Oskar Davičo — Kažem — smrt, a ljubim

Kažem — smrt, a ljubim… Kažem — smrt, a ljubim usnom kao predeo. Smrt ćuti, ja zvonim od strasti buduće. Pod tobom ja vidim grad mlad, uzavreo i naše smejanje s okna svake kuće. O, nikada takve strasti bilo nije ko poljem te noći na ivici groba. Ja nisam ljubio nikada silnije tu rosu i tebe no u ono doba kad su nam svrdlali meci i vrtlozi, bol što je iz rana loptio na sve, kad je brat prohodo na drvenoj nozi, kad su nam vezali i oči i sne. Tišinom? Ne. Pesmom srce moje vrije. Ljubav je kćer čiji…

Oskar Davičo – Izveštaj iz Srbije

IZVEŠTAJ IZ SRBIJE Za druga Karla Marksa, ili ma kog druga, od Radeničke internacionale, Sreten Anđelković šalje pismo iz zatvorenog kruga Srbije male U svakom selu Srbije – mehana. U celoj Srbiji – jedna fabrika. Na svaki okrug – sto apsana i sto hiljada kažnjenika. U Srbiji – knjaz i fabrikant buržuj, dželatske klase – dva glavara. A ljudi – po turski. Život – pij i psuj. Eh, zaboravi, tugo stara. Gazde ministri – srkut kafe sabajle i mater kroz mater svima. Iz preka dovode kistjant kinderfrajle i krišom spavaju s njima. “Mito? Zar ja? Al’ kad oćete, mersi, danke.…

Oskar Davičo

Oskar Davičo (Šabac, 1909 — Beograd, 1989) je bio pesnik i prozaista, profesor, borac, robijaš, neumorni putnik, prevodioc. Najmlađi je pesnik u krugu nadrealista. Nadmašio je sve ostale snagom talenta, plodnošću i širinom uticaja. Dobio je veliki broj književnih nagrada, među njima i NIN-ovu nagradu za najbolji roman godine, tri puta (1956, 1963. i 1964.). Pesnik je neophodan čoveku, on je životni organ njegove duše u miru i ratu; bez poezije bi u smrtni kam očajala iskra potrebna životu; pesnik je sekretar društva svih ljudi, ali tajnik koji ne čuva, nego otkriva tajne, i kazujući ih govori ljubav jednu jedinu…

Oskar Davičo – SRBIJA

SRBIJA Ja znam sva tvoja lica, svako šta hoće, šta nosi, gledao sam sve tvoje oči, razumem šta kažu, šta kriju. Ja mislim tvoju misao za čelom ti u kosi, ja znam tvoja usta šta ljube, šta piju. Ej, piju od tuge, od znoja, od muke, od noći, od sijerka koji se teško melje. Ja sam u mlinu, sred buke žrvnja, čuo sve tvoje želje i brige tvoje, oj, Srbijo među pesmama, među šljivama, o, Srbijo među ljudima na njivama, oj, Srbijo među pesmama, među stadima, oj, Srbijo, pesmo među narodima. Pesmo tužna, meka si milošta što plače kao krv…

Oskar Davičo – LJUBAV

LJUBAV Da li si, sestro, rasla na livadi s vetrom koji se mlad zamrsi u cveće pa ti je lice kao da ga gladi krilom senke leptira što u snu proleće. Da li si, sestro, rasla kraj žala pa su ti oči šumne kao more, pa su ti dojke kao dva vala što se igranja ne umore. Ili si došla iz toplih ruda, iz bakarnih žila, iz tamne lave pa ti je glas tunel pun čuda a suza tela, nemir poplave. Ili si rasla međ peskom zlata, na dnu reke, u korenju vode pa su ti ruke oko mog vrata,…

Oskar Davičo – HANA

HANA I Ja, sin mutnoga lovca, i vidra i ovca, zavoleo sam u gradu kolonijalnu Hanu, kćer tužnoga trgovca, Jevreja udovca kraj groblja što je držao bakalnicu i mehanu. Probudila me ko šumu blistavi kreket raketa i sad sam slep za vas, zrikavi šatrovci. Ljubav je tako sama i tako puna sveta. Ljubav je svetionik i spaseni pomorci. Od nje mi gore oči ̶ žarulje sred rulje, od nje zru more i mreže, ribe i ribolovci, konopcem vodopada pužu sa njom jegulje i cvrkuću zlikovci ko vrapci i osnovci. O šta sve nisam snio i šta sve nisam bio sa…