Miroslav Mika Antić – UMESTO PREDGOVORA (Obično petkom)

UMESTO PREDGOVORA

u „Dnevnik“ sam došao 1954. godine. Pre toga radio sam u Pančevu kao novinar u listu „Pančevac“. U to vreme živeo sam u kraju Pančeva zvanom Topola gde je većina kuća, pa i ona u kojoj sam ja stanovao bila od naboja bez električne struje, sa zemljanim podom. U to vreme „Dnevnik“ mi je objavio nekoliko pesama i to me je ohrabrilo da se obratim drugovima u ovoj novinskoj kući sa molbom da me prime, pa makar i da pakujem ili prodajem novine. Ujedno, na uvid sam poslao i jednu reportažu o Ciganima čije su kuće u to vreme bile porušene, koja je uskoro i objavljena. Na odgovor „Dnevnika“ nisam dugo čekao. Jovan Vilovac koji je u to vreme bio urednik kulturne rubrike pisao mi je da dođem, ali ne da prodajem novine nego da pišem.

Prvi problem sa kojim sam se suočio u Novom Sadu bio je kako pronaći krov nad glavom. Pošto tih prvih dana još nisam znao da su u staroj zgradi „Dnevnika“, na spratu, bile sobe u kojima stanuju novinari-samci, prve dve noći prespavao sam u Dunavskom parku. Posle sam se sprijateljio sa Branom Kupusincem, s kojim sam kasnije još dugo delio sobu, porciju čorbastog pasulja dnevno i hleb. Kod Bate „lovca“ koji je držao bife u blizini „Dnevnika“ imao sam otvoren kredit za piće pa sam do svoje prve plate, koja je tada iznosila 3000 dinara, više pio nego jeo.

Mi smo tada bili novinari koji su drhtali nad svakim svojim rukopisom, pa n kada je bila u pitanju obična vest. Sami smo proveravali da li je tekst dobro složen, a na spavanje nismo išli sve dok ne izađu prvi primerci lista. Bila je to velika škola novinarstva, gde su i urednici i novinari učili kako se radi. Taj „Dnevnik“ koji ja pamtim bio je list mladih ~ prosek starosti članova redakcije bio je 26 godina. Čitava ta generacija dala je jugoslovenskom novinarstvu mnogo dobrih novinara, koji su to postali bez fakulteta i novinarskih škola. Svaki od novinara je u to veme morao da savlada ceo posao oko tehničkog uređenja lista – morao je da zna da prelomi list, obavi lektorisanje i korekturu, a bili smo srećni kad nas urednik potpiše punim imenom. „Dnevnik“ u koji sam ja došao kao novinar izlazio je na šest strana, a „Slobodna Vojvodina“ pre njega na četiri.

I sad, kad bih imao još jedan život, kad bih ponovo počinjao, opet bih bio novinar. Novinarstvo me nije izneverilo. Ono uvek zna šta se zbiva. Svakog dana sazna toliko senzacija. Ali, ja vodim svet miran, tih. Zato sam bežao u poeziju. A u njoj sam dobijao još veće groznice. U tim nemirima, vraćao sam se opet novinarstvu. Tako mi je prošlo više od tri decenije. Novinarstvo je trka, prodor, usijanje, napetost, a nemaš predaha – novi dan donosi novo.

Obično petkom bio je moj pokušaj da sa malo tuge i osmeha imitiram Čehova. Ja sam drukčiji temperament, pa to nije ni nalik na njega, mada bih bio ponosan da jeste. Tako je to bilo, u stvari, nalik na mene. Zapis je imao nešto svoje i toga sam se držao. Mislim da sam u novinarstvu stvorio nešto između informacije i književnosti – nekakav hibrid koji je potreban čitaocima, koji smo mi zvali feljtonistika. Novine su, iz dana u dan, pune vesti, informacija, a čoveku je to malo. Voli da pročita tekst koji ne pripada šemi, liči na život. To sam našao. U reportažama Obično petkom mnogi čitaoci su prepoznali sebe, osećali sa mnom, pisali mi – to je bio njihov život, ali n moj.

Živeo sam mnogo života. Bar osam. Prvi život mi je novinarstvo. Drugi život mi je poezija. Onda: film, televizija, pozorište, moj život su i skitanja, lutanja, žene. A u post skriptumu dodajem: kafane, Cigani, taksi šoferi. Sve sam to mogao zato što sam bio novinar.

Miroslav Antić

Iz knjige: Miroslav Antić – OBIČNO PETKOM, Izdavač: Prometej, Novi Sad

Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu  je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. :)