Jovan Dučić – O ULJUDNOSTI (JUTRA SA LEUTARA)

Jovan Dučić – O ULJUDNOSTI / JUTRA SA LEUTARA

Kad ne bi postojala vrlo laička reč poštenje, koja sadrži u sebi sve
čovekove vrline, onda bi trebalo na prvom mestu staviti učtivost. Ona
olakšava život i sebi i drugom, omogućuje dodir i kretanje u društvu.
Otklanja čoveku sve velike i male nesuglasice, čak i prirodne repulsije koje
postoje u razlici karaktera među ljudima, i u urođenoj antipatiji epiderma
među rasama, kulture među klasama, i temperamenata među plemenima.
Učtiv čovek nosi olakšanje i radost. A čovek i najbolji ako je lišen učtivosti,
nosi tegobu koliko i grubost i zloću. Najgori su oni ljudi koji veruju da sva
svoja osećanja treba otvoreno pokazivati svakome. Ja bih rekao da je ovakva
otvorenost, naprotiv, i nečovečna. Treba drugima jedino pokazati otvoreno
naša dobra osećanja, a opaka osećanja, ako već nije neko u stanju da uopšte
izbegne, treba ih bar prikriti. Pakost je dvostruko zlo kad se još i otvoreno
istakne.

Samo učtiv čovek može biti gospodinom. Iza nečije najveće spoljne
uglađenosti može da se uoči glupost i nevaljalost ako se one vešto ne zaklone
za učtivost. Na svetu ima mnogo više i umnih i dobrih nego učtivih i
uljudnih. Učtivost je jedan dar božji koji se teško postiže; a učtivost ne znači
snishodljivost i servilnost koju svuda lako sretnemo, nego, naprotiv, učtivost
je jedan ponos koji dolazi iz čovekoljublja, iz kulture, iz namere za dobrim.
Ona spada među ljudske obaveze i dužnosti, kakve se ubrajaju među svete.
Hajne je govorio, misleći na tragičnu smrt Luja XVI, kako će Nemci iz
Potsdama, ako također jednog dana povedu svog kralja na giljotinu, utrošiti
hiljade ljupkih reči poklonjenja i puno ceremonijala da ga popnu na kola koja
će ga odvesti na gubilište. Toliko će držati više do osećanja forme, nego i do
osećanja pravde.

Za prostaka je učtivost jedini način da izgleda pomalo gospodinom.
Koliko je za otmenog čoveka učtivost jedan prirodni način izražavanja, kao i
njegov govor, toliko je za čoveka po prirodi neotmenog, učtivost jedan dobar
račun, pošto se učtivošću postižu veze, karijere, imanja i brakovi. Mora neko
po srcu biti neizmerno dobar da bi mu se izvinila urođena opaka ćud i grub
način; a treba neko da bude samo učtiv, pak da već time bude za polovinu
gospodinom.

Ono što najvećma onemogućuje uljudnost, to je duh ironije koji je usađen
u prirodu nekih ljudi, čak i nekih rasa. Ironija je u staro doba smatrana
božanokog porekla kad je pogađala loše ljude i ružne ideje, ali ironija koja
seče samovoljno i bez višeg povoda, jeste odista porekla đavoljeg; jer
sarkazam nije u svojoj osnovi drugo nego porok i prostaštvo. Pesnik Arhilok
je čoveka koji mu nije dao svoju kćerku za ženu, epigramima naterao da se
obesi. Aristofan je u svojim komedijama napadao Sokrata i doprineo da ga
odvedu na gubilište. Volter je u svojim delima napadao hrišćanstvo i puno
doprineo da je Francuska revolucija bila uzela i ateistički izgled. Stari Grci i
današnji Francuzi poznati su po prirodi kao ironični i svađalice. Na staroj
atinskoj Agori živelo se od zatrovanih reči; a iz ljubavi za duhovitu
zajedljivost u Francuskoj su padali i ljudi i ustanove. Za vreme dobrog Luja
Filipa, karikature su onamo obarale ministarstva. Najveći skulptor svih
vekova, Fidijas, zavio se bio ležeći na podu u svoju togu da umre od gladi,
nateran zajedljivošću atinskih intriganata, koji su ga napadali da je pokrao
jedan deo zlata namenjenog za dekoraciju njegove boginje Atene u
Partenonu. Jedan francuski istoričar XVIII veka slao je nekom markizu svako
jutro po jedan opak epigram da ga pročita već pri doručku, dok nesrećni
markiz nije trideseti dan umro otrovan tim rečima.

Marcijal je bio drukčiji ironičar nego Juvenal, jer je Marcijalova ironija
bila nižeg porekla, a njegova duhovitost zlonamerna. Međutim Juvenal, koji
je svoje satire napisao u dubokoj starosti, kad sve strasti postanu blagim, bio
je i moralist koliko i tihi Epiktet ili vedri Seneka. Marcijalovi epigrami su bili
dosetke o ljudima, a Juvenalove satire su bile studije o naravima, i to
naravima pokvarenog društva njegovog doba. – Ukus za sarkazam je imao
svoje slavno doba u Francuskoj. Quolibet je cvetao u nekoliko zatrovanih
perioda francuskog društva. Iz ljubavi za duhovitu rečitost i veštu dosetku,
mnogo je sveta iz jakobinskog društva otišlo na giljotinu. Ima reči koje su i
najveće i najbolje ljude napravile smešnim i nemogućnim, i najzad ih
upropastile. Ljudi kao Napoleon i Viktor Igo imali su i ceo svet zavidljivaca
koji su ih obasipali takvim zlim rečima, pakosnim doskočicama i zatrovanim
sarkazmima, zbog čega ovi velikani nikad nisu uspeli da budu dovoljno
obožavani u svom stoleću.

Stari Grci su, međutim, obožavali svog pesnika Pindara, koji je kao kakvo
božanstvo sedeo na jednom prestolu u samom Delfijskom hramu, a Gete je
bio u Nemačkoj obožavan i kad se divio Napoleonu, neprijatelju i pobediocu
njegovog naroda. I Hajne, koji je bio, kao i svi Jevreji, otrovan sarkazmom,
piše da je prilikom prve posete Geteu imao osećanje da stoji pred Zevsom, i
da mu stoga treba govoriti grčki.

Naročito su genijalni ljudi morali podnositi neučtivost svojih
savremenika. U Rimu su na Forumu lepili na spomenik Julija Cezara pogrdne
napise kako je taj diktator pobedio ceo svet, ali da je njega pobedio Nikodem,
kralj Vitinije, njegov ljubavnik. Ni docnije u Rimu nisu epigrami bili drugo
nego poslastica velikog društva. Ni sam se Vatikan nije ponekad mogao
odbraniti od njih ni iznutra ni spolja. Poznata je latinska izreka da je čovek za
čoveka vuk, ali da je pop za popa arhi-vuk (lupissimus).

Kada bi još epigrami bili napereni samo protiv opakih ljudi, oni bi učinili
dobro svetu, kao što je bio slučaj sa satirama Juvenalovim koje je pisao u
starosti, ali je epigram, naprotiv, i skoro po pravilu izražavao obest malih
duhova protiv velikih ljudi i velikih stvari. Ezop je zato platio glavom, a
senjer Rohan je u svom dvorištu dao slugama da dobro iščibukaju tur
Volterov. U Srbiji je plemeniti stari kralj Petar bio za vreme svoga
kraljevanja predmet sarkazma jedne novinarske cincarske mafije, koja ga
zamalo nije dovela do propasti.

Ironija, kao najpotpuniji način neučtivosti, svojstvena je velikom društvu
u mržnji protiv malog društva. Ali i obratno. Jer ako gospoda nalaze kod
sirotinje puno ružnih navika i neuljuđenih načina, i ovi mrze kod gospode
njihovu prefinjenu pokvarenost i njihovu stilizovanu pakost. Ezop je bio rob,
kao i Epiktet, i oba su bili ogorčeni i žučni. To nije prvi ni poslednji primer
zlurade osionosti poniženih i uvređenih. Za četiri godine mog poslednjeg
boravka u Rimu, berberin mi je svako jutro donosio u Palaco Borgeze po
jednu novu anegdotu o Musoliniju koja je uvek bila puno zatrovana iako
vanredno živopisna, a za koje se kaže da ih je sam talijanski diktator dao
sabirati po gradu za svoje lično zadovoljstvo starog atlete i kavgadžije.
Uostalom, između današnjeg sarkazma rimskog i pariskog ima jedna velika
razlika po formi. Pariski sarkazmi su u brzim replikama, a rimski u kratkim
ali sočnim anegdotama. I Beograd je na drugoj strani Evrope jedini grad u
kojem ima ironije i sarkazma. Njegovi humoristični listovi nikad nisu
smatrani odista humorističnim ako nisu najpre bili sarkastični do cinizma.
Beograd ima vanredno razvijeno osećanje smešnoga. U tom gradu su se uvek
mogli da osile i najgori i najplići među vlastodršcima, ali nikad ljudi koji su
bili smešni. U tom pogledu je Beograd ponekad bio mali Pariz na Istoku.
Lepa je dubrovačka reč „skladnost“, koja treba da znači učtivost. A
skladnost bi prirodno značila i harmoniju. Odista, polazeći od ovakvog
tumačenja, učtivost bi bila neosporno jedan izraz harmonije u čovekovoj
prirodi. Čovek neharmoničan, ili neskladan ne može biti ni učtiv, pošto
učtivost znači ceo jedan zbir dobrih načina koji se međusobno upotpunjuju, i
koji najzad uspeju da odista nekog uobliče i usavrše do potpunog društvenog
čoveka. Društven čovek, to ne znači ni učen ni duhovit čovek, nego najpre
uglađen i uljuđen, bez grubosti i bez odalečenja od jedne opšte usvojene
forme.

Onaj koji bude do kraja razumeo lepotu finih načina, lako uobliči i svoja
osećanja, i usavrši svoje moralne osobine. Forma je uvek poslednji izraz
sadržine. Ali i sadržina dobija svoju potpunost tek kada dođe do svih
blagodeti lepe forme. Jedan pravi estet nije u stanju da bude opak i zao, jer je
pakost sićušna, a zlo ružno. Dodajmo tome i da se učtivošću zadobijaju
uspesi i položaji, a neučtivošću gube reputacije i karijere, zbog čega se ka
vrlini ide polazeći sa spoljne forme, ponekad koliko i sa unutrašnje sadržine.
Mislim da je učtivost, kao i sve drugo, došla sa Istoka. Zna se za
Persijance da su u dvoru svoga kralja morali najpre napraviti trideset
poklonjenja pre nego što priđu vladaru, i da je ceremonijal bio preteran po
izrazima učtivosti koliko i po izrazima odanosti. Sokratov učenik filozof
Ksenofon, koji je među Persijancima dugo živeo, govori u svom delu o
Persiji sa puno poštovanja i priznanja za takve njihove otmene načine. Možda
je ta uljudnost i u Persiji poreklom iz Kine, najprefinjenije zemlje u svima
rodovima umetnosti. Mislim da su Vizantinci primili svoje osećanje forme ili
uljuđenosti od persijskog društva, a zatim ga preneli u sve zemlje oko sebe.

Poznato je gnušanje koje su u Carigradu izazivali krstonosci svojom
neučtivošću i drugim načinima kojim su onamo postupali, provalivši u
prefinjeni Carigrad, kao docnije u Italiji sjajnih Medičija što su izazvali
indignaciju grubi vojnici Luja XII. Vizantijski pisci, osim Pahimeresa koji je
putovao samo kroz naš svet oko Soluna i Ohrida, koji je već bio onda
većinom cincarski, znači oduvek otrovan, svi drugi bez izuzetka Vizantinci
govore o hrabrom srpskom svetu sa pristojnom pažnjom. Međutim, o
Bugarima, i iz njihovog najvećeg doba, govore sa užasom kao o varvarima iz
stepe. Nešto nalik na način kako Volter u svom Kandidu opisuje Nemce, kao
grublje i divlje, nazivajući ih Bugarima. Talijani, koji nikad nisu praštali
Hrvatima njihova junaštva u Lombardiji protiv Rizordžimenta, pokušavali su
da ih predstave najgrubljim ljudima, govoreći da su dolazeći onamo kao
austrijski vojnici, pojeli sve sveće u crkvi Sv. Marka u Veneciji. Vizantijski
logotet Teodor Metohit, koji je dolazio u našu Prištinu iz Carigrada da
pregovara sa kraljem Milutinom o braku kraljevom sa malom Simonidom,
kćerkom Andronika Komnena, piše svom caru kako je srpski kralj čovek blag
i pobožan, i prema njemu naročito pažljiv, ali dodaje da su zato Srbi veliki
intriganti. Moramo se čuditi sami sebi kad je čak jedan Vizantinac XIV veka
bio zgranut našom ljubavlju za intrigom.

Verujem da su od sviju ljudi u našoj zemlji, Hercegovci po prirodi
najučtiviji, i najmanje skloni spletkama. Njihova uboga pokrajina napravila ih
je skromnim, pobožnim, umerenim. Tu je, kako se uopšte misli, najbolje
postignuta ravnoteža između čovekovih vrlina i mana. Ja mislim i da je
upravo u toj zemlji ponikla naša reč „uljudnost“, koja bi značila najviši
stepen obavezne učtivosti, najviši oblik otmenog izraza, krajnji domašaj
blagorodstva i dobrote. Srbin iz te zemlje nije ni po svojoj prirodi samo učtiv
nego i topao i srdačan, ljubak i dobrostiv. Skladnost i harmonija tog karaktera
čine da je on i oprezan i pažljiv, istovremeno kad i ponosan i rešljiv. U
herojskoj Crnoj Gori kod širokih masa ima ova ista crta, makar što je
nekadašnja krvna osveta i politika dvora unosila izvesnu zbrku u njihove
rasne prirodne sklonosti i viteška nadahnuća. Crnogorski seljak je kao i
hercegovački, po prirodi gospodstven i junački, koliko to odista nije nijedan
drugi evropski seljak, ogorčen feudalizmom protiv svakoga koji je viši od
njega.

Lepa je jedna replika gospođe De Fleri caru Napoleonu, kad je neoprezno
zapitao da li i dalje puno voli muškarce. „Volim ih kad su učtivi“ –
odgovorila je gospođa caru na ovo neučtivo pitanje. – Žene su uopšte vrlo
osetljive na pitanja učtivosti. A one najviše i neguju učtivost. Najzad, one se
njom najviše i brane. Čovek je učtivost naučio od žene. Ako su muškarci
uspeli da najzad izgube grube navike soldatske i strasti prostačke, to je
blagodareći ženi; jer i danas ljudi na okupu, gde ima prisutna makar samo
jedna jedina žena, učtivije govore nego što bi govorili i u prisustvu jednog
kneza. – Ljudi iz Renesanse bili su strahovito grubi. Kad je Mikel-Andželo
jednom sreo Rafaela kako silazi niz stepenice Vatikana, rekao mu je: „Ti ideš
uvek kao knez sa Istoka kojeg prati svita poklonika…“ A blagi Rafaelo mu je
odgovorio: „A ti uvek ideš sam, kao dželat.“ – Poznato je da su žene volele
Nerona, iako najveću moralnu nakazu u istoriji. Njegova prva žena Pompeja,
učena i otmena, obožavala ga je, a druga žena Akteja, nevina i pobožna, nije
ga nikad prevarila i plakala je nad njegovim lešom kad je ceo svet bio od
njega pobegao. A volele su ga i obožavale ove žene stoga što je Neron, kako
svi savremenici priznaju, iako krvolok, bio daleko od toga da bude i prostak.
Žene su uvek opraštale ljudima sve drugo osim prostaštvo.

Čovek zato najbolje zadobija ženu učtivim načinima i finim rečima. Samo
bolesne žene vole kod ljudi grubost, smatrajući je naročitom fizičkom
snagom. Najotmenije su žene padale samo za fine obzire i delikatne pažnje
čovekove. A najveći ljudi su gubili svoje žene ako su dozvolili da ih i
najneznatniji prevaziđu u učtivom ophođenju. Žena je po prirodi artist svoje
vrste, voleći boje i muziku, cveće i svilu, lepe predmete i sjajne ceremonije.
One se podaju više zbog razloga estetskih i formalnih, nego iz razloga
telesnih i duševnih. Kao neukrotiv formalist, žena nikad ne prašta jačem od
sebe njegovu naklonost ka grubosti i bezobzirnom tonu. Ružnu reč pamti
duže nego što bi pamtila i fizički udarac. U braku je stoga prvi uslov sreće,
krajnja učtivost među dvojima. Oni koji su svoj brak upropastili, reći će vam
koliko je kakva neučtivost bila većma povod njihove nesreće, nego ma šta
drugo. Ako lepa reč otvara železna vrata, ružna reč odista zatvara sva ostala
vrata u životu; i to nepopravljivo. U srednjem veku su riteri ginuli braneći
sirotinju i crkvu, a u našem dobu se padalo na dvobojima najviše zbog ružne
reči. Kraljevi su gubili svoje prestole vređajući pojedine ljude oko sebe, više
nego vređajući državne zakone. Jedan naš pisac piše ovih dana, sasvim
uzgredno, kako veruje da je Obilić udario cara Murata nožem zato što mu je
sultan pružio nogu da je poljubi, a ne ruku da je stisne, što je više duhovito
nego tačno.

Ljudi koji puno govore o ljudima loše, ostare od svoje zloće; a ljudi koji
radije govore o idejama i o stvarima, ostanu večito mladi: jer čovek, kuvajući
otrov, uvek otruje najpre sebe samog. Stoga su pesnici uvek mladi. Jedino
sveta vatra održava duh i telo u lepoti i besmrtnosti, kakvu su imali lepi grčki
bogovi. A sveta vatra, to drugim rečima znači ljubav, sveobimna i neugasiva
ljubav za sve vrste lepote i veličine.

Glupak, eto vam gotovog neprijatelja. Od glupog prijatelja nikakve
koristi, nego samo štete i napasti: jer ne samo da nas ne razume, nego nas
uvek zlo razume. A praveći pogreške, uvek je po prirodi sklon da optužuje
drugog a ne sebe.