Ознака: bibliografija

Laza К. Lazarević

Lekar i pisac, Laza K. Lazarević, rođen  1851. godine u Šapcu. Naslov jedne od devet njegovih pripovedaka „Sve će to narod pozlatiti” izgovara se u našem narodu kao poslovica.

Iako je živeo samo četrdeset godina stigao je da završi prava i medicinu (u Berlinu je odbranio doktorsku tezu iz medicinskih nauka), da piše naučne radove, prevodi Darvina, Gogolja, Faradeja i Černiševskog, da se bavi književnim stvaralaštvom i postane jedno od naznačajnijih imena srpskog realizma.

Učinio je mnogo na suzbijanju epidemije pegavca u selu Koraćica na Kosmaju, bio je primarijus unutrašnjeg odeljenja Opšte državne bolnice od kojeg je napravio kliniku sa laboratorijom, otvorio je prvo gerijatrijsko odeljenje u svetu, bio naš prvi neurolog, imao i privatnu praksu, bio lični lekar kralja Milana, ali je lečio besplatno siromašne, čak im i kupovao lekove. Za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije izabran je 1888. godine.

U njegovom Šapcu svake godine se održavaju „Lazini dani”.

„Ja od svoga srca ne načinih čelik kad je ono mekše od pamuka.” (Laza K. Lazarević u pismu Stojanu Novakoviću 1872. godine)

PRIPOVETKE:

PRVI PUT S OCEM NA JUTRENJE

SVE ĆE TO NAROD POZLATITI

ŠVABICA

 

Prva Lazarevićeva originalna pripovetka ŠVABICA, otpočeta verovatno još 1875. g. u Berlinu, ostala je posle njegove smrti u rukopisu nedovršena. Objavljena je prvi put u prvoj svesci njegovih Pripovedaka u izdanju Srpske književne zadruge br. 46, 1898. g.

Njegova prva štampana pripovetka, PRVI PUT S OCEM NA JUTRENJE, pojavila se u Srpskoj zori, br. 7-8, 1879. g. pod naslovom Zvona s crkve u N.; druga, Školska ikona, objavljena u Slovincu, br. 5, 1880. g. pod naslovom Školska ikona u našem selu.

Ostale su štampane u časopisu Otadžbina: U dobri čas hajduci (1880), Na bunaru (1881), Verter (1881), SVE ĆE TO NAROD POZLATITI (1882) i Vetar (1889).

Pripovetka On zna sve pojavila se zasebno u izdanju Srpske akademije nauka 1890. g.

Posle Lazarevićeve smrti ostalo je u rukopisu osam nedovršenih pripovedaka, odlomaka: Na selo, Tešan, Sekcija, Vučko, Baba Vujka, Stojan i Ilinka, Pobratimi i U tuđem svetu. Sedam od njih objavio je prvi put Lj. Jovanović u drugoj svesci Lazarevićevih Pripovedaka u izdanju Srpske književne zadruge br. 53, 1899., osmu, U tuđem svetu, Jeremija Živanović u Lazare-
vićevim Celokupnim delima u izdanju zemunskog Napretka 1912. g.

BIOGRAFSKI PODACI

1851 — 1. maja, rođen u Šapcu; otac Kuzman, trgovac; mati Jelka, kći šabačkog kujundžije Milovana Milovanovića.

1857 — polazi u osnovnu školu u Šapcu.

1860 — završava osnovnu školu u Šapcu.

1860 — polazi u I razred gimnazije u Šapcu.

1866 — završava TU razred gimnazije u Šapcu i prelazi u Beograd u višu gimnaziju.

1867  — završava višu gimnaziju; upisuje se na Pravni odsek Velike škole u Beogradu; izabran za sekretara studentskog udruženja „Pobratimstvo“.

1871 — dobija stipendiju srpske vlade za studiranje medicine u Parizu i odmah je gubi zbog učešća u štrajku studenata; juna meseca završi pravne studije; praktikant u Ministarstvu prosvete,

1872 — dobija stipendiju srpske vlade i odlazi u Berlin kao student medicine.

1876-1878 — za vreme srpsko-turskih ratova, lekarski pomoćnik u vojsci.

1878 — vraća se u Berlin.

1879 — završi u Berlinu studije; postaje lekar Beogradskog okruga.

1881 — ženi se Poleksijom, ćerkom Nikole Hristića; postaje primarijus Opšte državne bolnice u Beogradu.

1885 — rezervni sanitetski major pri Glavnom štabu u srpsko-bugarskom ratu.

1888 — izabran za dopisnog člana Srpske akademije nauka.

1889 — sanitetski potpukovnik i lični lekar kralja Milana.

1890 — 7. januara umro od tuberkuloze.

BIBLIOGRAFIJA

Šest pripovedaka (Prvi put s ocem na jutrenje, Školska ikona, U dobri čas hajduci, Na bunaru, Verter, Sve će to narod pozlatiti), Kraljevsko-srpska državna štamparija, Beograd, 1886.

Pripovetke I – II, Srpska književna zadruga 46, 53, Beograd, 1898—1899.

Celokupna dela, Srpski klasični pisci 2, „Napredak“, Zemun, 1912.

Celokupna dela, Biblioteka srpskih pisaca, Beograd, 1929.

Sabrana dela I, Srpski pisci, Prosveta, Beograd, 1956.

Vojislav Ilić – BIOGRAFIJA

Vojislav Ilić – BIOGRAFSKI PODACI

1860 — 4. aprila rođen u Beogradu, kao treći sin književnika Jovana Ilića, kome su sinovi bili i Milutin, Dragutin i Žarko, svi književni ljudi, i čija je kuća — stecište niza ondašnjih pisaca — nazvana „kovnicom stihova“.

1866-1887 — period obrazovanja i stupanja u književnost. Godine 1868. Vojislav je pošao u školu, ali se neredovno školovao, gimnaziju je napustio i predavanja na Velikoj školi pohađao kao vanredan đak do 1883. Književno obrazovanje stekao je u porodici. Ruskim jezikom počeo je rano da se služi, već u šesnaestoj godini, a u devetnaestoj, 1879. godine, mogao je slobodno da čita ruske tekstove. Oko 1880. stupio je u književnost i nekoliko godina zatim vrlo aktivno sarađivao u radikalnoj štampi. Njegovom obrazovanju je pomoglo što mu je dom bio stecište književnika i pesnika. Tu je upoznao Đuru Jakšića, te se kasnije i oženio jednom od Jakšićevih kćeri. Godine 1885. učestvovao je kao dobrovoljac u srpsko-bugarskom ratu.

1687-1889 — period boemskog života i najveće aktivnosti u političkom i javnom životu. Godine 1887. postavljen je za korektora Državne štamparije (do ove godine nije mogao da dobije državnu službu). Iste godine pretrpeo je krivično gonjenje zbog pesme Maskenbal na Rudniku. Bez žene i dece, koji su ranije poumirali jedno za drugim, on je ovih godina živeo kao pesnik boem. Razočaran u radikale i ozlojeđen prilikama u Srbiji, on je ovih godina razvijao najživlju delatnost na političkoj satiri i pokazivao simpatije za socijalistički pokret.

1889-1894 — poslednji period Vojislavljeva života. Godine 1889. premešten je u Ministarstvo inostranih dela, bio kratko vreme na službi u Solunu, i vratio se na dužnost korektora Državne štamparije. Godine 1891. otpušten je iz državne službe kao politički protivnik režima. Od kraja 1891. do avgusta 1892. bio je učitelj srpske osnovne škole u Turn-Severinu u Rumuniji. Po povratku u Srbiju, 1892. godine, postavljen je za pisara Ministarstva unutrašnjih dela, odakle je prešao u Monopol. Godine 1893. postavljen je za pisara prve klase konzulata U Prištini, gde mu je Nušić bio pretpostavljeni.

1894 — 21. januara umro je u Beogradu, u trideset i četvrtoj godini života.

BIBLIOGRAFIJA

Pesme (Beograd, 1887.)
Pesme (Beograd, 1889.)
Pesme (Beograd, 1892.)
Strašni ljubavnik (Kragujevac, 1894.)
Pesme I, II (Beograd, 1907, 1909.)
Pesme (Ženeva, 1918.)
Dela I—II (Beograd, 1922.)
Antologija (Zagreb, 1925.)
Izabrane pesme (Novi Sad, 1929.)
Odabrane pesme (Beograd, 1930.)
Rasipanja i umirenja (Bitolj, 1938.)
Pesme (Beograd, 1948.)
Pesme (Beograd, 1952.)
Sabrana dela I—II (Beograd, 1961.)

Foto kolaž: Bistrooki – www.balasevic.in.rs
Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. :)

Gabrijel Garsija Markes – Biografija

Gabrijel Hose Garsija Markes (šp. Gabriel José García Márquez; 6. mart 1927 — 17. april 2014) bio je kolumbijski pisac, novinar, izdavač i politički aktivista.

Rodio se u gradu Arakataka, u oblasti Magdalena. Uglavnom je živeo u Meksiku i Evropi. Najveći deo svog vremena provodio je u gradu Meksiko Siti.

Gabrijel Garsija Markes se smatra najpoznatijim piscem magičnog realizma, žanra u kome se prepliću mitovi i magija sa realnošću svakodnevne egzistencije. Najviše je doprineo tome da latinoamerička literatura dođe u centar pažnje svetske kulturne javnosti šezdesetih godina 20. veka. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1982. godine.

Njegovo najpoznatije delo, Sto godina samoće, prodato je u više od 30 miliona primeraka.

Garsija Markes je bio tiho i stidljivo dete, opčinjeno pričama svog dede. Sve klice budućih dela nikle su u kući u kojoj je živeo, u pričama o građanskom ratu, masakru, dolascima i odlascima tetki i nezakonitoj kćeri dede. Deda mu je umro kad je imao 8 godina, a kada mu je baka oslepela otišao je da živi sa roditeljima u Sukre. Imao je reputaciju stidljivog momka koji je pisao smešne pesme. Godine 1940. dobio je stipendiju za nadarenu decu koju su dodeljivali jezuiti. Maturirao je 1946. i po želji roditelja upisao je Nacionalni univerzitet prava u Bogoti. U ovom periodu upoznao je svoju buduću ženu, tada 13-godišnju devojčicu. Garsija Markes se nije interesovao za svoje studije. Dobio je kopiju Kafkine knjige Metamorfoza koja je ostavila dubok utisak na njega jer je shvatio da književnost ne mora da prati strogu naraciju i radnju. Tada počinje da piše, i njegovu prvu priču objavljuju liberalne novine. Na njega su veliki uticaj izvršili i Sofokle i Fokner, koji ga je zadivio sposobnošću da preobrati detinjstvo u mitsku prošlost, izmišljajući grad u kome će se radnja dešavati. Od Sofokla je preuzeo temu zloupotrebe moći.

Inspiraciju za delo „Sto godina samoće“ dobio je kada se vratio u babinu kuću u Arakataki. „Ukleta“ kuća vratila je uspomene, a ceo grad je izgledao kao mrtav i zaleđen u vremenu. Ranije je skicirao priču o svom iskustvu u kući, stoga je roman trebalo da se zove „Kuća“. Nažalost, godine 1952. priču je odbio prvi potencijalni izdavač. Godine 1955, dok je Garsija Markes bio u istočnoj Evropi, njegovi prijatelji su bez njegovog znanja odneli rukopis drugom izdavaču. Ovaj put, rukopis je objavljen. U Evropi je radio kao novinar za različite listove, a 1958, inspirisan revolucijom na Kubi, započeo je prijateljstvo sa Fidelom Kastrom. U januaru 1965. Garsija Markes i njegova porodica su se vozili na odmor u Akapulko kad ga je obuzela inspiracija: našao je svoj glas. Prvi put u dvadeset godina kao da je udarac groma potpuno osvetleo njegov Makondo.

Nakon godinu dana rada Garsija Markes je poslao prva tri poglavlja Karlosu Fuentesu. Bližeći se zavšetku dela, smeštao je sebe, svoju ženu i prijatelje u roman, i na poslednjoj strani otkrio je ime svog romana, „Sto godina samoće“. Objavio je roman u junu 1967. Tokom prve sedmice svih 8000 primeraka je bilo prodato. Delo je prevođeno na desetine jezika i osvojilo je četiri međunarodne nagrade. Posle objavljivanja Sto godina samoće, oktobra 1967. odlazi u Barselonu, gde upoznaje mnogobrojne pisce i izdavače, i samo posle godinu dana odlučuje da prestane da daje intervjue, jer je u Barselonu prvobitno došao zato što ga niko ne poznaje. Tih godina ojačava veze sa Pablom Nerudom, koga je upoznao 1958. Godine 1971. dolazi u Pariz da ga poseti i na izlasku iz aviona saznaje da je Neruda dobitnik Nobelove nagrade za književnost, ali da je izjavio novinarima da je nagradu zaslužio Garsija Markes.

Zanimljivosti

Kao dete, bio je pod snažnim uticajem praznoverja svoje bake.
Garsija Markes je svoju buduću suprugu upoznao kada je ona imala samo trinaest godina. Mersedes (šp. Mercedes) mu je obećala da će mu ostati verna i da će ga čekati. Venčali su se četrnaest godina kasnije.
U svojoj mladosti bio je poznat kao stidljiv momak koji piše smešne pesme.
Roman Sto godina samoće je posledica neočekivanog nadahnuća koje je jednom prilikom obuzelo Garsiju Markesa na putu za Akapulko, kada je, kako sam kaže, već imao celo prvo poglavlje u glavi. U sobi je proveo 18 meseci dok nije u potpunosti završio roman.
„Godine 1961. došao sam u Meksiko sa dvadeset dolara u džepu, ženom, sinom, i fiks idejom – da se bavim filmom.“
„Kao novinar nikada nisam radio intervju. Radio sam izveštaje, ali nikad intervju sa pitanjima i odgovorima.“
Pablo Neruda je za Sto godina samoće izjavio da je Don Kihot našeg vremena.
Čileanski pesnik Pablo Neruda i kolumbijski romanopisac Gabrijel Garsija Markes su najtraženiji pisci na španskom jeziku na Internetu, nadmašivši Migela de Servantesa.

Dela

Gabrijel Garsija Markes
Oči plavog psa (šp. Ojos de perro azul) – 1950.
Pukovniku nema ko da piše (šp. El coronel no tiene quien le escriba) – 1961.
Sahrana Velike Mame (šp. Los funerales de la Mamá Grande) – 1962.
Zao čas (šp. La mala hora) – 1962.
Sto godina samoće (šp. Cien años de soledad) – 1967.
Neverovatna i tužna priča o čednoj Erendiri i njenoj bezdušnoj babi (šp. La increíble y triste historia de la cándida Eréndira y de su abuela desalmada) – 1972.
Patrijarhova jesen (šp. El otoño del patriarca) – 1975.
Hronika najavljene smrti (šp. Crónica de una muerte anunciada) – 1981.
Ljubav u doba kolere (šp. El amor en los tiempos del cólera) – 1985.
Pustolovina Migela Litina (šp. La Aventura de Miguel Littín Clandestino en Chile) – 1986.
Dvanaest hodočašća (šp. Doce cuentos peregrinos) – 1992.
O ljubavi i drugim demonima (šp. Del amor y otros demonios) – 1994.
Vest o jednoj otmici (šp. Noticia de un secuestro) – 1996.
Sećanja na moje tužne kurve (šp. Memoria de mis putas tristes) – 2004.

Filmografija

Carrete de película ya procesada 000.jpg
U ovom selu nema lopova (šp. En éste pueblo no hay ladrones) – 1965.[11][12] Vreme za umreti (šp. Tiempo de morir) – 1966. (Markes potpisan kao scenarista)
Opasna igra (šp. Juego peligroso) – 1967. (Markes potpisan kao scenarista)
Patsi, ljubavi moja (šp. Patsy mi amor) – 1969.
Predznak (šp. Presagio) – 1975. (Markes potpisan kao scenarista)
Montijelova udovica (šp. La Viuda de Montiel) – 1979.
Najdraža Marija (šp. María de mi corazón) – 1979.
Godina kuge (šp. El año de la peste) – 1979. (Markes potpisan kao scenarista)
Erendira (šp. Eréndira) – 1983.
Vreme za umreti (šp. Tiempo de morir) – 1986. (Markes potpisan kao scenarista)
Hronika najavljenje smrti (šp. Crónica de una muerte anunciada) – 1987.
Veoma star čovek sa ogromnim krilima (šp. Un señor muy viejo con unas alas enormes) – 1988.
Čudo u Rimu (šp. Milagro en Roma) – 1988. (Markes potpisan kao scenarista)
Basna o prelepoj čuvarici golubova (šp. Fábula de la bella palomera) – 1988. (Garsija Markes potpisan kao scenarista)
Pisma iz parka (šp. Cartas del parque) – 1989. (Markes potpisan kao scenarista)
Edip gradonačelnik (šp. Edipo alcalde) – 1996.
Pukovniku nema ko da piše (šp. El coronel no tiene quien le escriba) – 1999.
Nevidljiva deca (šp. Los niños invisibles) – 2001. (Markes potpisan kao scenarista)
Ljubav u doba kolere (šp. El amor en los tiempos del cólera) – 2007.
O ljubavi i drugim demonima (šp. De amor y otros demonios) – 2009.
Sećanja na moje tužne kurve (šp. Memorias de mis putas tristes) – 2011.

Gabrijel Garsija Markes je dobio Nobelovu nagradu za književnost 1982. Njegov govor pri dobijanju nagrade zove se La soledad de América Latina. Bio je prvi Kolumbijac, a četvrti Latinoamerikanac koji je dobio Nobelovu nagradu za književnost.

Izvor: Wikipedia – https://sr.wikipedia.org/sr-el/Gabrijel_Garsija_Markes

Lav Nikolajevič Tolstoj – Biografija i bibliografija

Lav Nikolajevič Tolstoj (rus. Лев Николаевич Толстой; Jasna Poljana, 9. septembar 1828 — Astapovo, 20. novembar 1910) bio je grof, esejista, dramaturg, kritičar i moralni filozof, a pored svega pacifista i levičar. Ruski pisac svrstan u najveće ruske realiste toga doba i proglašen za najboljeg pisca u poslednjih 200 godina i to od strane 125 američkih i britanskih književnika koji su učestvovali u anketi koja je trajala više godina.. Svojim naprednim idejama o nenasilnom otporu je uticao na ličnosti, koje su se pojavile kasnije, među kojima su najpoznatije Martin Luter King i Gandi.

Tolstoj je rođen u Jasnoj Poljani, porodičnom imanju 200 km južno od Moskve. Tolstoji su dobro poznata familija starog ruskog plemstva, čiji su preci poznati još od plemića po imenu Indris iz Litvanskog carstva u 1353; preciznije, on je zapamćen po uzviku „iz zemlje Cezara, od Germana“ kad je za Ruse takva generalna formula označavala sve tipove stranaca. On je bio četvrto od petoro dece grofa Nikolaja Iliča Tolstoja, i grofice Marije Tolstoj (rođena kneginja Volkonskaja). Tolstojevi roditelji su umrli kad je on bio veoma mlad, tako da su njega i njegovu braću i sestre odgajili rođaci. Godine 1844, on je počeo da studira pravo i orijentalne jezike na Kazanskom univerzitetu. Njegovi učitelji su ga opisali sa „nesposoban i nevoljan da uči“. Tolstoj je napustio univerzitet u sred svojih studija, vratio se u Jasnu Poljanu i zatim proveo najveći deo svog vremena u Moskvi i Sankt Peterburgu. Godine 1851, nakon što je nakupio teške kockarske dugove, on je otišao sa svojim starijim bratom na Kavkaz i pristupio armiji. U to vreme je počeo da piše.

Njegov preobražaj iz autora raskalašnog i privilegovanog društva u nenasilnog i duhovnog anarhistu njegovog kasnijeg doba je uzrokovan njegovim iskustvima u vojsci. Tome su takođe doprinela i dva putovanja po Evropi 1857. i 1860-61. Drugi koji su sledeli istim putem su Aleksandar Hercen, Mihail Bakunjin i Petar Kropotkin. Tokom svoje posete iz 1857. godine, Tolstoj je prisustvovao javnom pogubljenju u Parizu, što je bilo traumatično iskustvo koje je obeležilo ostatak njegovog života. On napisao u pismu svom prijatelju Vasiliju Botkinu: „Istina je da je država zavera namenjena ne samo eksploataciji, nego pre svega da korumpira svoje građane … Od sada, nikada neću služiti bilo kojoj vladi bilo gde.“ Tolstojev koncept nenasilja ili Ahimsa je bio ojačan nakon što je pročitao nemačku verziju Tirukurala. On je kasnije doprineo usađivanju tog koncepta kod Mahatme Gandi putem svog Pisma indusu kad je mladi Gandi korespondirao s njim tražeći savet.

Njegovo evropsko putovanje tokom 1860–61 oblikovalo je njegov politički i književni razvoj. Imao je priliku da se sretne sa Viktorom Igoom, čije literarne talente je Tolstoj veličao nakon čitanja Igove tek završene Les Misérables. Slične evokacije scena bitki u Igovoj noveli i Tolstojevom Ratu i miru indicaraju taj uticaj. Na Tolstojevu političku filozofiju je isto tako uticala njegova poseta francuskom anarhisti Pjeru Žozefu Prudonu iz marta 1861, koji je u to vreme živeo u egzilu u pod lažnim imenom u Briselu. Osim pregleda Prodonove predstojeće publikacije, La Guerre et la Paix (Rat i mir na francuskom), čiji naslov je Tolstoj pozajmio za svoje remek-delo, njih dvoje su diskutovali obrazovanje, kao što je Tolstoj napisao u svojem obrazovnim zapisima: „Ako spominjem ovaj razgovor s Prudonom, to je da bi pokazao da je u mom ličnom iskustvu, on bio jedini čovek koji je razumeo značaj obrazovanja i štampe u naše vreme.

Ispunjen entuzijazmom, Tolstoj se vratio u Jasnu Poljanu i osnovao 13 škola za decu ruskih seljaka, koji su upravo bili emancipovani od kmetstva 1861. Tolstoj je opisao školske principe u svom eseju iz 1862. godine „Škola u Jasnoj Poljani“. Tolstojevi obrazovni ekseprimenti su bili kratkog veka, delom zbog uznemiravanja od strane carske tajne policije. Međutim, kao diretna pretača A. S. Nilovog Samerhila, škola u Jasnoj Poljani se može opravdano smatrati prvim primerom koherentne teorije demokratskog obrazovanja.

Dana 23. septembra 1862, Tolstoj je oženio Sofiju Andreevnu Bers, poreklom Nemicu, koja je bila 16 godina mlađa od njega i ćerka uglednog dvorskog lekara Andreja Bersa, a praunuka grofa Petra Zavadovskog, prvog ministra obrazovanja u carskoj Rusiji. Familija i prijatelji su je zvali Sonja, što je ruski deminutiv imena Sofija. Oni su imali 13 dece, od kojih je osam preživelo detinjstvo.

Tolstoj je jedan od velikana ruske književnosti; njigovi radovi obuhvataju romane Rat i mir i Ana Karenjina i novele kao što su Hadži Murat i Smrt Ivana Iliča. Njegovi savremenici su mu odali visoka priznanja. Fjodor Dostojevski ga je smatrao najvećim od svih živih romanopisaca. Gistav Flober, nakon čitanja i prevođenja Rata i mira, izjavio je: „Kakav umetnik i kakav psiholog!“ Anton Čehov, koji je često posećivao Tolstoja na njegovom seokom imanju, napisao je: „Kada literatura poseduje Tolstoja, lako je i prijatno biti pisac; čak i kada znate da niste ništa postigli i još uvek ne ostvarujete ništa, to nije tako strašno kako bi inače bilo, jer Tolstoj postiže za sve. Ono što on radi služi da opravda sve nade i težnje uložene u književnost.“ Britanski pesnik i kritičar iz 19. veka Matju Arnold je smatrao da „Tolstojev roman nije umetničko delo, već deo života“.

Kasniji kritičari i romanopisci nastavljaju da veličaju Tolstojevu umetnost. Virdžinija Vulf ga je proglasila „najvećim romanopiscem od svih“. Džejms Džojs je zapazio: „On nikad nije dosadan, nikad glup, nikad umoran, nikad pedantan, nikad teatralan!“ Tomas Man je pisao o Tolstojevoj naizgled bezgrešnoj umetnost: „Retko je umetnost radila tako mnogo poput prirode.“ Takve stavove su delile i javne figure poput Prusta, Foknera i Nabokova. Nabokov je imao visoko mišljenje o Smrti Ivana Iliča i Ani Karenjinoj; on je međutim preispitivao reputaciju Rata i mira, i oštro je kritikovao Vaskrsenje i Krojcerovu sonatu.

Rat i mir se generalno smatra jednim od najvećih romana ikad napisanih, izuzetan po svojoj dramatičnoj širini i jedinstvu.

Veruje se da je Tolstoj umro od zapaljenja pluća u Astapovu, na železničkoj stanici 1910. godine, nakon što je usred zimske noći napustio dom. Imao je 82 godine. Dugo je bolovao, pa su brigu o njemu preuzele supruga i kćerke. Na mesto smrti odmah su došli lekari, dajući mu injekcije morfija. Policija je pokušala da ograniči pristup posmrtnoj ceremoniji, ali hiljade seljaka je bilo u koloni na njegovoj sahrani. Neki su, doduše, znali samo da je „neki aristokrata preminuo“. Tako se ispostavilo da nisu dovoljno znali o životu i delu ovog ruskog realiste.

Dela:

Romani i novele

Detinjstvo (rus. Детство; 1852)
Dečaštvo (rus. Отрочество; 1854)
Mladost (rus. Юность; 1856)
Porodična sreća (novela, 1859)
Kozaci (rus. Казаки; 1863)
Rat i mir (rus. Война и мир; 1865–1869)
Ana Karenjina (rus. Анна Каренина; 1875–77)
Smrt Ivana Iliča (rus. Смерть Ивана Ильича; 1887)
Krojcerova sonata (rus. Крейцерова соната; 1889)
Vaskrsenje (rus. Воскресение; 1899)
Hadži – Murat (rus. Хаджи-Мурат; napisano 1896–1904, izdano 1912)

Kratke priče

Upad (1852)
Sevastopoljske priče (rus. Севастопольские рассказы; 1855–56)
Ivan glupak: Izgubljena prilika (1863)
Polikuška (1863)
Kavsaski zatvorenik (rus. Кавказский Пленник; 1872)
Putnik: Priča jednog konja (1864, 1886)
Koliko je čoveku poterbno zemlje? (rus. Много ли человеку земли нужно; 1886)
Kozak i radnik (1895)
Otac Sergej (rus. Отец Сергий; (1898)

Komadi

Carstvo mraka (rus. Власть тьмы; (tragedija, 1886)
Voće prosvećenja (komedija, 1889)
Živi leš (rus. Живой труп (1900)

Naučna dela i polemike

Ispoved (Ispovedь; 1882)
U šta verujem (i pod nazivom Moja vera) (rus. В чём моя вера; 1884)
What Is to Be Done? (1886)
Carstvo Božje u tebi (rus. Царство Божие внутри вас; 1894)
Jevanđelje u pismima (1896)
Šta je umetnost? (1897)
Zakoni ljubavi i nasilja; 1940

Izvor: wikipedia

 

Edgar Alan Po

Edgar Alan Po (engl. Edgar Allan Poe; Boston, 19. januar 1809 — Baltimor, 7. oktobar 1849) je bio američki pisac, urednik, književni kritičar, jedan od rodonačelnika kratke priče ‒ centralne ličnosti romantizma u Americi. Pesnik snažne imaginacije, autor je priča punih strave i pesmama izrazitog sklada i muzikalnosti.

BIOGRAFIJA

Priče:

ĆUTANJE

SENKA

Pesme i poeme:

ANABEL LI

GAVRAN

ULALUMA

ROMANSA

SAM

LET BELOG ORLA

 

Knjige objavljene tokom piščevog života:

Tamerlane and Other Poems, Boston: Calvin F. S. Thomas, 1827. (Postoji priličan broj faksimila ovog izdanja.)
Al Aaraaf Tamerlane, and Minor Poems, Baltimore: Hatch and Dunning, 1829. (Faksimil je reprintovao T. O. Mabbott, ed., New York: Facsimile Text Society, 1933.)
Poems, New York: Elam Bliss, 1831. (Faksimil je reprintovao Campbell, Killis, ed., New York: Facsimile Text Society, 1936.)
The Narrative of Arthur Gordon Pym of Nantucket, New York: Harper & Brothers, 1838.
The Conchologist’s First Book, Philadelphia: Haswerl, Barrington, and Haswell, 1839. (Drugo izdanje, 1840. Treće izdanje, 1845, sa Poovim imenom uklonjenim sa naslovnice, ali njegovi inicijali još stoje ispod predgovora.)
Tales of the Grotesque and Arabesque, 2 vols, Philadelphia: Lea and Blanchard, 1840. (Štampano je samo 750 primeraka.)
The Prose Romances of Edgar A. Poe, Philadelphia: William H. Graham, 1843. (Sadrži samo The Murders in the Rue Morgue i The Man That Was Used Up.) (Nepoznat je broj štampanih primeraka, ali verovatno ne više od 250. William je bio brat Georgea Rexa Grahama, vlasnika i izdavača revije Graham’s Magazine, čiji je urednik Po bio takoreći u to vreme, 1841-1842. Faksimil su reprintovali George E. Hatvary i T. O. Mabbott, eds., St. John’s University Press, 1968.)

Fridrih Šiler

Fridrih Šiler (nem. Friedrich Schiller; Marbah am Nekar, 10. novembar 1759 — Vajmar, 9. maj 1805) je bio nemački pesnik, dramaturg, filozof i istoričar. Svojim značajem u književnosti klasicizma i romantizma, Šiler zauzima centralno mesto u nemačkoj i evropskoj književnosti.
Među velikim poštovaocima Šilerovog dela su Dostojevski, Betoven, Đuzepe Verdi i Tomas Man.

PESME

ODA RADOSTI

DITIRAMB

RUKAVICA

POKLONIK

OČEKIVANJE

MOMČE NA POTOKU

ANTIKA PUTNIKU SA SEVERA

PEVAČEV OPROŠTAJ

 

DELA
Poezija
Veče (1776)
Osvajač (1777)
Elegija o smrti mladića (1780)
Oda radosti (1786)
Grčki bogovi (1789)
Umetnici (1789)
Ibikovi ždrali (1797) – balada
* Reči iluzije (1799)
Kasandra (1802)

Pozorište
Razbojnici (Die Räuber) (1781)
Fijeskova zavera u Đenovi (Die Verschwörung des Fiesco zu Genua) (1782)
Spletka i ljubav (Kabale und Liebe) (1783)
Oda radosti (Ode an die Freude) (1785)
Don Karlos (1787)
Devica Orleanska (1801)
Vilhelm Tel (Wilhelm Tell) (1804)
nemački prevod Magbeta od Vilijama Šekspira (1800)
Almanah Muza (Musenalmanach) (1797)
Valenštajn (1799)
Meri Stjuart (1800)
Verenici iz Mesine (1803)

Eseji
O estetičkom vaspitanju čoveka (Über die ästhetische Erziehung des Menschen) (1795)
Epigrami Ksenije (zajedno sa Geteom) (1797)
O odnosu životinjske prirode čoveka sa njegovim razumom (1777)
O ljupkosti i dostojanstvu (1793)
O naivnom i sentimentalnom pesništvu (1796)
Istorijska dela
Istorija otpadništva ujedinjene Nizozemske (Geschichte des Abfalls der Vereinigten Niederlande von der spanischen Regierung) (1788)
Istoija Tridesetogodišnjeg rata, (Geschichte des dreißigjährigen Krieges) (1790)

Pisma
Pisma Kerneru, Vilhelm fon Humboltu, Geteu, itd.

Izvor: Wikipedia

Johan Volfgang Gete – BIOGRAFIJA

Johan Volfgang fon Gete (nem. Johann Wolfgang von Goethe; Frankfurt na Majni, 28. avgust 1749 — Vajmar, 22. mart 1832) bio je nemački pisac, političar, pesnik, naučnik i filozof, a tokom 10 godina i predsednik oblasti Vajmar. Gete je bio jedna od najznačajnijih ličnosti nemačke književnosti i evropskog neoklasicizma i romantizma krajem 18. i početkom 19. veka. Autor „Fausta“ i „Teorije boja“ širio je svoj uticaj širom Evrope, a tokom narednog veka njegova dela nadahnula su mnoge muzičke i dramske komade.

Rođen 1749. godine u Frankfurtu na Majni, Johan Volfang Gete je od oca, pored načitanosti, nasledio smisao za red i ozbiljnost, a od majke vedrinu duha, bujnu, neobuzdanu maštu i neiscrpan pripovedački dar. Odrastao u građanskoj sredini koja je bila prožeta željom za obrazovanjem, Gete je veoma rano počeo da uči jezike (latinski, grčki i jevrejski) i da se interesuje za slikarsku i dramsku, pozorišnu umetnost. Pod uticajem lektire, uglavnom domaćih i francuskih pisaca, Gete počinje da piše stihove, mahom prigodnog i duhovnog karaktera, u kojima se oslanja na nemačke pesnike 18. veka.

Stekavški književnu slavu do svoje 25. godine, Gete je postao pripadnik plemstva zahvaljujući vojvodi Saksen-Vejmara, Karlu Avgustu 1782. godine u čijoj oblasti je obitavao od novembra 1775, nakon uspeha njegovog prvog romana, Jadi mladog Vertera. On je bio rani učesnik u Šturm und drang književnom pokretu. Tokom njegovih prvih deset godina u Vejmaru, Gete je bio član vojvodinog državnog saveta, bio je član komisija za pitanja rata i drumskog saobraćaja, nadgledao je ponovno otvaranje rudnika srebra u obližnjem Ilmenau, i implementirao je seriju administrativnih reformi Jenskog univerziteta. On je isto tako doprineo planiranju Vejmarskog botaničkog parka i ponovnovnoj izgradnji vojvodske palate, koji su je 1998. godine zajedno imenovani Uneskovom lokacijom svetske baštine.

Njegov prvi veći naučni rad, Metamorfoza biljaka, je objavljen nakon njegovog povratka sa ture u Italiji 1788. Godine 1791, on je bio izvšni direktor pozorišta u Vejmaru, a 1794. godine je započeo prijateljstvo sa dramaturgom, istoričarem, i filozofom Fridrihom Šilerom, čije predstave je premijerno prikazivao do Šilerove smrti 1805. Tokom ovog perioda, Gete je objavio svoj drugi roman, Godine učenja Vilhelma Mejstera, epske stihove Herman i Dorotea, i 1808. godine, prvi deo svoje najpoznatije drame, Faust. Njegove konverzacije i razni zajednički poduhvati tokom 1790-ih sa Šilerom, Johanom Gotlibom Fihteom, Johanom Gotfridom fon Herderom, Aleksandrom fon Humboltom, Vilhelmom fon Humboltom, Augustom i Fridrihom fon Šlegelom su u kasnijim godinama zajednički nazvani Vajmarskim klasicizmom.

Pored rada na Faustu i Vilhelmu Majsteru, Gete se tokom poslednje decenije života bavio i srpskim narodnim pesmama. Svoje interesovanje za njih je ispoljio rano, izvrsnim prepevom Hasanaginice za herderovu zbirku narodnih pesama, a zahvaljujući Grimu, Kopitaru i Vuku ovo interesovanje se još više produbilo i došlo do izražaja u raznim člancima, recenzijama i beleškama o našoj narodnoj poeziji. Time je, zajedno sa Grimom, znatno doprineo prijemu naših narodnih pesama u Nemačkoj i Evropi.

Gete je studirao pravo na univerzitetu u Lajpcigu 1765, zatim 1770. na univerzitetu u Štrasburgu, uz prava pohađa i botaniku, hemiju, anatomiju itd. U Štrasburgu upoznaje Herdera, koji se već proslavio kritičkim spisima. Pod njegovim uticajem, Gete počinje da se interesuje za poeziju narodnog predanja i za nemačku nacionalnu prošlost. Ubrzo se uklapa u pokret Šturm und drang. Godine 1771. radi u Frankfurtu kao advokat gde izdaje i književni časopis „Gec fon Berlihingen“. Odlazi 1772. godine, jer oseća da remeti mir između svog prijatelja Kestnera i njegove verenice Šarlote Buf. Ta epizoda, vest o samoubistvu njegovog poznanika Jerusalima, i događaj kada mu je rečeno da izbegava kuću trgovca Brentana sa čijom je ženom voleo da svira, dali su mu građu za prvi roman. Roman „Jadi mladog Vertera“ izdaje 1774. godine, i on mu donosi svetsku slavu, dok je iza sebe imao dramu „Gec fon Berlihingen“, poznatu, ali ne u tolikoj meri. Iste godine se veri sa Elizabet Šeneman (Lili iz njegovih pesama) i odlazi zauvek iz rodnog grada. Na poziv Karla Avgusta, vojvode od Saks-Vajmara, otišao je 1775. u Vajmar gde je obavljao niz političkih poslova. Na posletku je postao vojvodin glavni savetnik. Uskoro dovodi Herdera, zatim i Šilera. Vajmar postaje značajno duhovno stecište Nemačke. Upoznaje Šarlotu fon Štajn kojoj posvećuje 1700 pisama. Od 1786. do 1788. putovao je Italijom i upravljao vojvodskim pozorištem Vajmara. U to vreme je završio „Egmonta“, pretočio u stihove „Ifigeniju“ i započeo „Torkvata Tasa“. Učestvovao je u ratu protiv Francuske što se veoma odrazilo na njegovu ličnost. U narednom periodu sklopio je prijateljstvo sa Fridrihom Šilerom koje je potrajalo do 1805. Iako je imao verenicu, oženio se Kristijanom Vulpius 1806. godine. Od 1794. godine posvetio se isključivo pisanju, i nakon niza neprevaziđenih dela, godine 1832. preminuo je u Vajmaru.

Artur Šopenhauer navodi Godine učenja Vilhelma Mejstera kao jednu od četiri najbolje novele ikad napisane, zajedno sa Tristram Šandijem, La Nouvelle Héloïse, i Don Kihotom, a Ralf Voldo Emerson je odabrao Getea kao jednog od šest „reprezentativnih ljudi” u svom istoimenom radu, zajedno sa Platonom, Emanuelom Svedenborgom, Mišelom de Montenjom, Napoleonom, i Vilijamom Šekspirom. Geteovi komentari i opservacije formiraju bazu nekoliko biografskih radova, najzapaženiji od kojih su Razgovori sa Geteom Johana Petera Ekermana.

Bibliografija

ROMANI
Jadi mladog Vartera (1774)
Putovanja Vilhelma Majstera (1821)
Godine učenja Vilhelma Majstera (1796)
Izbor prema sličnosti

DRAME
Gec od Berlihingena (1773) – prva nemačka drama sa nacionalnim motivom, originalna po formi, puna životne etike i istorijske realnosti.
Ifigenija na Tauridi
Egmont (1788)
Torkvato Taso (1789)
Faust, prvi deo (1808)
Faust, drugi deo (1832)

PESME
Prometej 1
Kralj vilenjaka
Rimske elegije (1795)
Rajneke Fuks (Reineke Fuchs)
Godine učenja čarobnjaštva
Herman i Doroteja (1797)

NAUČNA DELA
Metamorfoza biljaka (1790)
Teorija boja (1810)
Putovanje Italijom
Posmrtna posla
Geteovi razgovori

Izvori: Wikipedia i Pogovor iz knjige GETE – PESME autorke Dr Dragoslave Perišić (1964)

PROZA

Prozno stvaralaštvo – citati, biografije, odlomci iz knjiga, priče, poslovice, bajke, basne, mudre misli, knjige, autobiografije…

BIBLIOTEKA MUDROSTI – Citati, izreke, poslovice, mudre misli…

BAJKE

SVETI SAVA – Priče, pesme, narodna predanja, legende…

 

PLEJADA VELIČANSTVENIH – Najlepši citati, biografije, bibliografije najvećih majstora naše i svetske književnosti, besmrtnih velikana:

Anton Pavlovič Čehov

Borisav Bora Stanković

Branislav Nušić

Branko Ćopić

Danilo Kiš

Džordž Orvel

Edgar Alan Po

Fjodor Mihajlovič Dostojevski

Gabrijel Garsija Markes

Gistav Flober

Horhe Luis Borhes

Ivan Sergejevič Turgenjev

Ivo Andrić

Jovan Sterija Popović

Lav Nikolajevič Tolstoj

Laza К. Lazarević

Meša Selimović

Mihail Afanasijevič Bulgakov

Miloš Crnjanski

Nikolaj Vasiljevič Gogolj

 

Izabrane knjige, priče, drame, odlomci:

 

Branislav Nušić – ANALFABETA

Borisav Bora Stanković – NEČISTA KRV

Jovan Sterija Popović – POKONDIRENA TIKVA

KARMEN (Libreto) govori Miloš Žutić

Mihajlo Pupin – SA PAŠNJAKA DO NAUČENJAKA / Autobiografija

Nikola Tesla – Priča o detinjstvu

Branislav Nušić – RETORIKA / NAUKA O BESEDNIŠTVU

Isidora Sekulić – BURE | Tekst, video

Momo Kapor – MALI PRINC

„Knjiga je najtiši i najpouzdaniji prijatelj; najpristupačniji i najmudriji savetnik i najstrpljiviji učitelj.“ Čarls Vilijam Eliot.

MALI PRINC – Antoan de Sent Egziperi

MAJSTOR I MARGARITA – Mihail Afanasijevič Bulgakov

TVRĐAVA – Mehmed Meša Selimović

NA DRINI ĆUPRIJA – Ivo Andrić

BRAĆA KARAMAZOVI – F. M. Dostojevski

„Svet knjiga je najlepši svet koji je čovek stvorio. Sve ostalo je prolazno. Spomenici se ruše, narodi nestaju, civilizacije se razviju pa izumru, i posle perioda potpune tame, sve se iznova gradi. Ali u svetu knjiga se nalaze redovi koji su svemu ovome svedočili, i preživeli, netaknuti i sveži kao onoga dana kada su napisani, i dalje dotiču srca ljudi, pripovedajući o ljudima kojih odavno više nema.“  Klarens Šepard Dej

– Top 100 najboljih knjiga svih vremena

– Top 20 najboljih domaćih pisaca (Ex YU)

– Dobitnici Nobelove nagrade za književnost

Meša Selimović

Mehmed Meša Selimović (Tuzla, 26. april 1910 — Beograd, 11. jul 1982) je bio istaknuti pisac koji je stvarao u drugoj polovini 20. veka. Njegova dela ugrađena su u temelje čitave moderne književnosti i kulture na balkanskim prostorima.

Uvijek sam volio lijepo pričanje, ličilo mi je na divno bajanje koje razoružava zle sile.“ – Meša Selimović

BIOGRAFIJA

Meša Selimović o Dostojevskom, knjizi DERVIŠ I SMRT, ljubavi, smrti, smislu života, čitaocima…

Kada su na samom početku novog milenijuma anketirani umni ljudi Srbije koja prozna knjiga treba da ponese epitet da je najbolja što je u 20. veku napisano na srpskom jeziku, izbor je pao na Mešin roman „Derviš i smrt“

CITATI

Meša Selimović – DERVIŠ I SMRT (Odlomci)

Meša Selimović – TVRĐAVA (Odlomci)

Meša Selimović – SJEĆANJA (Memoarska proza)

Meša Selimović – OSTRVO (Odlomci)

Meša Selimović – TIŠINE (Odlomci)

Pišući zato što ne mogu drukčije, zadovoljan sam kad vidim da su moje knjige privoljele nekoga da ostane sam sa sobom, neopkoljenim, pravim, da sam sebi zaviri u dušu, kad neka moja riječ odjekne snažnije u njemu.“ – Meša Selimović

Spisak dela:
Uvrijeđeni čovjek (1947)
Prva četa (1950)
Tuđa zemlja (1957)
Noć i jutra (filmski scenario) (1958)
Tišine (1961)
Magla i mjesečina (1965)
Eseji i ogledi (1966)
Derviš i smrt (1966)
Za i protiv Vuka (1967)
Tvrđava (1970)
Ostrvo (1974)
Sjećanja (1976)
Krug (1983)

„Lakoća kojom se formulisao i održavao na paučini jezika, aforistika i logika koju je demonstrirao svedočili su o jednom bogomdanom daru, bez drugih uverenja osim vere u umetnost“ – Matija Bećković o Meši Selimoviću

Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. :)