Gabrijel Garsija Markes – Biografija
Gabrijel Hose Garsija Markes (šp. Gabriel José García Márquez; 6. mart 1927 — 17. april 2014) bio je kolumbijski pisac, novinar, izdavač i politički aktivista.
Rodio se u gradu Arakataka, u oblasti Magdalena. Uglavnom je živeo u Meksiku i Evropi. Najveći deo svog vremena provodio je u gradu Meksiko Siti.
Gabrijel Garsija Markes se smatra najpoznatijim piscem magičnog realizma, žanra u kome se prepliću mitovi i magija sa realnošću svakodnevne egzistencije. Najviše je doprineo tome da latinoamerička literatura dođe u centar pažnje svetske kulturne javnosti šezdesetih godina 20. veka. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1982. godine.
Njegovo najpoznatije delo, Sto godina samoće, prodato je u više od 30 miliona primeraka.
DETINJSTVO
Garsija Markes je bio tiho i stidljivo dete, opčinjeno pričama svog dede. Sve klice budućih dela nikle su u kući u kojoj je živeo, u pričama o građanskom ratu, masakru, dolascima i odlascima tetki i nezakonitoj kćeri dede. Deda mu je umro kad je imao 8 godina, a kada mu je baka oslepela otišao je da živi sa roditeljima u Sukre. Imao je reputaciju stidljivog momka koji je pisao smešne pesme.
Godine 1940. dobio je stipendiju za nadarenu decu koju su dodeljivali jezuiti. Maturirao je 1946. i po želji roditelja upisao je Nacionalni univerzitet prava u Bogoti. U ovom periodu upoznao je svoju buduću ženu, tada 13-godišnju devojčicu. Garsija Markes se nije interesovao za svoje studije.
KNJIŽEVNOST
Dobio je kopiju Kafkine knjige Metamorfoza koja je ostavila dubok utisak na njega jer je shvatio da književnost ne mora da prati strogu naraciju i radnju. Tada počinje da piše, i njegovu prvu priču objavljuju liberalne novine. Na njega su veliki uticaj izvršili i Sofokle i Fokner, koji ga je zadivio sposobnošću da preobrati detinjstvo u mitsku prošlost, izmišljajući grad u kome će se radnja dešavati. Od Sofokla je preuzeo temu zloupotrebe moći.
Inspiraciju za delo „Sto godina samoće“ dobio je kada se vratio u babinu kuću u Arakataki. „Ukleta“ kuća vratila je uspomene, a ceo grad je izgledao kao mrtav i zaleđen u vremenu. Ranije je skicirao priču o svom iskustvu u kući, stoga je roman trebalo da se zove „Kuća“. Nažalost, godine 1952. priču je odbio prvi potencijalni izdavač.
Godine 1955, dok je Garsija Markes bio u istočnoj Evropi, njegovi prijatelji su bez njegovog znanja odneli rukopis drugom izdavaču. Ovaj put, rukopis je objavljen. U Evropi je radio kao novinar za različite listove, a 1958, inspirisan revolucijom na Kubi, započeo je prijateljstvo sa Fidelom Kastrom.
U januaru 1965. Garsija Markes i njegova porodica su se vozili na odmor u Akapulko kad ga je obuzela inspiracija: našao je svoj glas. Prvi put u dvadeset godina kao da je udarac groma potpuno osvetleo njegov Makondo.
Nakon godinu dana rada Garsija Markes je poslao prva tri poglavlja Karlosu Fuentesu. Bližeći se zavšetku dela, smeštao je sebe, svoju ženu i prijatelje u roman, i na poslednjoj strani otkrio je ime svog romana, „Sto godina samoće“. Objavio je roman u junu 1967.
Tokom prve sedmice svih 8000 primeraka je bilo prodato. Delo je prevođeno na desetine jezika i osvojilo je četiri međunarodne nagrade. Posle objavljivanja Sto godina samoće, oktobra 1967. odlazi u Barselonu, gde upoznaje mnogobrojne pisce i izdavače, i samo posle godinu dana odlučuje da prestane da daje intervjue, jer je u Barselonu prvobitno došao zato što ga niko ne poznaje.
Tih godina ojačava veze sa Pablom Nerudom, koga je upoznao 1958. Godine 1971. dolazi u Pariz da ga poseti i na izlasku iz aviona saznaje da je Neruda dobitnik Nobelove nagrade za književnost, ali da je izjavio novinarima da je nagradu zaslužio Garsija Markes.
Zanimljivosti
Kao dete, bio je pod snažnim uticajem praznoverja svoje bake.
Garsija Markes je svoju buduću suprugu upoznao kada je ona imala samo trinaest godina. Mersedes (šp. Mercedes) mu je obećala da će mu ostati verna i da će ga čekati. Venčali su se četrnaest godina kasnije.
U svojoj mladosti bio je poznat kao stidljiv momak koji piše smešne pesme.
Roman Sto godina samoće je posledica neočekivanog nadahnuća koje je jednom prilikom obuzelo Garsiju Markesa na putu za Akapulko, kada je, kako sam kaže, već imao celo prvo poglavlje u glavi. U sobi je proveo 18 meseci dok nije u potpunosti završio roman.
„Godine 1961. došao sam u Meksiko sa dvadeset dolara u džepu, ženom, sinom, i fiks idejom – da se bavim filmom.“
„Kao novinar nikada nisam radio intervju. Radio sam izveštaje, ali nikad intervju sa pitanjima i odgovorima.“
Pablo Neruda je za Sto godina samoće izjavio da je Don Kihot našeg vremena.
Čileanski pesnik Pablo Neruda i kolumbijski romanopisac Gabrijel Garsija Markes su najtraženiji pisci na španskom jeziku na Internetu, nadmašivši Migela de Servantesa.
Dela
Oči plavog psa (šp. Ojos de perro azul) – 1950.
Pukovniku nema ko da piše (šp. El coronel no tiene quien le escriba) – 1961.
Sahrana Velike Mame (šp. Los funerales de la Mamá Grande) – 1962.
Zao čas (šp. La mala hora) – 1962.
Sto godina samoće (šp. Cien años de soledad) – 1967.
Neverovatna i tužna priča o čednoj Erendiri i njenoj bezdušnoj babi (šp. La increíble y triste historia de la cándida Eréndira y de su abuela desalmada) – 1972.
Patrijarhova jesen (šp. El otoño del patriarca) – 1975.
Hronika najavljene smrti (šp. Crónica de una muerte anunciada) – 1981.
Ljubav u doba kolere (šp. El amor en los tiempos del cólera) – 1985.
Pustolovina Migela Litina (šp. La Aventura de Miguel Littín Clandestino en Chile) – 1986.
Dvanaest hodočašća (šp. Doce cuentos peregrinos) – 1992.
O ljubavi i drugim demonima (šp. Del amor y otros demonios) – 1994.
Vest o jednoj otmici (šp. Noticia de un secuestro) – 1996.
Sećanja na moje tužne kurve (šp. Memoria de mis putas tristes) – 2004.
Gabrijel Garsija Markes je dobio Nobelovu nagradu za književnost 1982. Njegov govor pri dobijanju nagrade zove se La soledad de América Latina. Bio je prvi Kolumbijac, a četvrti Latinoamerikanac koji je dobio Nobelovu nagradu za književnost.
Izvor: Wikipedia – https://sr.wikipedia.org/sr-el/Gabrijel_Garsija_Markes
Gabrijel Garsija Markes – CITATI, BIOGRAFIJA, ZANIMLJIVOSTI
Foto kolaži: Bistrooki – www.balasevic.in.rs
Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. :)