LEGENDA O SLONU
U to vreme, a to vreme je vrlo daleko, ne bi se dalje moglo ni zamisliti, ljudi su živeli svi skupa u jednoj velikoj naseobini, a i životinje isto tako, svaka u svojoj naseobini, svaka prema svojoj vrsti: antilope su bile sa antilopama, divlje svinje sa divljim svinjama, leopardi sa leopardima, majmuni sa majmunima.
Ali je u svakom selu, da bi im zapovedao, bio jedan slon, te su tako slonovi bili raštrkani pošto je svaka porodica slonova zapovedala u drugoj naseobini; starešina svih njih, stari slon, živeo je sam u šumi, ali ako bi se javila neka nesuglasica, svi su pretstajali pred njega i on je mudro sudio.
Kad je stari slon mislio da su njegovi dani izbrojani, on je svoj duh preneo na svog naslednika i iščeznuo. Nikada, nikada ga više nisu videli, ali je njegov duh i dalje živeo.
Ljudi su živeli zasebno, daleko, daleko u šumi, i s njima nije bilo nijedne životinje, nijedne, čak ni psa. Što se tiče kokoši, nemam pojma, ali mislim da su i one bile s ostalim pticama.
Ljudi su bili zasebno: oni su jeli šumsko voće, ali su često lovili i životinje i jeli njihovo meso, i tada su nastajale zađevice kojima nije bilo kraja. Životinje su dolazile da se žale slonu; on naredi ljudima da dođu, ali oni nikako nisu dolazili i dalje su lovili životinje.
Bilo je toliko tužbi na ljude da slon na kraju reče: — Pošto oni ne dolaze, idem ja u njihovu naseobinu. On se snabde za put i pođe u naseobinu ljudi. Ali trebalo je najpre naći tu naseobinu, jer ljudi su je dobro sakrili, i to je bilo teško. Slon je išao: na svom putu on najpre naiđe na naseobinu leoparda.
— Kuda ćeš, stari? — Idem u naseobinu ljudi da sudim povodom njihovih nesuglasica s vama ostalima. — To je vrlo dobra zamisao. Da idemo i mi s tobom. — Ne, oni će se mnogo uplašiti. Više volim da idem sam tamo.
I slon je to rekao zato što je dobro znao da je Nzame stvorio ljude i da je starešina ljudi Nzameov sin, kao i on što je.
— Pa dobro! Ići ćeš sam, stari, ali odmori se jedan dan u našoj naseobini.
I slon pristade, jer su ga lepo dočekali, i ostade čitava dva dana u naseobini leoparda. On bi ostao čak i tri i više dana, ali nije bilo ništa više da se jede. On, dakle, nastavi svoj put i stigne u naseobinu antilopa. I tu mu prirede veliko veselje.
— A kuda idete tako, stari? — Idem u naseobinu ljudi da im sudim za njihove zađevice jer one mi dodijaše. — To je vrlo dobra zamisao. Da idemo i mi s tobom. — Ne, više volim da idem tamo sam, jer možda će vas oni noću pobiti! I antilope odgovoriše: — Dobro, ali odmori se kod nas bar dva dana.
I stari slon rado pristade, jer su antilope bile vrlo dobre prema njemu, i on osta čitava dva dana u naseobini antilopa. On bi ostao čak i tri i više dana, ali nije bilo ništa više da se jede, a on je ogladneo.
Stari slon se onda uputi u naseobinu divljih svinja. I tako od naseobine do naseobine, slon je stalno putovao.
Međutim starešina ljudi, koji je često pogledao u svoju amajliju (rog od antilope sa uglavljenim ogledalom na vrhu), odavna je saznao za dolazak slona, kao i to zašto on dolazi u naseobinu ljudi. To, on to nije želeo. I na svim stazama koje su vodile u njegovu naseobinu, nadaleko, vrlo nadaleko, sa svim ljudima i sa ženama koje su raznosile zemlju, on je kopao velike rupe i u njihovo dno pobijao zašiljene koce; tri, četiri, pet klopki rađale su se jedna za drugom na jedan čas, na dva časa, na tri časa hoda. I kada je najudaljenija bila završena, on reče svojim ljudima:
— Idite i nasecite mi stabljika manioke.
I ljudi odu da naseku manioke.
— Nabacajte stabljike i dobro prepokrite rupu.
I ljudi lepo rasporediše stabljike i posle nekoliko dana one ponovo izbiše, i više se nije videlo drvo. I na jedan čas hoda odatle, na istoj stazi, starešina ljudi naredi da se kopa druga jama.
I on reče svojim ljudima:
— Idite i donesite mi strukova patate.
Oni odu i vrate se sa mnogo strukova patate. I njihov starešina im reče:
— Rasporedite strukove povrh rupe.
Oni ih lepo rasporede, tako da se rupa više nikako nije primećivala.
I on tako naredi te na stazi iskopaše pet različitih rupa, prepokrivenih sa pet različitih biljaka. I na svakoj stazi koja je vodila u njegovu naseobinu, on naredi da se tako iskopa pet rupa. I to još nije bilo sve: bilo je i još nešto. Starešina ljudi bio je vrlo prepreden! On je ovako mislio u svojoj duši: — Ako slon vidi hrpu manioke na putu, on će se čuvati, jer je lukav!
I na stazi, daleko, daleko, na četiri pet raznih mesta on naredi da se rasadi manioka, ali ispod nje nije bilo rupe; a zatim dalje, iza prve rupe, on naredi da se rasadi još manioke, zatim patate, zatim drugih biljaka. I tako duž celog puta!
Stari slon je, dakle, išao u naseobinu ljudi. I evo gde na putu naiđe na hrpu manioke; i on ju je prevrtao svojom surlom, i opet prevrtao, jer je bio oprezan: ali nije naišao ni na šta sumnjivo.
— To je, reče on, poklon moje dece: ona su htela da mi pripreme šta da jedem u putu: ona su vrlo dobra. I kako se još uvek pomalo čuvao, on je samo načeo da jede manioku.
Smatrao je da je izvrsna: pojeo je zatim od druge celu hrpu; nije je bilo mnogo, a stari slon je bio vrlo krupan, mnogo krupniji nego današnji slonovi. Malo podalje, nova hrpa manioke. Stari slon joj priđe predostrožno, zatim gricne malčice; ništa sumnjivo.
— Ah! reče on, krasne dece! I on pojede celu hrpu, jer stari slon je bio velik, a hrpa mala. I stari slon je mnogo, mnogo hodio! I veče se približavalo kada on na stazi spazi novu hrpu manioke; kako je bio veoma gladan, on pojuri na nju. Tras! Ta hrpa je bila upravo povrh rupe. I kako je stari slon veoma brzo trčao, on upadne glavačke na zašiljeni kolac. I to je bilo dobro za njega! Jer inače bi ga kolac proburazio i on bi stradao. Ali glavom slomi kolac. I cele noći je stari slon ostao u dnu rupe vapeći i ječeći: — Nastradao sam!
Ali ujutru starešina ljudi, koji je bio tu sasvim blizu sa svojim ratnicima, dođe na ivicu rupe:
— Gle! Šta je ovo? reče on. Kako? Pa to je stari! Oh! Ko je mogao da ga namami da upadne ovde! I brzo, on nabaca zemlje i granja u rupu; ali kad vide da je rupa skoro zasuta i da će slon uskoro da izađe, on umakne što je brže mogao sa svim svojim ljudima. Stari slon, međutim, izađe iz upe i sav izubijan, sav nagnječen, nastavi svoj put, ali ga je jako bolela
glava, oči su mu bile pune zemlje i jedva je mogao da ide! Najzad, posle mnogih doživljaja, stari slon, pošto se u isti mah pozvao na svoje velike amajlije i na sve druge slonove, savlada smetnje i stigne u naseobinu ljudi.
Stigne na veliki trg; na njemu nije bilo više nikoga! Ali na njegovu zapovest, sve ostale životinje krenu u pohod sa zadatkom da vrate ljude.
Majmuni su ih gonili po drveću, divlje svinje i leopardi po šumama, ptice su odavale njihovo povlačenje, zmije su ih ujedale u travi, i oni su morali da dođu na suđenje.
Tako su ljudi dospeli pred starog slona, i starešina ljudi se jako plašio u svom srcu jer je video kako se smrt približava. On je „drhtao“, jer ko je video šta je posle smrti? Smrt je kao mesec. Ko je video šta je s druge strane?
Starešina ljudi je drhtao! Ali stari slon reče:
— Ti, dakle, priznaješ svoj greh? A starešina ljudi odgovori: — Priznajem! — Onda vidiš da ćeš nastradati? — O! Stari, ja sam mali, a ti si jak. Oprosti! O!
I stari slon reče: — To je istina, ja sam jak, a ti si slab, ali Nzame te je stvorio kao starešinu. Oprostiću ti dakle.
A starešina ljudi reče: — Hvala, blagodarim. I on oseti da mu je srcu laknulo.
Ali starešina leoparda istupi besno: — Stari, ti ne govoriš lepo. Ljudi su ubili moga brata: ja hoću da im se osvetim. I čovek to leopardu nadoknadi poklonima. A slon tada reče: — Sada ćete se „pobratimiti“ i svađa će biti svršena. Starešina ljudi pozva svog brata i reče mu: Lizni krv leopardu i on tebi. I starešina leoparda reče svome bratu:
— Lizni krv čoveku i on tebi. U znak pobratimstva čovek liznu krv leopardu i leopard liznu krv čoveku i oni su živeli kao braća u istoj naseobini.
Ali i starešina orlova istupi napred i održa istu govoranciju, i starešina divljih svinja, i starešina gorila, i mnogo drugih, ali i oni u znak pobratimstva liznuše krv jedan drugome i nesuglasica nije više bilo.
I kako su tako otklonjene sve nesuglasice, i starešina slon reče: — Hoću da se pobratimim sa starešinom ljudi. Onda zaklaše jedno jare, jer se ono nije pobratimilo: ono je bilo rob čoveka; zaklaše veliko jare, i stari slon i starešina ljudi se pobratimiše. Stari slon upoznade amajlije starešine ljudi, a starešina ljudi amajlije starog slona. I od toga vremena stari slon je postao ototore ljudi i zbog toga se on mnogo poštuje. Oni koji to ne čine, to su „divljaci“.
Amana. Nema više.
Iz knjige: Crnačke narodne bajke, Izdavač: narodna knjiga, Beograd, 1960.
Foto kolaž: Bistrooki – www.balasevic.in.rs
Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. :)