klem, kojoj je tada bilo svega 13 godina.
Kada je izgubio posao u Ričmondu, kako izgleda, zbog pijanstva, vratio se u Njujork. Piće je bilo prokletstvo njegovog života. U Njujorku je 1838. objavio objavio dugu proznu pripovest Avanture Gordona Pima, u kojoj je, kako je često činio u svojim pričama, kombinovao materijal iz stvarnog života i najluđe fantazije. Smatra se da je to jedan od tekstova koji su nadahnuli Hermana Melvila da napiše roman Mobi Dik. Godine 1839. postao je jedan od urednika časopisa Burton’s Gentleman’s Magazine u Filadelfiji. Tu je objavio priče „Vilijam Vilson“ i „Pad kuće Ušera“.
Krajem 1839. objavio je zbirku priča Groteske i arabeske (datiranu 1840). Napustio je Bartonov časopis u junu 1840, a 1841. postao je urednik Graham’s Lady’s and Gentleman’s Magazine, gde je objavio prvu detektivsku priču, „Ubistva u Ulici Morg“. Godine 1843. njegova „Zlatna buba“ osvojila je nagradu od 100 dolara koju je davao časopis Philadelphia Dollar Newspaper, čime je stekao veliki publicitet. Godine 1844. vratio se u Njujork, napisao „Podvalu sa balonom“ za Sun, i postao zamenik urednika časopisa New York Mirror. U tom časopisu je koncem januara 1845. godine objavio svoju najčuveniju pesmu, ,,Gavran“, koja ga je smesta učinila slavnim. Iste godine objavio je i zbirku Gavran i druge pesme, kao i izbor priča pod naslovom Priče, a 1846. Po se se preselio u Fordam, gde je za Godey’s Lady’s Book pisao rubriku „Literati Njujorka“.
Godine 1847. umrla mu je supruga Virdžinija. Godine 1848. objavio je „Eureku“, svoje „transcendentalno objašnjenje univerzuma“, a 1849. vratio se u Ričmond, i zatim, krajem septembra, ponovo u Baltimor. Tamo je i umro, navodno posle teškog pijanstva.
Poovo delo i njegova teorija „čiste poezije“ veoma rano su naišli na odjek, naročito u Francuskoj. Niko nije učinio više u tome da ubedi svet, a na kraju i Sjedinjene Države, u Poovu veličinu od francuskih pesnika Bodlera i Malarmea. Njegova uloga u francuskoj književnosti zaista je bila uloga uzora i u pesništvu, i u analitičkom promišljanju književnog teksta. Francuski simbolizam oslanjao se na Poovu „Filozofiju kompozicije“, i na njegovom uzoru stvarao teoriju „čiste poezije“.
Poov uticaj prepoznaje se kod mnogih modernih pisaca, od Franca Kafke do Hulija Kortasara, ili Junićira Tanizakija i Koboa Abea. Presudno je uticao na stvaranje detektivskog žanra u XIX veku. H. L. Borhes, R. L. Stivenson, i široka čitalačka publika, bili su impresionirani pričama o detektivu Dipenu i metafizičkim spekulacijama u „Faktima o slučaju g, Valdemara“ (1845). Smatra se da je Po i začetnik modernog žanra naučne fantastike. Takve su priče „Mellonta Tauta“ (1840, gde opisuje buduće društvo i kroz antiutopiju satirizuje svoje vreme), „Hiljadu i druga Šeherezadina priča“ i „U dubinama Malstrema“. Međutim, Poa nije zanimao nijedan poseban naučni koncept nego, pre svega, istraživanje različitih stvarnosi, što je jedna od središnjih tema naučne fantastike.
Po je svoje priče pisao sa idejom da ih čita široka publika, ali toj publici nije ugađao. Pisao je koristeći svoju učenost i veštinu kako bi dopro do običnog čitaoca svoga vremena i kod njega izazvao jake emorivne reakcije. Pou nije bio stran ni komercijalni senzacionalizam: neke svoje priče je pokušao da predstavi kao vesti, nešto poput onoga što će mnogo kasnije učiniti Orson Vels sa radijskom postavkom Rata svetova.
Po je razvio teoriju kompozicije koju je primenjivao i u pričama i u poeziji. Njeno osnovno načelo je da, kada su u pitanju priča i pesma, pisac treba da ostvari jedinstven i sveobuhvatan psihološki i duhovni efekat na čitaoca. Tema ili zaplet uvek treba da budu podređeni piščevom proračunatom građenju jednog jedinog, snažnog raspoloženja kod čitaoca, bilo da je reč o melanholiji, iščekivanju ili užasu. Kod Poa nema dodatnih elemenata, nema sporednih zapleta, nema sporednih likova, nema digresija u pravom smislu. Po je pisanje smatrao moralnim zadatkom koji ne deluje kroz pouku nego tako što istovremeno stimuliše čitaočeve mentalne, emocionalne i duhovne sposobnosti kroz savršeno integrisane tekstove. Po je, tako, uticao i na uspostavljanje pravila i metoda svojstvenih Novoj kritici, vodećoj školi književne analize u Americi u dvadesetom veku.




back to top
Kutak za Bistrooke