Đorđe Balašević – Ambasador (Intervju, 1998) / Časopis „Demokratija“, 1998.
Da li da razgovor započnemo sa „Vaša ekselencijo“?
Na kratkom spisku ljudi počastvovanih titulom Ambasadora Dobre Volje ja sam sasvim sigurno najveći autsajder do sada. Iza mene ne stoji nikakav politički, verski ili plemićki autoritet, ali to vam samo govori s kakvim igračem imate posla.
Inače, protokol koji se primenjuje u ovakvim prilikama varira, jedna vaša mudra kolegica zabeležila je da je zbog istog naimenovanja Sofije Loren gradonačelnik naredio da sva svetla u gradu budu popaljena čitavu noć, dok je drugom laureatu u čast njujorkška filharmonija svirala pod balkonom, a zbog mene je poštar koji raznosi telegrame u toku jednog popodneva osam puta palio moped i tidikao pod našim pendžerom. Svako spektakl shvata na svoj način?
Priznajem da se nisam ni zanosio, nisam ti ja neki početnik u uspehu, proslavio sam već i dvadesetogodišnjicu osporavanja, i znao sam da će i ovog puta biti daleko više Onih Drugih, koji će jedva dočekati da sve to ignorišu i omalovaže. Dakako, veoma sam počastvovan što je jedna gospođa čak iz Japana zbog mene došla da se uslika na Petrovaradinskoj Tvrđavi, ali dolazak Visokog Komesara u Novi Sad samo je istakao sve ove naše Niske Komesare, koji ponovo pričaju priče koje više ne prolaze ni na „informisanju“ u streljačkoj pešadiji.
Ukaz madam Ogate samo je potvrdio da sam Svetski Tip, ništa više, zbog toga mi ne morate titulisati. Ako nisam zaslužio da me oslovljavate sa Ekselencijo kad sam se suprostavio primitivcima i prvim nacionalističkim huškačima, i kad sam status i porodicu kao žetone uložio u bezmni rulet koji je zavrteo Sav Taj Vlastohlepni Ološ, onda ne morate ni sad. Nije fazon u tome kako te oslovljavaju, nego kako se odazivaš…
Od danas ste oficijelno jedan od tek nekolicine Jugoslovena čije će se ime u svetu pominjati u kontekstu mira. Da li to doživljavate i kao opterećenje?
To doživljavam isključivo kao opterećenje, ali koliko se sećam davnih boravaka kod sportskog lekara, srce se i testira pod optrećenjem, zar ne? Živimo u blago rečeno čudnoj Zemlji, nakon povratka iz Sarajeva nemam više velikih iluzija o svom narodu. Da je protiv rata ovde postojao otpor kakav postoji protiv mira, ne bi smo se danas vozili na rezervi dostojanstva. Predugo sam javna Ličnost, godinama igram simultanku sa idiotima, i znam da u svakom staničnom bifeu možeš naići na tipa koji će te izvređati.
No, moj problem je što su Ovi od televizije napravili stanični bife, i što danas svaki Pacijent U Civilu ima priliku da u „kontakt emisiji“ uživo izvede svoju poremećenu tačku. Koncert, i događanja oko koncerta u Sarajevu smatram za vrhunac diplomatije i takta, ali paradoksalno, mada je tad sva svetlost planete bila uperena u ovog balansera na žici nad dubokom provalijom, senka se pojavila tek kad sam se vratio u Naš Mrak.
Dresirani smo ratnim filmovima, navikli smo da su uglavnom Nemci i Italijani fašisti, ne pada nam na pamet da ih prepoznajemo i među nama. Da onima koji još nisu shvatili ne odajem tajnu o kome se tu radi, ali Lokalnim Nacistima definitivno neće biti lako, više nije poenta u tome zaustaviti samo Onog Debelog Balaševića. Moj odlazak u Bosnu bio je samo korak, ali sad već i Indexi dolaze ovamo, a dva koraka su već nekakav Hod, to se otelo, kažem vam. Rat je ljude terao jednosmerno, Mir je ipak dvosmerna ulica, Mir će i ljude i Istinu poterati i tamo i amo, to čak ni Veliki žandar neće regulisati svojim čarobnim gumenim palicama…
U kom vidu će se vaše naimenovanje odraziti na vaš budući rad?
Mislim da sam svoj mandat uveliko odradio, i da sam naimenovan pomalo retroaktivno? Zvanje Ambasadora Dobre Volje je simbolično i počasno, nemam ni rezidenciju ni vozača, pa naravno da nemam ni platu. Eto, naivan sam da pored ovih silnih Stranih Plaćenika kod nas, svoju dužnost Izdajnika i dalje obavljam potpuno volonterski?
Rekoh madam Ogati da ako se od mene traži da radim ono što sam radio do sad, sa zadovoljstvom prihvatam ponuđenu dužnost, pošto u tom slučaju i nije dužnost nego zadovoljstvo.
Ja sam odavno Ambasador ljudi koji misle kao ja, ali nisu u mogućnosti da u Sava Centru kažu šta misle, ili da to objave u novinama. Ja sam odavno njihov Akreditovani i Opunomoćeni. I ubuduće ću paziti da tu nešto ne zabrljam…
U obrazloženju svoje odluke gospođa Ogata je pomenula samo koncerte u Sarajevu. Međutim i vaše knjige su u svojevrsnoj „mirovnoj misiji“ među našim novim susedima…
Gospođa O. je verovatno smatrala da me tako lakše može objasniti Svetu koji nije navikao na ovako visoko počastvovane anonimuse, ali verujte mi da su majstori moj „slučaj“ dobro proučili i pre no što sam zvanično pozvan u Sarajevo. U svakom slučaju, hvala što pominjete i moje knjige, na RTS-u su me u stisnutoj rečenici okvalifikovali kao Novosadskog Pevača, mada u pismenom saopštenju Visokog Komesarijata lepo stoji: Srpski Pesnik, Šansonjer i Romansijer.
No, status Slobodnog Strelca udaljava me od nagrada i nominacija u našem ataru, ali kako rekoh na konferenciji za štampu, lakši deo posla obavio sam ubedivši Ujedinjene Nacije u svoju dobru volju. Sad mi ostaje još jedino da Svoju Naciju ubedim u dobru volju, što će biti pravi sport. Knjige mi se inače puno čitaju gdegod se ovaj jezik razume bez prevodioca, ima i zvaničnih ponuda da se licencno objave u Hrvatskoj, Bosni i Sloveniji, i to je, kao i izlazak muzičkih izdanja tamo, samo pitanje dana.
Ne patim za nagradama, rođen sam nagrađen, ali nadam se da neću ponovo neko priznanje dobiti pre od Stranaca nego od Svojih. To mi već malkice ide na živce…
Ima li sada više izgleda da izgovorite „ratovi prolaze, ljudi ostaju“ i na Maksimiru ili u Kulušiću?
Bojim se da za to još uvek nije dovoljno biti Ambasador Dobre Volje, nego je potrebno biti Ambasador Užasno Dobre Volje. I u Hrvatskoj dominira kasta profitera, nacionalista i mediokriteta kojima ovo stanje savršeno odgovara, i kad se tome doda iskonska averzija zapada prema istoku, mora se shvatiti da bi svako najavljivanje mog skorog koncerta u Zagrebu bilo u najmanju ruku neodgovorno. Doduše, jedan lakši referendum bi verovatno situaciju prokrenuo na potpuno drugu stranu, ali i tamo će se takozvani Narod zapitati tek kad takozvani Nenarod ostane bez odgovora.
Puno je u Hrvatskoj ljudi koji su mi dragi, kunem se u svu onu divnu decu koja putuju i po petsto kilometara na koncert u Ljubljanu, ali to je razlog više da njihovu ljubav ne žrtvujem nezasitim bogovima pomračenosti. Prvo će otići pesme i knjige, ne piratski kao do sad nego zvanično, a što se mene tiče, ko zna?
Rekoh im jednom u Sloveniji: napalite moju pesmu kad je čujete na radiju i širom otvorite prozore. Ja sam u Zagrebu. Nikad nisam ni odlazio. Ja sam u Zagrebu. Splitu. I Osijeku. Ma, ja sam u svakom gradu, u prosijeku. Ja sam na Trešnjevci. Griču. I Dubravi. Ja sam ti svugde gdegod je ljubavi. I eto pola pesme. Na žalost, mnogo su glasniji refreni koje pevaju zastupnik sabora Kićo Slabinac i slični, o tome kako „niko tamo nije rekao ni reč protiv rata, pa čak ni famozni Balašević, koji je ako ne Miloševićev, a ono Draškovićev ili Šešeljev čovek. Svi će oni sad pohrliti ovamo da muzu Hrvatsku…“ Krunoslave, zaboga?
Ajde da preskočimo prethodne besmislice i lične uvrede, ali zar se sme Domovina porediti sa jednom prostom kravom, pa sve i da je „simentalka“? Uz to, jedini prigovor koji je na moje naimenovanje upućen stigao je baš u zagrebačku kancelariju UNHCR-a, da ne poveruješ? Na reakciju međunarodnih zvaničnika koji o mom „držanju u ratu“ ipak imaju argumente ozbiljnije od žutog tiska, odgovoreno je da sam napisao pesmu protiv Šiptara, velikosrpsku, „Ne lomite mi bagrenje“, i to još tisuću devetsto osamdeset i šeste? Vidi ti njih?
No, neću sad proveravati da li se u toj pesmi pominju Srbi i Šiptari, neću čak ni brojati koliko i gde je to bagrenja izlomljeno od osamdeset i šeste do sad, ne vredi. Impresioniran sam što su i Šovinisti čuli za moje pesme, suviše bi bilo tražiti od njih da te pesme i razumeju? Ne gospodo, mislim da skoro neću imati prilike da nastupam u Hrvatskoj, ali ako mogu da nastupam u svim zemljama sveta a ne mogu jedino u Hrvatskoj, nije li to problem Hrvatske i pre nego moj?
Iz jednog uglednog tjednika zvali su me onomad povodom imaginarnog koncerta koje neka menadžerska Hodajuća Pohlepa ko zna zašto najavljuje u moje ime. Kako primam to što je kabinet predsednika odbio moju molbu da nastupim Tamo? Moju molbu!? Kao nesporazum, odgovorih. Molba treba da stigne meni iz kabineta gospodina predsednika, onda ćemo razgovarati. To je ipak pitanje dobrodošlice, a bogami i časti. A ja sam na čast pazio i dok sam bio ubogi tamburaš, a kamoli sad, kad sam Njegova Ekselencija i tako dalje…
Godinama između vas i Novog Sada vlada neka vrsta nesporazuma. Kako će čaršija da podnese vaše imenovanje za ambasadora dobre volje?
Od izlaska mog drugog romana u opticaju je rečenica da u Novom Sadu oni koji te vole to ne umeju da pokažu, a oni koji te ne vole to ne umeju da sakriju. Nije to ništa lično. Jednostavno, ja sam nepromišljeno Novosađanin sa najviše uspeha, ko mi je kriv? Ovo je moj grad, i ja ga volim, mislim da i sama činjenica da ni u najtežim trenutcima nisam menjao adresu „mesta boravka“ overava moj lokalpatriotizam, ali naša varoš ima nekih problema sa podrškom Svojima, to odavno nije tajna.
U lokalnom „Dnevniku“, recimo, nije objavljeno ništa o Ambasadoru iz slavne Salajke, ali to nisam ni očekivao. U najvećoj kancelariji lista koji se sramno sveo na glasilo matičarskog zvanja i prenešene članke iz beogradskih „podobnih“ listova sedi jedan jezuit Velikog Inkvizitora, postavljen tu da radi to što radi, i na meni je samo da pazim da slučajno ne umrem dok je taj fanatik Glavni i Odgovorni. Sumnjam da bi dozvolio da se moje ime pomene i u čitulji, Olja bi morala da da oglas „umro Onaj, sarana tad i tad, pa ko dođe…“. Ali nije dotični ono što me brine.
Rekoh ko je i zašto je, genijalac je uostalom iz Beograda, nije on tema ovog pitanja. U tom „Dnevniku“, ukratko, rade hiljade ljudi, neki od njih me verovatno i lično znaju, ali niko od njih nije sneo jaje i kokodaknuo na urednika bar jednom, pa nek ide život. I ne mogu da prihvatim otrcaljke tipa „lako je tebi…“, a još manje ono „ma, pusti budale…“.
Ne puštam Budale, i ne zameram Budalama što me ne puštaju. Ali ostalima zameram. Tužno je što sam ja samo zbog najnormalnijih i najmoralnijih stavova kao izuzetak proglašen Ambasadorom Dobre Volje. Još je tužnije što to tako lako zataškavaju Ambasadori Zle Volje. Ali najtužniji su ovi Ambasadori Bez Ikakve Volje. Oni su nam i došli glave…
RTS se „dobro držao“. Pojavili ste se čak i na čuvenom „drugom Dnevniku“. Posle koliko vremena?
Neposredno pre dolaska madam Ogate saznao sam od „našeg čoveka“ u radio Beogradu da je dotadašnja „sugestija“ da se moje pesme ne emituju na prvom i drugom programu dopunjena i pretnjom o otkazu, ali i to je već viđeno. I ulici Ž.Zrenjanina i na Mišeluku sede prevrtljivci koji su u lokalnim radio-tv okvirima isto to puno puta radili pod raznim zastavama, no, postojanje Takvih je takođe nagrada svoje vrste i dokaz da radim pravu stvar.
Pokušavaju da me ocrne gde stignu, ali još nisu ukapirali da bi mi najviše napakostili kad bi počeli lepo da govore o meni. Kakva bruka bi za mene bila kad bih bio pohvaljen na Njihovoj Televiziji, ili iz usta nekog od grotesknih Jugend Portparola, koji su svi u dilu, kako se ispostavilo? Uzgred, veoma je lako izračunati razmak između poslednja dva moja „učešća“ na prvom programu.
Prethodno je bilo u ciničnom početku „Tv-Dnevnika“ uz „Samo da rata ne bude“, pesmu do tog Dejtonskog dana anatemisanu pod etiketom „defetistička“, a ovo potonje, škrto saopštenje o naimenovanju, kao da je pročitano uz napomenu „Ne osmehnuti se! Stisnuti zube, ko ih već ima“.
Dakle, dvaput za sedam godina? Da ne znam u kakvoj su frci pomislio bih da je smrtno dosadno čim imaju vremena da se zamajavaju Novosadskim Pevačima, a ovako, imresioniran sam pažnjom koju mi poklanjaju. Među nama budi rečeno, uopšte ne kapiram kakvu im ja opasnost predstavljam, ne mešam se ni u vlast ni u naftu i cigare? Otpada i teorija o Glasu Savesti, oni provereno nemaju savesti? Mora da je neka greška u pitanju?
Koji će biti prvi potez Balaševića, ambasadora?
O, moram pod hitno nabaviti jedan crni blindirani bicikl sa belim gumama i niklovanom dinamom. Šta će svet reći ako sad Aleksu i mene vidi na onom našem izanđalom osmobrzincu?