Kutak za Bistrooke

Mihail Afanasijevič Bulgakov – MAJSTOR I MARGARITA (citati)

Mihail Bulgakov je roman MAJSTOR I MARGARITA (Naslov originala: Михаил Афанасьевич Булгаков МАСТЕР И МАРГАРИТА) pisao 11 godina. Smatra se jednim od najboljih romana XX veka. Delo predstavlja roman paradigme, jer je izgrađen od više slojeva. Može se tumačiti kao psihološki, sociološki, fantastični, satirični i ljubavni roman, ali i roman-parabola.

ODLOMCI IZ ROMANA

… pa ko si ti, na kraju?
– Ja sam deo one sile,
što večito zlo želi
a večito vrši dobročinstva.

Gete, Faust

Da, čovek jeste smrtan, ali to je još najmanje od svih zala. Gadno je to što je on ponekad iznenada smrtan, u tome je, eto, stvar: i što uopšte nije u stanju ni da kaže šta će večeras raditi.

– U našoj zemlјi ateizam nikoga ne čudi – diplomatski učtivo reče Berlioz. – Većina našeg stanovništva je potpuno svesno i već poodavno prestala da veruje u bajke o bogu.

– Da – malo se začudivši obaveštenosti prokuratorovoj, nastavi Ješua – interesovao se za moje mišlјenje o državnoj vlasti. Nјega je to pitanje jako interesovalo.
– I šta si mu rekao? – upita Pilat. – Ili ćeš mi odgovoriti da si zaboravio šta si mu rekao? – u tonu Pilatovog glasa već se osećalo beznađe.
– Rekao sam mu između ostalog – ispriča uhapšenik – da svaka vlast predstavlјa nasilјe nad lјudima i da će nastati doba kada neće biti niti vlasti cezara niti bilo kakve druge vlasti. Čovek će preći u carstvo istine i pravičnosti, gde uopšte neće biti potrebna nikakva vlast.

– Fotelјu – tihim glasom naredi Voland i istog časa se, sam bog zna kako i odakle, na sceni pojavi fotelјa u koju sede mag. – Reci mi, lјubezni moj Fagote – obrati se Voland kariranom lakrdijašu, koji je očigledno imao i drugo ime, a ne samo »Korovjov« – šta misliš, rekao bih da se stanovništvo Moskve dosta izmenilo?

– Šta da se radi – zamišlјeno odgovori ovaj – lјudi kao lјudi… Vole novac, ali uvek je to tako bilo… Čovečanstvo voli novac, ma od čega da je načinjen, od kože, papira, bronze ili zlata. Lakomisleni su… Pa šta onda… i milosrđe ponekad zatreperi u njihovim srcima… obični lјudi… i, sve u svemu, liče na one pređašnje… stambeno pitanje ih je samo pokvarilo…

– Verujem! – uzviknu konačno glumac i ugasi svoj pogled – verujem! Ove oči ne lažu. Jer, koliko sam vam puta samo govorio da je osnovna vaša greška u tome što potcenjujete značenje lјudskih očiju. Shvatite, jezik može da sakrije istinu, a oči nikada! Postavlјaju vam iznenadno pitanje, vi čak i ne zadrhtite, u jednom trenu uspevate da se savladate i znate šta je potrebno reći da biste sakrili istinu, veoma ubedlјivo govorite, nijedna bora se na vašem licu neće pomaći, ali, na žalost, uznemirena pitanjem, istina sa dna vaše duše za tren skače u oči i: sve je gotovo. Ona je zapažena, a vi ste uhvaćeni!

– Nesrećni poeto! Ali vi ste, dragoviću moj, sami krivi za sve. Niste smeli da se ponašate sa njim tako slobodno, pa čak i drsko. Zato ste i platili. Trebalo bi još da kažete i hvala što ste tako jeftino prošli.
– Pa ko je on, konačno? – uzbuđeno mlatarajući pesnicama, upita Ivan.
Gost se zagleda u Ivana i odgovori mu pitanjem:– Mi smo ovde svi lјudi nepouzdani… Jeste li sigurni da vam neće biti potrebni nikakvi lekari, injekcije i ostale gužve?
– Ne, ne! – uzviknu Ivan. – Recite mi, ko je on?
– Pa dobro – odgovori gost i jasno i razgovetno deleći reči na slogove, reče:
– Juče ste, kraj Patrijaršijskih ribnjaka, sreli Satanu.

– Nosila je u rukama odvratno, žuto cveće koje je uznemiravalo. Đavo će ga znati kako se to cveće zove, ali se ono zbog nečega prvo pojavlјuje u Moskvi. I to se cveće jasno isticalo na njenom crnom prolećnom kaputu. Nosila je žuto cveće! Zlokobna boja. Skrenula je sa Tverske u uličicu i tada se obrnula. Tversku sigurno znate? Tverskom su se kretale hilјade lјudi, ali vam jamčim da je ona videla samo mene, pogledala me je, ne bih mogao da kažem da me je pogledala uznemireno, pre bi se moglo reći nekako bolećivo. I osvojila me je ne toliko njena lepota, koliko neobična, neviđena dotad usamlјenost u njenim očima!
– Povinujući se tom žutom znaku, i ja skrenuh u istu uličicu i krenuh za njom. Išli smo po krivudavoj, dosadnoj uličici ćutke, ja jednom, a ona drugom stranom. I zamislite samo, u uličici nije bilo ni žive duše. Mučio sam se, jer mi se činilo da moram da porazgovaram sa njom, a plašio sam se da neću izgovoriti ni jednu jedinu reč, da će ona otići i da je više nikada neću videti.
– I, zamislite samo, ona iznenada progovori:
“Da li vam se dopada moje cveće?”
– Jasno se sećam kako je zazvučao njen glas, nekako dubok, ali neujednačen i ma koliko to bilo glupo, učinilo mi se da je eho odjeknuo u uličici i da se odbio od žutog, prlјavog zida. Brzo sam prešao na njenu stranu i, prilazeći joj, odgovorio:”Ne.”
– Pogledala me je začuđeno, a ja sam najednom, i to potpuno neočekivano shvatio da sam celog života voleo upravo tu ženu! Kako vam se to dopada, šta velite? Reći ćete, razume se, da sam lud?
– Ništa ja ne kažem – uzviknu Ivan i dodade: – Molim vas, nastavite!
I gost nastavi:– Da, začuđeno me je pogledala, a onda me je upitala:”Ne volite cveće?”
– U njenom glasu, kako mi se učinilo, bilo je nečeg neprijatelјskog. Išao sam pored nje, trudeći se da idem ukorak s njom i na svoje najveće čuđenje nisam bio zbunjen.
“Ne, cveće volim, ali ne ovo”, rekoh.
“A koje volite?”
“Volim ruže.”
– Tada sam požalio što sam to rekao, jer se ona osmehnu sa izrazom krivca, i baci svoje cveće pored trotoara na kolovoz. Zbunivši se malo, ipak ga digoh i pružih joj ga, ali je ona, osmehnuvši se, odgurnula cveće i ja ga poneh u ruci.
– Tako smo izvesno vreme išli ćutke, sve dok mi nije istrgla cveće iz ruke i bacila ga na ulicu, posle čega je svoju ruku u crnoj rukavici provukla pod moju i mi krenusmo jedno kraj drugog.
– Dalјe – reče Ivan – i ne propuštajte, molim vas, ništa!
– Dalјe? – ponovi gost. – Pa šta, dalјe biste mogli da pogodite i sami.
– Najednom obrisa neočekivanu suzu desnim rukavom i nastavi:
– Ljubav se pojavila pred nama kao što ispod zemlјe iskače ubojica u uličici i oborila nas oboje.
– Tako ubija munja, tako ubija bodež!
– Ona je, uostalom, tvrdila kasnije da to nije tačno, da smo se mi voleli odavno i ne poznajući se još…

To su činjenice. A činjenice su najtvrdoglavije stvari na svetu.

Čitaoče, za mnom! Ko ti je rekao da na svetu ne postoji prava, verna, večita lјubav? Neka takvome lažlјivcu odseku njegov pogani jezik! Za mnom, čitaoče moj, i samo za mnom, a ja ću ti pokazati takvu lјubav!

Margarita približi usne majstorovom uhu i prošapta:– Kunem se tvojim životom, kunem ti se sinom zvezdočaca koga si otkrio, da će sve biti u najbolјem redu!
– Dobro, dobro – odgovori majstor i dodade nasmejavši se: – Razume se, kada lјudi izgube sve, kao što je to slučaj sa tobom i samnom, oni traže spas kod natprirodnih sila. Pa dobro, pristajem da je tamo tražim.

– Recite, a zašto vas Margarita naziva majstorom? – upita Voland.
Ovaj se osmehnu i reče:
– To je slabost koja joj se može oprostiti. I suviše je visoko cenila roman koji sam napisao.
– A o čemu je taj roman?
– O Pontiju Pilatu.
Tada ponovo počeše da skakuću i poležu plamičci sveća, poče da zvecka posuđe na stolu, Voland poče grohotom da se smeje, ali nikoga nije ni preplašio niti začudio tim smehom. Behemot zbog nečega poče da aplaudira.
– O čemu, o čemu to? O kome? – progovori Voland, konačno prestavši da se smeje. – Sada? Pa to je uistinu potresno! I niste mogli da pronađete drugu temu? Dajte mi da ga pogledam – Voland ispruži ruku dlanom okrenutu nagore.
– Na žalost, to ne mogu da učinim – odgovori majstor – jer sam ga spalio u peći.
– Izvinite, ali u to ne verujem – odgovori Voland – jer to se ne dešava. Rukopisi ne gore. – Okrenu se prema Behemotu i reče: – Hajde,Behemote, daj roman ovamo.
Mačak istoga časa skoči sa stolice i svi videše da je sedeo na debelom svežnju rukopisa. Gornji primerak mačak, poklonivši se, predade Volandu.

– Vaš roman je pročitan – progovori Voland, okrenuvši se majstoru – i rečeno je samo jedno, da on, na žalost, nije dovršen. Hteo sam da vam pokažem vašeg junaka. Skoro pune dve hilјade godina on sedi na ovome mestu i spava, ali kada nastupi pun mesec, kao što vidite, on tada pati od nesanice. Ona muči ne samo njega, već i njegovog vernog čuvara, psa. Ako je tačno da je kukavičluk najstrašniji porok, onda pas za njega nije kriv. Jedino čega se hrabri pas bojao, to je nepogoda. Pa šta, onaj ko voli treba da podeli sudbinu onoga koga voli.

– Dostojevski je umro – reče građanka, ali nekako ne baš i previše sigurnim glasom.
– Protestujem! – uzviknu Behemot. – Dostojevski je besmrtan!

1929 – 1940.

Mihail Bulgakov

Prevod: Milan Čolić

Iz knjige: Mihail Bulgakov – Majstor i Margarita, Izdavač: DEČJE NOVINE, Gornji Milanovac, 1988.

Foto kolaž: Bistrooki – www.balasevic.in.rs
Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. :)

back to top