Kutak za Bistrooke
Citati

Miroslav Mika Antić – Jesen je tu, u nama

Počela je jesen. Sinoć. Kad smo poslednji put kod “Orača” sedeli pod drvećem i na nas je padalo lišće. Bio je tu Miša, Dragiša, Momir, Marko, dva vojnika Crnogorca koji su pevali iz sveg glasa, tri molera, jedan penzioner, dva glumca, četiri baletana i jedan bravar.
Sedeli smo, i – odjednom – vetar je dunuo i sasuo nam u oči mnogo lišća.
Govorili smo o stvarima koje znamo već unapred. Godinama mi tako govorimo, godinama se zna ko šta piše, ko koga voli, ko emituje šta na radiju, ko šta moluje, ko pravi kakve ključeve, ko šta pije…
Nekada, na tom istom mestu, u takvom nekako istom sastavu, govorili smo o ženama. Danas govorimo o koncertima, Miša mi priča o povratku pravog džeza, Dragiša se osmehuje (nekada je bio prvak sveta u usnoj harmonici), Koma mi peva Sinatru i Sejmija Dejvisa, Crnogorci ga nadvikuju svojim pesmama, vojnicima odmah platimo po tri pića unapred, jer vojska je vojska, a lišće opada.
I opada nešto u nama.
Govorimo o beznačajnim stvarima. Venemo, đavo ga odneo, kao to lišće, kao ta jesen, kao taj grad koji gledamo mesecima, godinama iz iste perspektive.
Jesen je, znači, u nama.
Nikad se više neće vratiti Sačmo ili Brubek. Možemo mi da nostalgično vrtimo ploče Haka Dijevala i da jedan drugom slinimo nad glavom kad slušamo Dizija Gilespija.
Jesen je, tu, u nama.
Nema povratka. Jedno novo vreme duva u lišće, neki mladi ga mlate sa grana, i samo su nam oči pune kiše i te uvelosti.
Počela je jesen. Sinoć joj se nismo ni nadali. Nemam ništa veliko da kažem, samo sam malo uplašen i tužan, oremo kod “Orača” po starim brazdama, Smilja nam da neku paru na kredit, proleti Bata Pežo kolima, pa se zaustavi, popije s nama i ode, naiđe Mića Mihajlović i žuri u galeriju, deca se još tu i tamo malo poigraju i beže pred prašinom…
Jovica još uvek plače za Elom Ficdžerald. I pije zbog nje. Mi se dogovaramo da mu kupimo jednu ploču, pa da i to prestane. Miša ima plan da u sinagogi napravi neviđeni koncert. Dragiša mašta o jednoj poetsko-muzičkoj ludosti sa ansablom Bore Višnjičkog, u studiju “M”.
Tu smo. Pepi nas sve ređe posećuje. Taj Lorbek, klavirista, šašavi jedan genije, kao da se izgubio iz čovečanstva.
Onaj bravar, naš drugar, ode pa se vrati. Momir takođe. A lišće opada. Ništa se strano nije dogodilo na ovom svetu, samo smo mi stariji za toliko mnogo godina i za toliko mnogo starosti.
Moleri kažu:
– Idemo časom da renoviramo ono tamo preko, u Srpskom narodnom pozorištu, pa se vraćamo…
A ništa se neće renovirati. Možemo samo da se omolujemo kao ljudi, da prefarbamo svoje lepe i šašave duše, i da se ponovo nađemo tu, uz iste razgovore koji traju godinama. I da unapred znamo šta ćemo jedni drugima ispričati, i da unapred znamo kako će lišće da nas udari u oči i srce.
Počela je jesen.

Miroslav Mika Antić




back to top
Kutak za Bistrooke