Kutak za Bistrooke

BAJKE – POSLEDNJI SAN STAROG HRASTA (Andersenove bajke)

POSLEDNJI SAN STAROG HRASTA

Visoko na strmoj morskoj obali, na ivici beskrajne šume, stajao ogromni prastari hrast. Imao je već tri stotine šezdeset i pet godina, ali to vreme u životu hrasta, nije duže od jednakog broja dana u čovekovom veku. Mi danju radimo a noću spavamo, ali stablo ostaje budno kroz tri godišnja doba a zimi zaspi, jer zima je njegova noć, vreme njegovog odmora. I taj hrast beše nekad mali, ali je s godine na godinu rastao i izrastao do pravog gorostasnika. Svojom je bujnom krunom nadvisio sva šumska stabla, pa je od davnina lađarima služio kao znak za plovidbu. U njegovim su granama gnezda svijale divlje gugutke i kukale kukavice, a kad je zrela jesen njegovo lišće prošarala bakarnim senkama, na njega su sedala jata ptica selica, da odmore pre dalekog putovanja. I te se godine najavi zima britkim severcem. Iza njega pomamno zahuktaše ledene oluje i divlje vetrine zatresu njegovom krunom: “Hu-u-u! Fiju-u tu smo, tu! Veseli se dugom sanku, pevamo ti uspavanku! S tvoje krune gustog granja, strgaćemo žuto, staro odelo – lišće suvo, pre ledenog zimovanja. Letimo ti u pomoć – laku noć, laku noć!”

Jednog dana, kad se već beše na sve živo ustremila ljuta, zima, stari je obnaženi hrast spavao i sanjao svoj najlepši san. Evo ovako. Vreme je blago, vazduh provejavaju mirisi cveća, i trava. Sunčevi zraci miluju zelene krune, a iz daljine zanosno bruje praznična zvona. Sve što beše davno video i doživeo ukaže se hrastu u čarobnoj uobrazilji i zaređa, pored njega, kao neka praznična parada. Tu su i riteri i gospođe sa sokolovima na ruci. Jedni i drugi gordo jašu na konjima, a čuje se lavež pasa i jeka lovačkih rogova. Tu su i raskalašne slave i krvavi ratovi. Nadire na zemlju silna neprijateljska
armija. Dolaze borci u šarenim uniformama naoružani sjajnim kopljima i elebardama. Razapinju šatore. Cele noći plamte stražarske vatre, a kroz tihu okolinu razleže se pevanje. Tu su
i mladi ljubazni parovi, koji pijani od sreće sanjare na mesečini i u koru drveta urezuju početna slova svojih imena. I opet kao u pradavno vreme svirci lutalice sviraju u liru
i harfu svoje umilne i sanjalačke poeme, dok istovremeno gugutke guguču u zelenoj kruni koja se lagano klati. Hrast oseti neku neobičnu lakoću i novu snagu, koja je kroz njega strujala, od najdubljeg korena pa do najviše grančice. Osetio je kako mu kruna postaje sve silnija i kako raste prema Suncu. S trena na tren postajao je sve veći. Kad se kao od šale razmrdao i već svojom krunom prevazišao oblake, preovladao mu je osećaj miline i sreće, te poželi da sve oko njega — drveće i cveće, travke i biljke — poraste kao i on. I želja mu se ostvari. Svi se trgoše da rastu i svi neizbežno krenuše uvis pa ga i dostigoše u toj jurnjavi za nebeskim visinama. Odjednom hrast oseti da ga žile više ne vezuju za Zemlju i pomisli: “O, kako je meni divno! Okružen najmilijim susedstvom u blesku Sunca sada mogu da nesputan poletim u nebesko prostranstvo!”

To je sanjao hrast u noći svoje tri stotine šezdeset pete godine. Aldi dok je on sanjao, prolomio se orkan nad morem i obalom i svirepom snagom iščupao i oborio hrast onog trena kada je ovaj osetio da se oslobodio Zemlje.

Hans Kristijan Andersen

Iz knjige: Andersenove bajke, Izdavač: Naklada NAŠA DJECA, Zagreb, 1962. Ilustrovao Vladimir Kirin

Izvor, obrada teksta i foto kolaž: Bistrooki – www.balasevic.in.rs
Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. :)

back to top