Kutak za Bistrooke
Citati

Miroslav Mika Antić – IZDAJSTVO LIRIKE

IZDAJSTVO LIRIKE (Pisma i dopisnice sebi i drugima)

Kafana Pod starim krovovima, Gornji grad, Zagreb, sa Ujevićem, Krklecom i Cesarićem, nema datuma, samo potpisi.
Eto u čemu je razlika. Mi se života igramo, a nekima je to navika.

Luvr, pred slikama Edgara Dega, 1969.
Duga: devojčica obukla novu haljinu; smejući se preskakala potoke; u igri se isuviše raskoračila.

Pariz, ulica Žolive, 1.maj 1970.
Vremena puze ponizno kao psi. Ližu mi ruke i po prašini mašu repom. Gadim se vernosti prolaznog.

Sombor, sećanje na Petra Konjovića, 1986.
Kome nedostaje čulo poraza, taj ne može biti poražen.

Buhara, Azija, 1971.
Nisam ja svesno sposoban. I moja mudrost nema već naučene puteve. Sve što sam dosad izumeo, izmislio sam baš iz ničega. To je najteži način. A to sa putevima i njihovim dostizanjem, to je najgora prevara. Put koji nije pogrešan, nije uvek i pravi put.

Ljilji i meni na čaršavu, 1973.
Nežnost je zarazna. Ko me dodirne ili udahne usnama, biće romantičan. Nemoj da piješ iz moje čaše. Dobićeš potrebu da voliš ljude, ceo svet, čovečanstvo.

Mostar, 1974.
Više me uopšte ne čudi što nebo staje u baricu, a zemlja u sebe ne staje. U neki komadić sebe. To me je i naučilo da umem da obuhvatim, ali da pristanem pri tom da i sam budem obuhvaćen. To je ta jedina umetnost čija je unutrašnjost okrenuta ka spolja. Ko nauči da želi, taj će me odmah razumeti.

Čortanovci, Ljilja i ja, 1973.
Jedino čisto čulo to je dodir njene i moje ruke. Sve ostalo uopšte nisu čula.

Ljilji, večeras, na godišnjicu moje operacije od raka, 9.april, 1986.
Poljubac, to je: videti stvari u slojevima. Zagrljaj: na dlanu imati duboke mekote ukusa. Dodir između nas dvoje: porama, a ne ušima, slušati večnost postojanja.

Budim, 29.novembar 1969.
Daleko je uvek očaravajuća blizina. Blizu, to je uvek poražavajuće daleko.

Pred Puškinovim spomenikom, Moskva, 1979.
Večan je samo onaj ko nema pojma šta je kalendar, sat i istorija. Privremeni su izmislili vreme.

Mostar, kraj februara 1985.
Snovima je najteže. Oni uvek moraju biti budni.

Etoal, Pariz, 1961.
Svaka sloboda je rat na početku, a sramota na kraju.

Klermon Feran, 1977.
Ko pre sazrevanja naglo poraste, taj je iznutra večno kržljav.

Beč, Prater, 1975.
Čim igra dobije pravila, pretvara se u zamor. I sa igrom se treba igrati.

Stokholm, 1983.
Ne isticati se stasom, titulama i ceremonijama. Ne isticati se obećanjima. Kad su teška od gromova, nebesa silaze nisko i ne liče na vasionu. Zato se veliki ljudi razlikuju od čoveka i teško ih je uočiti. Neobično je ono što je, u stvari, strašno obično.

Pančevo, Ulica Braće Jovanović, 19. Sedmi razred
Već čujem da sam eho nečega što se tek priprema da sutra bude zvuk.

Atlanta, 1979.
Svaka čast svetlosnim reklamama. Poštovanje njihovoj sudbonosnoj lakomislenosti od ljubičaste magle neonske duše i staklene sluzokože. Pa nije baš svako umeo u gradonosnim noćima, dok ga razbijaju ledom i komadima crepa, da živi poslednji put i umre poslednji put – namigujući.

Lečilište Junaković, 1986.
Eto, to je moj život. Sve počinjem u nesvesti. Pipam. Pronađem kvaku jednog dana. Ne znam na kom sam spratu čovečanstva. Jesu li vrata? Ili prozor? Svejedno. Zažmurim i zakoračim sa visine.

Kikinda, kod Baće, 1984.
Ne mogu da se pomirim sa ovom vrstom čovečanstva. Još imam čulo nevinosti i radosti. I ne mogu da žurim. Da se grčim i kidam. Da budem privremen. Ja brusim svoje oči u drago kamenje.

Novi Sad, kuća Antića, 1985.
U meni umesto srca kuca pun mesec, svetao, ali sav u kraterima.

Redakcija Nevena, 1979.
Od svega mi je najsumnjivija moja senka. Isuviše me prati.

Kod Irineja Buila, 1983.
Hodajući po svemiru kao po počasnom ćilimu, bar smo prošli kroz ovaj život šetajući bosi. Vidiš da mnoge gazi kosmos obuven u crne cokule, potkovan šuneglama zvezda.

Snek-bar Bate Pežoa, 1985.
Niko da okrpi tvoje neporubljeno nebo južnog avgusta. Gomila neponovljiih meteora, dragocenih a nebrušenih, pada u tvoju čašu. Pojma ti nemaš šta je to nepovratno, moj Antiću.

Brankov grob, Stražilovo, 1979.
Sad vidiš da je i vreme nepomično. Prolazimo kroz njega zajedno, a sve stoji. Sve je okolo mrtvo. Samo mi dalje idemo, jer ulazimo u sebe iz svih mogućih svetova i izlazimo iz sebe u život, u sve pravce. Mi smo najraspevaniji inat svemu. Čak i inatu.

Dečani, 1984.
Kad se iskreno stidim, stidim se samo pred sobom.

Petrovaradinska tvrdjava, 1972. sa orkestrom Janike Balaža i Zvonkom Bogdanom. Noć. Zavejani smo.
Testament? Pa u redu, moramo napisati testament: ako me zadesi zlo i ne umrem na moru, što sam večito želeo, ako ne budem spušten sa palube niz dasku u naježeni mir okeana, nego umrem na kopnu, što je ogromno poniženje, neka mi ne drže govore i na meni se mrtvom vežbaju raštimovanom besedništvu.
Neka me do groba isprate Cigani tamburaši, i niko osim njih. Neka mi sviraju onu… znaju to oni koja je.
I kad sam sam, nisam sam, jer imam sebe uz sebe. Zato prezirem one koji to ne shvataju celog svog života, pa kad sa sobom u društvu na kraju vide smrt, oni urlaju od samoće.

Miroslav Mika Antić, IZDAJSTVO LIRIKE

Fokolaži: Bistrooki




back to top
Kutak za Bistrooke