Ознака: Jutra sa Leutara

Jovan Dučić – O ULJUDNOSTI (JUTRA SA LEUTARA)

Jovan Dučić – O ULJUDNOSTI / JUTRA SA LEUTARA

Kad ne bi postojala vrlo laička reč poštenje, koja sadrži u sebi sve
čovekove vrline, onda bi trebalo na prvom mestu staviti učtivost. Ona
olakšava život i sebi i drugom, omogućuje dodir i kretanje u društvu.
Otklanja čoveku sve velike i male nesuglasice, čak i prirodne repulsije koje
postoje u razlici karaktera među ljudima, i u urođenoj antipatiji epiderma
među rasama, kulture među klasama, i temperamenata među plemenima.
Učtiv čovek nosi olakšanje i radost. A čovek i najbolji ako je lišen učtivosti,
nosi tegobu koliko i grubost i zloću. Najgori su oni ljudi koji veruju da sva
svoja osećanja treba otvoreno pokazivati svakome. Ja bih rekao da je ovakva
otvorenost, naprotiv, i nečovečna. Treba drugima jedino pokazati otvoreno
naša dobra osećanja, a opaka osećanja, ako već nije neko u stanju da uopšte
izbegne, treba ih bar prikriti. Pakost je dvostruko zlo kad se još i otvoreno
istakne.

Samo učtiv čovek može biti gospodinom. Iza nečije najveće spoljne
uglađenosti može da se uoči glupost i nevaljalost ako se one vešto ne zaklone
za učtivost. Na svetu ima mnogo više i umnih i dobrih nego učtivih i
uljudnih. Učtivost je jedan dar božji koji se teško postiže; a učtivost ne znači
snishodljivost i servilnost koju svuda lako sretnemo, nego, naprotiv, učtivost
je jedan ponos koji dolazi iz čovekoljublja, iz kulture, iz namere za dobrim.
Ona spada među ljudske obaveze i dužnosti, kakve se ubrajaju među svete.
Hajne je govorio, misleći na tragičnu smrt Luja XVI, kako će Nemci iz
Potsdama, ako također jednog dana povedu svog kralja na giljotinu, utrošiti
hiljade ljupkih reči poklonjenja i puno ceremonijala da ga popnu na kola koja
će ga odvesti na gubilište. Toliko će držati više do osećanja forme, nego i do
osećanja pravde.

Za prostaka je učtivost jedini način da izgleda pomalo gospodinom.
Koliko je za otmenog čoveka učtivost jedan prirodni način izražavanja, kao i
njegov govor, toliko je za čoveka po prirodi neotmenog, učtivost jedan dobar
račun, pošto se učtivošću postižu veze, karijere, imanja i brakovi. Mora neko
po srcu biti neizmerno dobar da bi mu se izvinila urođena opaka ćud i grub
način; a treba neko da bude samo učtiv, pak da već time bude za polovinu
gospodinom.

Ono što najvećma onemogućuje uljudnost, to je duh ironije koji je usađen
u prirodu nekih ljudi, čak i nekih rasa. Ironija je u staro doba smatrana
božanokog porekla kad je pogađala loše ljude i ružne ideje, ali ironija koja
seče samovoljno i bez višeg povoda, jeste odista porekla đavoljeg; jer
sarkazam nije u svojoj osnovi drugo nego porok i prostaštvo. Pesnik Arhilok
je čoveka koji mu nije dao svoju kćerku za ženu, epigramima naterao da se
obesi. Aristofan je u svojim komedijama napadao Sokrata i doprineo da ga
odvedu na gubilište. Volter je u svojim delima napadao hrišćanstvo i puno
doprineo da je Francuska revolucija bila uzela i ateistički izgled. Stari Grci i
današnji Francuzi poznati su po prirodi kao ironični i svađalice. Na staroj
atinskoj Agori živelo se od zatrovanih reči; a iz ljubavi za duhovitu
zajedljivost u Francuskoj su padali i ljudi i ustanove. Za vreme dobrog Luja
Filipa, karikature su onamo obarale ministarstva. Najveći skulptor svih
vekova, Fidijas, zavio se bio ležeći na podu u svoju togu da umre od gladi,
nateran zajedljivošću atinskih intriganata, koji su ga napadali da je pokrao
jedan deo zlata namenjenog za dekoraciju njegove boginje Atene u
Partenonu. Jedan francuski istoričar XVIII veka slao je nekom markizu svako
jutro po jedan opak epigram da ga pročita već pri doručku, dok nesrećni
markiz nije trideseti dan umro otrovan tim rečima.

Marcijal je bio drukčiji ironičar nego Juvenal, jer je Marcijalova ironija
bila nižeg porekla, a njegova duhovitost zlonamerna. Međutim Juvenal, koji
je svoje satire napisao u dubokoj starosti, kad sve strasti postanu blagim, bio
je i moralist koliko i tihi Epiktet ili vedri Seneka. Marcijalovi epigrami su bili
dosetke o ljudima, a Juvenalove satire su bile studije o naravima, i to
naravima pokvarenog društva njegovog doba. – Ukus za sarkazam je imao
svoje slavno doba u Francuskoj. Quolibet je cvetao u nekoliko zatrovanih
perioda francuskog društva. Iz ljubavi za duhovitu rečitost i veštu dosetku,
mnogo je sveta iz jakobinskog društva otišlo na giljotinu. Ima reči koje su i
najveće i najbolje ljude napravile smešnim i nemogućnim, i najzad ih
upropastile. Ljudi kao Napoleon i Viktor Igo imali su i ceo svet zavidljivaca
koji su ih obasipali takvim zlim rečima, pakosnim doskočicama i zatrovanim
sarkazmima, zbog čega ovi velikani nikad nisu uspeli da budu dovoljno
obožavani u svom stoleću.

Stari Grci su, međutim, obožavali svog pesnika Pindara, koji je kao kakvo
božanstvo sedeo na jednom prestolu u samom Delfijskom hramu, a Gete je
bio u Nemačkoj obožavan i kad se divio Napoleonu, neprijatelju i pobediocu
njegovog naroda. I Hajne, koji je bio, kao i svi Jevreji, otrovan sarkazmom,
piše da je prilikom prve posete Geteu imao osećanje da stoji pred Zevsom, i
da mu stoga treba govoriti grčki.

Naročito su genijalni ljudi morali podnositi neučtivost svojih
savremenika. U Rimu su na Forumu lepili na spomenik Julija Cezara pogrdne
napise kako je taj diktator pobedio ceo svet, ali da je njega pobedio Nikodem,
kralj Vitinije, njegov ljubavnik. Ni docnije u Rimu nisu epigrami bili drugo
nego poslastica velikog društva. Ni sam se Vatikan nije ponekad mogao
odbraniti od njih ni iznutra ni spolja. Poznata je latinska izreka da je čovek za
čoveka vuk, ali da je pop za popa arhi-vuk (lupissimus).

Kada bi još epigrami bili napereni samo protiv opakih ljudi, oni bi učinili
dobro svetu, kao što je bio slučaj sa satirama Juvenalovim koje je pisao u
starosti, ali je epigram, naprotiv, i skoro po pravilu izražavao obest malih
duhova protiv velikih ljudi i velikih stvari. Ezop je zato platio glavom, a
senjer Rohan je u svom dvorištu dao slugama da dobro iščibukaju tur
Volterov. U Srbiji je plemeniti stari kralj Petar bio za vreme svoga
kraljevanja predmet sarkazma jedne novinarske cincarske mafije, koja ga
zamalo nije dovela do propasti.

Ironija, kao najpotpuniji način neučtivosti, svojstvena je velikom društvu
u mržnji protiv malog društva. Ali i obratno. Jer ako gospoda nalaze kod
sirotinje puno ružnih navika i neuljuđenih načina, i ovi mrze kod gospode
njihovu prefinjenu pokvarenost i njihovu stilizovanu pakost. Ezop je bio rob,
kao i Epiktet, i oba su bili ogorčeni i žučni. To nije prvi ni poslednji primer
zlurade osionosti poniženih i uvređenih. Za četiri godine mog poslednjeg
boravka u Rimu, berberin mi je svako jutro donosio u Palaco Borgeze po
jednu novu anegdotu o Musoliniju koja je uvek bila puno zatrovana iako
vanredno živopisna, a za koje se kaže da ih je sam talijanski diktator dao
sabirati po gradu za svoje lično zadovoljstvo starog atlete i kavgadžije.
Uostalom, između današnjeg sarkazma rimskog i pariskog ima jedna velika
razlika po formi. Pariski sarkazmi su u brzim replikama, a rimski u kratkim
ali sočnim anegdotama. I Beograd je na drugoj strani Evrope jedini grad u
kojem ima ironije i sarkazma. Njegovi humoristični listovi nikad nisu
smatrani odista humorističnim ako nisu najpre bili sarkastični do cinizma.
Beograd ima vanredno razvijeno osećanje smešnoga. U tom gradu su se uvek
mogli da osile i najgori i najplići među vlastodršcima, ali nikad ljudi koji su
bili smešni. U tom pogledu je Beograd ponekad bio mali Pariz na Istoku.
Lepa je dubrovačka reč „skladnost“, koja treba da znači učtivost. A
skladnost bi prirodno značila i harmoniju. Odista, polazeći od ovakvog
tumačenja, učtivost bi bila neosporno jedan izraz harmonije u čovekovoj
prirodi. Čovek neharmoničan, ili neskladan ne može biti ni učtiv, pošto
učtivost znači ceo jedan zbir dobrih načina koji se međusobno upotpunjuju, i
koji najzad uspeju da odista nekog uobliče i usavrše do potpunog društvenog
čoveka. Društven čovek, to ne znači ni učen ni duhovit čovek, nego najpre
uglađen i uljuđen, bez grubosti i bez odalečenja od jedne opšte usvojene
forme.

Onaj koji bude do kraja razumeo lepotu finih načina, lako uobliči i svoja
osećanja, i usavrši svoje moralne osobine. Forma je uvek poslednji izraz
sadržine. Ali i sadržina dobija svoju potpunost tek kada dođe do svih
blagodeti lepe forme. Jedan pravi estet nije u stanju da bude opak i zao, jer je
pakost sićušna, a zlo ružno. Dodajmo tome i da se učtivošću zadobijaju
uspesi i položaji, a neučtivošću gube reputacije i karijere, zbog čega se ka
vrlini ide polazeći sa spoljne forme, ponekad koliko i sa unutrašnje sadržine.
Mislim da je učtivost, kao i sve drugo, došla sa Istoka. Zna se za
Persijance da su u dvoru svoga kralja morali najpre napraviti trideset
poklonjenja pre nego što priđu vladaru, i da je ceremonijal bio preteran po
izrazima učtivosti koliko i po izrazima odanosti. Sokratov učenik filozof
Ksenofon, koji je među Persijancima dugo živeo, govori u svom delu o
Persiji sa puno poštovanja i priznanja za takve njihove otmene načine. Možda
je ta uljudnost i u Persiji poreklom iz Kine, najprefinjenije zemlje u svima
rodovima umetnosti. Mislim da su Vizantinci primili svoje osećanje forme ili
uljuđenosti od persijskog društva, a zatim ga preneli u sve zemlje oko sebe.

Poznato je gnušanje koje su u Carigradu izazivali krstonosci svojom
neučtivošću i drugim načinima kojim su onamo postupali, provalivši u
prefinjeni Carigrad, kao docnije u Italiji sjajnih Medičija što su izazvali
indignaciju grubi vojnici Luja XII. Vizantijski pisci, osim Pahimeresa koji je
putovao samo kroz naš svet oko Soluna i Ohrida, koji je već bio onda
većinom cincarski, znači oduvek otrovan, svi drugi bez izuzetka Vizantinci
govore o hrabrom srpskom svetu sa pristojnom pažnjom. Međutim, o
Bugarima, i iz njihovog najvećeg doba, govore sa užasom kao o varvarima iz
stepe. Nešto nalik na način kako Volter u svom Kandidu opisuje Nemce, kao
grublje i divlje, nazivajući ih Bugarima. Talijani, koji nikad nisu praštali
Hrvatima njihova junaštva u Lombardiji protiv Rizordžimenta, pokušavali su
da ih predstave najgrubljim ljudima, govoreći da su dolazeći onamo kao
austrijski vojnici, pojeli sve sveće u crkvi Sv. Marka u Veneciji. Vizantijski
logotet Teodor Metohit, koji je dolazio u našu Prištinu iz Carigrada da
pregovara sa kraljem Milutinom o braku kraljevom sa malom Simonidom,
kćerkom Andronika Komnena, piše svom caru kako je srpski kralj čovek blag
i pobožan, i prema njemu naročito pažljiv, ali dodaje da su zato Srbi veliki
intriganti. Moramo se čuditi sami sebi kad je čak jedan Vizantinac XIV veka
bio zgranut našom ljubavlju za intrigom.

Verujem da su od sviju ljudi u našoj zemlji, Hercegovci po prirodi
najučtiviji, i najmanje skloni spletkama. Njihova uboga pokrajina napravila ih
je skromnim, pobožnim, umerenim. Tu je, kako se uopšte misli, najbolje
postignuta ravnoteža između čovekovih vrlina i mana. Ja mislim i da je
upravo u toj zemlji ponikla naša reč „uljudnost“, koja bi značila najviši
stepen obavezne učtivosti, najviši oblik otmenog izraza, krajnji domašaj
blagorodstva i dobrote. Srbin iz te zemlje nije ni po svojoj prirodi samo učtiv
nego i topao i srdačan, ljubak i dobrostiv. Skladnost i harmonija tog karaktera
čine da je on i oprezan i pažljiv, istovremeno kad i ponosan i rešljiv. U
herojskoj Crnoj Gori kod širokih masa ima ova ista crta, makar što je
nekadašnja krvna osveta i politika dvora unosila izvesnu zbrku u njihove
rasne prirodne sklonosti i viteška nadahnuća. Crnogorski seljak je kao i
hercegovački, po prirodi gospodstven i junački, koliko to odista nije nijedan
drugi evropski seljak, ogorčen feudalizmom protiv svakoga koji je viši od
njega.

Lepa je jedna replika gospođe De Fleri caru Napoleonu, kad je neoprezno
zapitao da li i dalje puno voli muškarce. „Volim ih kad su učtivi“ –
odgovorila je gospođa caru na ovo neučtivo pitanje. – Žene su uopšte vrlo
osetljive na pitanja učtivosti. A one najviše i neguju učtivost. Najzad, one se
njom najviše i brane. Čovek je učtivost naučio od žene. Ako su muškarci
uspeli da najzad izgube grube navike soldatske i strasti prostačke, to je
blagodareći ženi; jer i danas ljudi na okupu, gde ima prisutna makar samo
jedna jedina žena, učtivije govore nego što bi govorili i u prisustvu jednog
kneza. – Ljudi iz Renesanse bili su strahovito grubi. Kad je Mikel-Andželo
jednom sreo Rafaela kako silazi niz stepenice Vatikana, rekao mu je: „Ti ideš
uvek kao knez sa Istoka kojeg prati svita poklonika…“ A blagi Rafaelo mu je
odgovorio: „A ti uvek ideš sam, kao dželat.“ – Poznato je da su žene volele
Nerona, iako najveću moralnu nakazu u istoriji. Njegova prva žena Pompeja,
učena i otmena, obožavala ga je, a druga žena Akteja, nevina i pobožna, nije
ga nikad prevarila i plakala je nad njegovim lešom kad je ceo svet bio od
njega pobegao. A volele su ga i obožavale ove žene stoga što je Neron, kako
svi savremenici priznaju, iako krvolok, bio daleko od toga da bude i prostak.
Žene su uvek opraštale ljudima sve drugo osim prostaštvo.

Čovek zato najbolje zadobija ženu učtivim načinima i finim rečima. Samo
bolesne žene vole kod ljudi grubost, smatrajući je naročitom fizičkom
snagom. Najotmenije su žene padale samo za fine obzire i delikatne pažnje
čovekove. A najveći ljudi su gubili svoje žene ako su dozvolili da ih i
najneznatniji prevaziđu u učtivom ophođenju. Žena je po prirodi artist svoje
vrste, voleći boje i muziku, cveće i svilu, lepe predmete i sjajne ceremonije.
One se podaju više zbog razloga estetskih i formalnih, nego iz razloga
telesnih i duševnih. Kao neukrotiv formalist, žena nikad ne prašta jačem od
sebe njegovu naklonost ka grubosti i bezobzirnom tonu. Ružnu reč pamti
duže nego što bi pamtila i fizički udarac. U braku je stoga prvi uslov sreće,
krajnja učtivost među dvojima. Oni koji su svoj brak upropastili, reći će vam
koliko je kakva neučtivost bila većma povod njihove nesreće, nego ma šta
drugo. Ako lepa reč otvara železna vrata, ružna reč odista zatvara sva ostala
vrata u životu; i to nepopravljivo. U srednjem veku su riteri ginuli braneći
sirotinju i crkvu, a u našem dobu se padalo na dvobojima najviše zbog ružne
reči. Kraljevi su gubili svoje prestole vređajući pojedine ljude oko sebe, više
nego vređajući državne zakone. Jedan naš pisac piše ovih dana, sasvim
uzgredno, kako veruje da je Obilić udario cara Murata nožem zato što mu je
sultan pružio nogu da je poljubi, a ne ruku da je stisne, što je više duhovito
nego tačno.

Ljudi koji puno govore o ljudima loše, ostare od svoje zloće; a ljudi koji
radije govore o idejama i o stvarima, ostanu večito mladi: jer čovek, kuvajući
otrov, uvek otruje najpre sebe samog. Stoga su pesnici uvek mladi. Jedino
sveta vatra održava duh i telo u lepoti i besmrtnosti, kakvu su imali lepi grčki
bogovi. A sveta vatra, to drugim rečima znači ljubav, sveobimna i neugasiva
ljubav za sve vrste lepote i veličine.

Glupak, eto vam gotovog neprijatelja. Od glupog prijatelja nikakve
koristi, nego samo štete i napasti: jer ne samo da nas ne razume, nego nas
uvek zlo razume. A praveći pogreške, uvek je po prirodi sklon da optužuje
drugog a ne sebe.

Jovan Dučić – O RAZOČARENJU (JUTRA SA LEUTARA)

Jovan Dučić – O RAZOČARENJU / JUTRA SA LEUTARA

Mnogi ljudi imaju osećanje da su u životu bili više puta razočarani nego i
očarani. Čak ljudi uopšte izgledaju rođeni sa izvesnim neraspoloženjem
prema životu. Oni celog veka gledaju s tugom na ono što je prošlo, i sa
strahom prema onom što će doći, a oba su ova osećanja tegobna. Još i postoje
neke vedre ideje o životu dok smo u mladosti, koja je sama po sebi radosno
pijanstvo mašte, nerava, spola, mozga; a postoji u mladosti čak i iluzija opšta
i sveobimna: samo mladi veruju da je ceo život lep i svi ljudi dobri. Docnije,
svakih novih deset godina, čovek počinje sve u životu postupno menjati:
ideje, odela, vrste zabava, vrste žena, voleći s vremenom što ranije nije ni
podnosio. Čovek je uglavnom podeljen na decenije po puno svojih strasti,
ukusa i navika. Međutim, opšta ideja o životu koju niko nema, tegobna ili
vedra, ipak nije zavisna ni od dužine njegovog veka, ni od širine njegovog
iskustva. Ta ideja je skoro uvek melanholična. Čovek ne prestaje i da kroz
sva svoja doba i sve svoje promene smatra ljudski život tegobom i
iskušenjem. Ima i nekoliko religija koje su propovedale kako je život jedna
kazna nad čovekom. Hrišćanstvo ga čak smatra ispaštanjem praotačkog
greha.

Prvo što čoveka ozlovolji prema životu, to je nesumnjivo njegova borba
za opstanak. To bi značilo da čoveka najpre ozlovolji prema životu rad, koji
je u najviše slučajeva naporan, često i veoma mučan, a nešto izvan
čovekovog instinkta, i protiv instinkta. Kad ljudi ne bi morali gladovati ne
radeći, nikad se ne bi prihvatili posla. Divljaci u šumi ne rade nego samo
love, kao i životinje, jedino zato da ne bi umrli od gladi. Samo je sa
civilizacijom rad postao poštovanim, čak smatran i sveštenim; a u Italiji svaki
rad smatraju umetnošću; Lavoro i Lauri, to su dve reči koje idu zajedno. –
Drugo, čoveka ozlovolji prema životu njegovo osećanje da je sve prolazno, a,
prema tome, i sve besciljno. Odista, sve što čovek uradi, to vremenom sam
pojede ili sam poobara; a svako zna da sve što su jedni pre nas uradili, drugi
su to docnije oporekli ili poništili. Ni želja za novim, koja bi izgledala
nagonskom, nije drugo nego, naprotiv, proizvod istorijski. Znači izgrađivanje
ukusa i navika, a ne nagon. Pre svega, ukus da sve ranije smatra pogrešnim, a
sve novo dobrim. Uglavnom, ukus za novim dolazi iz dosade, i po mržnji za
tuđe delo. – Treće: čoveka ozlovolji prema životu njegov strah od smrti, od
bolesti, od sirotinje, od starosti, od ljudi, od životinja.

Zbog ova tri glavna povoda za razočarenje, a često i za očajanje, časovi
pravog čovečjeg spokojstva, samopouzdanja i optimizma, izgledaju malene i
retke oaze u velikoj pustinji čovekovog života. I kod najvećih ljudi, kod onih
koji su najviše postigli svojim genijem ili svojom hrabrošću, postojali su
časovi ovakvog urođenog razočarenja koji su kod nekih išli do očajanja. Niko
nije sebe držao potpuno srećnim zato što je nešto veliko ostvario, čak se nije
osećao stoga ni dovoljno zadovoljnim. Ipak najbolnije čovekovo razočarenje,
to je kad izgubi veru u svoje sopstveno delo. I sam Hristos, govoreći kako je
uveren da je on lično video istinu, a to znači poznao Boga, isticao je kako nije
uveren da je uspeo naučiti i druge da bi i oni Boga prepoznali. Posle ovog,
Hristos je umro u očajanju. – Dante je hteo u jednom trenutku, razočarenja da
baci u vatru rukopis svoje Komedije, koju su ljudi nazvali docnije
Božanstvenom. Napoleon je posle poraza kod Lajpciga popio otrov, kao što
je tako uradio i posle Vaterloa, verujući da Je izgubio bitke protiv Evrope, i
posle toga postao na svetu izlišnim.

Velika je nesreća što se drugi ljudi upinju da i najbolje među nama uvere
kako ih smatraju najgorima, i kako je njihova zasluga tašta, a njihovo delo
bez vrednosti; ali je još žalosnije što i najbolji među tvorcima ponekad
poveruju u takve tuđe reči brže nego i u svoju istinu. I najvećim duhovima je
teško u ma šta verovati bez svake rezerve, pak i u same sebe. Gete je s bolom
govorio kako od stvorenja sveta nije našao nijednu religiju kojoj bi prišao
celom dušom. Odista, naći svoju religiju, to ne bi značilo samo naći svoje
spasenje na onom drugom svetu, nego pre svega biti spasen na ovome. Čovek
kao Gete nije se ni mogao osećati srećnim ako u svojoj sreći nije osećao
prisustvo Božje.

Verujem i da niko drugi na svetu nije bio ispunjen punim spokojstvom
ako nije pre svega bio ispunjen i osećanjem verskim. Ništa ne može stati
nasuprot urođenom čovekovom očajanju, osim ideja o Bogu. Najlakše živi na
zemlji onaj čovek koji veruje u iluziju versku, a možda takav čovek najlakše i
umire, čak i kad se smatra grešnikom, pošto pravi vernik veruje da hrišćanski
Bog ne samo sudi nego i prašta. U neprestanom vrtlogu sumnja i slutnja, u
panici koja je urođena čoveku i kad je heroj – pošto niko nije heroj na celoj
liniji – versko osećanje je jedini prozorčić na koji ulazi svetlost u čovekovu
tamnicu. Iluzija ili istina, Bog hrišćanski, princip nematerijalistički i moralni,
to je nesumnjivo i nešto najviše zašto se čovek može da uhvati u času kad ga
tlo pod nogama izneveri. Pobožan čovek nije nikad sam ni u praznoj sobi, ni
u pustinji, ni u tamnici, ni na dasci polomljenog broda na pučini. Stari Grci
do V veka su imali veru materijalističku, obučenu u raskošne bajke; ali je
zatim, sa sektom orfista, grčki svet poverovao u determinizam, što znači u
božansko razlikovanje dobra i zla, i to ne više samo determinizam u
kosmosu, nego i predodređenost u bednoj sudbini čovekovoj. Veliko je
pitanje da li mi imamo odista tačnu ideju o takozvanoj paganskoj radosti.
Nikad ni stoička ideja o dužnosti nije možda mogla dati čoveku radost koju
mu je zatim dala hrišćanska ideja o Božjem prisustvu na svakom mestu.
Stoga jedini hrišćanski Bog jeste odista bog oslobodilac sviju očajnika.

Ka razočarenju su skloni ljudi prema njihovom temperamentu, a ne prema
njihovom intelektu; jer je razočarenje uvek bliže krvi i osećanju nego duhu i
pameti. Ovo se najbolje vidi kod zaljubljenih, koji nikad ne znaju ni zašto su
očarani, ni zašto su razočarani, jer zaljubljenici žive u bolesnom naponu
mašte i potpunoj razuzdanosti nerava. – Neosporno, po svojoj prirodi i po
svojoj krvi jedan je čovek sklon vedrini, a drugi je čovek sklon tuzi; jer
stvarno, ljudi se rađaju ili samo optimisti ili samo pesimisti. Naše vaspitanje i
mudrovanje često nas uzdignu i osnaže, ali često i obore i slome. U bitnosti,
duša čovekova je najmanje promenljiva, dok je duh uvek u promenama, čak i
protivurečnim. Obično se misli da su po krvi vatreniji i vedriji južnjaci koji
žive na suncu, nego severnjaci koji žive pod niskim nebom i bez sunca. Ali
ovo nije ničim dokazano, i zato je tačno samo donekle. Razočarenje je stoga
rašireno po celom svetu. U Petrogradu se živelo radosnije nego u Napulju
jednog istog vremena. Eskimljani su veseliji nego Egipćani. Španski pisac
Unamuno napisao je jednu lepu knjigu O tragičnom osećanju života kod
španskog čoveka. Odista, Španac ne ume biti srećnim, niti uopšte ima smisla
za sreću, i pored svog afričkog sunca i svojih okeanskih zvezda. Kad je
Španija bila i najveća i najbogatija, Španac je bio najtragičniji, a čak i
najubogiji. On je to osećanje urođene tuge izražavao i u svojoj crkvi i veri
koje su hladne i jezive, i u muzici koja je bolna, u plesu koji je plah ali
zagonetan, i vatren ali tužan, najzad i u svom slikarstvu koje je tragično, i u
istoriji svoje države, gde je sve gledano bez ushićenja. Ceremonije su
zamenjivale radost, a pompeznost je zamenjivala ljubav i ushićenje. Španac
nikad nije stvorio salon, ni sagradio kakva javna mesta za svoj narod, nego je
sve uradio samo za svoje kraljeve i za svoje kaluđere. Po ideji o životu i o
sreći, u Španiji nema ničeg bliskog ni latinskoj Francuskoj ni latinskoj Italiji.

Afričko špansko nebo više sagoreva nego ozarava, a špansko tlo i samo
izgleda samo nastavak afričke pustinje. – Istina, ako je i Petrograd nekad bio
veseo, Rusija je također oduvek bila najpre zemlja melanholije. Postoji
onamo verzija o „ruskoj rani“, bolnoj rani sa kojom već dođe na svet svaki
čovek one slovenske matice. Sva je ruska muzika tužna, a sva književnost
plačevna. – Možda je još Francuz jedini uspeo da održi pravu ravnotežu
između sreće i bola, i to uspeo svojom životnom mudrošću koliko i suhoćom
svoje mašte. Čak možda i njegovom površnošću ideje o punoj sreći. Francuz
je najmanje čovek nostalgije i utopije.
A pošto razočarenje, o kojem je ovde reč, nije toliko stvar uverenja koliko
stvar osećanja, ono je zato najčešće i znak slabosti karaktera. Jaki karakteri
nisu uopšte skloni razočarenju; oni ne veruju lako da se mogu prevariti u
svojim mišljenjima, niti da ih drugi mogu zavesti, ili nadbiti. Jaki ljudi uvek
veruju u svoju sreću većma nego u tuđu. Ima stoga i takvih ljudi među njima
koji veruju da ni smrt neće na njih da naiđe običnim ljudskim slučajem, i da
ih u ratu metak puščani ne bije i ne pogađa. Takvi su ljudi često jači nego i
sile u prirodi: Ne boje se ni vode, ni vazduha, ni vatre. Takav vas čovek
zapita: „Vidite li onu zvezdu?“ – „Ne vidim.“ – „E, ja je vidim, a to je
glavno.“ Ako mu kažete da je nešto nemogućno, on već poveruje kako to
znači da je to samo njemu mogućno. Neosporno, i čovek ovog veka, a
naročito čovek poslednjih ratova evropskih, nenadmašan je u davanju mere
ljudske snage i volje. A kad se čovek odista ne boji ničeg, onda je i jači od
svačeg. Uostalom, za sva velika pregnuća glavno je pregoreti sve ono što se
već ima, a ovo se lako postigne postupnim pregorevanjem. Čovek se napravi
kukavicom, samo navikavajući se na stalno verovanje o sebi da je od svakog i
svega slabiji.

Razočarenje, najkobnije osećanje, to je prav put u očajanje i u propast.
Ima mnogo ljudi koji uobražavaju ponore kojih nigde nije bilo, i zamke gde
one nikad nisu postojale. Ovo su obično veliki mučenici mašte i srca, ljudi
koji se bore sa samim priviđenjima. Najmanja neprijatnost izgleda im početak
krupne nesreće; a najmanja bolest im izgleda katastrofa na pomolu. Ima
bezbroj ljudi koji stoga ništa krupno ne smeju počinjati, strahujući od teškoća
koje i ne postoje, i od neprijatelja kojih i nema. Jedan način da se izbegne
razočarenje, to je uzimati ljudske sreće samo za onoliko što one stvarno
znače: za igru sudbine, za stvar slučaja, za nešto što leži iznad naše zasluge.
Ali za ovo odmeravanje treba ne samo puno pameti nego i jake volje.
Sanjalice su karakterom jače nego takozvani realisti. Oni su manje skloni
razočarenju, makar živeli više u fikcijama nego u istinama. Sanjalice su bili
otkrivači kontinenata, oslobodioci naroda i svetitelji svoje crkve. San je druga
stvarnost i najveća stvarnost; jer današnji san, to je sutrašnja istina. Kod ljudi
od akcije snaga traje samo dokle traje njihov napor volje, a kod sanjalice
snaga njegovog sna traje dokle traje i njegov život. Zato je božanski snažan
čovek misionar koji poveruje da su san i stvarnost jedno isto, da stoga on i
njegova misija također znače jedno isto. Sanjalica stavlja svoj san iznad
života, a sve druge ljude ukupno smatra manjim od svoje fikcije. Zato niko
nije silan ako nije i nosilac neke više misije; sve su druge energije ljudske, a
jedina je ova božanska. Jedan od dvojice tvoraca hrišćanstva apostol Pavle
kaže hrišćanima: „Da bih dobio Hrista, sva sam druga blaga na svetu
upropastio.“ A ma koliko različan od apostola Petra, sveti Pavle se nikad nije
hteo od njega odvojiti ni razlikovati, pošto ih je ljubav za Hrista vezivala
dublje nego što ih je išta drugo moglo međusobno odvajati.

Ima i naroda rođenih za visoka stanja osećajnosti: Srbi su puni uzbuđenja,
Talijani ekstaze. Francuzi oduševljenja, Nemci romantizma Međutim, drugi
narodi sa njihovom silinom osećaju samo mržnju, ogorčenje, osvetoljublje:
Mađari, Bugari, Cincari. Ima i naroda koji mesto viših duševnih stanja žive u
moralnim stanjima koja nisu ni definisana, i koja izgledaju površna,
nepotpuna, lakomislena, epidermična. Ovakvim smatraju Rumune. – Englezi
smatraju da pre svega dobro društveno vaspitanje iziskuje ne pokazivati svoja
duševna raspoloženja, ni uzbuđenja, ni ekstazu, ni oduševljenje, ni
romantizam. Zato ih drugi smatraju hladnim i sebičnim, kad su oni samo
diskretni. Englez je zato uvek jedini gospodar sebe, i nije slučajno što je
gospodario polovinom drugih naroda na zemlji. Englez je već kao mornar
najmanje sklon da veruje u trenutne nesreće, i stoga najmanje sklon
razočarenju. Nemci su po prirodi skloni pesimizmu. Šopenhauer i Niče su
pesimisti i mizantropi.

Da se čovek ne razočarava u ljude, pošto je to najkobnije razočarenje,
najbolje je ne deliti ih drukče nego sumarno na dobre i rđave, na bele i crne,
pošto ljudi stvarno i nisu drukčiji. Sve ostalo je, osim pozitivno i negativno, u
karakteru čovekovom uglavnom sporedno, delimično, promenljivo. Čovek
koji je odista dobar, nikad neće nagonski učiniti nikakvo zlo, a čovek koji je
odista rđav, nikad neće nagonski poželeti da učini nekom ni najmanje dobro.
Luj XII nije nikad bio drugo nego dobar, a Cezar Bordžija nije nikad bio
drugo nego pokvaren i zao. Treći tip, to je moralno glup čovek, onaj koji ne
razaznaje dobro od zla. Ovaj je možda i najopasniji, ali je on i najređi. Čovek
celog života može da pravi dobrote ili zloće, ali je pitanje da li je učinio puno
sitnih dobara, a samo jedno krupno zlo, ili puno sitnih zala, a samo jedno
veliko dobro. Da biste ga presudili, treba znati da se čovek jedino razaznaje u
onom svom krupnom i bitnom potezu. Preporučujem vam da od Jednog
čoveka imate stoga na umu uvek njegov najjači potez u životu, nikakvu
njegovu naročitu akciju, dobrotu ili zloću, i da se opredelite prema tome, jer
je čovek u tome glavnom potezu stavio i izrazio i celog sebe. Ostale su stvari
u njegovom životu bile slučajne, ili proračunate samo mozgom a ne
instinktom. Onaj Jedan končić koji prolazi kroz čovekovu afirmaciju među
ostalim ljudima, to Je ono što je bilo jače i impulsivnije od svake njegove
volje i namere, i zato bitnije i karakterističnije od svega. Ja sam uvek pokušao
da svakom čoveku nađem takav njegov glavni potez, glavni slučaj njegovog
života, i po njemu sam skoro uspevao da saznam s kim imam posla.

Jedino što spasava čoveka od razočarenja, što znači i od očajanja, to je
opet nemanje straha ni pred ljudima ni pred događajima. Napoleon je mislio
da na ovom svetu ima svega dve alternative: zapovedati ili slušati tuđe
zapovesti. Stvarno, treća i ne postoji. Čovek je odista rođen ili da nosi sedlo
ili da nosi mamuze. Vaspitati sebe u hrabrosti, to ne znači vaspitati sebe u
razuzdanosti, a još manje u svireposti. Uostalom, hrabrost i svirepost se čak i
isključuju međusobno. Hrabri ljudi nikad nisu svirepi, a svirepi ljudi nikad
nisu bili heroji.

Jovan Dučić, JUTRA SA LEUTARA

Jovan Dučić – JUTRA SA LEUTARA

Jovan Dučić – JUTRA SA LEUTARA

„Veliki breg Leutar koji se diže iznad mog rodnog Trebinja, kao modro platno između neba i zemlje, nosi ilirsko ili grčko ime po reči elefterija, što znači sloboda. Sa ovog se brega vidi na vedrom danu, preko mora koje je u blizini, obala Italije. Taj veliki vidokrug nije bio bez uticaja na moj zavičaj i njegove ljude.“ („Beleške o sebi“ – Jovan Dučić)

Jovan Dučić – O LJUBOMORI (JUTRA SA LEUTARA)

Jovan Dučić – O MIRNOĆI (JUTRA SA LEUTARA)

Jovan Dučić – O PLESU (JUTRA SA LEUTARA)

Jovan Dučić – O RAZOČARENJU (JUTRA SA LEUTARA)

Jovan Dučić – O ULJUDNOSTI (JUTRA SA LEUTARA)

Jovan Dučić – O PLESU (JUTRA SA LEUTARA)

Jovan Dučić – O PLESU / JUTRA SA LEUTARA

Čovek peva i kad je žalostan, ali igra samo kad je radostan. Nikad čovek ne zaigra u tuzi, kao što, naprotiv, u tuzi zasvira ili zapeva; jer nesreća oduzme telu njegov pokret, a pokretu njegov ritam. Stvarno, ples je ekstaza, vrhunac uzbuđenja, izlaženje iz sebe u prostor, ispoljenje koliko i reč u pesmi, i koliko zvuk u muzici. Sve što je radosno, igra na suncu, i sve igra u ritmu i u harmoniji.

Stoga ljudski ples i treba da liči na pokret kakav postoji u prirodi: na lelujanje žita, na talasanja mora, na titranje vodenog mlaza, na treperenje lišća, na igru krvi.

Svakako, za ples uvek treba rase, zdravlja, temperamenta, snage. Ples je isto toliko proizvod rase koliko i muzika, slika i pesma. Ples, to znači prepuna čaša snage i volje za život. Ima naroda koji znaju igrati i drugih kojine umeju i ne mogu. Među evropskim narodima znaju da plešu samo Španci i Rusi. U Španiji ozbiljno igraju kao što su nekada u Grčkoj ozbiljno
filozofirali. Španski su plesovi jedino igranje koje je rođeno u strasti i u besu krvi. Španska igračica je u stanju da izrazi u svom baletu celu lestvicu ljudskih osećanja i strasti: ljubav, zavist, prohtev, naivnost, ljubomoru, nežnost, blaženstvo, predanost, podanost, osvetu, obest, mržnju, sećanje, bol, nostalgiju, zaborav, apatiju.

Španci igraju dok se drugi narodi samo klate i teturaju. Jedini Crnci bolje igraju od Španaca, a ovo stoga što su Crnci uvek
deca, i umeju da se zaborave kako bi se zatim celi predali pokretu. Oni su i najvećma prirodni, jer su još vrlo bliski prirodi; i daleko od kulture, od koje dolazi sva zbrka i sva zbunjenost. Stvarno, divljaci i poludivljaci su igru i izmislili: igru ratničku, i sveštenu, i ljubavnu. A oni su je izmislili pre pozorišta i pre pantomime, možda i čim je čovek čuo oko sebe muziku vetra i vode za kojom je zatim pošao njegov pokret. Znači, čim je osetio pravo postojanje života i lepotu u životu.

Ples nije za ceo svet, jer je ples ili umetnost ili je nakarada. Trebalo bi da u jednoj dvorani igraju svega nekoliko parova, kao što samo nekoliko najsposobnijih lica igraju jedan pozorišni komad. Jer ritam je bogom dan i urođen kao i sluh, i zato mogu igrati samo oni kojima je ritam već u krvi. Ples je pre svega stvar temperamenta; a po tome kako neko igra, vidi se kakav je njegov temperamenat: sangvinika, kolerika, flegmatika ili melanholika.

Većma poznate karakter jednog čoveka po tome kako igra, nego po tome kako misli i govori. Nije stoga ni čudo što Mađar igra čardaš, Francuz kadril i menuet, Čeh polku, Srbin kolo. Nije čudo ni što su ljudi naročitog duha bili poznati i kao slavni igrači: jedan Epaminonda i jedan Luj XIV. Nije čudo što su izvesne ličnosti igrom htele postizavati svoje ciljeve: lepa Saloma da otruje ljubavlju dušu jednog proroka, i mudri Rišelje da, prerušen u bufona i s praporcima, igra sarabandu kako bi zadobio naklonost kraljice Ane.

Igrom se opiju duhovi većma nego li muzikom, jer je pokret viši i od zvuka, a opojniji i od stihova. Kad su grčki rapsodi bili već zamorili grčki svet neprestanom pesmom o trojanskim herojima, došle su u Atinu, već za vreme Solona, žene iz Frigije i iz Libije da uz dvostruku frulu i citru igraju strasne i zanosne plesove iz svojih krajeva. Grčki kipari su vajali s ushićenjem igračice u lepoti njihovih pokreta, u mekoti draperije, i u izrazima očaranih lica, koja su toliko odvajala od dotadašnjih ikonografskih lica grčkih božanstava.

Sve je igralo u staroj Grčkoj, i ljudi, i bogovi, i šumska i morska bića, i satiri, i sileni, i nimfe i menade. Ksenofon u Banketu opisuje igru na svadbi Bahusa i Arijadne, a kipari vajaju u svojim metopama igračice čak i za nakit grčkih hramova.

Igraju puno i Egipćani, mada su toliko vezivali umetnost za božanstva i za smrt. Nema odista ni kulturnog ni nekulturnog naroda koji nije strasno igrao. Jedini su Kinezi oduvek smatrali ples za sramotu. I hrišćanstvo je ples smatralo grehom.

Pokret je uvek napredovao sa civilizacijom. Tako prvi skulptori nisu znali za lepotu pokreta. Takozvano frontalno kiparstvo zna samo za čoveka ukočenih udova, koji stoji licem u lice s gledaocem. Lepota Fidijasovih figura i jeste najviše u takvoj tek pronađenoj lepoti stavova i pokreta; a ovaj Anaksagorin učenik prožmao je tako kroz pokret i ritam svoju materiju
duhom koji je njegov učitelj, prvi stavio u sredinu i kosmičkog i umetničkog života. Nikad više posle toga nije pokret prestajao da među ljudima predstavlja vrhunac lepote i zračenja. Jedan antički pesnik je govorio da je ples istovremeno i slika društvenih naravi i slika duševnosti jednog vremena.

Odista, pokret je to ostao i do današnjeg dana. Svet se zgranjava našim igrama početkom XX veka zbog njihove raskalašnosti i delimične nezgrapnosti, i po ovom dvojem bi današnji ples odista bio slika svog lošeg vremena. Međutim, ako današnja moderna muzika i ples, pozajmljeni od američkih Crnaca, nemaju melodije, oni zato imaju ritma. Takozvane crnačke „zavetane“ besne su od životnog ritma. Savremeni čovek je već bio presićen lepotama veka koji je prošao. Taj isti čovek ne može više da i dalje sluša sa uživanjem ili bar sa strpljenjem Rosinijevu muziku u Seviljskom berberinu.

Tako niko ne bi mogao danas ni da gleda, a kamoli i da sam igra stari preciozni menuet. Današnji je čovek i inače izišao polulud iz rata, izbezumljen od mašinerije, od krvavih utakmica, od huke granata, a to odista ne ide naporedo sa finom Rosinijevom muzikom, a još manje sa ljupkim menuetom. I nekadašnja romantična devojka bi sad u društvu izgledala ćurka,
a nekadašnji romantični čovek bi danas izgledao magarac. Heroj našeg vremena izgleda cinik i rušilac, i zato takvom čoveku treba muzika što lupa kao što lupa na gvozdenom mostu huka bornih kola i teških baterija.

Slika vremena u kojem živimo, to je onaj Crnac u orkestru koji se kezi na publiku pored bubnja, praveći paralitičarske pokrete i životinjske grimase. Nesumnjivo, on predstavlja sliku vremena koje neće imati kontinuiteta, kao što nije imalo ni istorijske logike, ali je taj Crnac došao među nas kao proizvod jednog bolesnog razdoblja. Ples je, dakle, jedna slika savremenih naravi, kao i svaka druga umetnost čovekova. Ne zaboravimo da sve ipak nije konačno propalo ni u današnjoj degeneraciji plesa: sa crnačkim plesovima i muzikom došli su i nostalgična melodija sa Havaja i sentimentalni tango iz
Argentine, dva možda najlepša i najnežnija ostvarenja koja je ikad dala kombinacija pokreta i zvuka.

U srpskom narodu se najgore igra u oblastima gde su ispevane naše najbolje i nenadmašne epske pesme. Hercegovci i Crnogorci ne igraju bolje na suncu nego Hotentoti na svojoj mesečini. Njihova se igra sastoji od skakanja s jednog mesta na drugo, bacajući se odozdo naviše, sa vrlo malo ritma, a naročito uz vrlo malo melodije. U teškoj prošlosti tuđe tiranije nije odista bilo mesta radosti ni ekspansiji koje inače predstavlja ples u svom istorijskom razvijanju. Uostalom, srpsko „kolo“ je potpuno nenacionalno;

ono se igra i kao „farandola“ u zapadnoj Francuskoj, kao što se pod drugim imenom igra na Madagaskaru. Svakako, kolo nije poniklo u predelima naše epske pesme. Naša epska oblast zna samo za ratničke igre koje su se paralelno razvijale sa tom epskom pesmom, a one se sastoje u poskakivanju i u poklicima. Ratničke igre su uopšte možda sa pobožnim igrama i prvi
početak umetnosti igranja.

Posle ovih dvaju dolazi ljubavna igra, kao menuet, ili tango, ili valcer, a to već znači konačno usavršavanje čovekovog plesa.

Pokret je i jedno krupno nasleđe čovekovo. Demosten je govorio jednom prijatelju da čovek koji ide preterano brzo jeste isto tako nepristojan prema društvu kao čovek koji govori neuljudno. Odista, nama se čini da bi po pokretu kakvog čoveka mogli poznati da li je to lice čitalo Danteovu poeziju, ili grčke filozofe, i da li su njegovi preci bili gospodari ili sluge; jer čovek koji još ni po čemu ne liči na svog oca ili na svoju majku, često na njih potpuno liči po pokretu i držanju tela. Naročito se stoga gospodsko nasleđe u kakvoj porodici vidi po pokretu i stavu fizičkom: plebejac korača drukče nego gospodin, čak i onda kad je umniji od gospodina. Ima ljudi i žena najlepših lica ili najlepšeg stasa, i koji čak inače imaju i prefinjene ukuse u svemu drugom, ali ipak nemaju lepe pokrete tela, ni držanje glave, ni položaj ruku i nogu. Vojska i sport mogu mnogo da isprave urođene mlitavosti i grubosti ljudskog tela, ali zato im oduzimaju i od urođene finoće i lične
izrazitosti.

Čoveka od rase i od fine porodične krvi, skoro većma poznate gledajući ga s leđa nego gledajući ga s lica, kao persijski ćilim. A to je po koraku, mirnoći, ritmičkom gibanju, i po ponositoj liniji od glave do pete. Sve životinje viših rasa, počinjući od arapskog konja do lava, imaju pre svega izvanredne pokrete.

Ima i ljudi čiji je pokret tako pun lepote da mu telu ne možete više naći nikakav nedostatak. Čovek, i dok sedi i dok govori, već samim svojim stavom tela izražava i svoju moć osetljivosti, i svoju misaonost, i svoju duhovitost. Ovo znači i da umni i otmeni ljudi sasvim drukčije sede nego što sede ljudi beznačajni ili ljudi prosti. Kod žene se po samom pokretu može poznati da li ima urođene čednosti, ili je moralno pokvarena, kao [i] da li je gospodstvenog ili je neotmenog duha. Ima finih žena koje nose glavu kao najlepše ptice, kao što ima ljudi koji nose glavu kao vepar.

Ne znam nijednog velikog pesnika ni umetnika koji je puno ludovao za plesom, ali su i čuveni igrači većinom bili lišeni svakog drugog talenta. Kao da je savršen pokret odista sam sebi dovoljan. Bilo je i velikih artista koji čak nisu voleli muziku, kao Igo i Gotje i Heredija; a nije voleo muziku ni Hajne, mada je o njoj pisao. Nije mario za ples ili za muziku ni Gete, koji je čak i sam svirao na klaviru. Je li to stoga što muzika reči ne ide zajedno sa muzikom čistog tona? Međutim, antički narodi su ovakvu ravnodušnost za muziku smatrali čovekovom inferiornošću. Stari su Rimljani smatrali takvu
ravnodušnost i prostaštvom, pošto su za grubog Marijusa govorili kako je takav prostak zato što ne zna ni muziku. Istina, ne treba ovde ni preterivati.

Ima i inferiornih ljudi koji su ipak vrlo muzikalni; a čak i neke životinje igraju na zvuke muzike, ili i same pevaju, puštajući makar i neskladne ali radosne glasove ako odnekud začuju glas kakvog instrumenta. – Najzad, muzika je prilično stvar spola, kao i ples; svi muzikalni ljudi, a naročito žene, spolno su veoma uzbudljivi, a često i perversni; jer muzika potresa nervni sistem i raspaljuje maštu. Tolstoj je ovo pokazao u tragičnom slučaju koji je opisao u jednom malom ali izvanrednom romanu.

Ljudi hladni i bespolni igraju i sviraju uvek dosta rđavo, ili uopšte ne sviraju, a najčešće i ne igraju. Da ples i muzika fizički uzbuđuju čoveka, vidi se po tome što indijske bajadere igraju lascivno i kad igraju religiozne plesove. Međutim, u današnje doba plešu i babe i dedovi u istom javnom lokalu u kojem plešu i njihovi unuci, naročito u Engleskoj i Americi.

Danas se uglavnom pleše najviše iz konvencije, manije, sujete, perversije, ili kurtoazije, većma nego i iz strasti za igranje. Kada bi čovek igrao sa drugim čovekom, a žena sa drugom ženom, više se uopšte ne bi ni igralo, što ipak znači da se u plesu najvećma traži telesno uzbuđenje. Odista, takvo uzbuđenje koje zdrav čovek ima pri igranju držeći u naručju toplo i golišavo telo mlade žene, njen vreo dah po obrazu i po usnama, često kod nekih lica prelazi iz umetnosti u telesnu opsesiju, i u bestijalno nastrojenje.

Sladunjavimenuet je mesto strasti imao graciju; ali današnji fokstroti idu samo za postupnom degradacijom žene. U današnje doba, jedan Don Huan ne mora više da pravi romantične serenade, ni da se bije na dvobojima da bi zadobio jednu lepu ženu, pošto mu je danas dovoljno jedno veče u bezumnoj glazbi i u divljačkom plesu, čak i naočigled sviju, da skoro jurišem zadobije i duh i telo ženino.

Današnja je mladež ovo dobro razumela, a zato će ples udvoje, jednom uobičajen, i ostati za sva dalja vremena. Uostalom, uvek je dovoljno da neki porok postane običajem celog sveta, pa da ga niko više i ne smatra porokom, nego čak da ga najzad smatraju jednim sveštenim društvenim običajem.

Ludilo sujetne žene za plesom prevazilazi sve druge čovekove sujete i sva ostala ludila. Ima žena koje su tom manijom za plesom upropastile ili sebe ili druge. Lukrecija Bordžija je igrom bacila u porok i svoje najbliže srodnike, a dvadesetogodišnja Beatriče Sforca je pala mrtva od preteranog igranja.

Tako je Puškinova žena, ne samo svojom lepotom nego i svojom igrom, bila zadobila svoju tužnu slavu koja je velikog pesnika najzad oterala i u smrt.

Kažu da je i Sokrat voleo da igra; ali ko zna šta je mudrac bio našao u plesu. Možda je našao samo najsavršeniju meru ritma u prirodi, kao što je Gete na golim leđima žene pažljivo brojao slogove svojih heksametara.

Jovan Dučić, JUTRA SA LEUTARA

Jovan Dučić – O LJUBOMORI (JUTRA SA LEUTARA)

Jovan Dučić – O LJUBOMORI / JUTRA SA LEUTARA

Ljubav se sastoji od izuzetnih i protivurečnih duševnih i duhovnih potreba: voleti i biti voljen; osetiti strast i probuditi strast; i najzad, patiti zbog nekog i želeti da i on pati zbog nas. Istina, prava ljubav za drugog isključivala bi svaku ljubav i obzire prema sebi; jer inače ljubav ne bi bila posredi nego sujeta. Da je ljubav jedno isključivo i totalno osećanje, vidi se po tom što čovek često ubija sebe kad nije u stanju da ubije u sebi jednu ljubav odveć tegobnu. Međutim, ima u čoveku jedna sebičnost koja od ljubavi čini jedno osećanje često puta isključivo i cinično: a to je kad zaželi da zbog njega neko pati, makar u svemu drugom želeo tom istom stvorenju najveće blaženstvo na ovom svetu.

Ljubav i tuga su nerazdvojni, a nisu nerazdvojni ljubav i radost. Stoga je bol jedino merilo ljubavi. Ako smo nekoliko puta u životu bili zaljubljeni, a ovakav je slučaj odista sviju ljudi od srca, onda se najduže sećamo ljubavi koja nam je najviše bola nanela. I najveći broj samoubistava događa se iz ljubavi. Ubijaju se ljudi i žene čak i onda kad ni najmanje nisu uvereni u svoju ljubavnu nesreću. Ljubav je toliko delo čovekove mašte, da se čak ljubavne nesreće naročito izmišljaju kako bi čovek zatim mučio i sebe i druge. Mnogi su ljudi izvršili samoubistvo da bi pričinili bola onom koga su voleli, češće nego i zato da bi samom sebi smrću olakšali.

Ljubav je stoga uvek jedno osećanje blagog i prijatnog ludila. Osećanje ljubavi je svakako paradoksalno koliko u fizičkom, toliko i u duhovnom pogledu. Stari pesnik Kalimakos peva kako ljubavnu zakletvu, „apoinimos“, bogovi i ne uzimaju u obzir, „jer ljubavna zakletva uopšte i ne ulazi u uši bogova“. Antički narodi su zaljubljenog čoveka smatrali bolesnikom, a najpre zato što zaljubljen čovek muči ličnost koju voli da bi sebi ugodio ili bar olakšao, uvek misleći da više daje nego što prima.

Ljubavni zločini su odista svakovrsni i sviju obima. Kad je jedna žena priznala knezu od Ferare kako voli njegovog brata zato što ima lepe oči, ovaj je knez naredio da oslepe tog njegovog brata. A kad je docnije slepac donekle prezdravio i progledao, i pokušao da se osveti, brat ga je ovaj put zatvorio u tamnicu na trideset godina. Zamislite i to da se ovo dogodilo u isto doba kad je na dvoru tog kneza od Ferare pisao Taso svoj pobožni epos Osvojenje Jerusalima.

U antičko vreme malo se pominju ubistva iz ljubavi. Ni u srpskim narodnim pesmama ih nema mnogo. Međutim, rimski pesnici pate od ljubomore više nego i od ljubavi. Tibulo je bio tužan kao kakav Sloven, Katul vreo kao Arap, Horacije vedar kao Grk, Ovid žovijalan kao Parizlija, ali su u svojim ljubavima svi ovi pesnici bili ipak ljudi svoga vremena a ne našega, i voleli na svoj način. Tako je melanholični Tibulo voleo i pevao Deliju, jednu javnu ženu, ali i Sulpiciju, oslobođenu robinju, i najzad Neru, baš pravu robinju, i opevao ih kao da su bile kćeri konsula ili senatora. Sve su žene rimskih pesnika išle u isti registar, kao ravne jedna drugoj.

U antičko doba nije bilo ni spomena o ljubavnim utopistima, kao što su bili na primer naši romantičari koji su mešali mesečinu i vino i ženu u isti svoj ljubavni zanos i sentimentalno ludilo. A nije bilo takvih ljubavnih utopista stoga što su,
naročito rimski ljubavnici, ljubili više fizički nego duševno. Sentimentalno bolovanje Vertera se ne daje ni zamisliti izvan Verterovog stoleća.

Sujeta igra u ženskim ljubavima veliku ulogu, a ponekad i glavnu. Najveći broj žena ne ide za čovekom koji se njima samima dopao, nego najpre za čovekom za kojeg se zna da se dopada drugim ženama, naročito njihovim prijateljicama, ili čak njihovim neprijateljicama. Ovaj slučaj je vrlo zanimljiv u pogledu ženskih osećanja: žene vole ljude slavne među ženama, većma nego ljude slavne među drugim ljudima. Žene koje vole ljude slavne među drugim ljudima, sasvim su različne od onih žena koje vole ljude čuvene kao dopadljive ili zavođačke u krugu drugih žena. Čini mi se čak da je vrlo čudna ova zbrka osećanja u jednom istom spolu.

Žena uopšte ima više moć nežnosti i razneženosti, nego pravog srca i dobrote. Mnogi ljudi ovo ne umeju da razlikuju ni do kraja života. Žena je po prirodi zaljubljena samo u lepotu, ali i tu više glavom nego srcem. Ženina zamisao je uvek veća od ostvarljivog, jer je žena u svemu artist pun mašte. Ovo svedoči da njen duh nije ni stvoren za suđenje i merenje mogućnosti,
nego, naprotiv, da njena mašta sprečava čak i njen urođeni instinkt da slobodno u nešto prodre i da nešto jasno razabere. U ženinom životu zbog njenih duhovnih i fizičkih nenormalnosti, uopšte nije ništa predviđeno, ispitano, ni odmereno, čak ni onda kad nam ona izgleda sva lukava i cela sračunata.

U ženinom se životu sve svrši za petnaest dana njene vruće i lude glave. Da žena nema nešto intuicije, ona nikad ne bi pogodila ni vrata na koja izlazi iz svoje kuće. A žena koja zna šta hoće, po karakteru je obično muškobanja, kao što je žena koja uvek zna bar ono što neće, po karakteru uvek dete.

Kad pišemo o ženama, mi obično mislimo samo na mlade žene. A lepota mladosti je baš u tome što o životu nema ideju nego iluziju, i što je snaga krvi uvek u nadmoći nad stvarnošću. Mladost ničemu ne zna pravu cenu: ni ljubavima, ni bogatstvu, ni geniju, ni radu, ni samim svojim mladim godinama. Mladost ženina je još i toliko obesnija nad mladošću čovekovom,
da bi mlada žena sama sebe skrhala i upropastila kada bi išla jedino za svojom sopstvenom glavom. Srećom, nju spasavaju roditelji, škola, strah od lošeg imena, materijalna opasnost. Znači sve ono što mlad čovek lako i sam obiđe, i pored čega celog života živi, sačuvavši i svoje ime, i svoje imanje, i dovršivši svoje školovanje ili zanat, i postigavši i ime i slavu, uvek bez kriza, a često i bez stranputica. Za mladu ženu, naprotiv, naročito posle njenih dvadeset pet godina, svi su putevi klizavi, sve stepenice odveć nagnute, sve nizbrdice vratolomne, svi ljudi zaverenici, sve druge žene neprijateljice i zmije.

Makar izvesne žene i imale dosta vrlina, nikad ih nijedna nema dovoljno. Ženine su pogreške obično malobrojnije nego čovekove, ali obično veće nego čovekove. Žena napravi najviše pogrešaka baš nastojeći da bude nepogrešna i bezgrešna. Kažu da na Malabaru na Madagaskaru žene ne lažu zato što rade sve što hoće, i što žive kako znaju, ne dajući nikom nikakva računa, niti znajući da uopšte treba za što odgovarati u zagrobnom životu. Međutim, kada žene odista ne bi lagale, pola bi njihovog čara otpalo; jer što je u našem duševnom životu najčudnije ali i najčarobnije, to nije ni ljubav koliko ljubavna intriga.

Kada bi se između čoveka i žene sve svršavalo sa da i sa ne, izvesno ne bi bilo više ljubavi na svetu. U ljubavi se treba boriti kao stari Skiti na bojnom polju: bežeći od neprijatelja. I Napoleon, nesrećni ljubavnik, mislio je da je pobedio u ljubavi onaj koji je prvi pobegao. Odista, bežanje je jedini način da čovek razazna u ljubavi da li je još gospodar svoje pameti i svoje snage, otputovavši kud hoće, i oslobodivši se kad mu je volja. Ali onog časa kad čovek zaljubljen oseti da
su mu đonovi postali teži od olova, on je pobeđen. A to je često i dovoljno da ga žena više ne voli; jer žena ne trpi pobeđenog i okreće glavu od svoje pobede. Žena se ne daje, nego se podaje; i uvek hoće da sama ima utisak, čak i izgled, da je oteta i silovana. Kod žene je intriga ljubavi uvek veća nego ljubav.

Čovek će uvek voleti i obožavati ženu, pošto je to u snazi njegovog instinkta tvoračkog. Čovek je od svoga sna uvek gradio i svoju stvarnost.

Žena je uvek najviša inspiratorka čovekova. I čovek uvek traži da nekog obožava. Atinjani su još za Plutarha obožavali na Akropolisu nekakvu boginju, zaštitnicu Atine, za koju Tertulijan kaže da je bila samo jedno parče bezformnog drveta. Međutim, žena je uopšte lišena osećanja obožavanja; ona voli krvlju a ne pameću. Muhamedova žena je prva poverovala da je Muhamed odista prorok, i prva je prešla i na islam kada su s početka samo Jevreji primali taj nauk novog proroka. Ali se ovo dogodilo stoga što je Kadidža bila punih petnaest godina starija nego njen mladi muž – pošto je njoj bilo pedeset i pet godina kada je njemu bilo tek četrdeset, i kada je počeo svoje proročke propovedi.

Ljubav je uopšte jedno stradanje romantičara, znači ljudi vrele mašte više nego velikog srca. I žena je retko ona koja voli čoveka najpre srcem. Čak ona može biti zaljubljena svim drugim (maštom ili spolom) i kada nije zaljubljena srcem. One daju radije sve drugo nego vlast nad samom sobom. Zato su žene vrlo retko zaljubljene i kada su najlakomije na čoveka. Žena uvek voli nekog čoveka više nego njegovu ljubav prema njoj, i zato ženine ljubavi tako često naliče po dobru ili po zlu na čoveka koga vole. Žena uopšte ne bira čoveka prema kakvoj ideji koju tobož ima o ljubavi, a kod mnogih žena često puta čovek i ljubav stoje odvojeno jedno od drugog u njenom životu.

Žene romantične i idejne čine sasvim obratno, pošto idu za svojim fikcijama, ali su one vrlo retke. Sveta Tereza iz Avile je bila vrlo romantična i vrlo zaljubljena, i pisala pesme, i napisala jedan roman, a jednog dana pošla i izvan grada s bratom da bi je uhvatili Arapi i odsekli joj glavu, kao što se to čitalo u romanima onoga doba. Tako su u životu ove svetiteljke, ljubavno i religiozno osećanje bili dva izvora jedne iste reke, i to kroz ceo njen život.

Uostalom, duboka ljubav je jedna mistika kao i vera. I Dante i Petrarka su divinizirali svoje Beatriče i Laure, znači svoje ljubavi. Istina, nijedna ženapisac nije pokušala da slično učini pišući o ljudima koje je volela.

Zanimljivo je da se ljudi razumeju najbolje sa ženama u koje nisu zaljubljeni. O ljubavi sa takvim ženama govorimo uvek ubedljivo i razumno; a i one su same ushićene da najzad čuju reči o takvim krupnim stvarima srca, bez ikakve zadnje pomisli onoga s kim razgovaraju. Žena voli prijateljstvo više nego čovek. Za ženu je jedini odmoran i dobar čovek onaj koji ne
pokušava da je zaluđava i osvaja kad ona ovo ne želi. Nezaljubljen čovek često izgleda bez čara, ali i bez zloće; hladan, ali i human.

Žena i kada je najpametnija, oseća da ima u njoj nešto komičnog za čoveka koji misli. Oseća da ovaj ima za nju nešto sažaljivo i pomalo prezrivo.

Čoveka vređa njena bezmerna fizička slabost; njeno lukavstvo zamenjuje mudrost; njena stalna gluma oduzima čar iznenađenja; a njena se sujeta odveć ističe mesto njene duševnosti. Nesporazum između dva spola je prirodan, i zato večit. Nema žene koja ne pokušava da čoveka obnevidi i zaslepi na jednoj velikoj rpi pitanja. Ona veruje i da je ne bi voleo kad bi uspeo da sve u
njoj dobro pročita. Zbog ovoga je kod žena, i kad su najbolje, intriga ljubavi veća nego ljubav.

Kao i sve drugo što živi izvan čoveka, i u čoveku, ljubav također ima svoje oboljenje. A to je onda ljubomora. Ljubomora je elemenat mržnje u ljubavi, pošto je mržnja uvek proizvod nekog strahovanja. Ne razumevajući ženu, čovek polazi najpre od njenih pogrešaka, pošto se čovek najviše plaši onog što najmanje razume. A pošto ovako ljubomora predstavlja jedno bolesno stanje ljubavi, ljubomora znači ljubav koja je poludela. Čovek u stanju ljubomore pravi loša dela, muči i ubija druge, znači da uopšte dejstvuje sasvim kao umobolnik. Ljubomoran čovek živi u kući sa duhovima i vampirima, u šumi živi sa aždajama, na vodi i kad je mirna živi u olujama. On se u svojoj ljubomori ni na jednom tlu ne oseća drukčije nego bi se osećao
na vulkanu ili zemljotresu. Kad bi ljubomora trajala celog života čovekovog, taj bi život morao trajati vrlo kratko.

Ljubomora, prelazeći u priviđenja, napravi čovečji duh himeričnim, poremećenim, sumnjalom i čovekomrscem. Ljubomoran čovek postaje opakim, i najzad opasnim.

Ako je žena ljubomorna, ona to nije toliko zbog straha da ne izgubi čoveka kojeg voli, pošto veruje da će uvek još nekog voleti, nego je ljubomorna od straha da joj ga ne bude otela neka druga žena. A ovo bi za nju značilo dvostruki gubitak: izgubiti ne samo čoveka kojeg voli nego i svoju sopstvenu cenu kod kakve svoje suparnice. Ženina je sujeta, međutim, često
jača i od njene ljubavi. Iz ovog izlazi da je ženina zavist prema kakvoj drugoj ženi veća i komplikovanija nego i njena ljubav prema čoveku. Čovek koga žena progoni svojom ljubomorom, često i ne sluti da to nije samo zbog njega, nego da je tu posredi, često više nego išta drugo, i suparništvo jedne žene prema drugoj. Puno ženskih ljubavi postoje na ovoj osnovi ili propadaju iz ovih razloga.

Bilo bi prirodno verovati da je čovek koji je ljubomoran prema ženama, sledstveno i zavidljiv prema ljudima, jer bi tako značilo da ljubomora i zavist imaju isti izvor u čovekovoj prirodnoj sebičnosti i gramzivosti. Međutim, naići ćete na ljude ljubomorne prema ženi, a koji, međutim, u odnosima prema ljudima, nemaju ni traga kakve zavisti. Zavide možda još jedino onima koji imaju žene vernije nego što njima izgledaju njihove sopstvene. Prema tome, izgledalo bi da ljubomora i zavist imaju razne izvore. U svakom slučaju, ljubomora je stvar spolnog nereda, a zavist je stvar moralnog nereda.

Ljubomora postoji i gde nema ljubavi. Neko je ljubomoran i pre nego je postao zaljubljenim, a ostao je ljubomoran čak i posle nego što je bio zaljubljen. Znači da je ljubomora jedna forma naše misli i našeg osećanja.

Svakako, ako je ljubomora slična kakvom ogledalu, ona je slična nekom mutnom staklu, konkavnom ili konveksnom, ali svakako staklu koje uvek pokazuje ili nešto uveličano ili nešto umanjeno, ali uvek nešto obezlično, i nikad u pravoj razmeri. Ljubomorni bi ljudi trebali i sami da razumeju da oni žive u moralnoj poremećenosti, pošto, stvarno, ljubomora znači pre mržnju nego ljubav.

Ljubomoran želi nekom licu u koje je zaljubljen zlo i nesreću, čak i onda kad je inače tome istom licu u stanju da rado žrtvuje sve svoje što ima, čak i svoj život. A život možda pre i brže negoli ma išta drugo. Prema tome, ljubomora je odista jedna forma ludila. I to forma ludila najpre stoga što um ljubomornog lica sve vidi bez proporcija, a zakon proporcija jeste glavni zakon misli. Ljubomora ne zavisi ni od toga da li je taj ludak čovek inače po svom duhu talentiran ili čak genijalan, pošto ljubomoran čovek vrši svoja zla ne prema meri pameti, nego prema meri ludila.

Bajron je u svojim ljubomorama bacao žene sa stepenica. Treba praštati pogreške nesrećnicima, ali ne i nevaljalcima, jer nikakva religija ni pravosuđe ne predviđaju milost za nepopravljivog. Ako jedna ljubav nije u svojoj osnovi najpre dobrota a zatim i dobročinstvo, onda ona degeneriše u igru fantazije, u fizičke nerede, u bestijalnu sebičnost, pošto čovek koji u stvarima srca ne ide za tim da nekog usreći, mnogo puta ide zatim da, naprotiv, nekog unesreći. Jer srce, ako nije vođeno razumom i dobrotom, može da isto tako slepo mrzi koliko ume i da slepo voli.

Plemenit čovek meri u svojoj ljubavi koliko on voli drugo lice, a ne koliko je voljen sam. Istina, ovakva pojava, izgleda skoro van ljudske prirode, i skoro božanska, a stoga i vrlo retka. Svakako, ljubomoran čovek obično nije plemenit, pošto sve prebrojava i premerava kod drugog lica pre nego kod samog sebe; i uvek veruje da je sve preplatio, i da je u svemu
prevaren. Uostalom, ljubomorna lica ne vrše samoubistva, nego, naprotiv, ubijaju druge, jer je ljubomora u bitnosti jedno osećanje zločinačko.

Ljubomora bi dolikovala više ženi nego čoveku, jer je ljubomora sitničarska, sebična, nevelikodušna, i čak malodušna. Žene su po samoj svojoj prirodi zavidljive, pošto su u stanju i da odboluju ako druga žena ima bolji nakit, toaletu, uspeh u društvu, makar joj i najmanje zavidile na umnijem čoveku nego što su njihovi. Pošto je tako ljubomora proizvod strasti a ne razuma, strast je stoga jedino merilo sviju stvari u ljubomori. Ako je još posredi i fizička strast žene za jednog čoveka, onda već nije posredi ni ljubomora, nego ludilo, i čak besnilo. Žena u ovakvom slučaju oprašta drugoj ženi i sve blagodeti, i visoke vrline, i retke osobine, čak i bogatstvo, ako nije posredi izvesni čovek. Samo na ovoj tački mrkne njena svest i nastupa
duhovno rasulo.

Međutim, čovek je netrpeljiv i prema svemu što ga lično premaša. Ima ljudi koji nisu surevnjivi samo na nečiju nadmoć nad njima samim, nego su surevnjivi i na svaku veličinu drugog čoveka. Čak i na onu veličinu koja bi bila od najveće koristi za opšte dobro, za otadžbinu, za društvo. Zavist čoveka prema čoveku prevazilazi sve druge poroke ljudskog karaktera. Znao sam čuvenih advokata koji su bili otrovno surevnjivi prema kakvom velikom lekaru ili prema kakvom slavnom oficiru. I znao sam političara koji su zavideli i balerinama ako im se pljeskalo jače i duže nego njima. I znao sam muzičara koji su zavideli atletima.

Ljubomora i zavist, dakle, nisu stoga stvari mišljenja i ocena, nego su podjednako stvari duhovnog poremećaja.

Naročito je čovek prema ženi uvek nepravedan. Ne dozvoljava ni da ona ima mane koje obično imaju svi ljudi, a kamoli da nema vrline ravne najboljim čovekovim vrlinama. Od žene se traži uvek neprikosnovenost i nepogrešivost kakve se inače traže samo od kraljeva. I mudri Hanri IV, kako piše Sili u svojim Uspomenama, želeo je u jednoj jedinoj ženi naći svih sedam vrlina koje je sam smatrao najvećim: lepotu, mudrost, blagost, duhovitost, plodnost, bogatstvo i plemićko poreklo.

Ljubomoran čovek nikad nema sreće u ljubavi; a najčešće se smatra nesrećnim i kad ima najviše uspeha. Grčki mudraci su očevidno smatrali ljubomoru protivnu svakoj mudrosti, a dokaz je što grčka tragedija nemaljubomornih lica kao šekspirska drama. Nekoliko velikih ljubavnika atinskih, koje spominje Plutarh, ne pokazuju nigde ni znaka kakve ljubomore prema ženama koje su voleli, makar što je stara atinska porodica imala svoj ginekijon možda ne puno različan od istočnjačkog harema. Ali je u Grčkoj cenjena uglađenost koliko i sama sadržina; i sve što nije bilo otmenim, nije smatrano ni plemenitim.

Grčki učenik, stojik, rimski car Marko Aurelije, čija je žena Faustina bila razvratnija i od Julije i od Mesaline, nagrađivao je njene ljubavnike kao i ostale građane i svoje prijatelje; a samoj Faustini je podigao hram, i unajmio sveštenike da joj pale tamjan i prinose žrtve. Filozofija antička je ukroćavala ljubomore, i naročito isticala velikodušnost i dobrotu kao plemenite odlike, jedine dostojne čoveka.

Ako se nije puno govorilo o ljubomori, mnogo se u antičko doba pisalo o ljubavi. Tako se zna da su ljubavnici Marko Antonije i Kleopatra postavili njihove dve statue na sam Akropolis. A lepa Bahis iz Samosa odbijala je persijske satrape da bi volela
grčke pesnike. Za učenu Hipatiju se reklo da je trostruko svetiteljka, što bi se danas kazalo da je nosila tri oreola: bila je slavna svojom naukom, zatim svojom lepotom, i najzad svojom vrlinom.

U velikom broju slučajeva ljubomore su razumljive, i sumnje su opravdane. Lepu je ženu teško sačuvati kao što se ružne žene teško otresti. Čak je izvesno da čovek koga njegova žena vara, a on to neverstvo ne oseća, i ne sluti, nije sam potpuno zdrav, pošto mu nedostaje moralno čulo, koje je kod poštenog čoveka osetljivo koliko ujedno i svih pet fizičkih čula našeg
tela. Čovek odista moralno zdrav mora biti odista i moralno osetljiv. Ljudi koji su varani, bilo od žena bilo od ljudi, to su ličnosti moralno atrofirane.

Postoje ličnosti, dakle, moralno glupe, i onda kad su u svemu drugom duhovno potpune. Ovo nedostajanje moralnog čula, moralne osetljivosti, moralnog instinkta, kod izvesnih ljudi, i vrlo čestih, ide i dalje od samog ženinog slučaja. Takav čovek je obično glup i tup također i za sva viša pitanja časti i čistote. Amoralna ličnost je slepa i gluva kao pećinska riba.

U jednom poremećenom odnosu između čoveka i žene, obično oboje nemaju iste poroke, ili bar ne u jedno isto vreme. A ovo ni onda kad su oboje po prirodi podjednako poročni i lažni. Tako, na primer, ako je on po navikama ljubavnik sviju žena, ona obično ne ide za tim istim porokom nego za kakvim drugim; ona je tad možda kartaš. A ako je on kartaš, ona je svađalica, ili raspikuća, ili tuđa ljubavnica. I tako dalje. Istina, najobičniji je slučaj da se žena sveti nevernom čoveku time što i sama postane nevernom.

Svakako je najređi slučaj da u jednom domu prebiva jedno od njih čisto, a drugo nečisto. Svet se međusobno i inače mnogo više zaražuje duhovno nego fizički.

Međutim, žena dobro zna da ni najbolji ljubavnik nije nikad za nju vezan onoliko koliko je za nju vezan njen sopstveni muž, čak i kad je rđav. Ljubavnikove svirepe ljubomore i podle sumnje i otrovne reči su obično uvredljivije nego i muževljeve; jer, pre svega, ljubavnik uvek procenjuje ljubavnicu kao okušanu izdajnicu; ni ta žena nema načina da pred ljubavnikom protestvuje u ime svoje vrline, kao što to može da protestvuje pred svojim mužem. Zatim, postoji, začudo, izvesna solidarnost, čisto muška, između prevarenog čoveka i onog koji ga je prevario. Retko se događa da baš sam ljubavnik ne izvrši najgoru osvetu za ono što je njegova ljubavnica učinila svome mužu.

Zapamtite da uopšte nema na svetu dva lica koja jedno drugo do kraja razumeju. Makar svi sazdani po obličju Božjem, svak je sazdan ipak na svoj način. Svako od nas ima ne samo drukčije lice i stas, nego i drukčiji pokret, drukčiji glas, ali i drukčiju dušu. Zato se ljudi nikad ne razumeju. Ljudi veruju da su se međusobno dobro razumeli samo ako su se međusobno
sporazumeli. Znači, ako su saglasni samo na pojedinim i sporednim pitanjima, koja nemaju često nikakve veze sa njihovom ljudskom bitnošću.

Dokaz što na hiljadu slučajeva nema ni dva ili tri slučaja gde ljudi jedno drugom veruju do kraja, i bez rezerve, i gde često najmanja sumnja ne potrese iz temelja ceo odnos među njima. Niko se, naprotiv, ne razume do kraja, i svet živi bez stvarne veze jedno s drugim. Ovo je jedno žalosno osvedočenje svakog od nas koji smo dugo živeli i puno videli. Stoga bi izgledalo da je samo lakoumnost prema ljudima, i takozvana slepa ljubav prema ženama, jedini uslov da se na zemlji živi bez užasa.

O ljubavi prema ženama danomice se piše i govori već vekovima; a međutim, obrnite se oko sebe da vidite sa koliko se malo ljubavi živi na svetu. Nisu samo kraljevi oni koji se često ne žene iz obzira prema svom srcu, nego prema nekim interesima koji sa srcem nemaju ničeg zajedničkog.

Ovakvi obziri prema svemu drugom osim prema ljubavi postoje u brakovima kad se tiče bar sedamdeset odsto i običnog sveta. Čovek i žena su češće u braku ortaci nego ljubavnici. Kada bi se čak čovek i žena uzimali samo iz ljubavi, njihovi bi brakovi najčešće bili fantastični; a kada bi se i u braku ljubav između njih dvoje održavala više srcem nego običnom navikom, rezignacijom i koristoljubljem, onda bi najviši broj brakova postao himeričnim, bez veze sa stvarnošću života, i najzad očajnim.

Kada bi doboš udario pred prozorima žena, objavljujući da će svaka od njih lično imati za života osiguranu rentu i lepo prebivalište na nekom lepom ostrvu, ili u nekom velikom gradu, pitamo se koliko bi njih ostalo dalje vezanih ljubavlju za svog čoveka, da ga istog časa ne napuste. Ljubavi su najkraćeg veka baš u samom braku. Ne zaboravite zatim da ima na svetu puno ljudi i žena koji nikad nisu o ljubavi ni razmišljali, koliko ni o muzici ili o arhitekturi, ali koji su ipak zato zajedno celog života, ruku pod ruku, često čak i bez ikakvih osobitih kriza, a mnogo puta verujući i u svoju sreću.

Ljubavnici smatraju da ništa ne karakteriše jednu ljubav koliko njen početak, ili još više njen svršetak, ako do njega dođe. Počeci ljubavi su uvek nerešljivi i konfuzni, začeti pod impulsijom spola i mašte, ali su svršeci skoro uvek promišljeni i pripremani. Zato, ako je kraj jedne ljubavi bio bolan i uzvišen, onda su posredi čovek i žena velikih moralnih osobina. Ako li neka ljubav, naprotiv, završi hladnom rečju, i još hladnijim davanjem ruke, ovo znači da je posredi ljubav koja je uvek bila bez sadržine i bez čovečnosti.

Prave ljubavi zalaze kao sunca posle kakvog prazničkog i trijumfalnog dana, zahvatajući celo nebo, i obasjavajući celu zemlju; kao da se ta ljubav tek rađa, a ne da zamire. Brutalni rastanak nije najgori, nego je najgori rastanak nežan i pun promišljenih obzira, jer su to rastanci dvaju ljubavnih račundžija koji neće jedan drugom da poklone ni časak svog sopstvenog nespokojstva. I tako gorku suzu zameni slatka reč. Ovde se nameću čudni primeri naročito među ljubavima izvesnih velikih ljudi prema ženama.

Pesnici, i najveći, koji su pisali o ženama za kojima su ludovali, ostavili su nam poneke svoje prepiske sa tim ženama, prepiske uglavnom dosadne, bespredmetne, nezanimljive, bez stila, bez ubedljivosti. Oni su najčešće u tim svojim pismima nelogični i nerazgovetni. A nerazgovetni zato što se ljubav ne kazuje nego dokazuje, i što je ljubav iznad reči, i nema potrebu od reči.

Koliko se dvoje većma vole, utoliko manje umeju da govore o svojoj ljubavi.

A pesnici su u svojim izražavanjima bili brbljivi i bespredmetni. Gete, Igo, Bajron, i toliki drugi, ostavili su nam samo takva dosadna ljubavna pisma.

Napoleon je pisao Jozefini kaplarskim sentimentalnim jezikom. Ruski car Nikola I je naredio da se posle Puškinove smrti sagori veći deo pesnikove prepiske, kako ne bi ostalo ništa što bi ovog velikog pesnika umanjilo pred potomstvom, nego samo ono što bi ga uzdizalo.

Međutim, žene su, naprotiv, obično veliki majstori u pisanju pisama svojim ljubavnicima. Gospođica de Lespinas ima nekoliko velikih suparnica koje su i same ostavile svoje slavne prepiske na ljubavnom jeziku.

Ima žena koje nisu ničije, i žena koje su svačije, i najzad ima žena koje su po prirodi samo žene jednog jedinog čoveka. Ali ima i žena koje su pre svega majke svoje dece. Zamislite, dakle, koliko ima malo ljudi koji u svojim ljubomorama i ograničenom poznavanju ženskih karaktera umeju razaznati ove različite kategorije ženskih priroda! Pogodite između ovih koja je vaša, a koja vašeg neprijatelja, a koja je sposobna i da bude, u izvesnim slučajevima, i svačijom ženom! Utoliko, dakle, strašnija izgleda ljubomora čovekova ako ona ne pogodi prestupnicu, nego prijateljicu ili nego majku!

Jovan Dučić, JUTRA SA LEUTARA

Jovan Dučić – O MIRNOĆI (JUTRA SA LEUTARA)

Jovan Dučić – O MIRNOĆI / JUTRA SA LEUTARA

Najveći problem čovekov, to je spokojstvo u životu. Spokojstvo je stoga jedino što je on večito tražio, i jedino što nikad nije našao. Sve velike vere i filozofije išle su za tim da čoveku najpre uliju u dušu spokojstvo. Drugim bićima je dovoljno da imaju hranu i prebivanje pa da budu spokojna, i čak radosna, a jedino čovek može postići i sva bogatstva i sve blagodeti pa da ipak ostane nespokojan. Ništa čoveka nije na svetu potpuno zadovoljilo kako bi ga zatim i uspokojilo: vere i filozofije su donele ponekad utehe i ohrabrenja, ali nikad spokojstvo i mirnoću.

Za antičke Grke, mir je čovekov bio moguć u jednom od ova dva principa: u apatiji, a to znači u odsustvu uzbuđenja; ili u ataraksiji, a to znači u odsustvu svake strasti. Uopšte, mirnoća za starinski grčki svet bila je vrhunac ne samo filozofske sebičnosti nego i vrhunac umetničke lepote: mirnoća u lepoti i lepota u mirnoći. Ništa nije bilo lepo što nije pre svega bilo
i mirno. Samo je istinski duboko ono što je apsolutno umireno: duboke vode su mirne, i duboke šume su spokojne, ali ni duboka misao se ne može zamisliti drukčije nego mirnom. Slavni francuski kip Rodenov, nazvan Mislilac, ne bi antičkim Grcima izgledao odista misliocem već zato što je rađen u onakvom stavu gladijatora. Kad čovek misli, njegovo je telo sve labavije i klonulije ukoliko više misli; a čovek duboko zamišljen ima izgled da se sav spiritualizira, i da uopšte prestaje biti materijom. – Čak i veliki bol nije Grcima izgledao dovoljno veliki ako se video na licu paćenika. Aristotel je predlagao jednom vajaru da svog ranjenog heroja Menecija naslika kao da spava, a ne kao da pati od svoje rane. Drugom prilikom su Atinjani vratili sa Akropolisa jedan sličan kip zato što je ranjenik pokazivao na licu telesni bol, koji su stari Grci uvek smatrali ružnim a ne veličanstvenim. Nemir se smatrao čak neprijateljem umetničkog stvaranja. Sve se veliko začelo u spokojstvu i u tišini: grčka arhitektura, grčka skulptura, i grčka filozofija. Spokojstvo, dakle, znači sinonim apsolutne lepote.

I smrt je trebalo sakriti kao kakvu ružnu stvar. Grčki genije nije prestajao da traži sve oblike spokojstva, koje je zatim smatrao božanstvenim. Nije bilo nijednog mudraca koji nije govorio kako spokojstvo i mudrost znače jedno isto. Uzrujanost i srdžbu, naprotiv, smatrali su ludilom. Atinski govornici na Pniksu bili su za vreme govora okrenuti moru, da bi im mirnoća prostora i pučine inspirisala spokojstvo u razmišljanju. I svoje ruke su atinski govornici morali držati ispod toge, kako ne bi pravili pokrete i time uzrujavali i sami sebe. Jedna statua na Salamini pokazivala je nekad i Solona u takvom mirnom stavu. I danas vidimo u Lateranu jedan kip Sofokla, atinskog pesnika, također sa rukom ispod toge, što odista njegovu veličanstvenost samo upotpunjuje.

Srednji vek je govorio da će čovek svoje spokojstvo koje je izgubio još pre svog rođenja, naći opet samo u veri i u molitvi. I hrišćanstvo je bilo religija mirnoće, jer je bilo, u osnovi, religija samoodricanja. Svet je smatran trenutnom obmanom, posle koje će tek doći večni mir i nebesko spokojstvo. Ljudi su tako išli za verom koja odriče život kao unižavajuće iskušenje, a išli su za njom ne zbog njene komplikovane dogme, koju običnom pameću niko nije umeo dovoljno da razume, nego pre svega zbog ideje o spokojstvu kroz čovekovo samovoljno odricanje od svih dobara na ovom svetu. Crkva je učila da treba primati sve udarce sudbine kao zaslužene i Bogom poslane, i da treba okrenuti i drugi obraz ako nas je neprijatelj već po jednom udario.

Opraštati svakom osim sebi, bilo je bitno hrišćansko učenje o tom kako se dobija nebeska milost, što znači kako se postiže spokojstvo na svetu. Svi su filozofi verovali da filozofija daje mir, i da biti mudracem znači biti srećnim, pošto je mudrac jedini koji poznaje veličinu samoodricanja. Čak i Monteskje negde kaže kako gospođa di Šatle nije htela spavati kako bi
naučila filozofiju, a on joj je rekao da, naprotiv, treba naučiti filozofiju da bi naučila spavati. Odista, samo su uzbuđenje i strast dva neprijatelja čovekovog života, jer oni život zagorče i skrate. Zato sva sreća leži u ravnoteži između strasti i apatije.

Imperator Marko Aurelije je savetovao da treba biti u harmoniji sa svemirom, ne znajući da će jednom docnije astronomi odista i računski dokazivati koliko harmonija i svemir znače jedno isto, i da će zakon Njutnov o gravitaciji predstavljati i jednu formu ljudske misli.

Čovek razdražen i ljut jeste stvarno lud i glup; jer strast zaluđuje i zaglupljuje, oduzimajući čoveku moć humanosti i moć spokojnog razmišljanja. Samo čovek miran, izgleda uvek gospodarem i sebe i drugih, dostojanstven i ponosit. Čovek gospodin mora pre svega biti miran. Ima jedna mirnoća gospodina koja je blistavija i od najlepših reči. Ako čovek pun temperamenta donosi često ljudima puno radosti, ipak samo čovek spokojan donosi mira. Francuz može da vas zamori duhovitošću, ali vas nikad Englez ne zamori svojom mirnoćom ni kratkim rečenicama, rečenicama u kojima često nema ničeg osobitog, i to sasvim namerno: da bi one bile podnošljive, zato što bi pre svega bile neuzbudljive. Ljubaznost Engleza i nije nikad u rečima nego u njegovom celom odnosu i držanju, što je kod Francuza ili Talijana, koji su blistavi i izdašni u rečima, često sasvim protivno. Monteskje je pravo rekao da Englez nije nikad dovoljno učtiv, ali da nije nikad neučtiv.

Spokojstvo daje uzvišen izgled i ljudima i stvarima. Kako je izgledala veličanstvena smrt Geteova kada je u momentu u kome je osetio da mu se primiče velika senka smrti, zatražio samo malo više svetlosti. Takva je bila uzvišena i smrt Šilerova. Kada je pesnikova prijateljica, gospođa Volcogen, zapitala ovog pesnika u takvom istom momentu kako se oseća, Šiler je odgovorio: „Sve mirnije.“

Čovek je nespokojan samo kad je u društvu drugog čoveka, naročito kad je u društvu sa više ljudi zajedno, a skoro nikad kad je sam. Miran razgovor je jedino moguć udvoje. Ako u razgovoru učestvuje više njih, onda ne samo da je razgovor obično nespokojan i strastven, nego i neiskren i izveštačen, čak i među ljudima koji su inače među sobom najiskreniji. Svagda u našem životu ima neko treći koji smeta našem spokojstvu, kao što treći smeta u braku. Za miran život treba što manje ljudi i što manje reči.

Stvarno, reči sve iskvare, i izvitopere, i upropaste, i profanišu. Neki ruski pisac je rekao: „Izrečena reč je laž.“ Razmislite, odista, pa ćete se setiti kako ste često bili gotovi da s nekim dođete do sporazuma, ili čak i do prijateljstva, da nisu najednom pale neke reči, i da nije izbilo neko treće lice. Uopšte, sve što se utroje govori, taj govor ne prestaje da stoji u vezi najpre sa onim trećim: da se zadobije njegovo mišljenje, da bude po njegovom ukusu, da bude na strani kojeg od one dvojice koji diskutuju. On je tu da sudi, odmeri presudi. Ovaj Treći, to je Svet; to je Načelo i Pravilo, Razlog i Moral. Zbog njega, verovatno, često razgovor postaje blistavijim, ali i plašljivijim, a stoga i lažnijim. Još ako je ta treća ličnost slučajno neka lepa žena! Ljubav je, po pravilu, jedno osećanje zloće, sujete i egoizma; ljubav je strast, a u strasti je čovek uvek zao, ako nije čak i glup i lud. Prema svemu tome, nepostižno je spokojstvo drukčije osim samo udvoje.

Kada filozof Platon kaže da samo ljubav donosi mirnoću, onda reč ljubav treba ovde razumeti u kosmičkom smislu, jer se reč ljubav u ovom slučaju tiče mirnoće elemenata u svemiru, a ne spokojstva u sujetnom i sebičnom čovekovom duhu. Svakako, čovekova ljubav za ženu jeste najmanje u stanju da dadne mirnoću koju čovek traži za svoje stvaranje. Žena je vatra koja
obasja ali i sagori. Nema perfidnije kombinacije nego što je jedna ljubavna intriga, niti ima razornijih priviđenja nego što su ljubavna strahovanja. Zato su najviši ljudi bili u ljubavima najnesrećniji. Antički ljudi su bili, izvesno, ljubavnici koliko i mi sami, ali sa više mirnoće, pošto su voleli ređe i zato dublje. Danas Amerikanci isključuju podjednako sentimentalnost i senzualnost, i predstavljaju zato najmirnije ljude.

Sve su dubine u prirodi mirne, a tako su isto mirne i sve duboke stvari u čoveku: uverenja, vera, herojstvo. Antička ljubav je bila mirna jer je bila zdrava, a bila je zdrava zato što je uglavnom bila fizička. Jedino je civilizacijom i razmišljanjem čovek komplikovao sva svoja osećanja, pa i ljubav. Spokojstvo antičkih ljubavi vidi se najbolje po pustolovinama njihovih bogova, u kojima nema ničeg preteranog, ni mračnog, ni paćeničkog. Grci su kroz svoju materijalističku religiju, koja je predstavljala harmoniju elemenata, uspela da unese mirnoću čak i u ljubav. Međutim, moderno društvo je u ljubav unelo sujetu, što znači ne princip mira nego princip rasula. Nekad je u ljubav unošena lepota, a zatim vera, dok je danas u ljubav, uglavnom, unesena sujeta, znači jedna strast najteže ukrotljiva od sviju strasti.

Da je ljudstvo rođeno neuravnoteženim i ludim, to se vidi kod čoveka u nagloj srdžbi i u brzom očajanju, a kod žene u fizičkom neotpornom moralu. Naročito su u stanju ludila velike gomile. Zbog ovoga je lakše zavesti i prevariti ceo jedan narod, nego prevariti jednog mudrog čoveka. U zadnje vreme je izbačena reč psihoza, kojom se objašnjavaju sve obesti mase. Čovek se mora odista izdvojiti iz gomile da bi mogao normalno misliti. Gomile poruše spomenike kojima su se i same do juče klanjale, i gradove koje su same – s teškom mukom izgrađivale. Gomila je neverna i apsurdna. Kad su bolovali tirani Klaudije i Kaligula, rimski narod je zbog toga padao u takav bol da je zapretio kako će masakrirati Senat, verujući da je posredi neka
zavera protiv Cezara. Kad se rodio francuski dofen, gomila pariska je provodila dane i noći pod prozorima dvora, kličući Luju XVI, izbezumljena od radosti, makar što će docnije ta ista gomila sa mržnjom ispratiti ovog nesrećnog kralja na giljotinu.

Čovek se toliko menja prema momentima i slučajevima, da nije uvek ni pouzdano pametan, ni postojano glup ili lud. Jedan isti se čovek zbog toga klati iz krajnosti u krajnost, kada to ni sam često ne primećuje. Spomenuti cezar Klaudije je u Galiji zabranjivao prinošenje ljudi na žrtvu bogovima, a u Rimu je sam naređivao da se ubija i gladijator koji se sasvim slučajno okliznuo i pao na areni. Tako se često događa i da nam jučerašnji prijatelj postane sutra najvećim neprijateljem, kao što se događa i obratno. Čovek uvek ide tako većma za svojom nesigurnom prirodom, nego za jednim sigurnim razlogom. Čovek se svaki dan za ponešto kaje što je učinio, što najčešće znači da je čovek u izvesnom momentu bio nesposoban da potpuno savlada urođeno ludilo, i uradi ono što je najmanje želeo da uradi. Svakako, zdravi su samo ljudi koji su bez strasti, a takvih je najređe. Zato ljudi najčešće naprave ono što su najviše izbegavali, i izgovore ono što su najviše želeli da prećute. Stoga ne
hvatajte ljude u pogreškama, praštajte uvrede, i ne pamtite reči. Od stotinu stvari koje čovek uradi, on ih je najviše uradio u ludilu, ili u bunilu, ili bar slučajno, ali svakako najmanje promišljeno.

Često sam govorio sam sebi: „Od onog što sam maločas izrekao, ne bi li bolje bilo da sam prećutao bar polovinu? A od onog što sam sada smislio da kažem, ne bi li bolje bilo da ništa od toga svega uopšte ne kažem, ili čak da izgovorim nešto sasvim protivno?“ Na ovaj način je ovakvo kušanje samog sebe često i mene izvelo na pravi put, pošto čovek ide za strastima, koje su
uvek budne, i navikama, koje su mehanički uvek aktivne, više nego za razumom. – Glavno je u svom životu i svojim rečima pronaći neki tajanstveni konac koji vodi po zamršenim putevima naših strasti i navika; jer čovek pogreši baš u traženju samog pravca, više nego što pogreši i u samim detaljima. Operišite sa kontrastima, i uvek ćete pogoditi put. Glavna je stvar grosso modo, desno ili levo, belo ili crno. Stoga nije ni pitanje zašto je Aleksandar u Persiji ili u Indiji uradio ovu ili onu stvar, nego je glavno da li mu je uopšte trebalo ići u Aziju, mesto da je pokušao ujediniti Evropu, i civilizirati je u blagorodnom grčkom duhu.

Prema tome, pošto čovek ili najčešće uradi ili najčešće kaže sasvim protivno od onog što je sam želeo, znači da je čovek po instinktu lud, i da su većina njegovih sreća ili nesreća slučajne. Zbog ovog ni najdublje religiozni ljudi nisu uspeli da budu dobri koliko su to želeli. Prvi hrišćanski imperatori nisu bili bolji od paganskih. Konstantin nije bio bolji nego Titus, ni Teodosije bolji nego Marko Aurelije. Naprotiv. A da je čovek veliki deo života u stanju ludila, dokazuje i to što nema čovekove zloće koja nije pomešana sa dobrotom, niti ima čovekove dobrote u kojoj nema i zloće. Religija jedina
umerava čovekovo ludilo; jer i zlo i dobro su bili u prirodi pre nego što su bili u religiji.

Makar što je čovek uvek čeznuo za spokojstvom koliko i za svetlošću i vazduhom, ipak je on sam radio najviše protiv njega. Sve čovekove mane idu za tim da čoveka obespokoje, a najviše njegov neobuzdani jezik. Odavno je rečeno da iskrenost ne znači reći sve što čovek misli, nego ne reći nikad ono što ne misli; a čak su najopasniji ljudi koji kažu sve što im je na srcu i na pameti – što na umu to na drumu. Jer oni ne govore istinu ili zabludu zato što su iskreni, nego zato što su slabi, i što ne vladaju sobom. Mnogi ludi ne smeju da sa svojom istinom ostanu nasamo, kao što dete ne sme da ostane u praznoj sobi. Ima često i više plemenitosti da neke istine prećutimo, nego da ih otvoreno kažemo; a mnoge vam istine ludi kažu ne iz dobrote da bi vam koristili nego iz cinizma da bi vas unizili.

Uljudnost je jedan način da se izbegnu potresi i nespokojstva. Trebalo je mnogo vekova dok su ljudi izmislili reč uljudnost. Istina, uglađenost izgleda prostim ljudima hipokrizija, a verovatno da često ima tu i dosta tačnog, pošto čovek mora pokazivati da mnoge stvari ne vidi da bi preko njih prešao. Izvesno, u uglađenosti ima puno i umetnosti, što znači puno finoće i dobrote.

Zato je čovekoljubivi karakter uljudnosti bio cenjen kroz sva vremena. Najkulturniji narodi su uvek bili i najuljudniji. Učtivost Kineza i Persijanaca bila je njihova najviša rasna odlika, a oni su sami stavljali uljudnost i iznad dobrote. U Veneciji XVII veka, kad su anonimna pisma bila dovoljna da nekog opreme u smrt, neprestano su bila u dejstvu dva poznata „Društva za uljudnost“. Samo u društvu učtivog čoveka može čovek naći spokojstvo.

Narod bez osećanja uljudnosti, a takvih ima i među najvećim, to nije narod nego gomila. Znači da se po uljudnosti najbolje razlikuje društvo od rulje. Samo je gospodin u stanju da vam kaže pohvale u lice, a samo prostak misli da je sebe obezoružao ako je o drugome kazao prijatnu reč. Gospodin je navikao da lako dadne slatku reč, kao što lako ispusti zlatnu paru, a fukara
sve plaća u marijašima, i uvek misli da je sve preplatio.

(1934)

Jovan Dučić, JUTRA SA LEUTARA

Jovan Dučić

Jovan Dučić (1874 — 1943) –  Biografija, Citati, Pesme, Knjige…

Biografija

JUTRA SA LEUTARA

O ljubavi (citati)

Ivo Andrić je u svojoj knjizi pripovedaka koju je poklonio Jovanu Dučiću napisao posvetu sledeće sadržine:

„Dragi gospodine Dučiću, neka Vam ova moja crvena knjiga kaže ovo: Vaše delo je postalo svojina jednog naroda. Vašim imenom se zaklinju pokoljenja. Ali, kada bi nešto bilo mogućno da jednom bude zaboravljeno Vaše ime i izgubljeno Vaše delo, čvrsto verujem da bi mladići i devojke tih dalekih naraštaja htijući da izraze ono što je najlepše u njima od bola i ljubavi progovorili jezikom Vaše poezije, našli iste, Vaše, reči i usklike. To je sudbina velikih pesnika.

Oduvek sam hteo da Vam kažem ovo:

Vaš iskreni poštovalac Ivo Andrić“

PESME:

Ave Serbia

BOR

Ćutanje

Čekanje

Dubrovačko vino

Duša

Himna pobednika

Izmirenje

Jesenja pesma

Krila

Leto

Ljubav

MIRNA PESMA

Moja ljubav

Najtužnija pesma

Oči

Pesma tišine

Pesma ženi

Podne

Poezija

Ponoć

Rastanak

Refren (Snevaj…)

Rimski sonet

SONATA

Suncokreti

Susret

Zalazak sunca

ZVEZDE

ŽENA