Miroslav Mika Antić – MOJA PRVA KNJIGA / Citati, Zanimljivosti, Anegdote, Sećanja
MOJA PRVA KNJIGA
Na radnoj akciji „Autoput bratstvo-jedinstvo Beograd – Zagreb“ 1948. sam napisao majci pismo kako mi je. I to se pismo nekako izgubilo. Posle nekoliko dana su me pozvali u štab naselja , pismo je nađeno, ali su insistirali da je to, u stvari, pesma, i poslali te stihove na konkurs glavnog štaba za poeziju. Između više od tri hiljade prispelih radova ja sam dobio prvu nagradu.
Posle te nagrade uvrteo sam sebi u glavu da sam ja stvarno književnik. Dobio sam u štabu jednu sveščicu i počeo da pišem. Pisao sam te stihove i kad smo se vratili kući, i kad je počela škola, a u novembru, kad sam ispunio svesku, zvanično sam se pojavio i na jednom sastanku literarne družine. To kako sam ja pisao bilo je vrlo neuobičajeno za ono đačko doba puno Rakića i Šantića i puno pesama sa radnih akcija i iz revolucije. Moji drugovi govorili su o savremenom životu, a pevušili to na starinski način.
I umesto da me pohvale što pišem drukčije, izbacili su me iz literarne sekcije. Čak me je i razredni starešina pozvao u zbornicu i drugarski mi rekao:
— Vidiš koliki si, odrastao. Šta ti treba da se brukaš sa onim glupim pesmama.
Tri puta sam odlazio na sastanke literarne sekcije i tri puta su me kritikovali.
Onda, jednog dana pročitam u novinama: književno veče mladih pesnika Jugoslavije na Kolarčevom narodnom univerzitetu u Beogradu. Sednem u voz i otputujem u Beograd.
— Evo me, — rekao sam. — Ja stigao.
— Pa šta?
— Kako pa šta? Došao sam da čitam pesme.
— A ko je tebe zvao? — kažu oni.
— Niko me nije zvao, ali ja sam mlad, ja sam pesnik, ja sam iz Jugoslavije…
— Polako, — kaže mi jedan od tih mladih, ima neke rukopise u rukama, vidim: odmerava me, — ti prvo, — kaže, — negde nešto da štampaš, da budeš pravi pesnik, pa onda da se pojaviš i ovde.
Odvedu me u publiku:
— Sedi tu i slušaj. Imaš ti još vremena.
Sednem ja. Počne književno veče. A ono, stvarno: pravi mladi pesnici. Kako koji iziđe da čita, sve bolji. Mene sramota zbog onih mojih pesama u svesci. Sva sreća, mislim, što me nisu pustili da se brukam. Smejali bi mi se ljudi. A iza mene sedi jedan, ne znam ko je, a stalno nešto gunđa. Meni, sve što se pročita, lepo. Njemu ništa ne valja. Za jednog kaže da nema pojma o pesmama, za drugog da je tanak, papirnat, za trećeg da je preopširan…
Slušam ja ono, slušam, pa mislim: ko li je ovaj iza mojih leđa kad mu se tako nešto lepo ne sviđa. Onda on mene kucne po ramenu i pita:
— Kako ti sve ovo izgleda?
— Meni odlično, — kažem.
— Vidiš onog, — pokaže mi jednog u ćošku, — taj tamo jedini će od svih ovih biti pesnik.
Gledam ja onog u ćošku, visok neki momak, lice — ništa, kosa podšišana, ni nalik mi na pesnika.
A pogodio je ovaj iza mojih leđa. Stvarno je samo taj iz cele grupe mladih pisaca na toj književnoj večeri i tada bio i ostao veliki pesnik. Zvao se Stevan Raičković, student prve godine, kako su ga predstavili.
Posle me onaj iza mojih leđa pita i pokaže na svesku:
— Šta ti je to?
A sveska … Nisam imao pisaću mašinu, pa sam pisao slihove krupnim štampanim slovima. Sveska za pismene zadatke iz matematike.
— To ja onako, — kažem, — pišem nešto, ali kad čujem ove ovde…
— Daj, — kaže, — da vidim šta to pišeš.
Dam svesku. On lista. Čita. Ne sluša više poeziju. Čita. Kaže mi posle:
— Napiši tu na poleđini adresu. Probaću da s tim nešto uradim. Javiću ti.
Savio svesku, stavio u džep i dok sam se okrenuo — nestao. Meni posle krivo, da se ubijem. Kako mogu nepoznatom čoveku da dam pesme. Idem na voz posle književne večeri, probam da se setim stihova — ko će se setiti cele knjige. Imao sam neki notes u džepu, stanem pod uličnu svetiljku, zapisujem neke stihove — ne vredi. Mnogo puta sam prerađivao svaku pesmu. Neke čak i po četrdeset puta. Isplele mi se u glavi razne verzije — vidim: propalo. A rukopise nisam čuvao. Bacao sam ili spaljivao, da niko ne vidi kako se mučim dok pišem. Nikad ja nijednu pesmu nisam napisao odmah. I danas bacim svako jutro gomile hartije, radim celu noć, a ujutro: osam čistih redova. Muka živa.
Posle sam pisao dalje. Već sam bio i preboleo prvu svoju svesku stihova, kad mi jednoga dana stigne telegram. Meni telegram! Opet mi govore »vi«. Dođite, kažu, u izdavačko preduzeće »Novo pokolenje« (to je današnji »Nolit«) po vaše pesme.
Lepo me je udesio onaj iza mojih leđa, mislim se ja. Ni manje ni više, nego pravo u jednu od najvećih izdavačkih kuća u zemlji. Ali bio sam i radostan što se ta sveščica ipak našla. Otputujem u Beograd, nađem »Nopok«, uvedu me kod sekretarice, predstavim se, a ona izvadi iz fioke ne svesku, nego knjigu i kaže:
— Potpišite mi se.
Gledam u onu knjigu, i kao da me je grom udario. Na knjizi moje ime. Štampano. Šta ja znam šta sam radio. Valjda sam udario u plač. Onda sam je poljubio u ruku. Onda sam uzeo knjigu, izišao u hodnik, pa se vratio. Onda sam dva puta napisao posvetu. Dođu još neki ljudi, vide da sam se uzrujao, daju mi šećera i vode — ne vredi. Donesu mi deset autorskih primeraka, ja gledam u one knjige, pitam:
— Kako ću ja da platim štampanje?
Ništa nisam znao o izdavačima i tim stvarima. Oni se smeju, kažu:
— Dobićeš honorar. Mi tebi plaćamo.
Ponovo sam izišao u hodnik. Stojim i mislim: šta se ovo događa? Jesam li lud? Oni za to vreme napisali nalog. Sekretarica me odvede na blagajnu i ja dobijem novac. Nikad u životu toliko novca nismo imali u kući.
Knjiga se zvala „ISPRIČANO ZA PROLEĆA“. Nosila je izdavačku 1950. godinu, ali dobio sam je novembra 1949. Pođem iz blagajne ı shvatim da sam zaboravio moje primerke. Vratim se. Pitam:
— Ko vam je doneo moj rukopis?
— Vaš urednik, — kaže mi sekretarica.
— A ko je moj urednik?
— Tu piše, vidite. Ovde, na ovoj strani. Oskar Davičo. Drug Davičo je ovde, pa ću vas i odvesti do njega.
Bilo mi je previše za jedan dan. Prvo: knjiga. Onda: honorar. Na kraju: Oskar Davičo.
Uvela me u jednu kancelariju, a za stolom – onaj što je sedeo iza mojih leđa na Kolarcu. Oskar Davičo. Prvi put u životu video sam živog pisca.
Stojim pred Davičom, cenio sam ga kao pesnika, znao sam mnoge njegove stihove napamet, stojim tako pred njim, a vilica mi se ukočila, jedva sam uspeo da izgovorim: dobar dan, ja sam Antić.
— Dobar dan, — rekao sam još jednom kad smo se rukovali, — ja sam Antić.
— Pa poznajemo se, — kaže on. — Sa Kolarčevog narodnog univerziteta.
— Sedeli ste mi, — kažem, — iza leđa. Video sam vam samo ruku i deo lica …
Ja sam zamišljao da su pisci nešto neobično, tajanstveno, nešto van drugih ljudi. A ovaj ovde, Davičo, bio je sasvim jednostavan, običan čovek. Odjednom, stvari su počele da se spuštaju na zemlju. Prestao sam da drhtim. Progovorio sam. Ponudio me je kafom. Čeprkao je nešto po fioci stola i izvukao dva lista gusto kucana mašinom. Tada nisam znao, sad znam kako se to kaže: bez proreda.
— Imam za tebe poklon, — rekao je.
Bio je to spisak knjiga. Sto šezdeset četiri naslova.
— Ti si, — kaže mi, — buba lenja. Ništa ne čitaš. Uzmi ovaj spisak, potraži knjige, i da pročitaš sve do poslednje.
I kaže:
— Prva zbirka u životu može se objaviti na snagu. Za drugu moraš biti pametan.
I ovo mi je rekao:
— Kad sve pročitaš, tek tada sedi da pišeš novu knjigu. I javi mi se.
I javio sam se. Posle dve godine. Odslužio sam tada već i mornaricu i došao pravo iz Splita kod Daviča. Našao sam ga u stanu, U Molerovoj ulici. Broja se više ne sećam.
— Ja sam sve ono pročitao, druže Davičo, — kažem, — i napisao sam novu zbirku.
On opet, kao nekad, lista, čita, čita, pa digne glavu:
— Nisi ti, — kaže, — dobro pročitao one knjige. Ovo ništa ne valja. Nego idi kući, pa čitaj sve iz početka.
Poslužio me je pićem, ali nije mi prijalo. Vratio sam se kući pokunjen. Ako Davičo kaže da nešto nije u redu, znao sam, onda zaista nije u redu.
Navalio sam da čitam i te i druge knjige, kao nikad u životu.
Drugu knjigu objavio sam tek dve godine kasnije, kod »Matice srpske« u Novom Sadu. Zvala se »Plavo nebo«. Davičo mi je rekao:
— Može.
I, eto, tako: hteo komitet, hteo Davičo, i ja ostao u poeziji.
Miroslav Mika Antić
Odlomke izdvojili i adaptirali: Bistrooki – www.balasevic.in.rs
Iz knjige: Izabrana dela Miroslava Antića, Izdavač: Dnevnik, Novi Sad, 1982.
Pročitajte više:
Miroslav Mika Antić – POEZIJA, CITATI, ZANIMLJIVOSTI, PROZA
POEZIJA – Najlepše pesme, poeme, soneti, citati i biografije domaćih i stranih autora
PROZA – Pojam, autori, knjige, citati… / Plejada veličanstvenih
PESME ZA DECU – Otpevane pesme, Recitacije, Tekstovi pesama, Knjige, Video
BAJKE i LEGENDE – Najlepše bajke i legende svih vremena, narodne bajke, bajke najpoznatijih autora…
Kutak za decu – PESME, BAJKE, KNJIGE, CRTANI FILMOVI…
Knjige u pdf formatu ~ Biblioteka elektronskih knjiga
BISTROOKI – Kutak za bistrooke
Foto kolaži: Bistrooki – www.balasevic.in.rs
Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. :)