Jovan Dučić – O RAZOČARENJU (JUTRA SA LEUTARA)

Jovan Dučić – O RAZOČARENJU / JUTRA SA LEUTARA

Mnogi ljudi imaju osećanje da su u životu bili više puta razočarani nego i
očarani. Čak ljudi uopšte izgledaju rođeni sa izvesnim neraspoloženjem
prema životu. Oni celog veka gledaju s tugom na ono što je prošlo, i sa
strahom prema onom što će doći, a oba su ova osećanja tegobna. Još i postoje
neke vedre ideje o životu dok smo u mladosti, koja je sama po sebi radosno
pijanstvo mašte, nerava, spola, mozga; a postoji u mladosti čak i iluzija opšta
i sveobimna: samo mladi veruju da je ceo život lep i svi ljudi dobri. Docnije,
svakih novih deset godina, čovek počinje sve u životu postupno menjati:
ideje, odela, vrste zabava, vrste žena, voleći s vremenom što ranije nije ni
podnosio. Čovek je uglavnom podeljen na decenije po puno svojih strasti,
ukusa i navika. Međutim, opšta ideja o životu koju niko nema, tegobna ili
vedra, ipak nije zavisna ni od dužine njegovog veka, ni od širine njegovog
iskustva. Ta ideja je skoro uvek melanholična. Čovek ne prestaje i da kroz
sva svoja doba i sve svoje promene smatra ljudski život tegobom i
iskušenjem. Ima i nekoliko religija koje su propovedale kako je život jedna
kazna nad čovekom. Hrišćanstvo ga čak smatra ispaštanjem praotačkog
greha.

Prvo što čoveka ozlovolji prema životu, to je nesumnjivo njegova borba
za opstanak. To bi značilo da čoveka najpre ozlovolji prema životu rad, koji
je u najviše slučajeva naporan, često i veoma mučan, a nešto izvan
čovekovog instinkta, i protiv instinkta. Kad ljudi ne bi morali gladovati ne
radeći, nikad se ne bi prihvatili posla. Divljaci u šumi ne rade nego samo
love, kao i životinje, jedino zato da ne bi umrli od gladi. Samo je sa
civilizacijom rad postao poštovanim, čak smatran i sveštenim; a u Italiji svaki
rad smatraju umetnošću; Lavoro i Lauri, to su dve reči koje idu zajedno. –
Drugo, čoveka ozlovolji prema životu njegovo osećanje da je sve prolazno, a,
prema tome, i sve besciljno. Odista, sve što čovek uradi, to vremenom sam
pojede ili sam poobara; a svako zna da sve što su jedni pre nas uradili, drugi
su to docnije oporekli ili poništili. Ni želja za novim, koja bi izgledala
nagonskom, nije drugo nego, naprotiv, proizvod istorijski. Znači izgrađivanje
ukusa i navika, a ne nagon. Pre svega, ukus da sve ranije smatra pogrešnim, a
sve novo dobrim. Uglavnom, ukus za novim dolazi iz dosade, i po mržnji za
tuđe delo. – Treće: čoveka ozlovolji prema životu njegov strah od smrti, od
bolesti, od sirotinje, od starosti, od ljudi, od životinja.

Zbog ova tri glavna povoda za razočarenje, a često i za očajanje, časovi
pravog čovečjeg spokojstva, samopouzdanja i optimizma, izgledaju malene i
retke oaze u velikoj pustinji čovekovog života. I kod najvećih ljudi, kod onih
koji su najviše postigli svojim genijem ili svojom hrabrošću, postojali su
časovi ovakvog urođenog razočarenja koji su kod nekih išli do očajanja. Niko
nije sebe držao potpuno srećnim zato što je nešto veliko ostvario, čak se nije
osećao stoga ni dovoljno zadovoljnim. Ipak najbolnije čovekovo razočarenje,
to je kad izgubi veru u svoje sopstveno delo. I sam Hristos, govoreći kako je
uveren da je on lično video istinu, a to znači poznao Boga, isticao je kako nije
uveren da je uspeo naučiti i druge da bi i oni Boga prepoznali. Posle ovog,
Hristos je umro u očajanju. – Dante je hteo u jednom trenutku, razočarenja da
baci u vatru rukopis svoje Komedije, koju su ljudi nazvali docnije
Božanstvenom. Napoleon je posle poraza kod Lajpciga popio otrov, kao što
je tako uradio i posle Vaterloa, verujući da Je izgubio bitke protiv Evrope, i
posle toga postao na svetu izlišnim.

Velika je nesreća što se drugi ljudi upinju da i najbolje među nama uvere
kako ih smatraju najgorima, i kako je njihova zasluga tašta, a njihovo delo
bez vrednosti; ali je još žalosnije što i najbolji među tvorcima ponekad
poveruju u takve tuđe reči brže nego i u svoju istinu. I najvećim duhovima je
teško u ma šta verovati bez svake rezerve, pak i u same sebe. Gete je s bolom
govorio kako od stvorenja sveta nije našao nijednu religiju kojoj bi prišao
celom dušom. Odista, naći svoju religiju, to ne bi značilo samo naći svoje
spasenje na onom drugom svetu, nego pre svega biti spasen na ovome. Čovek
kao Gete nije se ni mogao osećati srećnim ako u svojoj sreći nije osećao
prisustvo Božje.

Verujem i da niko drugi na svetu nije bio ispunjen punim spokojstvom
ako nije pre svega bio ispunjen i osećanjem verskim. Ništa ne može stati
nasuprot urođenom čovekovom očajanju, osim ideja o Bogu. Najlakše živi na
zemlji onaj čovek koji veruje u iluziju versku, a možda takav čovek najlakše i
umire, čak i kad se smatra grešnikom, pošto pravi vernik veruje da hrišćanski
Bog ne samo sudi nego i prašta. U neprestanom vrtlogu sumnja i slutnja, u
panici koja je urođena čoveku i kad je heroj – pošto niko nije heroj na celoj
liniji – versko osećanje je jedini prozorčić na koji ulazi svetlost u čovekovu
tamnicu. Iluzija ili istina, Bog hrišćanski, princip nematerijalistički i moralni,
to je nesumnjivo i nešto najviše zašto se čovek može da uhvati u času kad ga
tlo pod nogama izneveri. Pobožan čovek nije nikad sam ni u praznoj sobi, ni
u pustinji, ni u tamnici, ni na dasci polomljenog broda na pučini. Stari Grci
do V veka su imali veru materijalističku, obučenu u raskošne bajke; ali je
zatim, sa sektom orfista, grčki svet poverovao u determinizam, što znači u
božansko razlikovanje dobra i zla, i to ne više samo determinizam u
kosmosu, nego i predodređenost u bednoj sudbini čovekovoj. Veliko je
pitanje da li mi imamo odista tačnu ideju o takozvanoj paganskoj radosti.
Nikad ni stoička ideja o dužnosti nije možda mogla dati čoveku radost koju
mu je zatim dala hrišćanska ideja o Božjem prisustvu na svakom mestu.
Stoga jedini hrišćanski Bog jeste odista bog oslobodilac sviju očajnika.

Ka razočarenju su skloni ljudi prema njihovom temperamentu, a ne prema
njihovom intelektu; jer je razočarenje uvek bliže krvi i osećanju nego duhu i
pameti. Ovo se najbolje vidi kod zaljubljenih, koji nikad ne znaju ni zašto su
očarani, ni zašto su razočarani, jer zaljubljenici žive u bolesnom naponu
mašte i potpunoj razuzdanosti nerava. – Neosporno, po svojoj prirodi i po
svojoj krvi jedan je čovek sklon vedrini, a drugi je čovek sklon tuzi; jer
stvarno, ljudi se rađaju ili samo optimisti ili samo pesimisti. Naše vaspitanje i
mudrovanje često nas uzdignu i osnaže, ali često i obore i slome. U bitnosti,
duša čovekova je najmanje promenljiva, dok je duh uvek u promenama, čak i
protivurečnim. Obično se misli da su po krvi vatreniji i vedriji južnjaci koji
žive na suncu, nego severnjaci koji žive pod niskim nebom i bez sunca. Ali
ovo nije ničim dokazano, i zato je tačno samo donekle. Razočarenje je stoga
rašireno po celom svetu. U Petrogradu se živelo radosnije nego u Napulju
jednog istog vremena. Eskimljani su veseliji nego Egipćani. Španski pisac
Unamuno napisao je jednu lepu knjigu O tragičnom osećanju života kod
španskog čoveka. Odista, Španac ne ume biti srećnim, niti uopšte ima smisla
za sreću, i pored svog afričkog sunca i svojih okeanskih zvezda. Kad je
Španija bila i najveća i najbogatija, Španac je bio najtragičniji, a čak i
najubogiji. On je to osećanje urođene tuge izražavao i u svojoj crkvi i veri
koje su hladne i jezive, i u muzici koja je bolna, u plesu koji je plah ali
zagonetan, i vatren ali tužan, najzad i u svom slikarstvu koje je tragično, i u
istoriji svoje države, gde je sve gledano bez ushićenja. Ceremonije su
zamenjivale radost, a pompeznost je zamenjivala ljubav i ushićenje. Španac
nikad nije stvorio salon, ni sagradio kakva javna mesta za svoj narod, nego je
sve uradio samo za svoje kraljeve i za svoje kaluđere. Po ideji o životu i o
sreći, u Španiji nema ničeg bliskog ni latinskoj Francuskoj ni latinskoj Italiji.

Afričko špansko nebo više sagoreva nego ozarava, a špansko tlo i samo
izgleda samo nastavak afričke pustinje. – Istina, ako je i Petrograd nekad bio
veseo, Rusija je također oduvek bila najpre zemlja melanholije. Postoji
onamo verzija o „ruskoj rani“, bolnoj rani sa kojom već dođe na svet svaki
čovek one slovenske matice. Sva je ruska muzika tužna, a sva književnost
plačevna. – Možda je još Francuz jedini uspeo da održi pravu ravnotežu
između sreće i bola, i to uspeo svojom životnom mudrošću koliko i suhoćom
svoje mašte. Čak možda i njegovom površnošću ideje o punoj sreći. Francuz
je najmanje čovek nostalgije i utopije.
A pošto razočarenje, o kojem je ovde reč, nije toliko stvar uverenja koliko
stvar osećanja, ono je zato najčešće i znak slabosti karaktera. Jaki karakteri
nisu uopšte skloni razočarenju; oni ne veruju lako da se mogu prevariti u
svojim mišljenjima, niti da ih drugi mogu zavesti, ili nadbiti. Jaki ljudi uvek
veruju u svoju sreću većma nego u tuđu. Ima stoga i takvih ljudi među njima
koji veruju da ni smrt neće na njih da naiđe običnim ljudskim slučajem, i da
ih u ratu metak puščani ne bije i ne pogađa. Takvi su ljudi često jači nego i
sile u prirodi: Ne boje se ni vode, ni vazduha, ni vatre. Takav vas čovek
zapita: „Vidite li onu zvezdu?“ – „Ne vidim.“ – „E, ja je vidim, a to je
glavno.“ Ako mu kažete da je nešto nemogućno, on već poveruje kako to
znači da je to samo njemu mogućno. Neosporno, i čovek ovog veka, a
naročito čovek poslednjih ratova evropskih, nenadmašan je u davanju mere
ljudske snage i volje. A kad se čovek odista ne boji ničeg, onda je i jači od
svačeg. Uostalom, za sva velika pregnuća glavno je pregoreti sve ono što se
već ima, a ovo se lako postigne postupnim pregorevanjem. Čovek se napravi
kukavicom, samo navikavajući se na stalno verovanje o sebi da je od svakog i
svega slabiji.

Razočarenje, najkobnije osećanje, to je prav put u očajanje i u propast.
Ima mnogo ljudi koji uobražavaju ponore kojih nigde nije bilo, i zamke gde
one nikad nisu postojale. Ovo su obično veliki mučenici mašte i srca, ljudi
koji se bore sa samim priviđenjima. Najmanja neprijatnost izgleda im početak
krupne nesreće; a najmanja bolest im izgleda katastrofa na pomolu. Ima
bezbroj ljudi koji stoga ništa krupno ne smeju počinjati, strahujući od teškoća
koje i ne postoje, i od neprijatelja kojih i nema. Jedan način da se izbegne
razočarenje, to je uzimati ljudske sreće samo za onoliko što one stvarno
znače: za igru sudbine, za stvar slučaja, za nešto što leži iznad naše zasluge.
Ali za ovo odmeravanje treba ne samo puno pameti nego i jake volje.
Sanjalice su karakterom jače nego takozvani realisti. Oni su manje skloni
razočarenju, makar živeli više u fikcijama nego u istinama. Sanjalice su bili
otkrivači kontinenata, oslobodioci naroda i svetitelji svoje crkve. San je druga
stvarnost i najveća stvarnost; jer današnji san, to je sutrašnja istina. Kod ljudi
od akcije snaga traje samo dokle traje njihov napor volje, a kod sanjalice
snaga njegovog sna traje dokle traje i njegov život. Zato je božanski snažan
čovek misionar koji poveruje da su san i stvarnost jedno isto, da stoga on i
njegova misija također znače jedno isto. Sanjalica stavlja svoj san iznad
života, a sve druge ljude ukupno smatra manjim od svoje fikcije. Zato niko
nije silan ako nije i nosilac neke više misije; sve su druge energije ljudske, a
jedina je ova božanska. Jedan od dvojice tvoraca hrišćanstva apostol Pavle
kaže hrišćanima: „Da bih dobio Hrista, sva sam druga blaga na svetu
upropastio.“ A ma koliko različan od apostola Petra, sveti Pavle se nikad nije
hteo od njega odvojiti ni razlikovati, pošto ih je ljubav za Hrista vezivala
dublje nego što ih je išta drugo moglo međusobno odvajati.

Ima i naroda rođenih za visoka stanja osećajnosti: Srbi su puni uzbuđenja,
Talijani ekstaze. Francuzi oduševljenja, Nemci romantizma Međutim, drugi
narodi sa njihovom silinom osećaju samo mržnju, ogorčenje, osvetoljublje:
Mađari, Bugari, Cincari. Ima i naroda koji mesto viših duševnih stanja žive u
moralnim stanjima koja nisu ni definisana, i koja izgledaju površna,
nepotpuna, lakomislena, epidermična. Ovakvim smatraju Rumune. – Englezi
smatraju da pre svega dobro društveno vaspitanje iziskuje ne pokazivati svoja
duševna raspoloženja, ni uzbuđenja, ni ekstazu, ni oduševljenje, ni
romantizam. Zato ih drugi smatraju hladnim i sebičnim, kad su oni samo
diskretni. Englez je zato uvek jedini gospodar sebe, i nije slučajno što je
gospodario polovinom drugih naroda na zemlji. Englez je već kao mornar
najmanje sklon da veruje u trenutne nesreće, i stoga najmanje sklon
razočarenju. Nemci su po prirodi skloni pesimizmu. Šopenhauer i Niče su
pesimisti i mizantropi.

Da se čovek ne razočarava u ljude, pošto je to najkobnije razočarenje,
najbolje je ne deliti ih drukče nego sumarno na dobre i rđave, na bele i crne,
pošto ljudi stvarno i nisu drukčiji. Sve ostalo je, osim pozitivno i negativno, u
karakteru čovekovom uglavnom sporedno, delimično, promenljivo. Čovek
koji je odista dobar, nikad neće nagonski učiniti nikakvo zlo, a čovek koji je
odista rđav, nikad neće nagonski poželeti da učini nekom ni najmanje dobro.
Luj XII nije nikad bio drugo nego dobar, a Cezar Bordžija nije nikad bio
drugo nego pokvaren i zao. Treći tip, to je moralno glup čovek, onaj koji ne
razaznaje dobro od zla. Ovaj je možda i najopasniji, ali je on i najređi. Čovek
celog života može da pravi dobrote ili zloće, ali je pitanje da li je učinio puno
sitnih dobara, a samo jedno krupno zlo, ili puno sitnih zala, a samo jedno
veliko dobro. Da biste ga presudili, treba znati da se čovek jedino razaznaje u
onom svom krupnom i bitnom potezu. Preporučujem vam da od Jednog
čoveka imate stoga na umu uvek njegov najjači potez u životu, nikakvu
njegovu naročitu akciju, dobrotu ili zloću, i da se opredelite prema tome, jer
je čovek u tome glavnom potezu stavio i izrazio i celog sebe. Ostale su stvari
u njegovom životu bile slučajne, ili proračunate samo mozgom a ne
instinktom. Onaj Jedan končić koji prolazi kroz čovekovu afirmaciju među
ostalim ljudima, to Je ono što je bilo jače i impulsivnije od svake njegove
volje i namere, i zato bitnije i karakterističnije od svega. Ja sam uvek pokušao
da svakom čoveku nađem takav njegov glavni potez, glavni slučaj njegovog
života, i po njemu sam skoro uspevao da saznam s kim imam posla.

Jedino što spasava čoveka od razočarenja, što znači i od očajanja, to je
opet nemanje straha ni pred ljudima ni pred događajima. Napoleon je mislio
da na ovom svetu ima svega dve alternative: zapovedati ili slušati tuđe
zapovesti. Stvarno, treća i ne postoji. Čovek je odista rođen ili da nosi sedlo
ili da nosi mamuze. Vaspitati sebe u hrabrosti, to ne znači vaspitati sebe u
razuzdanosti, a još manje u svireposti. Uostalom, hrabrost i svirepost se čak i
isključuju međusobno. Hrabri ljudi nikad nisu svirepi, a svirepi ljudi nikad
nisu bili heroji.

Jovan Dučić, JUTRA SA LEUTARA