Miroslav Mika Antić – Imena moje dece

Miroslav Mika Antić je o imenima svoje dece (Igora, Sanje, Ženje, Borisa, Vuka i Juga) rekao:

“Muzika je u meni. Zavideo sam onima koji znaju da sviraju i onda sam to pokušao da kompenzujem kroz poeziju, pa nije slučajno što u njoj ima i upadljivog ritma i dosta muzike. Takođe, sva imena moje dece nalik su na muziku.

Najpre je to bio IGOR. Zašto Igor? Zato što sam još kao dete, u pričama, pesmama, pa i filmovima, zajedno s utiskom o Ivanu Groznom, za sva vremena upamtio, i prihvatio jedan dubok, neverovatan glas. I taj glas mi je rekao: “Igor”. Sve je zvučalo carski. Ispunio je ne samo lavru, nego i čitavo nebo.

Onda je došla SANJA. I odmah da ti kažem, to nije (samo) rusko ime. Na dvoru cara Dušana, jedna princeza, ili dvorska dama, zvala se Sanja. Pričao mi je o tome, dugo i dobro, profesor Đorđe Sp. Radojičić, koga sada nepravedno zaboravljaju, a koji nam je, prvi, obnovio interes za starinu, za staru srpsku književnost bez sumnje.

Što se tiče ŽENJE, ona je, eto, dobila ime koje je deminutiv, tepanje od Jevgenije. To mi se strahovito dopadalo. A pošto je trajao tihi rat između baba – kakvo ime dati unuci? – izabrali smo to ponosno ime, nikoga ne vređajući, nikoga ne oponašajući.

E sad, kada sam bio u Zagorsku, popeo sam se malo više, kako bih sve bolje video. I na šta sam se to popeo? Na grob Borisa Godunova. Postideo sam se posle. I u znak izvinjenja prema istoriji i čoveku, svom sinu sam dao ime BORIS.

Kasnije, Ljilja i ja smo bili sa Duškom Noninom, restauratorom i slikerem, na Pivi, nezaboravnoj. Duško i ja smo išli u nabavku, Duško se kupao u Pivi, dva puta ju je preplivao, video je vuka, sa svitom. Pomislili smo da će ga hajkači ubiti, sustići. Da će ga psi ujesti. A vuk je skočio u oko Pive. Sve je to bilo beskrajno dostojanstveno. I našeg sina smo prozvali VUK.

Moji preci su svi sa juga. Pre nekih pet godina bili smo Ljilja i ja u Dečanima. Dakle, onde odakle je Čarnojević, zajedno sa četrdeset hiljada divljih i prljavih Srba krenuo u Austriju. Srbi su ovde bili odbrambeni zid Austrije protiv Turaka. Kako su prolazile godine, počeli su da stiču nacifrana usta, da nose svilene čarape, da oponašaju život i modu iz Beča, Graca, Pešte. Ni zvona im više nisu zvonila na stari, pradedovski način. Nisam hteo da se sin, a osećali smo da će biti muško, zove Panta, ili Živa. Dobio je ime JUG. Eto, to je bar neki dokaz da imam veze s jugom. Da se rodila ćerka, zvala bi se Iva. Zbog bliskosti sa vrbama.

Poređana, sva imena moje dece nalik su na muziku.”

Miroslav Mika Antić

Iz knjige: Draško Ređep – Ulepšavanje nevidljivog. Izdavač: NIŠRO Oslobođenje, Sarajevo, 1988.

Foto kolaž: Bistrooki – www.balasevic.in.rs
Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. :)