Anton Pavlovič Čehov – UJKA VANJA

Anton Pavlovič Čehov – UJKA VANJA / Scene iz života na selu u četiri čina ( Naslov originala: Дядя Ваня / Сцены из деревенской жизни в четырёх действиях) / Drama, Tekst

Drama Ujka Vanja nastala je preradom Čehovljeve komedije Šumski duh. U Hudožestvenom teatru u Moskvi prvi put je prikazana 1899. Žanrovski se određuje kao impresionistička, psihološka drama.

UJKA VANJA

Scene iz života na selu u četiri čina

Lica:

Serebrjakov, Aleksandar Vladimirovič, profesor univerziteta u penziji.

Jelena Andrejevna, njegova žena; 27 godina.

Sofija Aleksandrovna (Sonja), njegova kći iz prvog braka.

Vojnicka, Marija Vasiljevna, udovica tajnog savetnika, mati prve profesorove žene.

Vojnicki, Ivan Petrovič, njen sin.

Astrov, Mihailo Ljvovič, lekar.

Telegin, Ilja Iljič, propali spahija.

Marina, stara dadilja.

Jedan radnik.

PRVI ČIN

Radnja se događa na imanju Serebrjakova.

Park. Vidi se deo kuće s terasom. U aleji, ispod stare topole, postavljen sto za čaj. Klupe, stolice; na jednoj od klupa je gitara. Blizu stola je ljuljaška. Tri sata posle podne. Pretežno oblačno.

Marina, bolešljiva, troma starica, sedi pored samovara i plete čarapu. Astrov se šeta u blizini.

MARINA: (sipa čaj u čašu) — Izvoli, rode.

ASTROV: (nerado uzima čašu) — Nešto mi se ne pije.

MARINA: — Hoćeš li možda popiti malo votke?

ASTROV: — Ne. Ne pijem votku svaki dan. A i zagušljivo je. (Pauza.) Je li, dado, koliko je prošlo otkako se poznajemo?

MARINA: (razmišljajući) — Koliko? Čekaj da se setim. Ti si došao ovamo, u ove krajeve… Kad ono beše?… Još je bila živa Vera Petrovna, Sonječkina majka. Dok je ona bila živa, ti si dve zime dolazio k nama… E, to znači da je prošlo jedanaest godina. (Razmišlja.) Ili možda i više…

ASTROV: —Koliko sam se promenio od tada?

MARINA: — Mnogo. Onda si bio mlad, lep, a sada si ostareo. A i nisi više onako lep. I još nešto, piješ votku.

ASTROV: — Tako je… Za deset godina postao sam sasvim drugi čovek. A šta je tome uzrok? Premorio sam se, dado. Od jutra do mraka stalno na nogama, nikad odmora, a noću… ležim ispod pokrivača i samo strepim da me ne pozovu nekom pacijentu. Za sve ovo vreme otkad se poznajemo, nisam imao nijedan slobodan dan. Kako da čovek ne ostari? A i sam po sebi… život je dosadan, glup, prljav… Takav život upropašćuje čoveka. Oko tebe su samo ekscentrici i  osobenjaci; a kad proživiš s njima dve-tri godine, i sam, malo-pomalo, sasvim neprimetno, postaneš osobenjak. To je neizbežna sudbina. (Uvija svoje duge brkove.) Gle, koliko su mi brkovi porasli… Smešni brkovi. Postao sam osobenjak, dado… Ono, istina, još nisam zaglupeo, hvala bogu, mozak mi je još čitav, ali su mi osećanja nekako otupela. Ništa ne želim, ništa mi nije potrebno, nikoga ne volim… Eto, tebe samo volim. (Poljubi je u glavu.) U detinjstvu sam imao dadilju baš kao što si ti.

MARINA: —Možda želiš da jedeš?

ASTROV: — Ne. Za vreme velikog posta, treće nedelje, pošao sam u Malicko zbog epidemije…Tifus… Po kućama ljudi leže sve po zemlji… Prljavština, smrad, dim, telad na podu, zajedno s bolesnicima… A i prasad takođe tu… Radio sam ceo dan, nisam ni seo, ništa nisam okusio, a kad sam došao kući, ne daju mi da se odmorim… doneli skretničara s pruge; metnem ga na sto da ga operišem, a on ni pet ni šest… umre pod hloroformom. I baš onda kad nije bilo potrebno, probudiše se u meni osećanja, poče savest da me grize, kao da sam ga namerno ubio… Sednem ja, zatvorim oči, evo ovako, i mislim: oni koji budu živeli kroz sto, dvesta godina posle nas i kojima mi sada krčimo put, hoće li nas pomenuti kojom dobrom rečju? Dado, je li da će nas zaboraviti?

MARINA: — Ljudi će zaboraviti, ali bog neće.

ASTROV: — Baš ti hvala. To si dobro rekla.

Ulazi Vojnicki.

VOJNICKI: (izlazi iz kuće; on se naspavao posle doručka i ima bunovan izgled; seda na klupu, namešta svoju elegantnu mašnu) — Da… Da..

ASTROV: — Jesi li se naspavao?

Pauza.

VOJNICKI: — Jesam… I suviše. (Zeva.) Otkako su ovde profesor i njegova žena, život je izišao iz običnog koloseka… Spavam u pogrešno vreme, za doručkom i ručkom jedem neka čudna jela, pijem razna vina… a sve to nije zdravo! Pre nisam imao ni trenutka slobodnog vremena, radili smo i Sonja i ja, i još kako radili, a sada radi samo Sonja, a ja spavam, jedem, pijem… Ne valja!

MARINA: (vrti glavom) — Zar je to neki red! Profesor ustaje u dvanaest, a samovar vri još od izjutra, sve čeka na njega. Kad oni nisu bili ovde, uvek smo ručavali posle dvanaest sati, kao ceo svet, a sad posle šest. Noću profesor čita i piše, i tek odjednom u jedan sat ili u dva… zvonce… Šta želite, gospodine? Čaja! Sad zbog njega budi mlađe, spremaj samovar… Zar je to neki red!

ASTROV: — Hoće li oni još dugo ostati ovde?

VOJNICKI: (zviždi) — Sto godina. Profesor je odlučio da se preseli ovamo

MARINA: — Eto i sad. Samovar je već dva sata na stolu, a oni otišli u šetnju.

VOJNICKI: — Evo ih, dolaze… Ne uzbuđuj se.

Čuju se glasovi; iz dubine parka, vraćajući se iz šetnje, dolaze: Serebrjakov, Jelena Andrejevna, Sonja i Telegin.

SEREBRJAKOV: — Krasno, krasno… Divan pogled.

TELEGIN: — Izvanredan, vaše prevashodstvo.

SONJA: — Sutra ćemo u šumu, tata. Hoćeš li?

VOJNICKI: — Gospodo, izvolite čaja!

SEREBRJAKOV: — Prijatelji moji, pošaljite mi u kabinet, budite tako dobri! Danas još nešto treba da svršim.

SONJA: — U šumi će ti se zacelo svideti…

Jelena Andrejevna, Serebrjakov i Sonja odlaze u kuću; Telerin prilazi stolu i seda pored Marine.

VOJNICKI: — Vrućina, zapara, a naš veliki naučnik u mantilu, s kaljačama, s kišobranom i rukavicama.

ASTROV: — Čuva se čovek.

VOJNICKI: — A kako je lepa! Kako je lepa! U životu nisam video lepše žene.

TELEGIN: — I kad idem poljem, Marina Timofejevna, i kad se šetam po senovitom parku i kad gledam ovaj sto, ja osećam neiskazano blaženstvo! Vreme je divno, ptice pevaju, mi svi živimo u miru i slozi… šta nam još treba? (Uzimajući od Marine čašu.) Najlešpa hvala!

VOJNICKI: (kao da sanja) — A oči… Divna žena!

ASTROV: — Hajde pričaj štogod, Ivane Petroviču.

VOJNICKI: (umorno) — Šta da ti pričam?

ASTROV: — Ima li kakvih novosti?

VOJNICKI: — Nema ništa. Sve je staro. Ja sam onaj isti koji sam i bio, možda sam postao gori, jer sam se prolenio i samo gunđam kao stari veštac. Moja stara čavka, maman, još uvek bunca o ženskoj emancipaciji; jednim okom gleda u grob, a drugim traži u svojim pametnim knjigama zoru novog života.

ASTROV: — A profesor?

VOJNICKI: — A profesor, kao i pre, od jutra do duboke noći sedi u svom kabinetu i piše. „Napregnuvši mozak, namrštivši čelo, mi ode pišemo smelo. Al’ na celom svetu niko nije lud da hvali naš trud!“ Jadna hartija! Bolje bi bilo da napiše svoju autobiografiju. Kakav zahvalan siže! Profesor univerziteta u penziji, razumeš li, stari sebičnjak, učena krntija… Giht, reumatizam, migrena, od ljubomore i zavisti otekla mu jetra… Živi ova krntija na imanju svoje prve žene, živi hteo-ne hteo, zato što nema para da živi u gradu. Večito se vajka kako je nesrećan, iako je, u stvari, neobično srećan. (Nervozno.) Pomisli samo, kakva sreća! — Sin običnog crkvenjaka, bogoslov, stekao sve naučne stepene, dobio katedru, postao „njegovo prevashodstvo“, senatorov zet i tako dalje i tako dalje. Sve to, uostalom, nije važno. Ali uzmi ovo. Čovek punih dvadeset pet godina predaje i piše o umetnosti, a nimalo ne razume umetnost. Dvadeset pet godina preživa tuđe misli o realizmu, naturalizmu i ostalim glupostima; dvadeset pet godina predaje i piše o stvarima koje su pametnim ljudima odavno poznate, a glupake ne interesuju, dakle, dvadeset pet godina mlati praznu slamu. I uz to kakva uobraženost! Kakve pretenzije! Otišao je u penziju, i sad za njega niko pod milim bogom ne zna, potpuno je nepoznat; to znači da je dvadeset pet godina zauzimao tuđe mesto. A pogledaj ga: hoda kao polubog!

ASTROV: — Rekao bih da mu ti zavidiš.

VOJNICKI: — Da, zavidim mu! A tek kakvog uspeha ima kod žena! Nijedan donžuan nije imao takav potpun uspeh! Njegova prva žena, moja sestra, divno, blago stvorenje, čista kao ovo plavo nebo, plemenita, velikodušna, žena koja je imala više obožavalaca nego on učenika, volela ga je tako kako samo mogu voleti čisti anđeli stvorove isto tako čiste i divne kao što su oni sami. Moja mati, njegova tašta, još i sad ga obožava, još i sad joj on uliva strahopoštovanje. Njegova druga žena, lepotica, inteligentno stvorenje… vi ste je maločas videli… pošla je za njega kad je već bio star, dala mu je svoju mladost, lepotu, slobodu, svoj sjaj. Zašto? Zbog čega?

ASTROV: — Je li ona verna profesoru?

VOJNICKI: — Jeste, na žalost.

ASTROV: — Zašto na žalost?

VOJNICKI: — Zato što je ta vernost neprirodna i izveštačena od početka do kraja. U njoj je mnogo retorike, ali nema logike. Izneveriti starog muža koga ne možeš podneti, to je nemoralno; a starati se da u sebi ugušiš svoju jadnu mladost i živo osećanje, to nije nemoralno.

TELEGIN: (plačnim glasom) Vanja, ja ne volim kad ti tako govoriš. Kako ti tako… Ko izneverava ženu ili muža, taj je nepouzdan čovek, taj može i otadžbinu izdati!

VOJNICKI: (jetko) — Šta trućaš, Oblando!

TELEGIN: — Dopusti, Vanja. Moja žena je sutradan posle venčanja, zbog moje neugledne spoljašnjosti, pobegla od mene s čovekom koga je volela. Ali ja nisam pogazio datu reč. Ja je još jednako volim i veran sam joj, pomažem je koliko mogu, potrošio sam svoje imanje na vaspitanje dečice koju je rodila s čovekom koga je volela. Sreću sam izgubio, ali mi je ostao ponos. A ona? Mladost je već prošla, lepota je, pod uticajem prirodnih zakona, uvenula, čovek koga je volela… umro je… Šta joj je onda ostalo?

Ulaze Sonja i Jelena Andrejevna; malo docnije ulazi Marija Vasiljevna s knjigom; ona seda i čita; daju joj čaja, ona pije ne gledajući.

SONJA: (brzo, dadilji) — Dado, tamo su došli neki seljaci. Idi, porazgovaraj s njima, a čaj ću ja sama… (Sipa čaj.)

Dadilja odlazi. Jelena Andrejevna uzima svoju šolju i pije sedeći u ljuljašci.

ASTROV: (Jeleni Andrejevnoj) — Došao sam zbog vašeg muža. Pisali ste mi da je vrlo bolestan, reumatizam i još nešto, kad ono, on zdrav zdravcit.

JELENA ANDREJEVNA: — Sinoć je bio neraspoložen, žalio se da ga bole noge, a danas mu je dobro…

ASTROV: — A ja sam navrat-nanos jurio trideset vrsta. Ali… ne mari ništa, nije mi prvi put. Zato ću ostati kod vas do sutra i bar ću se naspavati qiantum satis.

SONJA: — Sjajno! Prava je retkost da vi noćite kod nas. Sigurno niste ručali?

ASTROV: — Ne, nisam.

SONJA: — Baš dobro, ručaćete kod nas. Mi sad ručamo posle šest. (Pije.) Čaj je hladan.

TELEGIN: — U samovaru se već znatno smanjila temperatura.

JELENA ANDREJEVNA: — Ništa, Ivane Ivanoviču, popićemo i hladan čaj.

TELEGIN: — Izvinite… Ja nisam Ivan Ivanovič, nego Ilja Iljič… Ilja Iljič Telegin ili, kao što me neki zovu zbog rošava lica, Oblanda. Ja sam u svoje vreme krstio Sonjicu, i njegovo prevashodstvo, vaš muž, poznaje me vrlo dobro. Ja sad živim kod vas, na ovom imanju… Ako ste izvoleli primetiti, ja svaki dan ručam s vama…

SONJA: — Ilja Iljič je naš pomagač, naša desna ruka. (Nežno.) Dajte, kume, da vam još sipam.

MARIJA VASILJEVNA: — Ah!

SONJA: — Šta vam je, bako?

MARIJA VASILJEVNA: — Zaboravila sam da kažem Aleksandru… potpuno sam izlapela… danas sam dobila pismo iz Harkova od Pavla Aleksejeviča… Poslao je svoju novu brošuru…

ASTROV: — Je li zanimljiva?

MARIJA VASILJEVNA: — Zanimljiva je; ali nekako neobična. Pobija ono što je pre sedam godina sam branio. To je strašno!

VOJNICKI: — Nema tu ničeg strašnog. Maman, pijte čaj.

MARIJA VASILJEVNA: — Ali ja hoću da pričam!

VOJNICKI: — Ali mi već pedeset godina samo pričamo, i pričamo, i čitamo brošure. Vreme je već da prestanemo.

MARIJA VASILJEVNA: — Ne znam zašto, ali tebi je neprijatno da slušaš kad ja govorim. Oprosti, Žane, ali ove poslednje godine ti si se toliko izmenio da te apsolutno ne mogu poznati… Ti si bio čovek s određenim shvatanjima, svetla ličnost…

VOJNICKI: — O, da! Ja sam bio svetla ličnost od koje niko nije dobijao svetlosti… (Pauza.) Ja sam bio svetla ličnost! Nema zajedljivijeg vica! Sad mi je četrdeset sedam godina. Sve do lane i ja sam se, kao i vi, trudio da zamaglim svoj pogled tom vašom sholastikom da ne bih video pravi život, i mislio sam da dobro činim. A sad, kad biste samo znali! Noćima ne spavam od jeda, od besa što sam tako glupo propustio ono vreme kada sam mogao imati sve ono što mi sada uskraćuje moja starost!

SONJA: — Ujka Vanja, to je dosadno!

MARIJA VASILJEVNA: (sinu) — Ti kao da zbog nečeg optužuješ svoja ranija ubeđenja… Ali nisu kriva ta ubeđenja, nego ti sam. Ti si zaboravljao da ubeđenja sama po sebi nisu ništa, mrtvo slovo na papiru… Trebalo je raditi…

VOJNICKI: Raditi? Ne može svako da bude pisaći perpetuum mobile kao vaš her profesor…

MARIJA VASILJEVNA: — Šta hoćeš time da kažeš?

SONJA: (preklinjući) — Bako! Ujka Vanja! Preklinjem vas!

VOJNICKI: — Ja ćutim. Ćutim i izvinjavam se.

Pauza.

JELENA ANDREJEVNA: — Danas je baš lepo vreme..Nije vrućina…

Pauza.

VOJNICKI: Kad je ovakvo vreme, lepo je obesiti se..

Telegin štimuje gitaru. Marina ide oko kuće i vabi kokoške.

MARINA: — Pi, pi, pi…

SONJA: — Dado, zašto su seljaci dolazili?

MARINA: — Uvek isto, opet zbog one ledine. Pi, pi, pi…

SONJA: — Koga vabiš?

MARINA: — Ona šarena koka izgubila se nekud s pilićima… Strah me je da ih gavrani ne odnesu… (Odlazi.)

Telegin svira polku, svi ćutke slušaju, ulazi jedan radnik.

RADNIK: — Je li tu gospodin doktor? (Astrovu.) Molim vas, Mihailo Ljvoviču, došla su kola po vas.

ASTROV: — Odakle?

RADNIK: — Iz fabrike.

ASTROV: (jetko) — Hvala lepo. Šta da se radi, mora se ići… (Traži očima kapu.) Baš mi je žao, do đavola…

SONJA: — Ala je to neprijatno, zaista… Iz fabrike dođite k nama na ručak.

ASTROV: — Ne mogu, biće dockan… Kuda ću… Kako ću (Radniku.) Nego znaš, prijatelju, donesi mi ti čašicu votke. (Radnik izlazi.) Gde ću sad… kuda ću… (Nađe kapu.) Kod Ostrovskog u jednom komadu postoji čovek s velikim brkovima i malim sposobnosmma… To sam ja. To sam ja. E pa, gospodo, moje poštovanje… (Jeleni Andrejevnoj.) Ako koji put svratite do mene, zajedno sa Sofijom Aleksejevnom, biće mi vrlo drago. Imanje mi je malo, svega oko trideset desetina, ali, ako vas to zanima, imam vrlo lep voćnjak i rasadnik kakav nećete naći ni na hiljadu vrsta unaokolo… Odmah do mog imanja je državna šuma… Šumar je star čovek, uvek bolestan, tako da, u stvari, sve poslove vodim ja.

JELENA ANDREJEVNA: — Već sam čula da vi veoma volite šumu. Naravno, tu vi možete mnogo učiniti, ali zar to ne smeta vašem pravom pozivu. Vi ste lekar.

ASTROV: — Bog sveti zna u čemu je naš pravi poziv.

JELENA ANDREJEVNA: Je li bar zanimljivo?

ASTROV: — Da, posao je zanimljiv.

VOJNICKI: (ironično) — Veoma!

JELENA ANDREJEVNA: (Astrovu) — Vi ste još mlad čovek, na izgled nemate više od… pa… trideset šest, trideset sedam rodina… i mora biti da to nije tako zanimljivo kao što kažete. Samo šuma i šuma. Ja mislim da je to monotono.

SONJA: — Ne, to je neobično zanimljivo. Mihailo Ljvovič svake godine sadi nove šume, već je dobio bronzanu medalju i diplomu. On se brine da se stara šuma ne uništava. Ako ga saslušate, vi ćete se potpuno s njim složiti. On kaže da su šume ukras zemlje, one uče čoveka da razume lepotu i izazivaju u njemu veličanstveno raspoloženje. Šume ublažuju oštru klimu. U zemljama gde je klima blaga manje se snage troši na borbu s prirodom, i zato je tamo čovek pitomiji i nežniji; tamo su ljudi lepši, vitki, temperamentni, govor im je fin, pokreti graciozni. Kod njih cvetaju nauka i umetnost, njihova filozofija nije mračna, odnosi prema ženama puni su elegantne otmenosti…

VOJNICKI: (smejući se) — Bravo, bravo! Sve je to simpatično, ali nije ubedljivo i zato mi (Astrovu), prijatelju, dopusti da i dalje ložim peći drvima i da gradim šupe od drveta.

ASTROV: — Ti možeš da ložiš peći i tresetom, a šupe da gradiš od kamena. Dobro, ja dopuštam da se šuma seče iz nužde, ali zašto da se uništava? Ruske šume prašte pod udarcima sekire, milijarde stabala propadaju, pustoše se skloništa zverinja i ptica, plićaju i presušuju reke, zauvek nestaje divnih pejzaža, i sve zato što lenji čovek nema toliko pameti da se sagne i da digne sa zemlje gorivo. (Jeleni Andrejevnoj.) Zar ne, gospođo? Treba biti nerazumni varvarin pa goreti tu lepotu u svojoj peći, rušiti ono što mi ne možemo stvoriti. Čovek je obdaren razumom i stvaralačkom moći da bi umnožavao ono što mu je dato, ali dosad on nije stvarao, već rušio. Šuma je sve manje i manje, reke presušuju, divljači je nestalo, klima je oštrija i svakim danom zemlja postaje sve siromašnija i ružnija. (Vojnickom.) Ti me gledaš ironično i sve što ja govorim izgleda ti neozbiljno: možda je to zaista nastranost, ali kad prolazim pored seoskih šuma koje sam spasao od seče ili kad čujem kako šumi moja mlada šuma, koju sam ja svojim rukama zasadio, osećam da je klima donekle i u mojoj vlasti; i ako ljudi kroz hiljadu godina budu srećni, tome sam makar malo doprineo i ja. Kad posadim brezu i docnije gledam kako se ona zeleni i povija na vetru, moja duša se ispunjava ponosom i ja… (Spazivši radnika koji mu je na poslužavniku doneo čašicu votke.) Ali… (pije) vreme je. Sve je to, na kraju krajeva, verovatno nastranost. Moje poštovanje! (Ide prema kući.)

SONJA: (uzima ga pod ruku i ide s njim) — Kad ćete nam opet doći?

ASTROV: — Ne znam…

SONJA: — Opet kroz mesec dana?

Astrov i Sonja ulaze u kuću; Marija Vasiljevna i Telegin ostaju kraj stola; Jelena Andrejevna i Vojnicki idu prema terasi.

JELENA ANDREJEVNA: — A vi ste se, Ivane Petroviču, opet nemoguće ponašali. Šta vam je trebalo da ljutite Mariju Vasiljevnu, da govorite o perpetuum mobile! A jutros, za vreme doručka, opet ste se prepirali s Aleksandrom. Kako je to sitničarski!

VOJNICKI: — Ali šta da radim kad ga mrzim!

JELENA ANDREJEVNA: — Nemate zašto da mrzite Aleksandra, on je kao i svi drugi. Nije gori od vas.

VOJNICKI: — Kad biste mogli da vidite svoje lice, svoje pokrete… Kako vas mrzi da živite! Ah, kako mrzi!

JELENA ANDREJEVNA: — I mrzi me da živim i dosadno mi je! Svi napadaju mog muža, svi me gledaju sa žaljenjem: nesrećna žena, ima starog muža! To je saučešće prema meni, o, kako ga dobro razumem! Eto, Astrov je maločas rekao: svi vi nerazumno uništavate šume i uskoro na zemlji ništa neće ostati. Isto tako nerazumno uništavate čoveka, i uskoro, zahvaljujući vama, na zemlji neće biti ni vernosti, ni čednosti ni samopožrtvovanja. Zašto ne možete ravnodušno gledati ženu koja nije vaša? Zato što… ima doktor pravo… u svima vama sedi zao duh rušenja. Vi ne žalite ni šume, ni ptice ni žene, ne žalite ni jedan drugog…

VOJNICKI: — Ne volim ja tu filozofiju!

Pauza.

JELENA ANDREJEVNA: — Ovaj lekar ima umorno, nervozno lice. Interesantno lice. On se Sonji, očigledno, sviđa, ona je zaljubljena u njega i ja je razumem. Otkad sam ja ovde, već je triput dolazio ovamo, ali sam ja stidljiva i nijedanput nisam razgovarala s njim, nisam bila ljubazna prema njemu. On misli da sam zla žena. Biće da smo, Ivane Petroviču, zato ovakvi prijatelji što smo oboje monotoni, dosadni ljudi! Monotoni! Ne gledajte me tako, ja to ne volim.

VOJNICKI: — Mogu li da vas gledam drukčije kad vas volim? Vi ste moja sreća, moj život, moja mladost! Ja znam da su moji izgledi da ćete mi uzvratiti ljubav… nikakvi, ravni nuli, ali meni ništa ne treba, dopustite mi samo da vas gledam, i da slušam vaš glas…

JELENA ANDREJEVNA: — Tiše, mogu nas čuti.

Polaze prema kući.

VOJNICKI: (ide za njom) — Dopustite mi da govorim o svojoj ljubavi, ne terajte me, i to će za mene biti najveća sreća…

JELENA ANDREJEVNA: — To je neizdržljivo!

Oboje ulaze u kuću. Telegin udara u žice i svira polku; Marija Vasiljevna nešto beleži na marginama brošure.

Zavesa

DRUGI ČIN

Trpezarija u kući Serebrjakova. Noć. Čuje se kako u parku lupa noćni čuvar.

Serebrjakov sedi u fotelji kraj otvorenog prozora i drema. Jelena Andrejevna sedi pored njega i takođe drema.

SEREBRJAKOV: (prenuvši se) — Ko je tu? Jesi li ti, Sonja?

JELENA ANDREJEVNA: — Ja sam.

SEREBRJAKOV: — Ti, Lenočka… Nepodnošljiv bol!

JELENA ANDREJEVNA: — Pao ti je pled na zemlju. (Uvija mu noge.) Aleksandre, ja ću da zatvorim prozor.

SEREBRJAKOV: — Nemoj, guši me… Maločas sam zadremao i usnio kao da mi je leva noga tuđa. Probudio sam se od strahovitog bola. Ne, ovo nije giht, pre će biti da je to reumatizam. Koliko je sad sati?

JELENA ANDREJEVNA: — Dvanaest i dvadeset.

Pauza.

SEREBRJAKOV: — Sutra potraži u biblioteci Batjuškova. Čini mi se da ga imamo.

JELENA ANDREJEVNA: — A?

SEREBRJAKOV: — Potraži sutra Batjuškova. Koliko se sećam, imali smo ga. Zašto tako teško dišem?

JELENA ANDREJEVNA: — Umoran si. Već drugu noć ne spavaš.

SEREBRJAKOV: — Kažu da je Turgenjev od gihta dobio anginu pektoris. Bojim se da to ne bude i sa mnom. Prokleta, odvratna starost. Đavo da je nosi! Otkako sam ostareo, gadim se samog sebe. A i svima vama, verovatno, gadno je da me gledate.

JELENA ANDREJEVNA: — Ti govoriš o svojoj starasti takvim tonom kao da smo mi svi krivi što si star.

SEREBRJAKOV: — Tebi prvoj sam odvratan.

Jelena Andrejevna se izmiče i seda malo dalje.

SEREBRJAKOV: — Ti si, naravno, u pravu. Ja nisam glup i razumem. Ti si mlada, zdrava, lepa, željna života, a ja sam starac, skoro leš. Šta misliš? Misliš da ne razumem. I, naravno, glupo je što sam još živ. Ali strpite se, uskoro ću vas sve osloboditi. Neću još dugo…

JELENA ANDREJEVNA: — Ne mogu više… Ćuti, tako ti boga.

SEREBRJAKOV: — Prema tome, zahvaljujući meni svi vi „ne možete više“, svi čamite, upropašćujete svoju mladost, samo ja uživam i osećam se zadovoljan. Pa da, naravno!

JELENA ANDREJEVNA: — Ćuti! Ti si me ubio!

SEREBRJAKOV: — Ja sam sve vas ubio. Naravno.

JELENA ANDREJEVNA: (kroz suze) — Ovo je neizdrživo! Reci, šta hoćeš od mene?

SEREBRJAKOV: — Ništa.

JELENA ANDREJEVNA: — E, pa onda ćuti. Molim te.

SEREBRJAKOV: — Čudna stvar, ako počne da govori Ivan Petrovič ili ova matora idiotkinja, Marija Vasiljevna, onda ništa, svi slušaju; ali ako ja kažem samo jednu reč, ovi odmah osete da su nesrećni. Vama je čak i moj glas odvratan. Pa dobro, recimo, ja sam odvratan, sebičnjak, tiranin… ali zar čak ni u starosti nemam prava da budem sebičan? Zar ja to nisam zaslužio? Zar ja, pitam vas, nemam prava na mirnu starost, na pažnju ljudi prema sebi?

JELENA ANDREJEVNA: — Niko ti ne osporava tvoja prava. (Vetar zalupi prozor.) Počinje vetar, moram da zatvorim prozor. (Zatvara ga.) Sad će kiša. Niko ti ne osporava tvoja prava.

Pauza. Čuvar u parku lupa i peva pesmu.

SEREBRJAKOV: — Raditi celog života za nauku, naviknuti se na svoj kabinet, na slušaoce, na ugledne kolege… i odjednom, neočekivano, naći se u ovoj grobnici, svakog dana gledatm ovde glupe ljude, slušati tričave razgovore… Ja hoću da živim, ja volim uspeh, volim slavu, huku, a ovde… kao u progonstvu. Stalno žaliti za prošlošću, pratiti tuđe uspehe, bojati se smrti… Ne mogu! Nemam snage! A pri tom još nećete da mi oprostite moju starost!

JELENA ANDREJEVNA: — Čekaj, strpi se malo, kroz pet-šest godina i ja ću biti stara.

Ulazi Sonja.

SONJA: — Tata, ti si nam naredio da pošaljemo po doktora Astrova, a kad je on došao, nećeš da ga primiš. To je nedelikatno. Samo smo zabadava uznemiravali čoveka…

SEREBRJAKOV: — Šta će mi taj tvoj Astrov? On se isto toliko razume u medicinu koliko ja u astronomiju.

SONJA: — Valjda nećemo zbog tvog gihta dovoditi ovamo ceo medicinski fakultet!

SEREBRJAKOV: — S tim ludakom neću ni da razgovaram.

SONJA: — Kako god želiš. (Seda.) Meni je svejedno.

SEREBRJAKOV: — Koliko je sati?

JELENA ANDREJEVNA: — Sad će jedan.

SEREBRJAKOV: — Guši me… Sonja, daj mi sa stola kapljice.

SONJA: — Odmah. (Dodaje kapljice.)

SEREBRJAKOV: (nervozno) — Ama ne te! Ništa čovek ne može zamoliti!

SONJA: — Molim te, nemoj da se prenemažeš. Možda se to nekome i dopada, ali mene poštedi, molim te! Ja to ne volim. Osim toga, nemam kad, sutra moram da poranim, moram na kosidbu.

Ulazi Vojnicki u sobnom ogrtaču i sa svećom.

VOJNICKI: — Počinje oluja. (Sevne munja.) Pogledajte! Nelene i Sonja, idite da spavate, došao sam da vas odmenim.

SEREBRJAKOV: (uplašeno) — Ne ne! Ne ostavljajte me s njim! On će mi probiti uši svojim pričanjem.

VOJNICKI: — Ali treba ih pustiti da se odmore! Već drugu noć ne spavaju.

SEREBRJAKOV: — Neka idu da spavaju, ali idi i ti. Hvala ti. Preklinjem te. U ime našeg nekadašnjeg prijateljstva, nemoj da se protiviš. Razgovaraćemo druti put.

VOJNICKI: (s podsmehom) — Nekadašnjeg našeg prijateljstva… Nekadašnjeg…

SONJA: — Ćuti, ujka Vanja.

SEREBRJAKOV: (ženi) — Draga moja, ne ostavljaj me s njim! On će me ubiti svojim razgovorom.

VOJNICKI: — To je već, najzad, smešno.

Ulazi Marina sa svećom.

SONJA: — Što ne legneš, dado. Već je kasno.

MARINA: — Još je samovar na stolu, kako da legnem?

SEREBRJAKOV: — Niko ne spava, svi se muče, samo ja uživam.

MARINA: (prilazi Serebrjakovu, nežno) — Šta je, rode? Boli. I mene noge bole, ala bole. (Popravlja pled.) To je vaša stara bolest. Pokojna Vera Petrovna, Sonjina majka, po čitave noći nije spavala, mučila se… Mnogo vas je ona volela… (Pauza.) Stari su kao deca, hteli bi da ih neko požali, ali stare niko ne žali. (Ljubi Serebrjakova u rame.) Hajde, rode, u postelju… Hajde, srce moje… Daću ti lipovog teja, ugrejaću ti nožice… Pomoliću se bogu za tebe…

SEREBRJAKOV: — (dirnut) — Hajdemo, Marina.

MARINA: — A i mene noge bole, ala bole! (Vodi ga zajedno sa Sonjom.) Vera Petrovna je samo patila, samo plakala… Ti si, Sonjice, onda još bila mala, ludo dete… Hajde, hajde, rode…

Serebrjakov, Sonja i Marina izlaze.

JELENA ANDREJEVNA: — Potpuno sam propala s njim! Jedva se držim na nogama.

VOJNICKI: — Vi s njim, a ja sam sa sobom. Već treću noć ne spavam.

JELENA ANDREJEVNA: — Nešto nije u redu u ovoj kući. Vaša mati mrzi ove osim svojih brošura i profesora; profesor je nervozan, meni ne veruje, vas se boji; Sonja se ljuti na oca, ljuti na mene i ne govori sa mnom već dve nedelje; vi mrzite mog muža i otvoreno prezirete svoju majku, ja sam nervozna i danas sam dvadeset puta počinjala da plačem. Nešto nije u redu u ovoj kući.

VOJNICKI: — Ostavimo se filozofije!

JELENA ANDREJEVNA: — Vi ste, Ivane Petroviču, obrazovan i pametan čovek i vi biste, čini mi se, mogli shvatiti da svet ne propada od razbojnika ili od požara, nego od mržnje, neprijateljstva, od svih tih sitnih razmirica… Vaš bi zadatak bio ne da gunđate, nego da mirite sve.

VOJNICKI: — Prvo, pomirite me sa samim sobom! Draga moja… (Saginje se i ljubi joj ruku.)

JELENA ANDREJEVNA: — Ostavite! (Trgne ruku.) Odlazite!

VOJNICKI: — Sad će prestati kiša i sve će u prirodi oživeti i odahnuti. Samo mene neće osvežiti kiša. Danju i noću kao mora muči me misao da je moj život zauvek upropašćen. Prošlosti nemam, glupo sam je straćio u sitnicama, a stvarnost je strašna zbog svoje apsurdnosti. Evo vam mog života i moje ljubavi: kud ću s njima, šta da radim s njima? Moja ljubav propada uzalud kao sunčeva zraka koja je pala u jamu. A i ja sam propadam.

JELENA ANDREJEVNA: — Kad mi govorite o svojoj ljubavi, ja nekako otupim i ne znam šta da kažem. Oprostite, ništa vam ne mogu reći. (Hoće da pođe.) Laku noć.

VOJNICKI: (preprečuje joj put) — O, kad biste samo znali kako ja patim od pomisli da tu, pored mene, u istoj kući, propada drugi život… vaš! Šta čekate? Kakva vas prokleta filozofija zadržava? Shvatite, zaboga, shvatite…

JELENA ANDREJEVNA: (gleda ga netremice) — Ivane Petroviču, vi ste pijani!

VOJNICKI: — Možda, možda…

JELENA ANDREJEVNA: — Gde je doktor?

VOJNICKI: — Tamo je… Kod mene će noćiti. Možda, možda… Sve može da bude.

JELENA ANDREJEVNA: — I večeras ste pili! Čemu to?

VOJNICKI: — Ipak to liči na neki život… Ne branite mi, Nelene!

JELENA ANDREJEVNA: — Ranije nikad niste pili i nikad niste tako mnogo govorili…Idite! Meni je s vama dosadno.

VOJNICKI: (saginje se i ljubi joj ruku) — Draga moja… divna moja!

JELENA ANDREJEVNA: (zlovoljno) — Ostavite me. To je, najzad, gadno. (Izlazi.)

VOJNICKI: (sam) — Otišla je… (Pauza.) Pre deset godina viđao sam je kod pokojne sestre. Tada je imala sedamnaest godina, a ja trideset sedam. Zašto se onda nisam zaljubio u nju i zaprosio je? Pa to je bilo tako moguće! I sad bi ona bila moja žena… Da… Sad bismo se oboje probudili od oluje, ona bi se uplašila od groma, ja bih je držao u svom zagrljaju i šaptao: „Ne boj se, tu sam.“ O, kakve divne misli, kako je lepo, ja se čak smejem… ali, bože moj, misli mi se prepliću… Zašto sam star? Zašto me ona ne razume? Njena retorika, njen lenji moral, budalaste, lenje misli o propasti sveta… sve mi je to strahovito mrsko. (Pauza.) O, kako sam ja prevaren! Ja sam obožavao tog profesora, tog jadnog reumatičara, dirindžio sam za njega kao konj! Ja i Sonja cedili smo iz ovog imanja poslednje sokove; mi smo, kao kulaci, trgovali zejtinom, graškom, sirom, otkidali sebi od usta, da bismo, groš po groš, skupljali hiljade i slali njemu. Ponosio sam se njime i njegovom naukom, živeo sam i disao za njega! Sve što bi on napisao ili izrovorio izgledalo mi je genijalno… Bože moj, a sad? Sad je on u penziji i sad se vidi ceo bilans njegova života: posle njega neće ostati nijedne stranice iz njegovih dela, on je potpuno nepoznat, on je… nula! Mehur od sapuna! I ja sam prevaren… vidim… glupo prevaren…

Ulazi Astrov u kaputu, bez prsluka i bez kravate; on je podnapit; za njim Telegin s gitarom.

ASTROV: — Sviraj!

TELEGIN: — Svi spavaju!

ASTROV: — Sviraj!

Telegin tiho svira.

ASTROV: (Vojnickom) — Jesi li sam? Nema dama? (Podbočivši se, tiho peva.) „Hoće krevet da pobegne, nema gazda gde da legne… “ I mene je probudila oluja. Lepa kišica! Koliko je sad sati?

VOJNICKI: — Đavo bi ga znao.

ASTROV: — Čini mi se da sam čuo glas Jelene Andrejevne.

VOJNICKI: — Sad je bila ovde.

ASTROV: — Divna žena! (Zagleda bočice na stolu.) Lekovi. Kaknih sve recepata nema ovde! I harkovskmh, i moskovskih i tulskih… Svim gradovima je dojadio svojim gihtom. Da li je on zbilja bolestan ili se pretvara?

VOJNICKI: — Bolestan je.

Pauza.

ASTROV: — Što si danas tako tužan? Da ti nije žao profesora?

VOJNICKI: — Ostavi me.

ASTROV: — A možda si zaljubljen u profesorku?

VOJNICKI: — Ona je moj prijatelj.

ASTROV: — Zar već?

VOJNICKI: — Šta znači to „već“?

ASTROV: — Žena može postati prijatelj muškarcu samo ovim redom: prvo, intimna poznanica, zatim, ljubavnica, pa tek onda prijatelj.

VOJNICKI: — Prostačka filozofija.

ASTROV: — Je li? Pa da… Moram priznati, ja postajem prostak. Vidiš da sam i pijan. Obično se opijam jedanput mesečno. Kad sam pijan, postajem bezobrazan i drzak do krajnosti. Onda mi je sve lako! Poduhvatam se najtežih operacija i vršim ih odlično; stvaram neobično velike planove; u taj mah ne izgledam samom sebi kao osobenjak i verujem da donosim čovečanstvu ogromnu korist… ogromnu! I u taj mah ja imam svoju vlastitu filozofiju i svi vi, braćo moja, izgledate mi kao neke bubice… kao mikrobi. (Teleginu.) Oblando, sviraj.

TELEGIN: — Prijatelju, ja bih ti učinio od sveg srca, ali… u kući svi spavaju!

ASTROV: — Sviraj! (Telegin tiho svira.) Treba štogod popiti. Hajdemo, tamo je, čini mi se, ostalo još konjaka. A kad svane, idemo kod mene? Vazi? Imam jednog bolničara koji nikad ne kaže „važi“, nego uvek „vazi“. Strahovit lupež. Dakle, vazi? (Spazivši Sonju koja ulazi.) Oprostite, ja sam bez kravate. (Brzo izlazi, Telegin ide za njim.)

SONJA: — A ti si se, ujka Vanja, opet napio s doktorom. Sprijateljiše se sivi sokolovi. Dobro, on je oduvek takav, a zašto ti? Tebi to, u tvojim godinama, nimalo ne liči.

VOJNICKI: — Godine s tim nemaju veze. Kad nema pravog života, čovek živi od fatamorgana. Bolje i to nego ništa.

SONJA: — Seno nam je pokošeno, svaki dan pada kiša, sve truli, a ti se zanimaš fatamorganama. Sasvim si zanemario gazdinstvo… Ja radim sama, potpuno sam posustala… (Uplašeno.) Ujko, oči su ti pune suza!

VOJNICKI: — Kakve suze! Ništa… gluposti… Maločas si me pogledala kao tvoja pokojna mati. Mila moja… (Željno joj ljubi ruke i lice.) Sestro moja… mila moja sestro… Gde li je ona sada? Kad bi ona znala! Ah, kad bi ona znala!

SONJA: — Šta? Ujko, šta znala?

VOJNICKI: — Teško mi je, ne valja sve to… Ništa… Drugi put… Ništa… Idem ja… (Izlazi.)

SONJA: (kuca na vrata) — Mihailo Ljvoviču! Ne spavate? Dođite načas!

ASTROV: (iza vrata) — Odmah! (Malo docnije izlazi; sad ima prsluk i kravatu.) Šta želite?

SONJA: — Vi sami pijte ako vam to nije gadno, ali preklinjem vas, nemojte davati ujaku da pije. Njemu to škodi.

ASTROV: — Dobro. Važi nećemo piti. (Pauza.) Idem sad kući. Rešeno i potpisano. Dok upregnu konje, već će svanuti.

SONJA: — Pada kiša. Sačekajte do ujutru.

ASTROV: — Oluja prolazi dalje od nas, zahvatiće nas samo jednim krajem. Idem ja. I, molim vas nemojte me više pozivati da lečim vašeg oca. Ja mu velim da ima giht, a on meni… reumatizam; ja mu kažem da leži, a on sedi. A danas uopšte nije hteo da govori sa mnom.

SONJA: — Razmažen je. (Traži nešto u bifeu.) Hoćete li da se prihvatite malo?

ASTROV: — Dobro, dajte.

SONJA: — Ja volim da jedem noću. Čini mi se da u bifeu ima nešto. Kažu da je u životu imao velikog uspeha kod žena, one su ga razmazile. Uzmite sira.

Oboje stoje pored bifea i jedu.

ASTROV: — Danas nisam ništa jeo, samo sam pio. Vaš otac ima tešku narav. (Vadi iz bifea bocu.) Smem li? (Popije jednu čašicu.) Ovde nema nikog i možemo govoriti otvoreno. Znate, meni se čini da u vašoj kući ne bih mogao izdržati ni mesec dana, ugušio bih se u ovoj atmosferi… Vaš otac, koji se sav udubio u svoj giht i u svoje knjige, ujka Vanja, sa svojom hipohondrijom, vaša baka, najzad, vaša maćeha…

SONJA: — Šta maćeha?

ASTROV: — Kod čoveka sve mora biti divno, i odelo, i duša i misli. Ona je divna, nema spora, ali… ona samo jede, spava, šeta se, očarava sve nas svojom lepotom… i ništa više. Ona nema nikakvih dužnosti, za nju rade drugi… Zar nije tako? A dokon život ne može biti moralan… (Pauza.) Uostalom, možda ja suviše strogo sudim. Mene život ne zadovoljava, kao ni vašeg ujka Vanju, i mi obojica postajemo džandrljivci.

SONJA: — Vi ste nezadovoljni životom?

ASTROV: — Ja volim život uopšte, ali naš život, palanački, ruski, malograđanski… mrzim i prezirem iz dubine duše. A što se tiče mog vlastitog ličnog života, u njemu, bogami, nema ničeg lepog. Znate, kad čovek po mračnoj noći ide kroz šumu, ako iz daljine ovetluca svetlost, on ne oseća ni zamor, ni mrak ni bodljikave grane koje ga šibaju po licu… Ja radim, vi to znate, kao niko u celom srezu, sudbina me šiba bez prestanka, ponekad strahovito patim, ali u daljini nemam nikakve svetloeti. Ja za sebe više ništa ne očekujem, ne volim ljude… Odavno već nikog ne volim.

SONJA: — Nikog?

ASTROV: — Nikog. Izvesnu nežnost osećam samo prema vašoj dadilji… i to je ostatak iz prošlosti. Seljaci su svi isti, neprosvećeni, žive u prljavštini, a s inteligencijom teško je složiti se. Ona me zamara. Svi oni, naši krasni poznanici, misle kao sitničari, osećaju kao sitničari i ne vide dalje od svog nosa… prosto rečeno, oni su glupi. A oni koji su pametniji i jači… histerični su, upropašćeni od analize, od razmišljanja… Ovi kukaju, zavide, bolesno klevetaju, prilaze čoveku sa strane, gledaju ga ispod oka i zaključuju: „Ovaj je psihopat!“ ili: „Ovo je frazer!“ A kad te znaju kakvu će etiketu da mi zalepe na čelo, oni govore: „Ovo je čudan čovek, čudan!“ Ja volim šumu, to im je čudno; ne jedem meso, i to im je čudno. Neposrednog, čistog, slobodnog odnosa prema prirodi i ljudima nema… Nema i nema! (Hoće da pije.)

SONJA: (ne da mu) — Ne, molim vas, preklinjem vas, nemojte više piti.

ASTROV: — Zašto?

SONJA: — To vam tako ne odgovara! Vi ste fini, vi imate tako nežan glas… Čak i više od toga, vi, kao niko od svih koje poznajem, vi ste divni. Zašto hoćete da ličite na obične ljude koji piju i kartaju se? O, ne činite to, preklinjem vas. Vi uvek govorite da ljudi ne stvaraju, nego ruše ono što im je dato od boga. Zašto onda, zašto rušite samog sebe? Nemojte, nemojte, preklinjem vas, zaklinjem vas.

ASTROV: (pruža joj ruku.) — Neću više da pijem.

SONJA: — Dajte mi reč.

ASTROV: — Časana reč.

SONJA: (čvrsto mu steže ruku) — Hvala.

ASTROV: — Svršeno! Istreznio sam se. Vidite, ja sam trezan i takav ću ostati do kraja života. (Gleda na sat.) Dakle, da nastavimo. Kažem vam: za mene je sve prošlo, za mene je sve dockan… Ostareo sam, preradio sam se, poprostačio, sva su mi osećanja otupela i, čini mi se, više se ne bih mogao ni za koga vezati. Ja nikog ne volim i… više neću zavoleti. Još me samo jedno oduševljava… lepota. Prema njoj nisam ravnodušan. Meni se čini, kad bi Jelena Andrejevna samo htela, mogla bi mi zavrteti mozak za jedan dan… Ali to nije ljubav, nije odanost… (Pokriva rukom oči i stresa se.)

SONJA: — Šta vam je?

ASTROV: — Nšta… O velikom poetu umro mi je jedan bolesnik pod hloroformom.

SONJA: — Vreme je da zaboravite na to… (Pauza.) Recite mi, Mihailo Ljvoviču.. „ Kad bih ja imala drugaricu ili mlađu sestru i kad biste saznali da vas ona… recimo, voli, šta biste vi na to?

ASTROV: (sleže ramenima) — Ne znam. Verovatno… ništa. Ja bih joj dao na znanje da je ne mogu voleti… a i glava mi je puna drugih stvari. Dakle, ako se ide, već je vreme. Zbogom, draga moja, ako produžimo, ni do zore nećemo svršiti. (Steže joj ruku.) Idem kroz salon, ako dopustite; inače, bojim se da će me vaš ujak zadržati. (Izlazi.)

SONJA: (sama) — On mi nije ništa rekao. Njegova duša i; srce još su uvek tajna za mene, ali zašto se osećam tako srećna? (Smeje se od sreće.) Ja sam mu rekla: vi ste fini, otmeni, vi imate tako nežan glas… Zar to nije bilo umesno? Njegov glas drhti, mazi… eto, ja ga osećam u vazduhu. A kad sam mu rekla za mlađu sestru, on me nije shvatio… (Kršeći ruke.) Oh, kako je to strašno što nisam lepa! Kako je to strašno! Ja znam da nisam lepa, znam, znam… Prošle nedelje, kad je svet izlazio iz crkve, čula sam kako su govorili o meni; jedna žena je rekla: „Ona je plemenita, velikodušna, ali šteta što je tako ružna…“ Ružna…

Ulazi Jelena Andrejevna.

JELENA ANDREJEVNA: (otvara prozore) — Prošla je oluja. Kako je divan vazduh! (Pauza.) Gde je doktor?

SONJA: — Otišao je.

JELENA ANDREJEVNA: — Sophie?

SONJA: — Šta je bilo?

Pauza.

JELENA ANDREJEVNA: — Dokle ćete se vi duriti na mene? Mi jedna drugoj nismo učinile nikakvo zlo. Zašto bismo bili neprijatelji? Ostavite se…

SONJA: — I ja sam htela… (Grli je.) Dosta je bilo ljutnje.

JELENA ANDREJEVNA: — Sad je sve u redu.

Obe su uzbuđene.

SONJA: — Je li tata legao?

JELENA ANDREJEVNA: — Ne, sedi u salonu… Mi ne govorimo jedna s drugom nedeljama, a bog bi znao zašto… (Videvši da je bife otvoren.) Šta je to?

SONJA: — Mihailo Ljvovič je večerao.

JELENA ANDREJEVNA: — Ima i vina… Hajde da popijemo bruderšaft.

SONJA: — Hajde!

JELENA ANDREJEVNA: — Iz jedne čašice… (Toči.) Ovako je bolje. Dakle… ti?

SONJA: — Ti. (Piju i ljube se.) Ja sam već odavno htela da se pomirim, ali sam se ustručavala… (Plače.)

JELENA ANDREJEVNA: — Zašto plačeš?

SONJA: — Nije to ništa, samo onako.

JELENA ANDREJEVNA: — Hajde, dosta, dosta,,.. (Plače.) Baš si čudna, i ja sam zaplakala… (Pauza.) Ti se na mene ljutiš zato što sam za tvog oca pošla, tobože, iz računa… Ako veruješ zakletvama, kunem ti se da sam za njega pošla iz ljubavi. Ja sam se oduševila njim kao naučnikom i slavnim čovekom. To nije bila prava ljubav, nego veštačka, ali meni se onda činilo da je to prava ljubav. Ja nisam kriva. A ti si me još od našeg venčanja stalno prekorevala tim svojim pametnim, podozrivim očima.

SONJA: — Sad je svršeno! Zaboravimo to.

JELENA ANDREJEVNA: — Ne treba gledati tako, to ti ne stoji lepo. Treba svima verovati, inače se ne može živeti.

Pauza.

SONJA: — Reci mi po duši, kao prijatelj… Jesi li srećna?

JELENA ANDREJEVNA: — Nisam.

SONJA: — Znala sam to. Još jedno pitanje. Reci mi otvoreno, da li bi volela da imaš mladog muža?

JELENA ANDREJEVNA: — Ti si još pravo dete. Volela bih, naravno. (Smeje se.) Hajde, pitaj još nešto, pitaj…

SONJA: — Tebi se doktor dopada?

JELENA ANDREJEVNA: — Da, veoma.

SONJA: (smeje se) — Ja imam glupo lice… je li? Eto, on je maločas otišao, a ja još jednako čujem njegov glas i njegove korake, a kad pogledam u mračni prozor, meni se u njemu priviđa njegovo lice. Pusti me da ti sve kažem… Ali ja ne mogu da govorim tako glasno, mene je stid. Hajdemo u sobu, tamo ćemo razgovarati. Ja ti izgledam glupa? Priznaj… Reci mi nešto o njemu…

JELENA ANDREJEVNA: — Šta da ti kažem?

SONJA: — On je pametan… On sve zna, sve može… On leči i sadi šumu…

JELENA ANDREJEVNA: — Nije stvar ni u šumi ni u medicini. Draga moja, shvati, to je talenat! A znaš li ti šta znači talenat? Smelost, slobodna glava, široki zamah… Posadi drvce i već misli šta će biti kroz hiljadu godina, već mu se priviđa sreća čovečanstva. Takvi su ljudi retki, njih treba voleti… On pije, ponekad je grub, ali šta to mari! Talentovan čovek u Rusiji ne može biti besprekoran. Pomisli sama… kakav je život tog doktora! Neprohodno blato po drumovima, mraz, mećava, rastojanja ogromna, ljudi grubi, divlji, svuda okolo beda, bolest, a pod takvim okolnostima… onaj ko radi i bori se iz dana u dan teško može da ostane do četrdesete godine besprekoran i trezan… (Ljubi je.) Želim ti od sveg srca, ti zaslužuješ sreću… (Ustaje.) A ja sam dosadna žena, epizodno lice… I u muzici, i u muževljoj kući i u svim ljubavima… jednom rečju, svuda sam bila epizodno lice. Uostalom, Sonja, ako se ozbiljno promisli, ja sam vrlo, vrlo nesrećna. (Uzbuđeno šeta po pozornici.) Za mene nema sreće na ovom svetu. Nema! Zašto se smeješ?

SONJA: (smeje se pokrivši lice rukama) — Ja sam tako srećna… tako srećna!

JELENA ANDREJEVNA: — Meni se svira… Tako rado bih sad nešto odsvirala.

SONJA: — Sviraj. (Grli je.) Meni se ne spava… Sviraj!

JELENA ANDREJEVNA: — Odmah. Tvoj otac ne spava. Kada je bolestan, njega nervira muzika. Idi, pitaj ga. Ako mu neće smetati, ja ću svirati. Idi.

SONJA: — Odmah. (Izlazi.)

U parku lupa noćni čuvar.

JELENA ANDREJEVNA: — Već odavno nisam svirala. Sviraću i plakaću, plakaću kao budala. (Kroz prozor.) Je li ti to lupaš, Jefime?

ČUVAREV GLAS: — Ja!

JELENA ANDREJEVNA: — Nemoj da lupaš, gospodin je bolestan.

ČUVAREV GLAS: — Idem odmah! (Zviždi.) Hej vi, Garove, Dečko! Garove!

Pauza

SONJA: (vraća se) — Ne dozvoljava.

Zavesa

TREĆI ČIN

Salon u kući Serebrjakova. Troja vrata: desno, levo i u sredini. Dan.

Vojnicki i Sonja sede, a Jelena Andrejevna šeta po pozornici i nešto razmišlja.

VOJNICKI: — Her profesor je izvoleo izraziti želju da se danas iskupimo u ovom salonu u jedan sat. (Gleda na sat.) Sad je četvrt do jedan. Hoće nešto da saopšti svetu.

JELENA ANDREJEVNA: — Sigurno neku važnu stvar.

VOJNICKI: — Nema on nikakvih važnih stvari. Piše gluposti, gunđa, ljubomoran je… i ništa više.

SONJA: (prekorno) — Ujko!

VOJNICKI: — Dobro, dobro, oprostite. (Pokazujući na Jelenu Andrejevnu.) Pogledajte je, hoda i klati se od lenjosti. Divno! Baš divno!

JELENA ANDREJEVNA: — Vi ceo dan gunđate, kako vam to ne dosadi. (Sa čežnjom.) Ja umirem od dosade, ne znam šta da radim.

SONJA: (sleže ramenima) — Zar je malo posla? Samo kad bi htela…

JELENA ANDREJEVNA: — Na primer?

SONJA: — Vodi kuću, uči decu, leči. Zar je to malo? Eto, na primer, dok ti i tata niste bili ovde, ujka Vanja i ja išli smo sami na pijacu da prodajemo brašno.

JELENA ANDREJEVNA: — Ne umem. A i ne zanima me. Samo u idejnim romanima uče i leče seljake, a kako ću ja sad odjednom, iz čista mira, poći da ih lečim i učim?

SONJA: — A vidiš, ja ne razumem kako čovek da ne pođe i da ih ne uči. Čekaj, naviknućeš se. (Grli je.) Ne dosađuj se, draga moja. (Smejući se.) Ti se dosađuješ, ne možeš nigde da se skrasiš, a dosada i nerad su zarazni. Pogledaj, ujka Vanja ništa ne radi i samo se vuče za tobom kao senka, ja sam ostavila svoj posao i dotrčala ovamo da razgovaram s tobom. Prolenila sam se, ne mogu da radim. Doktor Mihailo Ljvovič ranije nam je dolazio vrlo retko, jedanput mesečno, bilo je teško namoliti ga da dođe, a sad dolazi ovamo svaki dan, napustio je i svoju šumu i medicinu. Ti si, verovatno, čarobnica.

VOJNICKI: — Što tako čamite? (Živo.) Hajde, draga moja, lepoto moja, budite pametni! U vašim žilama teče vilinska krv… zato budite vila! Pustite srcu na volju bar jedanput u životu, zaljubite se do ušiju u nekog vilenjaka i bućnite glavačke u vrtlog da her profesor i mi samo zinemo od čuda!

JELENA ANDREJEVNA: (ljutito) — Ostavite me na miru! Kako je to svirepo! (Hoće da ode.)

VOJNICKI: (ne pušta je) — Dobro, dobro, radosti moja, oprostite… Molim za oproštaj. (Ljubi joj ruku.) Da se pomirimo.

JELENA ANDREJEVNA: — I anđeo bi izgubio strpljenje, priznajte.

VOJNICKI: — U znak pomirenja i sloge doneću vam sad odmah buket ruža; još sam jutros spremio za vas.. Jesenje ruže… divne, tužne ruže… (Izlazi.)

SONJA: — Jesenje ruže… divne, tužne ruže…

Obe gledaju kroz prozor.

JELENA ANDREJEVNA: — Već je septembar. Kako ćemo provesti ovde zimu! Gde je dooktor?

Pauza.

SONJA: — U ujka Vanjinoj sobi. Nešto piše. Baš volim što je ujka Vanja izišao, treba da razgovaram s tobom.

JELENA ANDREJEVNA: — O čemu?

SONJA: — O čemu? (Spušta joj glavu na grudi.)

JELENA ANDREJEVNA: — Hajde, nemoj, nemoj… (Miluje je po kosi.) Nemoj.

SONJA: — Ja nisam lepa.

JELENA ANDREJEVNA: — Ti imaš divnu kosu.

SONJA: — Ne! (Okreće se da bi se pogledala u ogledalo.) Ne! Kada je žena ružna, onda joj obično govore: „Vi imate divne oči, vi imate divnu kosu… “ Ja ga volim već šest godina, volim ga više nego svoju majku; svakog trenutka čujem njegov glas, osećam stisak njegove ruke; ja gledam u vrata, očekujem, meni se svakog trenutka čini da će on sad odmah ući. Eto, ti vidiš, ja svaki čas dolazim k tebi da pričam o njemu. Sad on dolazi ovamo svaki dan, ali me ne gleda, ne vidi… Ja strahovito patim! Nemam nikakve nade, nemam, nemam! (Očajno.) O, bože, daj mi snage… Ja sam se cele noći molila… Često mu prilazim, sama zapodevam razgovor, gledam ga u oči… Ja više nemam ponosa, nemam snage da se savladam… Nisam mogla izdržati i juče sam priznala ujka Vanji da volim doktora… I sva posluga zna da ga volim. Svi znaju.

JELENA ANDREJEVNA: — A on?

SONJA: — Ne. On me ne primećuje.

JELENA ANDREJEVNA: (razmišlja) — Čudan čovek… Nego, znaš šta? Dozvoli da ja razgovaram s njim… Ja ću oprezno, izdaleka… (Pauza.) Zbilja, dokle da budeš u neizvesnosti… Dozvoli mi! (Sonja potvrdno klima glavom.) Odlično. Da li voli ili ne, to nije teško saznati. Ne brini se, draga moja, ne uzbuđuj se, ja ću ga oprezno ispitati, on neće ni primetiti. Mi treba samo da znamo: da ili ne? (Pauza.) Ako ne, onda neka ne dolazi više ovamo. Je li tako? (Sonja potvrdno klima glavom.) Lakše je kad ne gledaš. Nećemo odlagati, ispitaćemo ga sad odmah… Hteo je da mi pokaže neke crteže… Idi, reci mu da bih želela da ga vidim.

SONJA: (veoma uzbuđena) — Ti ćeš mi reći celu istinu?

JELENA ANDREJEVNA: — Pa da, naravno. Meni se čini da istina, kakva god da je, ipak nije tako strašna kao neizvesnost. Osloni se na mene, draga moja.

SONJA: — Da, da… Reći ću mu da hoćeš da vidiš njegove crteže. (Polazi i zastaje pred vratima.) Ne, neizvesnost je bolja… Ipak ima nade…

JELENA ANDREJEVNA: — Šta kažeš?

SONJA: — Ništa. (Izlazi.)

JELENA ANDREJEVNA: (sama) — Nema ništa gore nego kad znaš tuđu tajnu, a ne možeš da pomogaeš. (Razmišlja.) On nije zaljubljen u nju… to je jasno, ali zašto se ne bi oženio njom? Ona nije lepa, ali za seoskog lekara u njegavim godinama, to bi bila divna žena. Pametna, tako dobra, čedna… Ne, ne, ja se zavaravam… (Pauza.) Ja shvatam tu sirotu devojku. Usred očajne dosade, kad umesto ljudi svuda okolo lutaju nekakve sive mrlje, kada se čuju samo banalnosti, kad ni za šta drugo ne znaju nego samo jedu, piju, spavaju i kad ponekad dođe on, on koji ne liči na ostale, lep, interesantan, zanosan… kao kad usred mraka iziđe svetli mesec… Podati se draži tog čoveka, zaboraviti se… Čini mi se da sam se i ja malo zanela. Da, bez njega mi je dosadno; ja se, eto, smešim kad mislim na njega… Ovaj ujka Vanja kaže da u mojim žilama teče vilinska krv. „Pustite srcu na volju bar jedanput u životu…“ Ko zna? Možda bi trebalo tako… Odleteti kao slobodna ptica od svih vas, od vaših sanjivih lica, od vaših razgovora, zaboraviti da postojite na svetu… Ali ja sam plašljiva, stidljiva… Umrla bih od griže savesti… Eto, on dolazi ovamo svaki dan, ja pogađam zašto dolazi i već se osećam kriva, spremna sam da pred Sonjom padnem na kolena, da molim za oproštaj, da plačem…

ASTROV: (ulazi s kartogramom) — Dobar dan! (Steže joj ruku.) Hteli ste da vidite moje slikarstvo?

JELENA ANDREJEVNA: — Juče ste mi obećali da ćete mi pokazati svoje radove… Jeste li slobodni?

ASTROV: — O, naravno. (Razvija po stolu za kartanje svoj kartogram i pričvršćuje ga ekserčićima.) Gde ste se rodili?

JELENA ANDREJEVNA: (pomaže mu) — U Petrogradu.

ASTROV: — A gde ste se školovali?

JELENA ANDREJEVNA: — Na konzervatorijumu.

ASTROV: — Vama to, verovatno, neće biti zanimljivo.

JELENA ANDREJEVNA: — Zašto? Ja, istina, ne poznajem selo, ali sam mnogo čitala.

ASTROV: — Ovde u kući ja imam svoj sto… U sobi Ivana Petroviča. Kada se mnogo zamorim, tako da potpuno otupim, ja ostavljam sve i žurim ovamo; ovde se zabavljam ovim stvarima sat-dva… Ivan Petrovič i Sofija Aleksandrovna računaju na računaljci, a ja sedim pored njih za svojim stolom i mažem… meni je toplo, miran sam, cvrči cvrčak. Ali to zadovoljstvo ne dopuštam sebi često, jedanput mesečno… (Pokazuje na kartogram.) Sad pogledajte ovamo. Slika našeg sreza kakav je bio pre pedeset godina. Tamnija i svetlija zelena boja označava šumu; polovinu čitave površine zauzima šuma. Gde je preko zelene boje prevučena crvena mreža, tamo je bilo losova, divokoza… Ja pokazujem ovde i floru i faunu. Na ovom jezeru živeli su labudoivi, guske, plovke, i kao što pričaju stari ljudi, tu je bilo mnogo svakojakih ptica, tušta i tma; i letele su one kao oblak. Osim manjih i većih sela, vidite, ovde-onde su rastureni razni zaseoci, majuri, raskolničke isposnice, vodenice… Rogate marve i konja bilo je mnogo. Vidi se po plavoj boji. Na primer, u ovoj opštini plava boja je gusta; tu su bile čitave ergele i na svaku kuću je dolazilo po tri konja. (Pauza.) Sad pogledajte niže. Ono što je bilo pre dvadeset pet godina. Tu je pod šumom već samo jedna trećina čitave površine. Divokoza više nema, ali losova još ima. Zelena i plava boja već su bleđe. I tako dalje i tako dalje. Pređimo na treći deo: današnja slika sreza. Zelena boja se nalazi samo gde-gde, u obliku mrlja i ne ide skroz; nestalo je i losova, i labudova, i tetreba… Od nekadašnjih majura, isposnica i vodenica nema ni traga. Uopšte uzevši, ovo je slika postepenog i nesumnjivog izumiranja, kome, po svoj prilici, treba još nekih deset-petnaest godina pa da bude potpuno. Vi ćete reći da su tu posredi kulturni uticaji, da je stari život prirodno morao ustupiti mesto novom životu. Da, ja bih to razumeo kad bi se na mestu ovih uništenih šuma pojavili drumovi, železničke pruge, kad bi se tu podigle fabrike i škole, kad bi narod postao zdraviji, bogatiji, pametniji, ali od svega toga nema ništa! U srezu su one iste močvare, komarci, puteva nema, vlada beda, tifus, difterija, pustoše požari… Tu je posredi izumiranje usled naporne borbe za opstanak; to je izumiranje koje dolazi od inertnosti, od neprosvećenosti, od potpunog odsustva svesti, kad se prozebao, gladan, bolestan čovek, da bi spasao ostatak života, da bi sačuvao svoju decu, instinktivno, nesvesno hvata za sve čime bi mogao utoliti glad i ogrejati se, ruši sve ne misleći na sutrašnji dan… Porušeno je već gotovo sve, ali umesto toga nije stvoreno još ništa. (Hladno.) Vidim po vašem licu da vas to ne zanima.

JELENA ANDREJEVNA: — Ali ja se u to tako malo razumem…

ASTROV: — Nema tu šta da se razume, vas prosto ne zanima.

JELENA ANDREJEVNA: — Pravo da vam kažem, trenutno mislim na nešto drugo. Oprostite. Treba da vas ispitam o jednoj stvari, i ja sam zbunjena, ne znam kako da počnem.

ASTROV: — Da me ispitate?

JELENA ANDREJEVNA: Da, da vas ispitam, ali… ne bojte se, nije ništa strašno. Sedimo! (Oboje sedaju.) Reč je o jednoj mladoj osobi. Govorićemo kao časni ljudi, kao prijatelji, bez uvijanja. Govorićemo i zaboravićemo o čemu je bila reč. Je li tako?

ASTROV: — Tako je.

JELENA ANDREJEVNA: — Reč je o mojoj pastorci Sonji. Da li vam se ona sviđa?

ASTROV: — Da, ja je poštujem.

JELENA ANDREJEVNA: — Da li vam se ona sviđa kao žena?

ASTROV: (posle male pauze) — Ne.

JELENA ANDREJEVNA: — Još dve-tri reči… i kraj. Zar niste ništa primetili?

ASTROV: — Ništa.

JELENA ANDREJEVNA: (uzima ga za ruku) — Vi je ne volite, vidim vam iz očiju… Ona pati… Shvatite to… i prestanite da dolazite ovamo.

ASTROV: (ustaje) — Moje vreme je već prošlo… A i nemam kad… (Sleže rameima.) Kad bih ja… (Zbunjen je.)

JELENA ANDREJEVNA: — Uf, ala je to neprijatan razgovor! Ja sam uzbuđena kao da sam vukla na sebi hiljadu pudova. E, hvala bogu, svršili smo. Zaboravimo na to kao da uopšte nismo ni razgovarali i… idite. Vi ste pametan čovek, vi ćete razumeti… (Pauza.) Ja sam čak sva pocrvenela.

ASTROV: — Da ste mi to rekli pre jedno dva meseca, možda bih promislio, ali sada… (Sleže ramenima.) Ako ona pati, onda, naravno… Samo jedno ne razumem: šta vam je trebalo ovo ispitivanje? (Gleda je u oči i preti joj prstom.) Vi ste lukavi!

JELENA ANDREJEVNA: — Šta to ima da znači?

ASTROV: (smejući se) — Lukavi! Recimo, Sonja pati, to je moguće, ali čemu ovo ispitivanje? (Ne da joj da odgovori, živo.) Čekajte, nemojte praviti začuđeno lice, vi vrlo dobro znate zašto ja svaki dan dolazim ovamo. Zašto i zbog koga dolazim, vi to vrlo dobro znate. Mila grabljivice, ne gledajte me tako, ja sam stari lisac…

JELENA ANDREJEVNA: (u nedoumici) — Grabljivica? Ništa ne razumem.

ASTROV: — Lepa, meka zverčice… Vama su potrebne žrtve. Eto, ja već mesec dana ništa ne radim, sve sam napustio, žudno tražim vas… i to vam se strašno dopada, strašno… Šta ima! Ja sam pobeđen, vi ste to znali i bez ispitivanja. (Skrsti ruke i sagne glavu.) Pokoravam se! Izvolite, jedite!

JELENA ANDREJEVNA: — Jeste li poludeli?

ASTROV: (smeje se kroz zube) — Vi ste stidljivi…

JELENA ANDREJEVNA: — Ja sam bolja i uzvišenija nego što vi mislite! Kunem vam se! (Hoće da ode.)

ASTROV: (preprečujući joj put) — Ja danas odlazim, neću dolaziti ovamo, ali… (Uzima je za ruku, osvrće se levo-desno.) Gde ćemo da se sastajemo? Govorite brže: Gde? Može neko da uđe, govorite brže… (Strasno.) Kako ste divni, zanosni… Jedan poljubac… Samo da poljubim vašu mirisnu kosu…

JELENA ANDREJEVNA: — Kunem vam se…

ASTROV: (ne da joj da govori) — Zašto se kunete? Nisu potrebne zakletve. Nisu potrebne suvišne reči… O, kako ste lepi! Kakve ruke! (Ljubi joj ruke.)

JELENA ANDREJEVNA: — Dosta, najzad… idite… (Otima ruke.) Vi ste zaboravili.

ASTROV: — Govorite, govorite, gde ćemo se sutra videti? (Uzima je oko struka.) I vidiš da je to neizbežno, mi moramo da se viđamo. (Ljubi je; u tom treiutku ulazi Vojnicki s buketom ruža i zastaje na vratima.)

JELENA ANDREJEVNA: (ne videći Vojnickog) — Smilujte se… ostavite me. (Spušta glavu na grudi Astrovu.) Ne! (Hoće da ode.)

ASTROV: (drži je zagrljeiu oko struka) — Dođi sutra u šumarevu kućicu… oko dva sata… Je li? Je li? Hoćeš li doći?

JELENA ANDREJEVNA: (spazivši Vojnickog) — Pustite! (Veoma zbunjena prilazi prozoru.) To je strašno!

VOJNICKI: (spušta buket na stolicu; uzbuđen, briše lice i vrat maramicom.) — Ništa… Dabome… Ništa…

ASTROV: (izazivački) — Danas je, mnogo poštovani Ivane Petroviču, vrlo lepo vreme. Jutros je bilo oblačno, kao da će kiša, a sad je sunce. Zbilja, jesen je divna… i ozimi usevi su dosta dobri. (Savija kartogram u trubu.) Samo jedno ne valja, dani su kratki… (Izlazi.)

JELENA ANDREJEVNA: (brzo prilazi Vojnickom) — Vi ćete se potruditi, vi ćete upotrebiti sav svoj uticaj da ja i moj muž još danas otputuiemo odavde! Čujete li? Još danas!

VOJNICKI: (brišući lice) — A? Pa da… dobro… Ja sam, Nelene, sve video, sve…

JELENA ANDREJEVNA: (nervozno) — Čujete? Ja moram da otputujem još danas!

Ulaze: Serebrjakov, Sonja, Telegin i Marina.

TELEGIN: — Meni, vaše prevashodstvo, nešto nije dobro. Već dva dana kako kunjam. Glava me nešto…

SEREBRJAKOV: — A gde su ostali? Ne volim ovu kuću. Pravi labirint. Dvadeset šest ogromnih soba, svi se raziđu i nikog ne možeš da nađeš. (Zvoni.) Zamolite Mariju Vasiljevnu i Jelenu Andrejevnu da dođu ovamo.

JELENA ANDREJEVNA: — Ja sam ovde.

SEREBRJAKOV: — Izvolite sesti, gospodo.

SONJA: (prilazi Jeleni Andrejevnoj, nestrpljivo) — Šta je rekao?

JELENA ANDREJEVNA: — Docnije.

SONJA: — Ti drhtiš? Ti si uzbuđena? (Gleda je u lice ispitivačkim pogledom.) Razumem… Rekao je da više neće dolaziti ovamo… Je li tako? Reci: je li tako?

Pauza. Jelena Andrejevna potvrdno klimne glavom.

SEREBRJAKOV: (Teleginu) — S bolešću se još čovek može pomiriti kako-tako, ali nešto što ne mogu da podnesem… to je ovaj način života na selu. Osećam se kao da sam sa zemlje pao na neku drugu planetu. Sedite, gospodo, molim vas. Sonja! (Sonja ga ne čuje, ona stoji tužno oborivši glavu. Pauza.) Ne čuje. (Marini.) I ti, dado, sedi. (Dadilja seda i plete čarapu.) Izvolite, gospodo. A sad, što se kaže, naćulite uši. (Smeje se.)

VOJNICKI: (uzbuđen) — Ja, možda, nisam potreban? Mogu li da odem?

SEREBRJAKOV: — Ne, ti si ovde najpotrebniji.

VOJNICKI: — Šta vi hoćete od mene?

SEREBRJAKOV: — Vi… Zašto se ljutiš? (Pauza.) Ako sam ti se nešto zamerio, molim te, oprosti mi.

VOJNICKI: — Ostavi taj ton. Pređimo na stvar… Šta si hteo?

Ulazi Marija Vasiljevna.

SEREBRJAKOV: — Evo i maman. Ja počinjem, gospodo. (Pauza.) Ja sam vas pozvao, gospodo, da vam saopštim da nam dolazi revizor. Uostalom, šalu na stranu. Stvar je ozbiljna. Ja sam vas pozvao, gospodo, da vas zamolim za pomoć i za savet, i znajući vašu svakidašnju ljubaznost, verujem da ću ih dobiti. Ja sam naučnik, čovek od knjige, i uvek sam bio daleko od praktičnog života. Bez saveta iskusnih ljudi ja se ne mogu snaći i zato molim tebe, Ivane Petroviču, vas Iljo Iljiču, vas, maman. Stvar je u ovome: manet omnes in a noh, to jest, svi smo mi u božjoj ruci; ja sam star, bolestan, i zato nalazim za potrebno da regulišem svoje imovinske odnose utoliko ukoliko se tiču moje porodice. Moj život je svršen, na sebe ne mislim, ali ja imam mladu ženu, kćer devojku. (Pauza.) Da i dalje živim na selu… ne mogu. Mi nismo stvoreni za selo. A živeti u varoši s onim prihodima koje dobijamo od ovog imanja… nemoguće je. Ako prodamo, recimo, šumu, to bi bila vanredna mera koja se ne bi mogla upotrebiti svake godine. Treba da nađemo takve mere koje bi nam obezbedile stalnu, manje-više određenu sumu prihoda. Ja sam smislio jednu takvu meru i meni je čast da je stavim na diskusiju. Ne ulazeći u pojedinosti, izložiću je samo u glavnim crtama. Naše imanje prosečno ne donosi više od dva odsto. Predlažem da ga prodamo. Ako dobijeni novac pretvorimo u papire od vrednosti, dobijaćemo četiri do pet odsto; mislim da će nam čak preteći nekoliko hiljada, za koje ćemo moći da kupimo u Finskoj mali letnjikovac.

VOJNICKI: — Stani… Čini mi se da me sluh vara. Ponovi što si kazao.

SEREBRJAKOV: — Novac da pretvorimo u papire od onog što nam pretekne da kupimo letnjikovac u Finskoj.

VOJNICKI: — Nije u pitanju Finska… Ti si nešto drugo rekao.

SEREBRJAKOV: — Ja predlažem da prodamo imanje.

VOJNICKI: — To, to. Ti ćeš prodati imanje, sjajno, odlična ideja… A kud ću ja sa starom majkom i Sonjom?

SEREBRJAKOV: — Sve ćemo u svoje vreme prodiskutovati. Ne možemo sve odjedanput.

VOJNICKI: — Stani. Očigledno je da dosad nisam imao ni trunke zdrave pameti. Dosad sam bio glup i mislio da ovo imanje pripada Sonji. Moj pokojni otac kupio je ovo imanje kao miraz mojoj sestri. Dosad sam bio naivan, nisam tumačio zakone na turski način i smatrao da je posle sestrine smrti imanje nasledila Sonja.

SEREBRJAKOV: — Pa da, imanje pripada Sonji. Ko to poriče? Bez Sonjina pristanka ja se neću odlučiti da ga prodam. Uostalom, ja predlažem da se to učini radi Sonjine sreće.

VOJNICKI: — Ja to ne mogu da shvatim! Ili sam ja poludeo ili… ili…

MARIJA VASILJEVNA: — Žane, nemoj protivrečiti Aleksandru. Veruj, on bolje od nas zna šta je dobro, a šta rđavo.

VOJNICKI: — Ne, dajte mi vode. (Pije vodu.) Pričajte što god hoćete, što god hoćete!

SEREBRJAKOV: — Ne razumem zašto se ti uzbuđuješ. Ja ne velim da je moj plan idealan. Ako svi nađu da je neprihvtaljiv, ja neću inistirati.

Pauza.

 

TELEGIN: (zbunjen) — Ja, vaše prevashodstvo, ne samo što cenim i poštujem nauku već imam i rođačkih osećanja za nju. Mog brata Grigorija Iljiča šurak, možda ga znate, Konstantin Trofimovič Lakedemonov, bio je magistar…

VOJNICKI: — Stani, Oblando, mi govorimo o poslu… Strpi se, docnije ćeš… (Serebrajkovu.) Eto, pitaj njega. Ovo imanje je kupljeno od njegova ujaka.

SEREBRJAKOV: — A što da ga pitam? Zašto?

VOJNICKI: — Ovo imanje je kupljeno po ondašnjoj ceni za devedeset pet hiljada. Otac je platio u gotovu samo sedamdeset; ostalo je dvadeset pet hiljada duga. Sad čujte… Ovo imanje ne bi bilo kupljeno da se ja nisam odrekao nasledstva u korist sestre, koju sam veoma voleo. I ne samo to, ja sam deset godina radio kao konj i isplatio sav dug.

SEREBRJAKOV: — Žalim što sam počeo taj razgovor.

VOJNICKI: — Na imanju nema duga i potpuno je u redu samo zahvaljujući mojim ličnim naporima. I sada, kad sam ostareo, hoće da me odavde izbace kao kofer.

SEREBRJAKOV: — Ja ne razumem šta hoćeš da dokažeš!

VOJNICKI: — Dvadeset pet godina upravljao sam ovim imanjem, dirindžio, slao tebi novac kao najsavesniji poslovođa, a za sve to vreme nijedanput mi nisi rekao hvala. Za sve to vreme… i u mladosti i sad… dobijao sam od tebe na ime plate pet stotina rubalja godišnje — to nisu nikakve pare!… ali tebi nijednom nije palo na pamet da mi povećaš platu makar za jednu rublju!

SEREBRJAKOV: — Ivane Petroviču, otkud sam ja to mogao znati? Ja nisam praktičan čovek i ništa ne znam o tim stvarima. Ti si mogao sam da uzmeš koliko hoćeš.

VOJNICKI: — Zašto nisam krao? Zašto me svi vi ne prezirete što nisam krao? To bi bilo pravo, i ja sad ne bih bio prosjak!

MARIJA VASILJEVNA: (strogo) — Žane!

TELEGIN: (uzbuđeno) — Vanja, prijatelju, nemoj, nemoj… ja sav drhtim… Zašto da se kvare dobri odnosi? (Ljubi ga.) Nemoj.

VOJNICKI: — Dvadeset pet rodina, eto, sa svojom majkom, sedeo sam kao krtica u četiri zida… Sve naše misli, sva naša osećanja pripadala su samo tebi. Danju smo razgovarali o tebi, o tvojim radovima, ponosili smo se tobom, sa strahopoštovanjem smo izgovarali tvoje ime; uludo smo traćili noći čitajući časopise i knjige koje ja sada duboko prezirem!

TELEGIN: — Nemoj, Vanja, nemoj… Ne mogu…

SEREBRJAKOV: (ljutito) — Ne razumem, šta upravo hoćeš?

VOJNICKI: — Ti si za nas bio više biće, a tvoje smo članke znali napamet… Ali sad mi je puklo pred očima! Ja sve vidim! Ti pišeš o umetnosti, a ništa se ne razumeš u umetnost! Svi tvoji radovi, koje sam ja voleo, ne vrede ni prebijene pare! Ti si nas obmanjivao!

SEREBRJAKOV: — Gospodo! Ućutkajte ga najzad! Ja idem odavde!

JELENA ANDREJEVNA: — Ivane Petroviču, ja zahtevam da ćutite! Čujete?

VOJNICKI: — Neću da ćutim! (Preprečujući put Serebrjakovu.) Stani, ja još nisam završio! Ti si upropastio moj život! Ja nisam živeo, nisam živeo! Zahvaljujući tebi, straćio sam, upropastio najbolje godine svog života! Ti si moj najljući neprijatelj!

TELEGIN: — Ja ne mogu… ne mogu… Idem ja… (Veoma uzbuđen, izlazi.)

SEREBRJAKOV: — Šta ti hoćeš od mene? I s kojim pravom govoriš sa mnom takvim tonom? Ništarijo! Ako je imanje tvoje, uzmi ga, meni ono nije potrebno!

JELENA ANDREJEVNA: — Ja smesta idem iz ovog pakla! (Viče.) Ne mogu više izdržati!

VOJNICKI: — Ja sam promašio život! Ja sam darovit, pametan, hrabar… Da sam živeo normalno, mogao sam postati Šopenhauer, Dostojevski… Počeo sam da lupetam koješta! Ja ludim!… Majko, ja sam očajan! Majko!

MARIJA VASILJEVNA: (strogo) — Slušaj Aleksandra!

SONJA: (klekne pred dadiljom i pripaja se uz nju) — Dado! Dadice!

VOJNICKI: — Majko! Šta da radim? Nemojte, ne govorite. Ja znam šta treba da radim! (Serebrjakovu.) Zapamtićeš ti mene! (Izlazi na srednja vrata.)

Marija Vasiljevna ide za njim.

SEREBRJAKOV: — Gospodo, pa šta je to najzad? Sklonite od mene ovog ludaka! Ja ne mogu da živim s njim pod istim krovom! Živi ovde (pokazuje na srednja vrata), sasvim pored mene… Neka se preseli u selo ili u malu kućicu; inače ću se ja iseliti odavde; tek, ne mogu ostati s njim u istoj kući…

JELENA ANDREJEVNA: (mužu) — Mi još danas idemo odavde! Treba odmah narediti sve što je potrebno.

SEREBRJAKOV: — Beda od čoveka!

SONJA: (još uvek klečeći, okreće se ocu; nervozno, kroz suze.) — Treba biti milostiv, oče! Ja i ujka Vanja tako smo nesrećni! (Zadržavajući očajanje.) Treba biti milostiv! Seti se, kad si bio mlađi, ujka Vanja i baba noćima su prevodili za tebe knjige, prepisivali tvoje rukopise… noćima! Ja i ujka Vanja radili smo bez predaha, bojali smo se da potrošimo na sebe jednu kopejku i sve smo tebi slali… Nismo mi jeli hleb zabadava! Ja ne govorim ono što treba reći, ne govorim ono što treba, ali ti nas moraš razumeti, tata. Treba biti milostiv!

JELENA ANDREJEVNA: (uzbuđena, mužu) — Aleksandre, tako ti boga, objasni se s njim… Preklinjem te.

SEREBRJAKOV: — Dobro, ja ću se objasniti s njim… Ja ga ni za šta ne krivim, ne ljutim se, ali, priznajte, njegovo ponašanje je, u najmanju ruku, čudno. Pa dobro, idem k njemu. (Izlazi na srednja vrata.)

JELENA ANDREJEVNA: — Budi blaži prema njemu, umiri ga… (Odlazi s njim)

SONJA: (pribijajući se uz dadilju) — Dado! Dadice!

MARINA: — Ništa, dete moje. Neka gusani gaču; kad im dosadi, prestaće… Kad im dosadi, prestaće.

SONJA: — Dadace!

MARINA: (miluje je po glavi) — Drhtiš kao da je zima! Nemoj, nemoj, siroto moje, bog je milostiv. Daću ti lipovog teja ili maline pa će te proći… Ne žalosti se, siroto moje… (Gleda kroz srednja vrata, ljutito.) Gle, kako su zagrajali, gusani jedni, ne bilo vas dabogda!

Iza pozornice pucanj; čuje se vrisak Jelene Andrejevne; Sonja se sva strese.

MARINA: — Uf, đavo te… (Serebrjakov dotrči, zanoseći se od straha) — Držite ga! Držite ga! On je poludeo!

Jelena Andrejevna i Vojnicki rvu se na vratima.

JELENA ANDREJEVNA: (muči se da mu otme revolver) — Dajte! Dajte kad vam se kaže!

VOJNICKI: — Pustite, Nelene. Pustite me! (Oslobodivši se, utrči i traži očima Serebrjakova.) Gde je on? Ha, evo ga! (Puca na njega.) Bum! (Pauza.) Nisam pogodio? Opet promašaj? (Ljutito.) Uf, do đavola, do đavola… (Lupi revolver o pod, i iznemogao, seda na stolicu; Serebrjakov je ošamućen; Jelena Andrejevna se naslonila na zad, njoj je zlo.)

JELENA ANDREJEVNA: — Vodite me odavde! Vodite me, ubijate me, ali… ja ne mogu ovde da ostanem, ne mogu!

VOJNICKI: (očajno) — Oh, šta ja radim! Šta ja radim!

SONJA: (tiho) — Dado, dadice!

Zavesa

ČETVRTI ČIN

Soba Ivana Petroviča; to mu je i spavaća soba i kancelarija imanja. Ispred prozora veliki sto s knjigama prihoda i rashoda i raznim papirima, pult, ormari, vaga. Jedan manji sto za Astrova; na tom stolu pribor za crtanje, boje; pored njih korice za hartije. Kavez sa čvorkom. Na zidu karta Afrike, očigledno ovde sasvim nepotrebna. Ogromni divan prevučen mušemom. S leve strane — vrata koja vode u ostale sobe; s desne strane — vrata koja vode u trem; pred vratima s desne strane leži prostirka da seljaci ne bi prljali pod. — Jesenje veče. Tišina.

Telegin i Marina sede jedno prema drugom i motaju vunu za čarape.

TELEGIN: — Požurite, Marina Timofejevna, sad će nas zvati da se pozdravimo. Već su naredili da dođu kola.

MARINA: (trudi se da mota brže) — Ostalo je još malo.

TELEGIN: — Idu u Harkov. Tamo će da žive.

MARINA: — I bolje.

TELEGIN: — Uplašili su se… Jelena Andrejevna kaže: „nijednog sata neću da ostanem ovde… da idemo, da idemo… Ostaćemo neko vreme u Harkovu, videćemo kako je, a onda ćemo poslati po stvari…“ Putuju bez prtljaga. Dakle, Marina Timofejevna, nije im suđeno da žive ovde. Nije im suđeno… Fatalna predodređenost…

MARINA: — I bolje. Eto, maločas nadali dreku, pucaju… čista bruka!

TELEGIN: — Dabome, predmet dostojan kičice Ajvazovskog.

MARINA:. — Kamo sreće da to nisam ni videla. (Pauza.) Opet ćemo živeti kao pre, po starom. Ujutru oko osam sati čaj, ručak u podne, uveče… večera; sve po redu, kao kod ostalog sveta… po hrišćanskom običaju. (Uzdiše.) Odavno ja, grešnica, nisam jela rezanaca.

TELEGIN: — Jeste, odavno nismo kuvali rezance. (Pauza.) Odavno… Jutros, Marina Timofejevna, idem ja kroz selo, a bakalin će za mnom: „Ej, ti, gotovane!“ I tako mi dođe teško!

MARINA: — A ti, rode, ne obraćaj pažnje. Svi smo mi božji gotovani. Ni ti, ni Sonja, ni Ivan Petrovič… niko ne sedi besposlen, svi radimo! Svi… Gde je Sonja?

TELEGIN: — U parku. S doktorom je, traže Ivana Petroviča. Boje se da ne digne ruku na sebe.

MARINA: — A gde mu je pištolj?

TELEGIN: (šapatom) — Ja sam ga sakrio u podrumu!

MARINA: (smešeći se) — Brige, brige!

Ulaze iz dvorišta Vojnicki i Astrov.

VOJNICKI: — Ostavi me. (Marini i Teleginu.) Idite odavde, ostavite me samog bar jedan sat! Ja ne podnosim tutore.

TELEGIN: — odmah, Vanja. (Izlazi na prstima.)

MARINA: — Gusan: ga-ga-ga! (Skuplja vunu i izlazi.)

VOJNICKI: — Ostavi me!

ASTROV: — S najvećim zadovoljstvom, ja odavno već moram da idem odavde, ali, ponavljam, neću otići dok mi ne vratiš ono što si mi uzeo.

VOJNICKI: — Ja ti nisam ništa uzeo.

ASTROV: — Ozbiljno ti kažem, nemoj me zadržavari. Vreme je da idem.

VOJNICKI: — Ništa ti ja nisam uzeo.

Obojica sedaju.

ASTROV: — Je li? Pa dobro, pričekaću još malo, a onda, izvini, moraćemo upotrebiti silu. Vezaćemo te i pretresti. Ja to sasvim ozbiljno govorim.

VOJNICKI: — Kako god hoćeš. (Pauza.) Ispasti takva budala: dvaput pucati i nijedanput ne pogoditi! To nikad neću sebi oprostiti!

ASTROV: — Kad si već dobio volju da pucaš, što nisi opalio sebi u čelo?

VOJNICKI: (sleže ramenima) — Čudna stvar. Ja sam pokušao da ubijem čoveka, a ne hapse me, ne izvode na sud. Znači da me smatraju za ludaka. (Pakostan smeh.) Ja sam lud, a nisu ludi oni koji pod maskom profesora, učenog čarobnjaka, kriju svoju nesposobnost, svoju glupost, svoju vapijuću sebičnost. Nisu lude one koje se udaju za starce i onda ih naočigled celog sveta varaju. Ja sam video, video kad si je grlio!

ASTROV: — Jeste, grlio sam je, a ti si dobio ovo. (Pokazuje mu nos.)

VOJNICKI: (gleda u vrata) — Ne, luda je zemlja koja vas još drži!

ASTROV: — Baš si glup!

VOJNICKI: — Pa šta? Ja sam lud, neuračunljiv, ja imam prava da govorim gluposti.

ASTROV: — To su stari vicevi. Ti nisi ludak, nego samo osobenjak. Šeret-budala. Ja sam u svoje vreme svakog osobenjaka smatrao za bolesnika, za nenormalnog, a sad mislim da je normalno stanje čoveka… biti osobenjak. Ti si poptuno normalan.

VOJNICKI: (pokriva lice rukama) — Stid me je! Kad bi ti samo znao kako me je stid! Ovo oštro osećanje stida ne može se uporediti ni sa kakvim bolom. (Tužno.) Ne mogu da izdržim! (Spušta glavu na sto.) Šta da radim? Šta da radim?

ASTROV: — Ništa.

VOJNICKI: — Daj mi nešto! O, bože moj… Meni je četrdeset sedam godina; ako budem živeo, recimo, do šezdeset, ostaje mi još trinaest godina. Mnogo! Kako ću proživeti tih trinaest godina? Šta ću da radim, čime ću ih ispuniti? O, razumeš li… (grčevito steže ruku Astrovu) razumeš li, kad bi bilo moguće proživeti ostatak života nekako na nov način. Probuditi se jednog vedrog tihog jutra i osetiti da si počeo život iz početka, da je prošlost zaboravljena, da je nestala kao dim. (Plače.) Početi nov život… Reci mi, kako da počnem… od čega da počnem?

ASTROV: (nervozno) — Idi s milim bogom! Kakav nov život! Naš je položaj, i moj i tvoj bezizlazan.

VOJNICKI: — Misliš?

ASTROV: — Ja sam u to ubeđen.

VOJNICKI: — Daj mi nešto… (Pokazuje na srce.) Ovde me peče.

ASTROV: (ljutito viče) — Prestani! (Odljutivši se.) Oni koji budu živeli kroz sto, dvesta godina posle nas i koji će nas prezirati zato što smo proživeli svoj život tako glupo i tako neukusno… oni će, možda, naći načina da budu srećni, a mi… Nama ostaje samo jedna nada. Nada da će nas, kad budemo počivali u svojim grobovima, posetiti vizije, možda čak i prijatne. (Uzdahne.) Da, brate. U celom srezu bila su samo dva čestita, inteligentna čoveka: ja i ti. Ali za desetak godina malograđanskm život, prezreni život progutao nas je, on je svojim trulim isparenjima otrovao našu krv i mi smo postali isti onakvi prostaci kao i svi ostali. (Živo.) Nego, nemoj ti da me zagovaraš. Vrati mi ono što si mi uzeo.

VOJNICKI: — Ja ti nisam ništa uzeo.

ASTROV: — Ti si izvadio iz moje ručne apoteke staklence s morfijumom. (Pauza.) Slušaj, ako hoćeš pošto-poto da svršiš sa sobom, idi u šumu i ubij se tamo iz revolvera. A morfijum mi vrati, jer će posle svašta da se priča i nagađa, misliće se da sam ti ga ja dao… Za mene je dosta i to što ću morati da te seciram… Misliš li da je to zanimljivo?

Ulazi Sonja.

VOJNICKI: — Ostavi me.

ASTROV: (Sonji) — Sofija Aleksandrovna vaš ujak je ukrao iz moje apoteke staklence s morfijumom i neće da mi ga vrati. Recite mu da to… nije pametno, na kraju krajeva. A ja nemam vremena. Treba da idem.

SONJA: — Ujka Vanja, jesi li uzeo morfijum?

Pauza.

ASTROV: — Uzeo je. Ja sam u to uveren.

SONJA: — Vrati ga. Zašto nas plašiš? (Nežno.) Vrati ga, ujka Vanja! Ja sam, možda, nesrećna isto toliko koliko i ti, pa ipak ne očajavam. Ja trpim i trpeću donde dok se moj život ne završi sam po sebi… Trpi i ti. (Pauza.) Vrati! (Ljubi mu ruku.) Dragi, dobri, mili ujko, vrati! (Plače.) Ti si dobar, sažalićeš se na nas i vratićeš. Trpi, ujko! Trpi!

VOJNICKI: (vadi iz stola staklence i pruža ga Astrovu) — Na, uzmi! (Sonji.) A sad… treba što pre raditi, zabaviti se nekim poslom, jer inače ne mogu… ne mogu…

SONJA: — Da, da, treba raditi. Čim ispratimo naše, počećemo da radimo… (Nervozno pretura papire na stolu.) Sve smo zabatalili.

ASTROV: (meće staklence u apoteku i zateže kaiševe) — Sad mogu i na put.

JELENA ANDREJEVNA: (ulazi) — Ivane Petroviču, jeste li ovde? Mi sad odmah polazimo. Pođite Aleksandru, on hoće nešto da vam kaže.

SONJA: — Pođi, ujka Vanja. (Uzima Vojnickog ispod ruke.) Hajdemo. Tata i ti morate da se pomirite. To je neophodno.

Sonja i Vojnicki izlaze.

JELENA ANDREJEVNA: — Ja odlazim. (Pruža ruku Astrovu.)

ASTROV: — Zar već?

JELENA ANDREJEVNA: — Kola već čekaju.

ASTROV: — Zbogom.

JELENA ANDREJEVNA: — Danas ste mi obećali da ćete otići odavde.

ASTROV: — Znam. Idem odmah. (Pauza.) Uplašili ste se? (Uzima je za ruku.) Zar je to tako stranšo?

JELENA ANDREJEVNA: — Da.

ASTROV: — A što ne biste ipak ostali? A? Sutra… u šumarevu kućicu…

JELENA ANDREJEVNA: — Ne… Odluka je pala… I zato vas gledam tako hrabro, jer je odlazak utvrđen… Samo vas jedno molim: mislite o meni lešpe. Ja bih volela da me poštujete.

ASTROV: — Eh! (Pravi nestrpljiv pokret.) Ostanite, molim vas. Priznajte, vi na ovom svetu nemate šta da radite, nemate nikakvog cilja u životu, nemate čime da zabavite svoju pažnju, i pre ili posle, vi ćete se podati osećanju… to je neizbežno. Pa bolje da to ne bude u Harkovu ili negde u Kursku, nego ovde, u prirodi… Bar poetično, čak i vrlo lepo… Ovde imamo šumarevu kućicu, polurazrušene spahijske kuće u stilu Turgenjeva…

JELENA ANDREJEVNA: — Ala ste vi smešni… Ja se ljutim na vas, pa ipak, sećaću vas se sa zadovoljstvom. Vi ste interesantan, originalan čovek. Više se vi i ja nikad nećemo videti i zato… što da krijem? Ja sam se čak malo zagrejala za vas. Dakle, stegnimo jedno drugome ruku i raziđimo se kao prijatelji. Ne pominjite me po zlu.

ASTROV: (stegne joj ruku) — Da, idite. (Razmišlja.) Vi kao da ste i dobra, duševna žena, pa ipak ima nečeg neobičnog u celom vašem biću. Eto, vi ste došli ovamo s mužem i svi koji su ovde radili, poslovali kao mravi, stvarali nešto, morali su da ostave svoj posao i celo leto da misle na giht vašeg muža i na vas. Oboje, i on i vi, zarazili ste sve nas svojim neradom. Ja sam se bio zaneo, mesec dana nisam ništa radio, a za to vreme ljudi su bolovali, u mojim šumama, u mladim šumarcima, seljaci su napasali svoju stoku… Dakle, kud god da kročite nogom vi i vaš muž, svuda donosite pustoš… Ja se, naravno, šalim, pa ipak… čudna stvar, ja sam ubeđen, kad biste vi ovde ostali, pustoš bi bila ogromna. I ja bih propao, a i… vi… ne biste dobro prošli… Zato idite. Finita la comedia!

JELENA ANDREJEVNA: (uzima s njegova stola olovku i brzo je sklanja) — Ovu olovku uzimam sebi za uspomenu…

ASTROV: — Baš je to čudno… Poznavali smo se i sad, najedanput… ne znam zašto… više se nikad nećemo videti. I tako sve u životu… Dok još ovde nikoga nema, dok ujka Vanja nije ušao s buketom, dopustite mi… da vas poljubim… na rastanku… Smem li? (Ljubi je u obraz.) E pa lepo!

JELENA ANDREJEVNA: — Želim vam svako dobro. (Okrene se levo-desno.) Ah, šta ima, jedanput u životu! (Naglo ga zagrli i oboje se odmah udalje jedno od drugog.) Treba već da putujem.

ASTROV: — Idite što pre. Ako su kola došla, pođite odmah.

JELENA ANDREJEVNA: — Čini mi se da neko dolazi.

Oboje osluškuju.

ASTROV: — Finita!

Ulaze Serebrjakov, Vojnicki, Marija Vasiljevna s knjigom, Telegin i Sonja.

SEREBRJAKOV: — Ko staro pomene, oči mu ispale, dabogda. Posle onoga što se dogodilo, za ovih nekoliko sati, ja sam toliko preživeo i toliko razmišljao da bih, čini mi se, mogao napisati, radi pouke potomstvu, čitav traktat o tome kako treba živeti. Ja rado primam tvoje izvinjenje i molim te da mi i ti oprostiš. Zbogom! (Triput se ljubi s Vojnickim.)

VOJNICKI: — Ti ćeš uredno primati onoliko koliko si primao ranije. Sve će biti po starom.

Jelena Andrejevna grli Sonju.

SEREBRJAKOV: (ljubi ruku Mariji Vasiljevnoj) — Maman…

MARIJA VASILJEVNA: (ljubeći ga) — Aleksandre, slikajte se opet i pošaljite mi svoju fotografiju. Vi znate koliko ste mi dragi.

TELEGIN: — Zbogom, vaše prevashodstvo! Nemojte nas zaboraviti!

SEREBRJAKOV: (pošto poljubi kćer) — Zbogom… Zbogom svima! (Pružajući ruku Astrovu.) Hvala vam za prijatno društvo… Ja poštujem vaš način mišljenja, vaše oduševljenje, vaš polet, ali dopustite meni, starcu, da u svoj oproštajni pozdrav unesem samo jednu napomenu: treba raditi, gospodo! Treba raditi! (Klanja se svima.) Želim vam svako dobro! (Odlazi; za njim idu Marija Vasiljevna i Sonja.)

VOJNICKI: (toplo ljubi ruku Jeleni Andrejevnoj) — Zbogom… Oprostite… Nikad se više nećemo videti.

JELENA ANDREJEVNA: (dirnuta) Zbogom, dragi moj. (Ljubi ga u čelo i izlazi.)

ASTROV: (Teleginu) — Naredi, Oblando, da dođu kola i za mene.

TELEGIN: — Hoću, prijatelju. (Izlazi.)

Ostaju samo Astrov i Vojnicki.

ASTROV: (sklanja sa stola boje i stavlja ih u kofer) — Što ne ideš da ih ispratiš?

VOJNICKI: — Neka oni putuju… a ja… ja ne mogu. Meni je teško. Treba da se što pre nečim zabavim. Da radim, da radim! (Pretura hartije po stolu.)

Pauza; čuju se praporci.

ASTROV: — Otišli su. Profesor se, sigurno, raduje. Sad više ni po koju cenu neće doći ovamo.

MARINA: (ulazi) — Otišli su. (Seda u fotelju i plete čarapu.)

SONJA: (ulazi) — Otišli su. (Briše oči.) Daj bože da srećno stignu. (Ujaku.) Dakle, ujka Vanja, hajde da radimo…

VOJNICKI: — Da radimo, da radimo…

SONJA: — Odavno, odavno već nismo sedeli zajedno za ovim stolom. (Pali na stolu lampu.) Izgleda, nema mastila… (Uzima mastionicu, prilazi ormaru i sipa mastilo.) A meni je žao što su otišli.

MARIJA VASILJEVNA: (polako ulazi) Otišli su! (Seda i udubljuje se u čitanje.)

SONJA: (seda za sto i prelistava blagajničku knjigu) — Ujka Vanja, da isšipemo, pre svega, račune. Sve smo strašno zapustili. Danas su nam opet tražili račun. Piši. Ti piši jedan račun, a ja ću drugi…

VOJNICKI: (piše) — „Račun… gospodinu…

Oboje ćutke pišu.

MARINA: (zeva) — Spava mi se…

ASTROV: — Tišina. Škripe pera, cvrči cvrčak. Toplo, intimno… Baš mi se ne ide odavde. (Čuju se praporci.) Stižu kola… Ostaje mi, dakle, da se pozdravim s vama, dragi prijatelji, da se oprostim sa svojim stolom i… hajde! (Stavlja kartograme u korice.)

MARINA: — A što si se ti uzmuvao? Što ne ostaneš?

ASTROV: — Ne mogu.

VOJNICKI: (piše) — „I od starog duga ostaje dve rublje sedamdeset pet…“

Ulazi jedan radnik.

RADNIK: — Mihailo Ljvoviču, kola su došla.

ASTROV: — Čuo sam. (Pruža mu apoteku, kofer i korice.) Na, uzmi ovo. Pazi da ne izgužvaš korice.

RADNIK: — Razumem. (Izlazi.)

ASTROV: — Dakle… (Ide da se pozdravi.)

SONJA: — Kad ćemo se videti?

ASTROV: — Pre leta, verovatno, nećemo. Teško da ću svratiti zimi… Naravno, ako se nešto desi, javite mi… doći ću. (Steže ruke svima redom.) Hvala na gostoprimstvu, na ljubaznosti… jednom rečju, na svemu. (Prilazi dadilji i ljubi je u kosu.) Zbogom, stara.

MARINA: — Baš nećeš da sačekaš čaj.

ASTROV: — Neću, dado.

MARINA: — A možda bi votke?

ASTROV: (neodlučno) — To može…

MARINA: izlazi.

ASTROV: (posle pauze) — Moj logov nešto hramlje. Još juče sam primetio kad ga je Petar vodio da poji.

VOJNICKI: — Treba ga potkovati.

ASTROV: — Moraću u Roždestvenom da svratim kovaču. Bogami, moraću. (Prilazi karti Afrike i gleda je.) Sigurno je u toj Africi sada strahovita vrućina… strašna stvar!

VOJNICKI: — Da, sigurno.

MARINA: (vraća se s poslužavnikom na kome stoje čašica votke i komadić hleba) — Posluži se.

Astrov popije votku.

MARINA: — Nazdravlje, rode. (Klanja mu se duboko.) A što ne uzmeš malo hleba.

ASTROV: — Neka, dobro je ovako… A sad… želim vam svako dobro! (Marini.) Nemoj me ispraćati, dado. Ne treba.

Astrov izlazi; Sonja ide za njim sa svećom da ga isprati; Marina seda u svoju naslonjaču.

VOJNICKI: (piše) — „Drugog februara, zejtina dvadeset funti… šesnaestog februara, opet zejtina dvadeset funti… Heljde…“

MARINA: — Otišao je.

Pauza. Čuju se praporci.

SONJA: (vraća se, stavlja sveću na sto) — Otišao je…

VOJNICKI: (računa na računaljci i zapisuje) — Svega… petnaest rubalja… dvadeset pet kopejki…

Sonja seda i piše.

MARINA: (zeva) — Oh, bože, šta smo ti zgrešili..,

Telegin ulazi na prstima, seda kraj vrata i tiho udešava gitaru.

VOJNICKI: (Sonji, milujući je po kosi) — Dete moje, da znaš kako mi je teško! O, kad bi ti samo znala kako mi je teško!

SONJA: — Šta da se radi, treba živeti! (Pauza.) Ujka Vanja, mi ćemo živeti. Proživićemo dug, dug niz dana, dugih večeri; strpljivo ćemo snositi iskušenja koja nam sudbina pošalje; radićemo za druge i sad i u starosti, neumorno, a kad nam dođe naš sudnji čas, pokorno ćemo umreti i tamo, na onom svetu, reći ćemo da smo patili, da smo plakali, da nam je bilo teško i bog će se sažaliti na nas; onda ćemo, ujko, mili ujko, videto drugi život… svetao, divan, lep, radovaćemo se i na sve naše sadašnje patnje pogledaćemo ganuto, s osmehom… i odmorićemo se. Ja verujem, ujko, verujem vatreno, strasno… (Klekne pred njega i spusti mu glavu na ruke; umornim glasom.) Odmorićemo se! (Telegin tiho svira na gitari.) Odmorićemo se! Čućemo anđele, videćemo nebo u dragom kamenju, videćemo kako se sve zemaljsko zlo, sve naše patnje utapaju u milosrđe koje ispunjava ceo svet… i naš život će postati tih, nežan, sladak, kao milovanje. Ja verujem, verujem… (Briše mu maramicom suze.) Jadni, jadni ujka Vanja, ti plačeš… (Kroz suze.) Ti u svom životu nisi znao za radosti, ali strpi se, ujka Vanja, strpi se… Odmorićemo se… (Grli ga.) Odmorićemo se!

Lupa noćni čuvar. Telegin tiho svira; Marija Vasiljevna nešto zapisuje na marginama brošure; Marina plete čarapu.

SONJA: — Odmorićemo se!

Zavesa se polako spušta.

KRAJ

Anton Pavlovič Čehov

Pročitajte više:

Anton Pavlovič Čehov – DRAME, PRIČE, BIOGRAFIJA, CITATI…

POEZIJA – Najlepše pesme, poeme, soneti, citati i biografije domaćih i stranih autora

PROZA – Pojam, autori, knjige, citati… / Plejada veličanstvenih

PESME ZA DECU – Otpevane pesme, Recitacije, Tekstovi pesama, Knjige, Video

BAJKE i LEGENDE – Najlepše bajke i legende svih vremena, narodne bajke, bajke najpoznatijih autora…

Kutak za decu – PESME, BAJKE, KNJIGE, CRTANI FILMOVI…

Knjige u pdf formatu ~ Biblioteka elektronskih knjiga

MUZIKA ~ Muzičko zvezdano nebo ~ Tekstovi pesama, biografije, citati, zanimljivosti, koncerti, video…

BISTROOKI – Kutak za bistrooke

Foto kolaž: Bistrooki – www.balasevic.in.rs
Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin.:)