Kutak za Bistrooke

BAJKE – RUŽNO PAČE (Andersenove bajke)

RUŽNO PAČE

Divno je bilo u polju. Leto, pa žito požutelo, zob pozelenela, seno u plastove zdenuto po zelenim livadama, a roda na dugim crvenim nogama korača i priča nešto egipatski, jer je taj jezik naučila od svoje majke.

Oko polja i livada bile su velike šume, a u šumama duboka jezera. Da, zaista bilo je divno u polju.

Usred sunčanog sjaja ležalo je jedno staro poljsko dobro, okruženo dubokim kanalima. Sa zidova spuštale su se do vode vreže s velikim lišćem, toliko velikim, da su mala deca ispod najvećih mogla da stoje uspravno. Gusto je bilo zelenilo i divlje kao u najvećoj šumi, a tu je baš jedna patka ležala na gnezdu. Htela je da izleže pačiće, ali već je skoro izgubila volju, jer je to tako dugo trajalo i retko joj je ko dolazio u posete. Ostale patke više su volele da se brčkaju po kanalima nego da ispod lišća sede i razgovaraju s njom.

Najzad su jaja počela da prskaju jedno za drugim: „Pip! pip“ čulo se; oživela su sva jaja i jedna glava javljala se za drugom. „Pap! pap!“ rekla je patka, pa su se onda svi digli, kako su znali i umeli, i stali da izviruju na sve strane ispod zelenog lišća, a majka ih je puštala da gledaju koliko hoće, jer je zeleno zdravo za oči.

“Ala je svet veliki!” kazali su mališani, jer sad su, razume se, imali mnogo više mesta nego kada su sedeli u jajima.

“Nemojte misliti da je to ceo svet,” rekla je majka. „Svet se pruža daleko čak na drugu stranu vrta, sve do popine njive! Ali donde ni ja nisam nikad bila!
— Jeste li svi već izišli? – i ona se diže. “Ne, niste još svi. Veliko jaje još je zatvoreno. Koliko će to trajati? Još malo pa neću moći više da izdržim!“ i ona opet sede na jaje.

„No, kako je?“ upita stara patka koja dođe da učini posetu.

„Dugo traje sa ovim jednim jajetom!“ rekla je ona druga. „Nikako neće da se otvori! Ali da vidiš samo one ostale! To su tako slatki pačići kakve u životu nisam videla! Svi liče na oca, onu dangubu koja ne dolazi čak ni da me obiđe.

„Pusti me da vidim to jaje koje neće da se otvori,“ kazala je stara. „Da nije slučajno ćureće! Tako su mene jednom prevarili, pa sam imala muke i nevolje s tim dečkom. Jer oni se strašno plaše od vode. Ma, veruj mi, nikako nisam mogla da ga u vodu nateram. Vikala sam i grdila, ali ništa nije pomagalo! Pusti me da vidim to jaje! Da, zaista! To je ćureće jaje! Ostavi ga u gnezdu, a ostale mališane uči da plivaju!“

„Još ću malo da posedim!“ rekla je patka. “Toliko sam ležala pa ću još malo“

„Kako hoćeš,“ odgovorila je stara patka i odgegala.

Puče najzad i veliko jaje. „Pip, pip!“ kazao je mališan i ispao napolje; ali što je bio veliki i nakazan! Patka ga pogleda: „Pa to je užasno veliko stvorenje!“ kazala je ona. „Nijedno od ostale dece ne izgleda ovako. Da nije to ipak bilo neko ćureće jaje? O, lako ćemo to saznati! U vodu mora ovaj, pa makar ga ja sama odgurala!“

Sutradan bilo je divno vreme. Sunce je tako lepo sijalo na zeleno lišće. Majka patka sišla je tada sa celom porodicom do kanala: pljus, skočila je u vodu. „Pat, pat!“ kazala je ona, a jedno pače za drugim bućkalo je u vodu. Voda im se zatvarala nad glavom, ali su se oni opet brzo pojavljivali gore i prekrasno plivali; noge su prosto same od sebe radile u vodi, i svi su ušli, čak je i ružno sivo pače plivalo s njima.

„Ne, ovo nije ćure!“ rekla je stara. „Pogledaj samo kako vešto maše nogama i kako se uspravno drži! To je moje rođeno dete! Nije, istina, najlepše, kad ga malo bolje pogledam, ali šta da se radi. Pat, pat, hodite sa mnom, ja ću vas voditi u svet i predstaviću vas ostalim patkama, ali se držite blizu mene da vas niko ne napadne i čuvajte se mačaka!“

I tako su stigli do dvorišta u kome su živele patke. Vladala je tu grozna graja. Jer dve porodice svađale su se baš oko ostataka jedne jegulje, koju je na kraju ipak dobila mačka.

„Vidite, deco, tako vam je to u svetu,“ uzdahnula je majka patka i obrisala kljun; jer i njoj se jela jegulja. „Dobro se samo držite na nogama,“ kazala je ona „priberite se i poklonite se pred onom starom patkom! Ona je najotmenija od svih — ona je od španske krvi, otuda njeni otmeni maniri i, vidite, ona ima crvenu kožicu na nogama, to je nešto naročito lepo i najveće odlikovanje koje može dobiti jedna patka; to znači da je treba paziti, da je moraju poštovati i životinje i ljudi!

— Ne skupljajte noge! Dobro vaspitano pače širi noge daleko jednu od druge, baš kao otac i majka! Tako vidite! Poklonite se sada savijajući vrat i kažite: pat!“

Tako su i uradili. A ostale patke okolo gledale su ih,i rekle sasvim glasno: „Gledaj, gledaj i ovo smo jato morali još da steknemo, kao da mi nemamo dovoljno pačića. I, fuj, ala jedno pače izgleda nakazno! Nećemo ga trpeti u svome društvu!“ I odmah polete jedna patka, pa ugrize siroto pače za vrat.

„Ostavi ga na miru!“ kazala je majka. „Ono nikome ništa nažao nije učinilo.“

„Da, ali tako je veliko i neobično. Zato moramo da ga grizemo.“

„Lepa su deca koju ima ova majka,“ izjavila je stara patka sa crvenim kožicama na nogama. Sva su lepa osim jednog, koje joj nije pošlo za rukom! Želela bih da ga ubije“

„To ne ide, vaša milosti,“ kazala je majka.

„Mada nije lepo, ono je tako dobro dete i tako dobro pliva kao sva ostala, možda još malo bolje. Nadam se da će biti lepše kad poraste ili će se vremenom možda smanjiti. Toliko je dugo sedelo u jajetu, pa zato ne izgleda baš najbolje!“ I pri tom je češkala pače po vratu i milovala ga kljunom od glave do repa. „A osim toga, ovo je “mali patak, „dodala je ona,“ pa i ne mari toliko što nije lep. Nadam se da će biti snažan, pa će se nekako probiti kroz svet“

„Ostali su pačići slatki,“ rekla je stara. „Ponašajte se kao da ste kod svoje kuće. A ako nađete kakvu jeguljinu glavu, možete mi je doneti.“ I onda su se svi osećali kao kod svoje kuće.

Ali siroto mlado pače, koje se poslednje izleglo iz jajeta i izgledalo onako ružno, svi su grizli, tukli i zadirkivali, i patke, i kokoške
i ostala živina.

„Tako je veliko!“ svi su govorili.

A ćuran koji je s mamuzama došao na svet pa verovao zato da je car, širio se kao lađa s punim jedrima, prilazio pravo pačetu, pa se pućio, dok sav ne pocrveni. Siroto pače nije znalo kuda da ide, kuda da se skloni. Žalilo je mnogošto izgleda tako ružno i što služi na podsmeh svoj živini.

Tako je prošao prvi dan, a posle je bilo još gore. Svi su gonili jadno pače. Čak i braća i sestre bili su zli prema njemu i govorili:

„Mačka te odnela, ti nakazni stvore!“

A majka bi kazala: „Ah, da te moje oči ne vide!“

I patke su ga grizle i kokoške su ga kljucale, a devojka koja je živini donosila hranu, gurnula ga je nogama. Pobeglo je jadno pače i odletelo preko ograde. Male ptice u žbunju trgle su se uplašene.

„To je zato što sam ovako ružan!“ mislio je mali patak, pa zatvorio oči i bežao još dalje.

Dospeo je tako jednoga dana do velike bare gde su stanovale divlje patke. Ležao je tu cele noći i bio tako umoran i tužan. Sutradan, digle su se divlje patke i pogledale novoga druga.

„Ko si ti?“ upitale su ga one.

A mali patak okretao se na sve strane i pozdravljao, što je bolje mogao.

„Ala si ti strašno ružan,“ kazale su divlje patke. „Uostalom, nama je to svejedno, samo ako se ne orodiš s našom porodicom!“

Jadno pače! Ono nije ni mislilo na ženidbu, htelo je samo da mu dozvole da leži u ritu i da pije malo vode iz bare. Ležalo je tako dva puna dana. Trećeg dana pojaviše se dve divlje guske ili tačnije dva divlja gusana. Izglegli su se nedavno iz jajeta, a pravili se kao da sve znaju.

„Slušaj, druže,“ kazali su oni, „ti si tako ružan, ali se nama ipak sviđaš. Hoćeš li s nama da pođeš i da budeš ptica selica? Nedaleko odavde na jednoj bari ima nekoliko divnih, slatkih divljih pataka, tako lepih gospođica kakve davno nisu gakale. Možda ćeš imati kod njih uspeha, ma koliko bio ružan!“

Pif, paf! odjeknulo je u tom času i obe divlje guske ležale su mrtve u trsci, a voda se obojila crveno. Pif, paf! odjeknulo je opet, a čitava jata divljih gusaka poleteše iz trske i onda su se ponovo čuli pucnji.

Bio je to veliki lov. Lovci su ležali oko bare, a neki sedeli na drveću koje se prostiralo nad ovom močvarom; plavi dim lebdeo je kao oblak oko tamnoga drveća i spuštao se na vodu; kroz trsku su gazili lovački psi, klač, klač; trska i rogoz talasaše se na sve strane; beše to užas za siroto pače! Okrenulo je glavu da je gurne pod krilo, a u tom času stvorio se pred njim jedan grozan, veliki pas, kome je jezik visio iz njuške a oči sevale grozno; raširio je čeljust baš na naše pače, pokazao oštre zube i — klač, klač, otišao dalje ne dirnuvši ga.

„E, hvala Bogu,“ uzdahnulo je pače. Toliko sam ružno da ni pas nije hteo da me pojede.“

Ostalo je onda da tiho leži, a kiša puščanih zrna svirala je kroz trsku, pucanj odjekivao za pucnjem.

Stišalo se tek dockan predveče. Jadno pače nije se usuđivalo ni da ustane. Čekalo je još nekoliko časova, pa se onda osvrnulo na sve strane i požurilo što dalje od ove bare i što brže; trčalo je preko polja i livada, a duvao je takav vetar da se jedva moglo micati.

U pozno veče stiglo je pače do jedne sirotinjske seljačke kućice. Izgledala je toliko trošna, da ni samo pače nije znalo na koju će stranu kuća pasti, te je zastalo zbog toga. Vetar je tako besneo oko sirotog pačeta da je ono moralo da sedne na rep, kako bi se moglo odupreti. Bivalo je sve gore i gore. Primetilo je tada pače da su vrata ispala iz jedne šarke i visila tako koso da je ono moglo kroz taj otvor da se provuče u sobu. To je i učinilo.

Tu je živela jedna baba sa svojim mačkom i kokoškom. Mačak, koga je nazivala sinom, umeo je da pravi grbu i prede, ali samo onda kada ga baba miluje. Kokoška je imala sasvim kratke noge pa ju je zato baba zvala Kratkonoga Gega. Nosila je lepa jaja i baba je volela nju kao rođeno dete.

Izjutra primetiše odmah novoga gosta. Mačak stade da mauče a kokoška da kokodače.

„Šta je?“ upita baba i pogleda po sobi.

Ali ona nije videla dobro, pa joj se uči- ni da je mlado pače neka debela patka koja se izgubila.

„Pa ovo je sjajan lov!“ kazala je ona. „Imaću sada i pačijih jaja, samo ako ovo nije neki patak. Videćemo brzo!“

I tako je pače držano na probi tri nedelje dana, ali ne snese nijednog jajeta. A mačak je bio gospodar u kući, i kokoška gospođa. Zato su uvek govorili: „Mi i ostali svet!“ Mislili su da su oni polovina sveta i to ona bolja. Patka je verovala da neko može imati i drukčije mišljenje, ali kokoška to nije trpela.

„Umeš li da nosiš jaja?” pitala je ona.

„Ne.“

„Onda ne otvaraj kljun!“

A mačak je pitao: „Umeš li da praviš grbu i da predeš?“

„Ne.“

„E, onda ne smeš da se mešaš u razgovor, kad razgovaraju pametni ljudi.“

I pače je tužno sedelo u uglu. Pade mu tako na pamet da misli o svežem vazduhu u šumi. Požele mnogo da pliva po vodi i ne mogaše da prećuti nego saopšti tu želju kokoški.

„Šta od tebe čovek neće čuti!“ kazala je kokoška. „Nemaš nikakva posla, pa izmišljaš takve gluposti! Nosi jaja ili predi, pa ćeš zaboraviti takve stvari.“

„Ali tako je divno plivati po vodi!“ reklo je pače. „Divno je zagnjuriti se u vodu, a voda se onda zatvori nad glavom, pa se do dna može gnjurati.“

„I to mi je neko zadovoljstvo,“ rekla je kokoška. „Ti si poludeo, kako mi se čini. Pitaj mačka, — on je najpametniji čovek koga ja poznajem, — da li bi on želeo da pliva po vodi ili da se gnjura, a o sebi i da ne govorim. Pitaj čak i našu staru gospođu, koja je pametnija nego iko na svetu; misliš ti da bi ona volela da pliva po vodi i da joj se voda nad glavom zatvori?“

„Vi me ne razumete,“ reklo je ružno pače.

„Koješta! Ako te mi ne razumemo, ko će te onda razumeti? Ne misliš, valjda, da si pametniji nego mačak i stara gospođa, a o sebi i da ne govorim. Nemoj da si tako uobraženo, dete moje. Zar nisi u toploj sobi i zar nemaš okolinu od koje se mnogo čemu možeš naučiti? Ali ti si glupan i čovek gubi samo vreme, kad se bakće s tobom. Meni možeš verovati, ja ti mislim dobro, zato ti kažem neprijatne stvari, a po tome uvek treba da poznaš svoje drage prijatelje! Potrudi se malo, pa nauči da praviš grbu ili da predeš.“

„Čini mi se da ću otići u svet!“ reklo je pače.

„Idi onda!“ odgovorila je kokoška.

I tako je ružno pače otišlo. Plivao je po vodi i gnjurao se, ali sve su ga životinje izbegavale zbog njegove ružnoće.

Došla je tako jesen. Lišće po šumama požutelo je i pocrvenelo, vetar ga je dohvatio i igrao se njim, a gore u vazduhu bilo je hladno. Oblaci su visili teški, puni grada i snega, a na ogradi sedeo je gavran i graktao od hladnoće. Čoveku je hladno oko srca kad pomisli na to.

Jedno veče sunce je davno zašlo, a veliko jato velikih i lepih ptica pojavi se iz žbunja. Ružno pače nikad nije videlo nešto tako lepo. Ptice su bile sjajno bele s dugim vitkim vratovima. Bili su to labudovi. Puštali su neki neobičan glas, raširili duga krila, a onda odleteli iz hladnih krajeva u toplije zemlje na široka mora. Popeli su se tako visoko, tako visoko! Malo ružno pače se osećalo nekako sasvim čudnovato; okretalo se u vodi kao vodenični kamen, diglo glavu visoko gore i pustilo krik tako glasan i tako čudnovat, da se i samo od toga uplašilo.

Ah, nije mogao zaboraviti te divne ptice, te srećne ptice i kada ih više nije mogao videti, zagnjurio se sve do dna, pa kada je opet isplivao, bio je sav izvan sebe. Pače nije znalo kako se ptice zovu, niti kuda lete, ali ono ih je volelo kako još nikada nikoga nije volelo; nije im zavidelo, kako bi mu moglo i pasti na pamet da poželi takvu lepotu; bio je zadovoljan, kad ga u dvorištu patke trpe, njega, jadno ružno pače!

A zima je bila tako hladna, tako hladna; pače je moralo da pliva po vodi, da čuva to parče da se ne zaledi; ali svake noći ovaj je otvor bivao sve manji i manji. Mrzlo se, pucala je sve ledena kora; pače je moralo snažno da vesla nogama da se voda sasvim ne zaledi; najzad se umorilo, stalo i zamrzlo se u ledu.

Rano izjutra došao je jedan seljak, video pače, svojom klompom razbio led i odneo pače svojoj ženi.

Ovde u kući, ono je opet oživelo. Deca su htela da se s njim igraju, ali naše pače pomisli da hoće da ga muče. Od straha je odletelo pravo u lonac s mlekom, te se mleko prosu po celoj sobi, a žena vrisnu i sklopi ruke nad glavom a ono polete u čabar s maslom i onda opet u bure s brašnom i opet gore, — ali kako je sada izgledalo!

Žena je vrištala i mahala žaračem a sva deca jurila da uhvate pače i smejala se i vikala; dobro je bilo što su vrata stojala otvorena; napolje je pače izletelo u sneg koji tek što je pao. I ležalo tu a činilo mu se kao da spava.

Ali bilo bi suviše tužno da pričamo sve muke koje je siroto pače moralo da izdrži na ciči zimi. Ležalo je u močvari među trskom, kada se sunce opet toplo rodilo i toplije zasijalo. Ševe su pevale i lepo proleće je ponovo došlo.

Tada je pače zamahalo krilima. Zašumela, su ona jače nego nekad i snažno ga ponela napred i pre nego što je i znalo šta se s njim zbiva, stvorilo se ono u jednom velikom vrtu gde su jabuke blistale u cvetu a cveće mirisalo viseći na dugim zelenim granama sve do vijugavih potoka. O, ovde je bilo tako lepo, tako prijatno! I baš ovde, pojaviše se iz gustiša tri lepa bela labuda; mahali su krilima i plivali po vodi tako lako, tako lako! Pače je poznavalo ove divne ptice, pa ga obuze neki čudan bol.

„Odleteću njima, ovim kraljevskim pticama,“ kazalo je ono, „one će me ubiti zato što ja, nakazna životinja, hoću njima da se pridružim. Ali svejedno! Bolje da me oni ubiju nego da me grizu patke, da me tuku kokoške, da me nogom udara devojka koja kokoške hrani i da toliko trpim preko zime.”

I mladi patak polete u vodu, pa dopliva do divnih ptica, koje ga pogledaše pa raširiše krila.

“Ubijte me samo,” kazalo je siroto pače i oborilo glavu na vodu očekujući smrt.

Ali šta vide u vodi! Videlo je ispod sebe svoju sopstvenu sliku, a to više nije bila neka nezgrapna siva ptica, ružna i odvratna, nego je to bio labud.

Ne mari ništa kad se neko rodi u pačijem gnezdu, ako se samo ispilio iz labudovog jajeta.

Dobro stvorenje naučilo je mnogo u brigama i nevoljama koje je moralo iskusiti. Sad je umelo da ceni svoju sreću, svu krasotu koja ga je čekala.

A veliki labudovi plivali su oko njega i milovali ga kljunom. Po vrtu su trčala deca pa bacala hleb i žito u vodu, a najmanje je uzviknulo: „Evo jednog novog labuda!“

Ostala deca klicala su zajedno s njim: „Da, došao je još jedan novi!“

I svi su pljeskali rukama i igrali u krug, pa otrčali majci i ocu, pa su onda u vodu bacili i hleb i kolače, a svi su govorili: „Ovaj novi je ponajbolji! Tako mlad i tako lep!“

A stari labudovi poklonili su se pred njim. Tada se mladi sasvim postideo pa sakrio glavu pod krilo i sam nije znao šta da radi. Bio je presrećan, ali ipak ne gord, jer dobro srce nikad nije gordo. Mislio je o tome kako su ga gonili i kako su mu se podsmevali, a slušao je sada sve kako govore da je on najlepši od svih lepih ptica. I drveće je spuštalo svoje granje u vodu do njega i sunce je sijalo tako toplo i tako lepo, te zatrepta njegovo perje, vitki vrat se podiže i on od srca zaklikta:

„Ovoliko sreće nisam ni sanjao, kada sam bio ružno pače!“

Hans Kristijan Andersen

Iz knjige: NAJLEPŠE BAJKE od Hansa Kristijana Andersena, Izdavač: Izdavačko i knjižarsko preduzeće GECA KON A.D., Beograd, 1935. godine

Adaptacija: Bistrooki – www.balasevic.in.rs
Izvor i foto kolaži: Bistrooki – www.balasevic.in.rs

Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. :)

back to top