Ознака: romani

Borisav Bora Stanković

Borisav Bora Stanković je rođen 1875. godine u Vranju. Po okončanju studija prava imao je činovničku karijeru koja nije odgovarala njegovoj prirodi, pa se okreće pisanju. Silinom svog temperamenta pisao je prozu i drame i svojim delom predstavlja u našoj književnosti prelaz iz realizma u modernu literaturu.

„Moja koncepcija umetnosti je takođe prosta: jedna umetnost ako ne pokrene plemenitija osećanja u vama, nije umetnost. Drugo, treba da čini da zavolite svoga bližnjeg.“ (Borisav Bora Stanković)

Njegovo delo okrenuto je rodnom Vranju i prošlosti, a najviše ga je zaokupljao unutrašnji život čoveka i onaj tragični sukob ličnosti sa sredinom i sa samim sobom. Njegovo književno delo odavno je prešlo granice naše zemlje, prevođen je na ruski, bugarski, francuski, mađarski, nemački, italijanski, japanski…

Borisav Bora Stanković – KOŠTANA

Borisav Bora Stanković – NEČISTA KRV

Borisav Bora Stanković – PRIPOVETKE

„A bilo je jedno vreme kada su pisci polazili u stvaranju od jedne lektire: pročitaju Turgenjeva, dopadne im se ono njegovo pisanje, oni njegovi karakteri, pa onda traže oko sebe, po svojoj okolini nešto slično. To je bilo jedno vreme u modi. Sada imate drugu modu, sa ovim najmlađim. Sve je to gubljenje vremena. Biti po modi to olakšava put, ali se gubi u tome svoje ja, gubi se ono što je najznačajnije u čoveku: njegova ličnost.“ (Borisav Stanković, 1926. u razgovoru sa Branimirom Ćosićem)

„Bora je pribegavao, vazda, životu, i kad bi našao nešto neodoljivo-konkretno, činilo mu se da je tu najdublji odgovor, pa i jedini mogući. Mrzeo je Bora spas, prezirao. Mrzeo je Bora svakoga koji bi čuvstvu da sagleda međe, krajeve, sinore. Čuvstva treba da su – bezgranična. Sva. Ma kako izgledala mala, sićušna. Ona samo tako izgledaju. Treba im dati: prostora, vremena, područja. I prošlosti i budućnosti! (…) On je snevao o nekoj književnosti, da je tako nazovem, retkih i dragocenih smola: ogromni hrast čovekov, sa dubokim razraslim korenjem u dubinama zemlje, sa krošnjama veličanstvenim, a ozleđen je negde, i tu ozledu pokriva i brani danonoćno melemnom smolom, krvlju svojom. Ta se smola toči sve kap po kap, i dolazi iz čitavog bića, iz najosetljivijeg praživca.“ (Stanislav Vinaver)

 

Fjodor Mihajlovič Dostojevski – MLADIĆ (MOMČE) odlomci

MLADIĆ (u nekim prevodima i MOMČE) (rus. Подрóсток) je roman Fjodora M. Dostojevskog, koji je počeo da piše početkom 1874. godine, a završio ga je u jesen 1875. godine. Roman je objavljen te iste godine u časopisu „Otadžbinski zapisi“.

Odlomci iz romana:

Ne mogavši da se savladam, sedoh da napišem ovu istoriju mojih prvih koraka u životu, iako sam mogao proći i bez toga… Jedno znam pouzdano: nikad neću sesti da pišem svoju autobiografiju, pa makar živeo i do sto godina. Mora čovek biti baš bedno u sebe zaljubljen, pa da bez stida piše sâm o sebi.

~
Istina, u žene se ništa ne razumem, a i neću da razumem, jer sam se zarekao da celoga života neću za njih da znam. Ali ipak znam pouzdano da ima žena koje mogu da zavedu svojom lepotom ili čime bilo, na jedan pogled; a druge žene potrebno je pola godine proučavati pre nego što se sazna šta ima u njima: i da čovek prouči takvu ženu i da se u nju zaljubi malo je da je samo vidi i malo je da bude samo gotov na sve, nego je potrebno, povrh svega, da ima i nekog talenta.

U to sam uveren mada ništa ne znam, i ako nije tako, onda bi trebalo sve žene svesti na stepen prostih domaćih životinja, i samo ih u tom obliku držati kod sebe; može biti da bi to vrlo mnogi rado hteli.

~
Jedan vrlo uman čovek rekao je, između ostaloga, da ništa nije teže nego odgovoriti na pitanje: „Zašto je neophodno potrebno biti plemenit?“ Vidite, ima tri vrste podlaca na svetu: prvo, naivni podlaci, to jest, oni koji su uvereni da je njihova podlost najveća plemenitost; zatim, podlaci koji se stide svoje sopstvene podlosti, ali ipak je ne napuštaju; i najzad, prosto podlaci, čistokrvni podlaci.

~
— Dragi prijatelju, — voleti ljude takve kakvi su, to je nemoguće. A ipak moraš. I zato, kad im činiš dobro, stegni srce, zapuši nos i zatvori oči (ovo poslednje je neophodno). Podnosi zlo od njih, ne ljuti se na njih ako možeš, „seti se da si i ti čovek“. Naravno, moraš s njima biti strog, ako ti je dato da budeš iole pametniji od osrednjeg. Ljudi su po prirodi svojoj niski, i spremni su da vole iz straha; ne daj se takvoj ljubavi, i ne prestani da prezireš. Negde u Koranu naređuje Alah proroku da na „nepokorne“ gleda kao na miševe, da im čini dobro i da prođe mimo. Ovo je malo gordo, ali tačno. Budi u stanju da ljude prezireš čak i tada kad su dobri, jer tad su najčešće i rđavi. O, dragi moj, to sam ti rekao sudeći po sebi! Ko iole nije glup, taj ne može da živi a da sebe ne prezire, bio čestit ili ne, — svejedno. Ljubiti bližnjega svoga, a ne prezirati ga, — to nije moguće. Po mom mišljenju, čovek je rođen sa fizičkom nemogućnošću da voli svoga bližnjega. Tu mora biti da ima neka greška u rečima još od početka, i „ljubav prema ĉoveĉanstvu“ treba shvatiti jedino kao ljubav prema onome čovečanstvu koje si sam stvorio u svojoj duši — (drugim reĉima, sebe si sam stvorio, te i ljubav prema sebi samom), — i koga, prema tome, nikada neće ni biti u stvari.
— Nikada neće ni biti?
— Dragi prijatelju, slažem se da bi to bilo malo glupo, ali to nije moja krivica; a pošto me pri stvaranju sveta nisu pitali za savet, to i ja za sebe zadržavam pravo da u tom pogledu imam svoje mišljenje.

~
— Znaš li ti, dragi mladiću, — poče on opet kao da produžuje pređašnji govor: — znaš li ti koja je granica sećanja na čoveka na ovom svetu? Granica ljudskoga sećanja postavljena je na sto godina. Sto godina posle smrti, čoveka još mogu da pamte njegova deca ili njegovi unuci koji su mu videli lice, a posle toga, ako se i može da produži sećanje na njega, to je samo usmeno, misleno, jer su otišli svi koji su mu videli živ lik. I zarašće mu grob travom, oblupiće se na njemu beli nadgrobni kamen, i zaboraviće ga svi ljudi, i samo njegovo potomstvo, zaboraviće mu docnije i ime, jer samo malo ljudi ostaje u uspomeni ljudskoj — ali i ne mari! Makar me i zaboravili, mili moji, ali ja ću vas voleti i iz groba. Čuću, deco, vaše vesele glasove, čuću korake vaše na grobovima vaših očeva o zadušnicama; živite još na sunašcu i radujte se, a ja ću se za vas pomoliti Bogu, u snu ću vam dolaziti… svejedno — i posle smrti traje ljubav!…

~
Dragi moj — poče on opet zamišljeno i s osmehom — ja smatram da je bitka gotova i da se borba svršila. Пosle psovki, bacanja blatom i ismevanja, nastalo je zatišje, i ljudi su ostali sami, kao što su i želeli: velika ranija ideja ih je napustila; veliki izvor snage, koji ih je hranio i grejao, nestajao je kao ono sunce na slici Kloda Lorena, samo što je ovde već počinjao poslednji dan čovečanstva. Tada odjednom ljudi uvideše da su ostali potpuno sâmi, i odjednom osetiše da su velika siročad. Dragi moj mali, ja nikad nisam mogao da zamislim ljude da su neblagodarni i glupi. Uveren sam da će ljudi, kad osete da su ostali siročad, početi da se međusobno približuju jedni drugima tešnje i s većom ljubavi; uhvatiće se za ruke, uviđajući da su sad jedan drugome sve! Iščezla bi velika ideja besmrtnosti, i nastupila potreba da se čime zameni; ceo onaj veliki suvišak ljubavi prema Onome koji je bio Besmrtnost, okrenuće se kod svih ljudi prema prirodi, svetu, ljudima, svakom živom stvoru. Zavoleće zemlju i život neiskazano, ukoliko više budu postepeno bili svesni svoje prolaznosti i konačnosti; voleće nekom naročitom, ne pređašnjom ljubavlju. U prirodi će otkriti pojave i tajne kakve pre nisu ni slutili, jer su sad uzeli da posmatraju prirodu drugim očima, pogledom ljubavnika na ljubljenu ženu. Kad se probude, potrčaće da se međusobno izljube, pošto će biti svesni da su dani njihovi kratki, i da im taj život na zemlji jedino ostaje. Radiće jedan za drugoga, i svak će svoje deliti s drugim, i tim samim će biti srećan. Svako dete će znati da su mu svi na zemlji kao i otac i majka. „Neka sutra bude moj poslednji dan, misliće ljudi posmatrajući zalazak sunca — ne mari, ne mari što ću ja umreti, kad ostaju svi ostali, a posle njih njihova deca‘\ — I ta misao: da će ostati ostali, koji će se svi međusobno voleti, i drhtati jedan nad drugim, zamisao o viđenju posle smrti. O, požuriće oni da vole, da bi utolili veliku tugu u svome srcu. Biće gordi i drski za sebe, ali krotki jedan prema drugom; svak će drhtati za život i za sreću svačiju. Biće nežni jedan prema drugom, i neće se zbog toga stideti, kao sad, i milovaće se kao deca. Pri susretu će se gledati dubokim i mislenim pogledom, i u njihovim pogledima biće ljubav i tuga… — Dragi moj — prekide on sam sebe s osmehom — sve je to samo fantazija, neverovatna fantazija; ali mi je ipak dolazila pred oči vrlo često, zato što bez nje u svome životu nisam mogao da budem, i nisam mogao da o njoj ne mislim. Ne govorim o svojoj veri: moja vera je velika, ja sam deist, filosofski deist, kao i cela naša hiljada što je, po mom mišljenju, ali… interesantno je da sam svoju sliku završavao uvek sa viđenjem, kao u Hajneovom „Hristu na Baltičkom moru‘! Ne mogu da ga obiđem, ne mogu da ga, na kraju, ne zamislim usred ljudi koji su ostali siročad. On im dolazi, pruža im ruke i govori: „Kako ste mogli da me zaboravite?“ I tad bi im svima padala koprena s očiju, i odjeknula bi zanosna himna novog i poslednjeg uskrsnuća…

~

— Dragi prijatelju, obraćam ti pažnju na ovu ĉudnu stvar: svaki Francuz može služiti ne samo svojoj Francuskoj, nego i celom čovečanstvu, ali pod jednim uslovom: da ostane što više Francuz; isto tako i Englez i Nemac. Jedino je Rus, i to još u naše vreme, dakle još mnogo pre no što se bude sveo opšti račun — već stekao sposobnost da bude u najvećoj meri Rus baš tada kad je u najvećoj meri Evropljanin. U tome i jeste bitna nacionalna razlika između nas i svih ostalih, i u tom pogledu smo mi nešto potpuno zasebno. U Francuskoj sam Francuz, sa Nemcem sam Nemac, sa antičkim Grkom sam Grk, i, tim samim, u najvećoj meri Rus. Tim samim sam pravi Rus, i u najvećoj meri služim Rusiji, zato što nosim njenu glavnu misao, ja sam pionir te misli. Ja sam tada emigrirao, ali da li sam time napustio Rusiju? Nisam, ne, samo sam produžio da joj služim. Mada nisam ništa radio u Evropi, mada sam otputovao samo da se skitam (i znao sam da idem samo da se skitam) dovoljno je bilo što sam putovao sa svojom mišlju i sa svojom svešću. Nosio sam sobom rusku tugu. O, nije mene tada uplašila samo prolivena krv, ni Tiljerije, nego sve što će morati posle toga da dođe… Imaju ti narodi još dugo da vode međusobnu borbu, zato što su još odveć Nemci i odveć Francuzi, i što još nisu završili svoj zadatak u tim ulogama. I dotle me je žao te pogibje. Rusu je Evropa isto toliko mila kao i Rusija: svaki mu je kamen u njoj mio i drag. I Evropa nam je bila otadžbina isto tako kao i Rusija, još i više! Ne može se Rusija više voleti nego što je volim ja, ali nikad nisam sebi prebacivao što su mi Mleci, Rim, Pariz, riznice njihove nauke i umetnosti milije nego Rusija. Da, Rusima je milo to staro tuđe kamenje, ta čuda staroga Božjega sveta, ti komadi svetih čudesa; čak je njima to milije nego samim Evropljanima! Evropljani sad imaju druge misli i druge osećaje, i to staro kamenje je za njih izgubilo vrednost… Tamo se konservativci bore samo za svoj opstanak; a i petrolejci se otimaju samo za pravo na zalogaj. Jedino Rusija živi ne za sebe, nego za misli; i, priznaćeš, dragi prijatelju, da je važna stvar što Rusija živi evo već gotovo jedan vek, ne za sebe, nego samo za Evropu! A oni ostali? O, njima je suđeno da pretrpe strašne muke pre nego što stignu u Carstvo Božje.

~
A to, da čovek bezuslovno usreći makar jedno biće za svoga života, i to ne samo praktički, nego stvarno, ja bih naredio da to bude dužnost svakog inteligentnog ĉoveka; baš kao što bih uneo u zakon da se natera svaki seljak da zasadi bar jedno drvo u svom životu, s obzirom na opustošene šume u Rusiji; uostalom, jedno drvo bi bilo malo; moglo bi se narediti: svake godine po jedno drvo. Viši čovek, umno razvijen čovek, koji ide za višom idejom, često se sasvim odvoji od stvarnosti, postaje smešan, ćudljiv i hladan, čak, mogu da ti kažem, i glup; i to ne samo u praktičnom životu nego, na kraju krajeva, glup i u svojim teorijama. I zato bi obaveza: da bude aktivan praktički, i da usrećava bar jedno biće — popravila sve, i osvežila bi i samoga usrećitelja. Kao teorija ovo je vrlo smešno, ali kad bi se pretvorilo u praksu i prešlo u običaj, ne bi nimalo bilo glupo.

Fjodor Mihajlovič Dostojevski

Mladić (Momče)

Izvor i foto kolaž: Bistrooki – www.balasevic.in.rs
Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. :)

Mihail Afanasijevič Bulgakov – MAJSTOR I MARGARITA (citati)

Mihail Bulgakov je roman MAJSTOR I MARGARITA (Naslov originala: Михаил Афанасьевич Булгаков МАСТЕР И МАРГАРИТА) pisao 11 godina. Smatra se jednim od najboljih romana XX veka. Delo predstavlja roman paradigme, jer je izgrađen od više slojeva. Može se tumačiti kao psihološki, sociološki, fantastični, satirični i ljubavni roman, ali i roman-parabola.

ODLOMCI IZ ROMANA

… pa ko si ti, na kraju?
– Ja sam deo one sile,
što večito zlo želi
a večito vrši dobročinstva.

Gete, Faust

Da, čovek jeste smrtan, ali to je još najmanje od svih zala. Gadno je to što je on ponekad iznenada smrtan, u tome je, eto, stvar: i što uopšte nije u stanju ni da kaže šta će večeras raditi.

– U našoj zemlјi ateizam nikoga ne čudi – diplomatski učtivo reče Berlioz. – Većina našeg stanovništva je potpuno svesno i već poodavno prestala da veruje u bajke o bogu.

– Da – malo se začudivši obaveštenosti prokuratorovoj, nastavi Ješua – interesovao se za moje mišlјenje o državnoj vlasti. Nјega je to pitanje jako interesovalo.
– I šta si mu rekao? – upita Pilat. – Ili ćeš mi odgovoriti da si zaboravio šta si mu rekao? – u tonu Pilatovog glasa već se osećalo beznađe.
– Rekao sam mu između ostalog – ispriča uhapšenik – da svaka vlast predstavlјa nasilјe nad lјudima i da će nastati doba kada neće biti niti vlasti cezara niti bilo kakve druge vlasti. Čovek će preći u carstvo istine i pravičnosti, gde uopšte neće biti potrebna nikakva vlast.

– Fotelјu – tihim glasom naredi Voland i istog časa se, sam bog zna kako i odakle, na sceni pojavi fotelјa u koju sede mag. – Reci mi, lјubezni moj Fagote – obrati se Voland kariranom lakrdijašu, koji je očigledno imao i drugo ime, a ne samo »Korovjov« – šta misliš, rekao bih da se stanovništvo Moskve dosta izmenilo?

– Šta da se radi – zamišlјeno odgovori ovaj – lјudi kao lјudi… Vole novac, ali uvek je to tako bilo… Čovečanstvo voli novac, ma od čega da je načinjen, od kože, papira, bronze ili zlata. Lakomisleni su… Pa šta onda… i milosrđe ponekad zatreperi u njihovim srcima… obični lјudi… i, sve u svemu, liče na one pređašnje… stambeno pitanje ih je samo pokvarilo…

– Verujem! – uzviknu konačno glumac i ugasi svoj pogled – verujem! Ove oči ne lažu. Jer, koliko sam vam puta samo govorio da je osnovna vaša greška u tome što potcenjujete značenje lјudskih očiju. Shvatite, jezik može da sakrije istinu, a oči nikada! Postavlјaju vam iznenadno pitanje, vi čak i ne zadrhtite, u jednom trenu uspevate da se savladate i znate šta je potrebno reći da biste sakrili istinu, veoma ubedlјivo govorite, nijedna bora se na vašem licu neće pomaći, ali, na žalost, uznemirena pitanjem, istina sa dna vaše duše za tren skače u oči i: sve je gotovo. Ona je zapažena, a vi ste uhvaćeni!

– Nesrećni poeto! Ali vi ste, dragoviću moj, sami krivi za sve. Niste smeli da se ponašate sa njim tako slobodno, pa čak i drsko. Zato ste i platili. Trebalo bi još da kažete i hvala što ste tako jeftino prošli.
– Pa ko je on, konačno? – uzbuđeno mlatarajući pesnicama, upita Ivan.
Gost se zagleda u Ivana i odgovori mu pitanjem:– Mi smo ovde svi lјudi nepouzdani… Jeste li sigurni da vam neće biti potrebni nikakvi lekari, injekcije i ostale gužve?
– Ne, ne! – uzviknu Ivan. – Recite mi, ko je on?
– Pa dobro – odgovori gost i jasno i razgovetno deleći reči na slogove, reče:
– Juče ste, kraj Patrijaršijskih ribnjaka, sreli Satanu.

– Nosila je u rukama odvratno, žuto cveće koje je uznemiravalo. Đavo će ga znati kako se to cveće zove, ali se ono zbog nečega prvo pojavlјuje u Moskvi. I to se cveće jasno isticalo na njenom crnom prolećnom kaputu. Nosila je žuto cveće! Zlokobna boja. Skrenula je sa Tverske u uličicu i tada se obrnula. Tversku sigurno znate? Tverskom su se kretale hilјade lјudi, ali vam jamčim da je ona videla samo mene, pogledala me je, ne bih mogao da kažem da me je pogledala uznemireno, pre bi se moglo reći nekako bolećivo. I osvojila me je ne toliko njena lepota, koliko neobična, neviđena dotad usamlјenost u njenim očima!
– Povinujući se tom žutom znaku, i ja skrenuh u istu uličicu i krenuh za njom. Išli smo po krivudavoj, dosadnoj uličici ćutke, ja jednom, a ona drugom stranom. I zamislite samo, u uličici nije bilo ni žive duše. Mučio sam se, jer mi se činilo da moram da porazgovaram sa njom, a plašio sam se da neću izgovoriti ni jednu jedinu reč, da će ona otići i da je više nikada neću videti.
– I, zamislite samo, ona iznenada progovori:
„Da li vam se dopada moje cveće?“
– Jasno se sećam kako je zazvučao njen glas, nekako dubok, ali neujednačen i ma koliko to bilo glupo, učinilo mi se da je eho odjeknuo u uličici i da se odbio od žutog, prlјavog zida. Brzo sam prešao na njenu stranu i, prilazeći joj, odgovorio:“Ne.“
– Pogledala me je začuđeno, a ja sam najednom, i to potpuno neočekivano shvatio da sam celog života voleo upravo tu ženu! Kako vam se to dopada, šta velite? Reći ćete, razume se, da sam lud?
– Ništa ja ne kažem – uzviknu Ivan i dodade: – Molim vas, nastavite!
I gost nastavi:– Da, začuđeno me je pogledala, a onda me je upitala:“Ne volite cveće?“
– U njenom glasu, kako mi se učinilo, bilo je nečeg neprijatelјskog. Išao sam pored nje, trudeći se da idem ukorak s njom i na svoje najveće čuđenje nisam bio zbunjen.
„Ne, cveće volim, ali ne ovo“, rekoh.
„A koje volite?“
„Volim ruže.“
– Tada sam požalio što sam to rekao, jer se ona osmehnu sa izrazom krivca, i baci svoje cveće pored trotoara na kolovoz. Zbunivši se malo, ipak ga digoh i pružih joj ga, ali je ona, osmehnuvši se, odgurnula cveće i ja ga poneh u ruci.
– Tako smo izvesno vreme išli ćutke, sve dok mi nije istrgla cveće iz ruke i bacila ga na ulicu, posle čega je svoju ruku u crnoj rukavici provukla pod moju i mi krenusmo jedno kraj drugog.
– Dalјe – reče Ivan – i ne propuštajte, molim vas, ništa!
– Dalјe? – ponovi gost. – Pa šta, dalјe biste mogli da pogodite i sami.
– Najednom obrisa neočekivanu suzu desnim rukavom i nastavi:
– Ljubav se pojavila pred nama kao što ispod zemlјe iskače ubojica u uličici i oborila nas oboje.
– Tako ubija munja, tako ubija bodež!
– Ona je, uostalom, tvrdila kasnije da to nije tačno, da smo se mi voleli odavno i ne poznajući se još…

To su činjenice. A činjenice su najtvrdoglavije stvari na svetu.

Čitaoče, za mnom! Ko ti je rekao da na svetu ne postoji prava, verna, večita lјubav? Neka takvome lažlјivcu odseku njegov pogani jezik! Za mnom, čitaoče moj, i samo za mnom, a ja ću ti pokazati takvu lјubav!

Margarita približi usne majstorovom uhu i prošapta:– Kunem se tvojim životom, kunem ti se sinom zvezdočaca koga si otkrio, da će sve biti u najbolјem redu!
– Dobro, dobro – odgovori majstor i dodade nasmejavši se: – Razume se, kada lјudi izgube sve, kao što je to slučaj sa tobom i samnom, oni traže spas kod natprirodnih sila. Pa dobro, pristajem da je tamo tražim.

– Recite, a zašto vas Margarita naziva majstorom? – upita Voland.
Ovaj se osmehnu i reče:
– To je slabost koja joj se može oprostiti. I suviše je visoko cenila roman koji sam napisao.
– A o čemu je taj roman?
– O Pontiju Pilatu.
Tada ponovo počeše da skakuću i poležu plamičci sveća, poče da zvecka posuđe na stolu, Voland poče grohotom da se smeje, ali nikoga nije ni preplašio niti začudio tim smehom. Behemot zbog nečega poče da aplaudira.
– O čemu, o čemu to? O kome? – progovori Voland, konačno prestavši da se smeje. – Sada? Pa to je uistinu potresno! I niste mogli da pronađete drugu temu? Dajte mi da ga pogledam – Voland ispruži ruku dlanom okrenutu nagore.
– Na žalost, to ne mogu da učinim – odgovori majstor – jer sam ga spalio u peći.
– Izvinite, ali u to ne verujem – odgovori Voland – jer to se ne dešava. Rukopisi ne gore. – Okrenu se prema Behemotu i reče: – Hajde,Behemote, daj roman ovamo.
Mačak istoga časa skoči sa stolice i svi videše da je sedeo na debelom svežnju rukopisa. Gornji primerak mačak, poklonivši se, predade Volandu.

– Vaš roman je pročitan – progovori Voland, okrenuvši se majstoru – i rečeno je samo jedno, da on, na žalost, nije dovršen. Hteo sam da vam pokažem vašeg junaka. Skoro pune dve hilјade godina on sedi na ovome mestu i spava, ali kada nastupi pun mesec, kao što vidite, on tada pati od nesanice. Ona muči ne samo njega, već i njegovog vernog čuvara, psa. Ako je tačno da je kukavičluk najstrašniji porok, onda pas za njega nije kriv. Jedino čega se hrabri pas bojao, to je nepogoda. Pa šta, onaj ko voli treba da podeli sudbinu onoga koga voli.

– Dostojevski je umro – reče građanka, ali nekako ne baš i previše sigurnim glasom.
– Protestujem! – uzviknu Behemot. – Dostojevski je besmrtan!

1929 – 1940.

Mihail Bulgakov

Prevod: Milan Čolić

Iz knjige: Mihail Bulgakov – Majstor i Margarita, Izdavač: DEČJE NOVINE, Gornji Milanovac, 1988.

Foto kolaž: Bistrooki – www.balasevic.in.rs
Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. :)

Aleksandar Sergejevič Puškin – EVGENIJE ONJEGIN

Roman u stihovima EVGENIJE ONJEGIN (rus. Евгений Онегин, pre pravopisne reforme Евгеній Онѣгинъ) je Aleksandar Sergejevič Puškin pisao od 1823. do 1831. godine.

Odlomci iz romana EVGENIJE ONJEGIN:

Pétri de vanité il avait encore plus de cette espèce d’orgueil qui fait avouer avec la même indifférence les bonnes comme les mauvaises actions, suite d’un sentiment de supériorité peut-être imaginaire.
Tiré d’une lettre particuliére.
Prožet taštinom imao je pored toga i onu naročitu oholost koja čini da se sa podjednakom ravnodušnošću priznaju dobri kao i rđavi postupci, što je posledica izvesnog osećanja nadmoćnosti, možda samo zamišljene.
Iz privatnog pisma

Ja svet ne želim da zabavim;
Rad sam da se dojmim tvojih želja
Dostojniji bih dar da stavim
Hteo u ruke prijatelja,
Dostojniji te duše krasne,
Pune dubine i čistote
I poezije žive, jasne,
I prirodnosti i lepote;
No šta ću – bar ko zvuke strasne
Primi šarene glave ove:
Smešne i tužne male scene,
Prostodušne i uzvišene,
Nemarne igre, žive snove,
Plodove ćaska, rada vrednog,
Iz mladosti i zrelih dana,
Otkrića hladnog uma jednog
I dnevnik srca punog rana.

PRVA GLAVA

Da doživi hita, da oseti žuri.
K. Vjazemski

I
„Moj časni stric je uzor pravi
Otkad je sasvim zanemogo
I misli sad u staroj glavi:
Svi treba da ga štuju mnogo.
Nek drugom to za primer služi,
Al’, bože, kako to dotuži
Kraj bolesnika stalno biti,
Ni dan ni noć ne odlaziti;
Kakvo je to pritvorstvo ružno
Davati lek sa setnim licem,
Ćaskati s polumrtvim stricem
I popravljati jastuk tužno, –
Misleći pri tom, al’ za sebe:
Kad će već doći vrag po tebe!“

Foto: http://rvb.ru

II
Sa mislima su tim daleko
Nosila kola moga junaka,
Po volji Zevsa što je steko
Nasleđa svojih svih rođaka.
O, prijatelji mog Ruslana!
S junakom mojega romana
Bez predgovora, odmah sada,
Upoznaću vas ko što spada:
Moj Onjegin svoj život poče
Kraj Neve; kraj te reke iste
Gde možda i vi rođeni ste,
Il’ blistali ste, čitaoče.
Onuda nekad šetah i ja,
Al’ meni sever slabo prija.

III
Služeći za čast i za ime,
Njegov se otac u dug spleo;
Tri bala davo svake zime
I straćio imetak ceo.
Junaka mog je sreća htela:
Madame je prvo nad njim bdela,
Monsieur je zatim sa njim bio,
A dečak beše živ, no mio.
Monsieur l’ Abbe’, ko Francuz pravi,
Siroto dete da ne muči,
U šali poče da ga uči;
Moralom ne hte da ga gnjavi;
Nestašluke bi pretnjom stišo,
I s njim u park, u šetnju, išo.


X
Znao je nevešt da se tvori,
Da ljubomoran, mračan biva,
Da razuveri, nagovori,
Da tuguje, da nadu skriva,
Da bude ohol i poslušan,
Pun pažnje, ili ravnodušan.
Kako je bio rečit sjajno,
A kako ćutljiv osećajno
I nehajan u pismu strasnom;
Znao je dušu da unese
U ono čime obuzme se,
I mogla je u oku jasnom
Stidljivost, drskost, nežnost čista,
I suza poslušna da blista.

XI
I nov je znao da se pravi,
Naivnost šalom da očara,
I laskanjima da zabavi,
I očajanjem strah da stvara;
Da razumom i strašću ruši
Ustezanja u mladoj duši,
Da čeka slabost, ako treba,
Da nehotičnu nežnost vreba,
Da ljubav prati, da je budi,
Da prvi odziv srca pozna,
Da osećanja tuđa dozna,
Sastanak tajni da iznudi,
Pa posle mirno i udvoje
Njoj lekcije da daje svoje.

XII
Kako je rano mlad i smeo
Zanosio kokete strasne,
A uništenje kad bi hteo
Za suparnike svoje časne,
Kako je spremo reči jetke,
Klevete, zamke ili spletke!
No supruzi su (ma šta krili)
S njim prijatelji uvek bili:
Ugađo mu je muž naduven
Đak Foblasov i prepredenjak,
Sumnjičav starac, sed poštenjak,
I rogonja i gord i čuven,
Sav zadovoljan svačim redom:
Sam sobom, ženom i obedom.

LX
Razmišljah već o formi plana,
Junaku kako da dam ime,
I prvu glavu svog romana
Završio sam srećno time.
Sve to sam pregledao strogo;
Znam, protivrečnog ima mnogo,
Al’ neću na to da se vratim;
Cenzuri dug ću svoj da platim,
Pa ću na gozbe novinarske
Da pošaljem svoj plod i muku.
Sad putuj, delo mojih ruku,
Ka obalama Neve carske!
Zasluži slavu za moj trud;
Nepravdu, grdnje i loš sud.

DRUGA GLAVA

I
Divno je mesto bilo selo
Gde Onjegin je samovao;
Idiličan bi duh zacelo
Blagoslov tamo nebu slao;
Po strani, gord i štićen bregom
Od vetrova sa hladnim snegom,
Nad rečicom se zamak dizo;
Pred njim se lanac polja nizo
I zlatne njive boja pune,
Belasala se gdegde sela,
Na paši pasla stada bela,
A divljega su vrta krune
Širile senke svoga hlada,
Stanište nimfa i drijada.

XXIV
Tatjana joj se sestra zvala;
Prvi put ime to – Tatjana,
Ćudljiva muza sad je dala
Ličnosti nekoj iz romana;
Pa šta? – Zar nije skladno, zvučno?
Al’ znam ja, s njim je nerazlučno
Sećanje na dah ropskih soba,
Na sluškinje i drevno doba.
Naš svet imena ružna daje,
Ukusa kod nas malo ima
(Pogotovo u stihovima),
A prosveta nam ne pristaje,
I mi smo od nje – ma šta rekli –
Izveštačenost samo stekli.

XXV
Ona se, dakle, Tanja zvala;
Čar i svežinu sestre njene
Priroda Tanji nije dala,
Da tim na sebe pogled skrene,
Ćutljiva, divlja, seti rada,
Bojažljiva ko srna mlada,
Sred porodičnog toplog krila
Ko tuđinka je ona bila.
Da mazi se ne beše sklona
Kraj oca i kraj majke svoje;
Sa decom ko i sama što je
Da skače nije htela ona;
Često, u prozor zagledana,
Sanjarila je celog dana.

XXVI
Sanjarenje – njen znanac stari –
Od mladosti je njene rane
Krasilo maštom punom čari
Dokone, duge selske dane.
Prsti joj iglu nisu znali;
Da ukrašava derdev mali
Svilenom šarom – nije ona
Nikada bila mnogo sklona.
Tanji je draže bilo tada
Da se sa dobrom lutkom malom,
Sprema u igri i sa šalom
Za zakon što u svetu vlada,
I da joj deli opomene
Od svoje mame naučene.

XXVII
Al’ sad, u ovim godinama,
Za lutke više nije znala;
O vestima i modi dama
Sa njima nije raspravljala.
Nestašluci joj behu strani;
Strašnih su priča drevni dani,
U tami zimske noći snene,
Obuzimali misli njene.
A kad bi dadilja dovela
Na livadu iz okoline
Decu da Olgi društvo čine,
Tanja da igra nije htela,
I klonila se smeha zvučnog
I zabavljanja njinog bučnog.

TREĆA GLAVA

Elle était fille, elle était amoureuse.
Malfilâtre

XXI
Posmatrajući mesečinu,
Daleko Tanja srcem bludi,
Al’ misao u glavi sinu:
„Sad idi, dado, dobra budi,
Primakni stočić bliže sveći…
I daj mi pero… sad ću leći.“
I evo najzad Tanje same.
Tišina. Mesec sja iz tame,
A nalakćena Tanja piše;
Na umu joj je Evgenije,
Poruka njena ljubav krije
I čednom strašću ona diše.
Al’ gotovo je pismo njeno…
Tatjana, kom je namenjeno?

XXXI
Preda mnom leži pismo njeno;
Ko svetinja mi ono osta;
Čitam ga s tugom pritajenom
I nikada mi nije dosta.
Ko uli njoj tu nežnu snagu,
Bezazlenost i ljupkost dragu?
Otkud joj zanos taj pun sanja,
Bezumni govor osećanja,
Iskrenost kobna i prijatna?
Ja ne znam. Ali, evo jednog
Prevoda slabog, nedoslednog;
Kopije blede živog platna,
Il’ zvučnog mesta iz Frajšica
Kada ga svira učenica.

Tatjanino pismo Onjeginu

Pišem vam – šta bih znala bolje?
I šta vam više mogu reći?
Sad zavisi od vaše volje
Prezrenje vaše da l’ ću steći.
Al’ ako vas moj udes hudi
Bar malo trone i uzbudi,
Vi me se nećete odreći.
Da ćutim ja sam prvo htela,
I za sramotu mojih jada
Ne biste znali vi ni sada,
Bar da se nadam da sam smela
Da ćete opet k nama doći
I da ću ma i retko moći
U selu da vas vidim našem,
Da se veselim glasu vašem,
Da vam što kažem, pa da zatim
O istom mislim i da patim
Dane i noći duge sama
Dok ne dođete opet k nama.
Al’ osobenjak vi ste, znamo,
I teška vam je selska čama,
A mi… mi ničim ne blistamo,
No iskreno smo radi vama.

Što dođoste u naše selo?
U stepi, gde moj život traje,
Ja ne bih srela vas zacelo
I ne bih znala patnja šta je.
Smirivši burne osećaje,
Možda bih jednom (ko će znati?)
Po srcu našla druga verna
I bila bih mu žena smerna,
A svojoj deci dobra mati.
Drugi!… Al’ ne, ja nikom ne bi’
Na svetu dala srce svoje!
Oduvek tako pisano je…
Nebo je mene dalo tebi;
Moj život sav je jemstvo bio
Da ću te sresti izmeđ’ ljudi;
Znam, Bog je tebe uputio,
Moj zaštitnik do groba budi…
U snove si mi dolazio,
I neviđen si bio mio,
Tvoj pogled me je svud proganjo,
U duši davno glas odzvanjo…
Ne, nije mi se san to snio,
Jer čim si ušo, ja sam znala,
Sva premrla i usplamsala,
I rekla: on je ovo bio!
Ja tebe često slušah sama;
Govorio si sa mnom jednom
Kad prosjaku pomagah bednom
I kada blažih molitvama
Buru i jad u srcu čednom.
Zar nisi ti i onog trena,
O, priviđenje moje drago,
Promako kroz noć kao sena,
Nad uzglavlje se moje sago
I šapnuo mi reči nade
Ljubavi pune i iskrene?
Ko si ti? čuvar duše mlade
Il’ kobni duh što kuša mene?
Utišaj sumnje što me guše.
Možda su sve to sanje moje,
Zablude jedne mlade duše,
A sasvim drugo suđeno je…

Nek bude tako! što da krijem?
Milosti tvojoj dajem sebe,
Pred tobom suze bola lijem
I molim zaštitu od tebe…
Zamisli: ja sam ovde sama
I nikog nema da me shvati;
Sustajem i moj um se slama,
A nemo moje srce pati.
Čekam te: nade glas u meni
Bar pogledom oživi jednim,
Ili iz teškog sna me preni
Prekorom gorkim i pravednim!
Završih! Da pročitam, strepim.
Od stida više nemam daha…
Al’ vaša čast mi jemči lepim
I predajem se njoj bez straha…

ČETVRTA GLAVA

La morale est dans la nature des сhoses.
Necker

I, II, III, IV, V, VI, VII
Što čovek manje voli ženu,
Tim lakše on se svidi njoj,
I pre zaplete dušu njenu
U sablazni i laži roj.
Razvrat je hladan i naduven
Nekada bio jako čuven
Zbog ljubavne veštine svoje:
Bez ljubavi uživao je.
Al’ zabava pristoji ova
Majmunskom soju ljudi slavnih
Iz dedovskih vremena davnih.
Sad bledi slava Lovlasova
Sa slavom žutih potpetica
I vlasulja sa gordih lica.

VIII
Jer ko na svetu sada mari
Da uvek glumi jedno isto,
Da uverava u te stvari
Sa kojima su svi načisto,
Da iste priče sluša svuda
I ruši bezbroj predrasuda,
Al’ predrasuda takvih koje
Čak ni kod dece ne postoje!
Kome sad neće da dosade
Zakletve, molbe svakog dana,
»Pisamca«, na desetak strana,
Prstenje, lažni strah i nade,
Obmane, suze, pretnje, spletke,
Muževi, matere i tetke?

IX
Tako je junak moj mislio.
Zabluda burnih predan vlasti,
U mladosti je i on bio
Žrtva žestokih, divljih strasti.
Al’ razmažen životom sjajnim
I navikama svojim trajnim,
Očaran jednim ne za dugo,
Razočaran u nešto drugo,
Mučen i željom i uspehom,
Moro je večno on da guši
Roptanja glas u svojoj duši
I zevanje da davi smehom.
Tako je prošo leta mnoga
Straćivši cvet života svoga.

X
U lepe žene što zanose
Više se nije zaljubljivo;
Iznevere – odmarao se,
Odbiju – njemu nije krivo.
Napušto ih je sve bez tuge
I tražio bez želje druge.
Mržnju i ljubav njinu nije
Ni pamtio moj Evgenije.
I gost se tako kreće kasni
Na vist – i kad igra prođe,
On ravnodušno natrag pođe
Da kod kuće na miru zasni,
A sutra ni sam ne zna reći
Gde će ga nova noć zateći.

XI
Ali je pismo od Tatjane
Uspelo živo da ga trone.
Nevinih snova reč ga zane,
I vihorom mu misli pone
I setio se lika setnog,
Bledila njenog neprimetnog,
I u san sladak, čist i čedan,
Utonuo svom dušom predan.
U njemu možda vaskrsnuše
Negdašnja vatra, strast i rane,
Al’ nije hteo da obmane
Iskrenost ove čedne duše.
Hajdemo u vrt pored sela
Gde se sa njime Tanja srela.

XII
Trenutak-dva su nemi bili.
Al’ Onjegin je pred nju stao:
»Pisali ste mi; što bi krili?
I ja sam, evo, pročitao
Ispovest čiste duše jedne,
Ljubavi vaše reči čedne;
Ta iskrenost je meni draga;
Oživela je njena snaga
Roj davno mrtvih osećaja;
Al’ da vas hvalim za to neću;
Odužiću se za tu sreću
Iskreno, prosto i bez sjaja:
Sa iskrenim priznanjem svojim
Sad ja pred vašim sudom stojim!

XIII
Kada bih mirnim, kućnim krugom
Ograničiti život smeo,
Da budem ocem i suprugom
Prijatni udes kad bi hteo,
Kad bi me krilu sreće slične
Mamile slike porodične,
Srce u meni tad, zacelo,
Nevestu drugu ne bi htelo.
Bez lažnog sjaja ću vam reći:
Našavši svoj ideal stari,
Poželeo bih vas u stvari
Za druga mojoj hudoj sreći,
A svemu lepom u zalogu.
I bio srećan… ako mogu.

XIV
„Al nisam stvoren ja za sreću,
I duša moja njoj je strana;
Vrlina vaših nikad neću
Dostojan biti ja, Tatjana.
Verujte (savest jemstvo daje),
Da brak će muka da nas staje.
Mada ste dragi sada meni,
Navika ljubav iskoreni;
Počeće plač i vaše suze…
Al’ mene neće to da trone;
Razgneviće me samo one.
Zar takvo cveće, takve uze,
Bogovi braka da nam spreme
Možda na dugo, dugo vreme?

XV
„Šta goru sliku da nam pruži
Od kuće, gde sirota žena
Za nedostojnim mužem tuži
Danju i noću usamljena,
Gde muž, iako zna joj cenu,
Sudbinu kune svoju, njenu,
I vazda ćuti, sav sumoran,
Ljutit i hladno ljubomoran?
A ja sam takav. Zar ste o tom
Sanjali u dnu duše čiste
Dok ono pismo pisali ste
Sa takvim umom i čistotom?
Zar takav udes celog veka
Po volji sudbe da vas čeka?“

XVI
„Povratka nema godinama
I dušu neću obnoviti…
Ja gajim ljubav prema vama
Ko brat, il’ veću, može biti.
Pa čujte me bez svakog gneva:
Vaša će duša još da sneva
I snom da smeni stare snove;
Listove drvo stiče nove
S prolećem novim, s novim dobom
Takva je, valjda, volja neba:
Zavolećete još, al’ treba
Da vladate od sada sobom;
Svako vas neće razumeti,
A neiskusnost često šteti“.

XVII
I tako je on propovedo.
Od suza slepa, nema hladna,
Krijući svoje lice bledo,
Slušala ga je Tanja jadna.
On joj je ruku dao tada;
Pognute glave, puna jada,
U nesvesnom se nekom stanju
Oslonila Tatjana na nju.
Pošli su oko povrtnjaka
I skupa stigli. Da ih kori,
Niko ni reč ne progovori;
Jer seoska sloboda svaka
Ima po neka prava svoja
Kao i gorda Moskva moja.

PETA GLAVA

О, не знай сих страшных снов
Ты, моя Светлана!
Жуковский.

I
Te godine je iznad sela
Trajala dugo jesen stara,
Zemlja je žudno snega htela,
A pao je tek januara
Noću, i rano novog dana
U prozoru je svom Tatjana
Spazila plot i grane svele
I krovove od snega bele,
U zimskom srebru stabla snena,
Na staklu šare svakojake,
Na dvorištu, pred kućom, svrake
I sagom zime zastrvena
Malena brda pored sela.
Beli se, blista, zemlja cela.

OSMA GLAVA

Fare thee well, and if for ever
Still for ever, fare thee well.
Byron


XIII
Savladalo ga nespokojstvo
I žeđ da menja mesta mnoga
(Veoma mučno jedno svojstvo,
Krst dobrovoljni retko koga).
On ostavi dolinu nemu
I mirno selo gde se njemu
Javlja skoro svakog dana
Krvava sena dobro znana,
I putovanje poče dugo
Bez cilja, istih osećanja;
Al’ njemu su i putovanja
Dosadila ko i sve drugo,
Te vrati se i odmah zađe
Ko Čacki pravo na bal s lađe.

XIV
Al’ sva se sala uzburkala
I šaptanja su skup obišla;
Kraj nekog važnog generala
Domaćici je dama prišla;
Neužurbana, skromna, skladna,
Ni brbljiva, ni mnogo hladna,
Bez pogleda što lete svima,
Bez ciljanja da uspeh ima,
Sva prirodna i vedrog lika,
Bez podražavanih manira,
Sva jednostavna, puna mira,
Ona je bila verna slika
Du comme il faut… (Oprosti slogu,
Prevesti, Šiškove, ne mogu…)

XV
Dame su htele do nje bliže,
Starice slale osmeh mali,
A klanjali se ljudi niže
I poglede joj ugrabijali,
Devojke kraj nje išle tiše,
I od svih drugih ljudi više
Ramena i svoj nos je digo
General što je sa njom stigo.
U njoj i njenim pokretima
Lepote ne bi našli mnogo,
Al’ u njoj niko ne bi mogo
Naći ni ono, za šta ima
Londonska moda rečcu strogu:
Vulgar. (Izvini, al’ ne mogu…

XVI
Meni se dopada reč ova,
Al’ ne znam da prevedem šta je;
Kod nas, međutim, još je nova
I retko joj se počast daje,
A išla bi u epigramu…)
Al’ vraćam se na našu damu.
U bezbrižnoj lepoti mila,
Za istim stolom tu je bila
Sa Voronskom, sa Ninom sjajnom,
S tom Kleopatrom Neve čiste,
I vi zacelo rekli biste,
Da Nina svom lepotom bajnom,
Iako slepi sve i pleni,
Nju nije mogla da zaseni.

XVII
„Zar ona – misli Evgenije: –
Zar ona tu? – Da, zbilja… znači…
Iz stepskog sela? Valjda nije!…“
I sada lornjet on privlači
I obraća ga pored sveća,
Na onu, čiji lik ga seća,
Zaboravljenih crta, draži…
„Čuj, kneze, da l’ znaš, hajde, kaži,
Ko to sa crvenom beretom
Kraj poslanika španskog seda?“
Knez Onjegina nemo gleda.
„Uh! Dugo nisi već sa svetom.
Upoznaću te ovog trena.“ –
„Pa ko je ona?“ – „Moja žena.“ –

XVIII
„Ženjen si! Novost s prvim danom!
Da l’ dugo?“ – „Već dve zime ima“
„A kojom?“ – „Larinom.“ -„Tatjanom!
Ti znaš nju?“ – „Ja sam sused njima.“
„O, pa hajdemo onda, hodi!“
I ide knez i ženi vodi
Svog srodnika i druga svoga;
Kneginja gleda gosta toga…
Ma šta se njoj u duši krilo,
Ma kako beše toga trena
Iznenađena, začuđena,
Promene na njoj nije bilo:
Njen ton i dalje osta biran,
Ko pre njen pozdrav beše miran.

XIX
Bar da se trgla kad ga srete,
Da posta bleda il’ rumena…
Na njoj se ništa ne pokrete;
Ni obrva, ni usna njena;
Mada je gledo najbudnije,
Ni traga stare Tanje nije
Mogao naći. Barem htede
Razgovor sa njom da povede
I – ne uspe! Upitala ga kad,
I iz kog je došo kraja?
Ide l’ iz njenog zavičaja?
Zatim je pogled oka blaga
Prenela na svog muža s gosta,
Izašla… i on ko kip osta.

XX
Je l’ ovo ista ta Tatjana,
Kojoj je on u pustom gaju
Još u početku mog romana,
U divljem i dalekom kraju,
Pažljivo, da je ne uvredi,
Moralne držo propovedi?
On i sad čuva pismo njeno
Gde srce leži izliveno,
Gde iskrenost, sloboda vlada…
Je l’ ona to, il’ san je bio?…
Ta koju on je ostavio
Sudbini skromnoj njenoj tada,
Zar se sa njime sada srela…
Ravnodušna i tako smela?

XXI
Na počinak on kući krete
I ostavi taj raut bučan.
Snevo je san pun čudne sete,
Čas pun vedrine, a čas mučan.
Al’ evo, i probudio se;
Od kneza N. mu pismo nose;
Večeras zovu… bože, bože!
Ići će k njoj! I što pre može
Odgovor učtiv on mu daje.
U kakvom čudnom snu on bludi?
Šta je to s njim i šta se budi
U hladnoj, lenjoj duši? Šta je?
Dosada? Gordost? Ili snova
Mladosti briga – ljubav nova?

XXX
Bez sumnje, naš je Evgenije
Ko dete zaljubljen u Tanju.
Ljubavnim snom zanesen bdije;
Sanjari stalno, noću danju;
Glas razuma ne slušajući,
On svakog dana njenoj kući
Odlazi, luta oko trema,
I prati je ko senka nema,
Sav srećan kad joj zaogrne
Ramena sjajna mekim plaštom,
Kada je takne rukom taštom,
Il’ razmakne livreje crne
Pred njome, ili ako stigne
Ispušten rubac da joj digne.

XXXI
A ona – ne primećuje ga;
Ne zapaža bledoću setnu,
Kod kuće mirno prima njega,
Reč-dve mu kaže kad se sretnu,
Pozdravom ga se katkad seti,
A neki put ga ne primeti:
Ne liči ona na koketu;
Ne trpe to u višem svetu.
Da bledi junak naš je stao:
Ne vidi ona il’ ne mari;
Onjegin vene i u stvari
U sušicu je skoro pao.
I svi ga šalju u tom stanju
Lekaru, a on, gde? – U banju.

XXXII
A on ne ide; pradedima
Svoj dolazak da javi hoće,
Al’ Tanja sve to mirno prima
(Njen pol je takav; pun hladnoće!).
Al’ uporne je i on ćudi
I još se nada, još se trudi;
Smeliji no zdrav, s teškom mukom
On bolestan i slabom rukom
Kneginji jedno pismo piše.
Mada je smatro (s puno prava)
Da pošta ništa ne rešava,-
Al’ eto, nije mogo više
Da trpi jade lica svoga.
Evo vam pisma njegovoga.

Pismo Onjegina Tatjani

Znam, razjašnjenje tužne tajne
Duboko će vas uvrediti.
Kakav će prezir plemeniti
Izreći vaše oči sjajne!
Šta hoću? S kakvom željom kobnom
Otvoriću vam srce svoje?
Kakvom će sad veselju zlobnom
Povoda dati pismo moje.

Kada je u vašem srcu čednom
Nežnosti iskru spazih jednom.
Da verujem joj nisam smeo;
Navici nisam dao maha,
Slobodu praznu nisam hteo
Da izgubim pun čudnog straha.
Još jedno nas je rastavilo…
Nesrećni Lenski tad je pao…
Od svega što je srcu milo
Srce sam tada otrgao;
Nevezan ničim, ja sam zatim
Mislio da sloboda može
Da nadoknadi sreću: Bože!
Kako pogreših, kako patim!
Ne, da vas vidjam, da vas pratim.
Da svaki osmeh, pogled hvatam
Na vašem licu i da patim,
Vaš glas da slušam i da shvatim
Svom dušom svojom vaše čari
I savršenstva od svih veća.
Da premirem kraj vas u stvari,
I da se gasim… to je sreća!

A ja sam lišen svega toga;
Zbog vas ja lutam svetom grubim;
Svaki je čas života moga
Dragocen, a ja zalud gubim
Već ionako teške dane
Sudbinom gorkom odbrojane.
Moj vek će skoro da se skrati;
Al’ da bih bio živ, u svesti,
Ja svakog jutra moram znati
Da ću vas tokom dana sresti…

Bojim se da se plaše
Od moje molbe oči vaše
Ko od lukavstva koje kujem…
I gnevni prekor ja već čujem.
Da znate kako strašno boli
Ljubavnom žedji biti moren,
U mom srcu koje voli
Gušiti nemir strašću stvoren!
Ja žudim da kraj vaših nogu
Sa suzama i bolom slijem
Svu ljubav, molbe, sve što krijem;
I sve sto još izreći mogu!
A mesto tog, hladnoćom lažnom
I reč i pogled ja oružam.
Govorim s vama o nevažnom
I veseo vam osmeh pružam!…

Da protivim sebi, strasti,
Više u moći nije mojoj.
Reših: u vašoj ja sam vlasti
I predajem se sudbi svojoj.

XXXIII
Odgovor čeka. Al’ ga nema
Na drugo pismo ni na treće…
Na neko se poselo sprema…
Čim uđe… ona!… O, da sreće!
Al’ stroga je i puna briga,
Ni reči s njime, ne vidi ga…
Kako je sada duša njena
Jovanskim mrazom okružena,
Kako se trude usne njene
Da prekor ili gnev zadrže!
Onjegin oštar pogled vrže:
Al’ gde su suze pritajne?
Gde sažaljenje? Ne, njih nema;
Na tome licu gnev se sprema,

XXXIV
Il’ ono krije strepnju tajnu
Da muž il’ svet ne dozna zao
Kroz šalu ili reč slucajnu
Sve Evgenije što je znao.
Ne, nade nema. Ide kući
Bezumlje svoje proklinjući,
Al’ ono ga sve jače sleta
I odriče se on od sveta.
Tad mu u tihom kabinetu
Dodoše na um dani oni
Kada je stala da ga goni
Čamotinja u hučnom svetu,
Kad ga je stegla puna zlobe
I nagnala u mračne sobe.

XXXIX
Zima je već odumirala
Pod toplim dahom, ali nije
Ni s uma sišo, bogu hvala,
Ni pesnik posto Evgenije.
Prolećno sad ga budi doba;
Dvostruka okna svojih soba
I udobne salone svoje
Gde kao mrmot zimovo je,
On ostavlja: u sanke seda,
Niz Nevu leti posut injem:
Na izbrazdanom ledu sinjem
Sunce se igra i ogleda;
Ulice kopne već pod snegom.
Pa kuda svojim brzim spregom.

XL
Naš junak tako rano juri?
Pogodili ste već; dabome!
Moj neizlečiv čudak žuri
Tatjani svojoj, sudu svome!
Ko senka hita on sa trema
U predvorju ni duše nema;
U sali, nikog. S njenog praga
Otvara vrata… ali šta ga
Pogađa tako, ko bi reko?
Kneginju on pred sobom gleda;
Nedoterana sedi, bleda,
Sa tugom čita pismo neko,
Na hladnu ruku obraz kloni
I tiho potok suza roni.

XLI
Ko ne bi bio sad u stanju
Da odgonetne tugu njenu,
I da prepozna jadnu Tanju
U kneginji, u ovom trenu?
Pun sažaljenja i pun jada,
Njoj Onjegin pred noge pada,
A ona drhti, setna, bleda,
I Onjegina nemo gleda
Bez čudenja, bez svakog gneva…
Sve shvata: izraz koji moli,
Prekorni pogled prepun boli…
Devojka skromna koja sneva
S negdašnjim srcem, živih čula,
U njoj je opet vaskrsnula.

XLII
Ne podiže ga ona, ćuti.
Očiju s njega još ne skida
Premrlu ruku nežne puti
Od žudnih usta ne otkida.
O čemu Tanja misli sada?
Tišina dugo, dugo vlada
I tiho najzad ona veli:
Sad ustanite, ma šta hteli,
Ja hoću da se razumemo.
Da 1′ pamtite još vrt kraj sela
Gde sam se nekad s vama srela
I slušala pred vama nemo
Sve predike i opomene?
Danas je, evo, red na mene.

XLIII
Mlađa i možda lepša ja sam
Bila u bednom selu našem,
I volela vas; i šta? šta sam
Našla u hladnom srcu vašem?
Odgovor beše strogost sama.
Ne, novi nisu bili vama
Devojke čedne ljubav, jadi…
I sada – bože! – krv se hladi
Kada se u snu setim tamnom
Pogleda onog, hladnog glasa…
Al’ ne krivim vas: toga časa
Postupili ste časno sa mnom
I spasili me od mnogih zala…
Svom dušom vam na tome hvala.

XLIV
U pustinji, daleko, sama,
Van taština i dvorske svite
Nimalo se ne svidah vama…
Pa što me sada progonite?
Što sada vašu pažnju skrećem?
Da l’ zato što se sada krećem
U višem društvu. što ga primam.
Što ugled i_bogatstvo imam,
Da l’ što nas dvor sad pazi tako
Jer ranjavan je muž u boju,
I što bi sad sramotu moju
Primetili u društvu lako
I mogla bi u toj sredini
Sablažnjiv ugled da vam čini?

XLV
Ja plačem… Ako Tanju jadnu
Vi niste još zaboravili.
Uz gnev i vašu jetkost hladnu
Meni bi dani draži bili
– U mojoj kad bi bilo vlasti –
Od ove vaše sramne strasti
I pisma onog što ste slali.
Nekad ste barem poštovali
U meni mladost punu snova,
I štedeli ste srce vrelo.
A šta je sada: vas dovelo
Pred moje noge? Raskoš ova!
Zar s vašim srcem, s vašom časti
Da robujete takvoj atrasti?

XLVI
Sva raskoš ta je, Onjegine,
Pozlata mog života mučnog;
Jer čemu sve te svetkovine
I uspesi kod sveta hučnog?
Dala bih rado odmah sada
Sve, sve te krpe maskarada,
Sav ovaj blesak, dim i sjaj.
Za svoje knjige, divlji gaj,
Za boravište naše bedno.
Za mesta gde sam kraj mog sela
Vas, Onjegine, nekad srela
I za to groblje neugledno
Gde stoji krst i senka grana
Nad grobom gde je moja nana.

XLVII
A moguća je sreća bila…
No udes moj je rešen sada.
A možda i ja, što bih krila,
Nepažljivo postupih tada.
Zaklinjala me mati jadna,
A spremna beše duša hladna
Na svaku novu volju neba.
Udala sam se. Sada treba
Da odete, jer ja vas molim.
U srcu vašem pored strasti
Ponosa ima, ima časti;
Zašto da krijem? Još vas volim,
Al’ drugom ja sam poverena
I ostaću mu verna žena.

XLVIII
Izašla je, i Evgenije,
Ko zgromljen još na mestu stoji.
Kakvih se misli vihor vije,
I šta se u tom srcu roji?
Al’ mamuza se zveket čuo,
Tatjanin muž je iskrsnuo
I mog ćemo junaka sada,
U ovom crnom času jada,
Da ostavimo, možda s tugom,
Zanavek… Dosta leta, zime,
Lutasmo istim putem s njime!
Kliknimo sada jedan drugom
Ko pozdrav naše »ura!« slavno
Vreme je (zar ne?) već odavno

XLIX
Moj čitaoče, ma ko bio,
Da oprostim se s tobom želim
Ko prijatelj i sadrug mio…
Pa zbogom. Ma šta putem smelim
Tražio ti kroz strofe moje;
Da l’ uspomene burne svoje,
Da 1′ odmor što od truda leči,
Da 1′ žive slike, jetke reči,
Il’ pravopisne moje greške, –
Daj, bože, da bar jednu mrvu
Za maštanja, za radost prvu,
Za novinarske spletke teške
Nađeš nad mojim pognut slogom!
Raziđimo se s ovim. Zbogom!

L
Zbogom i ti, moj saputniče,
I ti, moj verni ideale,
I vi, sve draži moje priče
Žive i trajne, mada male!
Pesničku sreću kraj vas nađoh:
Mir kad u buru sveta zađoh,
I prijateljsku reč takode…
O, mnogo dana otad prođe
Kad su Onjegin i Tatjana
Došli u moje budne snove,
I kad sam ja pun strepnje nove
Daljinu slobodnog romana
U magičnom kristalu sjajnom
Još naziro skrivenu tajnom.

LI
Oni što behu tad kraj mene
Sada su davno već daleko,
A drugih nema da ih smene,
Kako je nekad Sadi reko.
Bez njih se roman bliži kraju,
A ona što je u svom sjaju
Tanjinog lika uzor bila…
I nju je sudba ugrabila!
Srećan je ko svoj pehar skroman
Ne pije do dna neprestano,
Ko pir života mahne rano,
Ko ne dočita njegov roman
I ostavi ga iznenada
Ko ja junaka mojeg sada.

K r a j

Video: A. S. Puškin – Tatjanino pismo Onjeginu i Pismo Onjegina Tatjani (Tekst)

Fjodor Mihajlovič Dostojevski – ZAPISI IZ PODZEMLJA

Citati (odlomci) iz knjige ZAPISI IZ PODZEMLJA – Fjodor Mihajlovič Dostojevski

I autor Zapisa i sami Zapisi su, prirodno, izmišljeni. Pa ipak, takva lica kao što je pisac ovih beležaka ne samo da mogu već i moraju postojati u našem društvu, kad se uzmu u obzir okolnosti u kojima se formiralo naše društvo. Hteo sam da prikažem publici, jasnije nego što se to obično radi, jedan od karaktera nedavne prošlosti. To je jedan od predstavnika pokolenja koje još živi.

U ovom odlomku, nazvanom „Podzemlje“, ta ličnost se predstavlja čitaocima, izlaže svoja shvatanja i kao da želi da pokaže uzroke zbog kojih je nastala i morala nastati u našoj sredini. Sa narednim odlomkom počeće pravi Zapisi te ličnosti o nekim događajima iz njenog života.

(Fjodor Dostojevski)

Dovoljno sаm obrаzovаn dа ne budem sujeverаn, аli sаm ipаk sujeverаn.

Jа ne sаmo dа nisаm umeo dа postаnem zаo već nisаm uopšte umeo dа postаnem bilo štа: ni zаo, ni dobаr, ni podlаc, ni pošten, ni junаk, čаk ni insekt. I eto, sаd tаvorim poslednje dаne u svom kutu, drаžeći sebe zlobnom utehom kojа ničemu ne vodi: dа pаmetаn čovek doistа i ne može postаti nešto, to može sаmo budаlа. Dа, čovek devetnаestog vekа morа, i čаk morаlno je obаvezаn, dа bude, uglаvnom, beskаrаkterno stvorenje; а čovek koji imа kаrаkterа i rаdi — većinom je ogrаničen.

Reći ću vаm otvoreno i svečаno dа sаm mnogo putа želeo dа postаnem insekt. Ali, čаk ni togа nisаm bio dostojаn. Kunem vаm se, gospodo, dа je snаžno sаznаnje — bolest, prаvа i istinskа bolest. Zа svаkodnevni ljudski život bilа bi dovoljnа i običnа svest, to jest, zа polovinu ili četvrtinu mаnjа od one porcije kojа sleduje obrаzovаnom čoveku nаšeg nesrećnog devetnаestog vekа, čoveku koji, pored sveg ostаlog, imа i tu nesreću dа stаnuje u Petrogrаdu, nаjаpstrаktnijem i nаjfаntаstičnijem grаdu nа celoj kugli zemаljskoj. (Imа grаdovа fаntаstičnih i nefаntаstičnih.)

Štа li civilizаcijа oplemenjuje u nаmа? Civilizаcijа stvаrа u čoveku sаmo mnogostrаnost osećаnjа i… аpsolutno ništа više. A tokom rаzvitkа te mnogostrаnosti čovek će, moždа, i dotle doterаti dа će pronаći nаslаdu i u prolivаnju krvi. Jer to se njemu već dešаvаlo! Jeste li primetili dа su nаjsuptilniji krvoloci bili skoro svi odredа nаjcivilizovаnijа gospodа, kojimа rаzne Atile i Stenjke Rаzini nisu dorаsli ni obuću dа čiste, а što nisu tаko jаko upаdljivi kаo Atilа i Stenjkа Rаzin, to je sаmo zаto što se često sretаju, što su suviše obični i oči su nа njih nаvikle.

Osim čitаnjа, nije bilo zа mene nikаkvog izlаzа, to jest ničegа u svetu oko mene što bih mogаo poštovаti i što bi me privlаčilo.

I što je glаvno — obrni, okreni, mozgаj, uvek ispаdа dа sаm pre svegа jа kriv zа sve i, što je nаjgore, kriv bez krivice, tаko reći po zаkonimа prirode. Prvo, zаto što sаm pаmetniji od svih ljudi svoje sredine. (Stаlno sаm smаtrаo sebe zа pаmetnijeg od svoje okoline i ponekаd sаm se, verujete li, čаk stideo togа. U nаjmаnju ruku, celog životа sаm gledаo nekаko u strаnu, nisаm mogаo dа gledаm ljudimа prаvo u oči.) Dаlje, kriv sаm i zаto što, kаd bi u meni i bilo velikodušnosti, imаo bih sаmo više muke, svestаn njene potpune beskorisnosti.

O, gospodo, ja sebe možda samo zato i smatram pametnim čovekom što celog života nisam mogao ništa ni da počnem ni da završim. Neka sam brbljivac, bezopasni i dosadni brbljivac, kao i svi mi. Šta da se radi ako je jedini zadatak svakog pametnog čoveka – brbljanje, naime, svesno presipanje iz šupljeg u prazno.

Neosporno je da čovek voli da gradi i da krči puteve. Ali zašto onda tako strasno voli i rušenje i haos?

Poznavao sam jednog oca koji je bio strog i surov čovek, ali pred kćerkom je klečao, ruke i noge joj ljubio, nije mogao da je se nagleda. Zaista! Ona igra na zabavi, a on stoji po pet sati na jednom mestu i ne skida pogleda s nje. Poludeo je za njom; i ja to shvatam. Noću, ona, umorna, tvrdo spava, a on se probudi i ode da je zaspalu ljubi i prekrsti. On ide u prljavom kaputu, tvrdica je u svemu, a njoj kupuje od poslednjih para, daje bogate poklone, i kako se raduje kada joj se poklon svidi. Otac uvek više voli kćerke nego majka.

Ako ostаnemo sаmi sа sobom, bez knjigа. Mi ćemo se odmаh zаplesti, izgubiti — nećemo znаti kome dа se pridružimo, čegа dа se pridržаvаmo, štа dа volimo, а štа dа mrzimo, štа dа poštujemo i štа dа preziremo. Nаmа je čаk teško i dа budemo ljudi, prаvi ljudi od krvi i mesа. Stidimo se, smаtrаmo to zа srаmotu i upinjemo se dа budemo neki nereаlni „svečovek”. Mi smo mrtvorođenčаd, odаvno se već i ne rаđаmo od živih očevа, i to nаm se sve više i više sviđа. Prilаgođаvаmo se ukusu. Uskoro ćemo izmisliti dа se rаđаmo nekаko od ideje. Ali dostа — neću više dа pišem „iz podzemljа”.

Fjodor Mihajlovič Dostojevski

Foto kolaž: Bistrooki – www.balasevic.in.rs
Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. :)

Plejada veličanstvenih – Top 100 najboljih knjiga svih vremena

Plejada veličanstvenih – Top 100 najboljih knjiga svih vremena – Biseri svetske književnosti
Lista sa 100 najboljih knjiga svih vremena je predložena od 100 eminentnih pisaca iz 44 države, koji su listu sastavili 2002. u organizaciji Norveškog kluba knjige. Popis knjiga oslikava književnost celoga sveta, s knjigama iz svih država i iz različitih vremenskih epoha. 11 knjiga su napisali ženski, 85 muški i 4 knjige nepoznati autori. Svaki pisac, član žirija, birao je 10 knjiga. Fjodor Mihailovič Dostojevski je pisac koji se najviše puta pojavljuje na listi (4 puta). Izabrane knjige nisu rangirane ili kategorizovane na bilo koji način, izuzetak je Don Kihot Migela de Servantesa, ta knjiga se smatra „najboljim ikad napisanim literarnim delom“ sa 50% više glasova od bilo koje druge knjige. Lista:

Don Kihot – Migel de Servantes (1605., 1615.)
Ana Karenjina – Lav Nikolajevič Tolstoj (1877.)
Madam Bovari – Gistav Flober (1857.)
Zločin i kazna – Fjodor Mihailovič Dostojevski (1866.)
Hamlet – Vilijam Šekspir (1603.)
Priče – Anton Pavlovič Čehov (1886.)
Bajke – Hans Kristijan Andersen (1835.–37.)
Božanstvena komedija – Dante Alighieri (1265.–1321.)
Braća Karamazovi – Fjodor Mihailovič Dostojevski (1880.)
Starac i more – Ernest Hemingvej (1952.)
Pustolovine Haklberija Fina – Mark Tven (1884.)
1984. – Džorž Orvel (1949.)
Idiot – Fjodor Mihailovič Dostojevski (1869.)
Orkanski visovi – Emili Bronte (1847.)
Rat i mir – Lav Nikolajevič Tolstoj (1865.–1869.)
Dekameron – Đovani Bokačo (1349.–53.)
Stranac – Alber Kami (1942.)
Gordost i predrasuda – Džejn Ostin (1813.)
Sto godina samoće – Gabrijel Garsija Markes (1967.)
Velika očekivanja – Čarls Dikens (1861.)
Metamorfoze – Ovidije (I vek p.n.e)
Gospođa Dalovej – Virdžinija Vulf (1925.)
Car Edip – Sofokle (430. p.n.e)
Čiča Gorio – Onore de Balzak (1835.)
Crveno i crno – Anri Bejl Stendal (1830.)
Faust – Johan Volfgang Gete (1832.)
Mrtve duše – Nikolaj Vasiljevič Gogolj (1842.)
Ramajana – Valmiki (IV vek p.n.e. – II vek)
Guliverova putovanja – Džonatan Svift (1726.)
Lolita – Vladimir Nabokov (1955.)
U traganju za izgubljenim vremenom – Marsel Prust (1913.–27.)
Proces – Franc Kafka (1925.)
Hiljadu i jedna noć – Autor nepoznat (700.–1500. p.n.e.)
Uliks – Džejms Džojs (1922.)
Eneida – Publije Vergilije Maron (29.–19. p.n.e.)
Slepilo – Žoze Saramago (1995.)
Kralj Lir – Vilijam Šekspir (1608.)
Zli dusi – Fjodor Mihailovič Dostojevski (1871.-1872.)
Glad – Knut Hamsun (1890.)
Ilijada – Homer (760.–710. p.n.e.)
Grk Zorba – Nikos Kazancakis (1946.)
Gilgameš – Autor nepoznat (XVIII vek p.n.e. – XVII vek p.n.e.)
Sinovi i ljubavnici – Dejvid Herbert Lorens (1913.)
Pipi duga čarapa – Astrid Lindgren (1945.)
Dnevnik jednog ludaka – Lu Hsin (1918.)
Budenbrokovi – Tomas Man (1901.)
Moloj, Malone umire, Neimenljivo, trilogija – Semjuel Beket (1951.–53.)
Fikcije – Horhe Luis Borhes (1944.–86.)
Zamak – Franc Kafka (1926.)
Tristam Šendi – Lorens Stern (1760.)
Grande Sertão: Veredas (The Devil to Pay in the Backlands) – Žoao Guimaraes Rosa (1956.)
Sakuntala – Kalidasa (I vek p.n.e – IV vek n.e.)
Zvuk planine – Jasunari Kavabata (1954.)
Ciganski romansero – Federiko Garsija Lorka (1928.)
Odiseja – Homer (VIII vek p.n.e.)
Nora ili Kuća lutaka – Henrik Ibzen (1879.)
Priče – Franc Kafka (1924.)
Samostalni ljudi – Haldor Laksnes (1934.–35.)
Pesme – Paul Celan (1952.)
Avesalome, Avesalome! – Vilijam Fokner (1936.)
Mesnevija – Mevlana Dželaludin Rumi (1258.–73.)
Deca ponoći – Salman Ruždi (1981.)
Voćnjak – Sadi Širazi (Saadi) (1257.)
Priče tajanstva i mašte – Edgar Alan Po (1840.)
Putovanje nakraj noći – Luj-Ferdinand Selin (1932.)
Kanterberijske priče – Džefri Čoser (14. vek)
Smrt Ivana Iljiča – Lav Nikolajevič Tolstoj (1886.)
Sezona migracija na sever – Tajeb Salih (1966.)
Mobi Dik – Herman Melvil (1851.)
Eseji – Mišel de Montenj (1595.)
Istorija – Elza Morante (1974.)
Voljena – Toni Morison (1987.)
Sve se raspada – Činua Ačebe (1958.)
Ljubav u doba kolere – Gabrijel Garsija Markes (1985.)
Vlati trave – Volt Vitmen (1855.)
Medeja – Euripid (431. p.n.e.)
Ka svetioniku – Virdžinija Vulf (1927.)
Hadrijanovi memoari – Margerit Jursenar (1951.)
Buka i bes – Vilijam Fokner (1929.)
Sentimentalno vaspitanje – Gistav Flober (1869.)
Limeni doboš – Ginter Gras (1959.)
Knjiga o Jovu – Autor nepoznat (VI vek p.n.e – IV vek p.n.e.)
Nostromo – Džozef Konrad (1904.)
Pedro Paramo – Huan Rulfo (1955.)
Otelo – Vilijam Šekspir (1609.)
Fatalista Žak – Denis Diderot (1796.)
Berlin Aleksanderplac – Alfred Deblin (1929.)
Midlmarč- Džordž Eliot (1871.)
Nevidljivi čovek – Ralf Elison (1952.)
Pesme – Đakomo Leopardi (1818.)
Zlatna beležnica – Doris Lesing (1962.)
Gabelavijeva deca (Deca iz sporedne ulice) – Nagib Mahfuz (1959.)
Čarobni breg – Tomas Man (1924.)
Gendži – Murasaki Šikibu (XI vek)
Čovek bez osobina – Robert Muzil (1930.–32.)
Njalova saga – Autor nepoznat (XIII vek)
Knjiga nespokoja – Fernando Pesoa (1928.)
Gargantua i Pantagruel – Fransoa Rable (1532.–34.)
Zenova savest – Italo Zvevo (1923.)
Mahabharata (Bharata) – Vjasa (IX vek p.n.e – V vek p.n.e)

Izvor liste: Norveški klub knjige

Prevod i prilagođavanje naziva knjiga u listi: Bistrooki – www.balasevic.in.rs

Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini ili fotografija je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs

Aleksandar Sergejevič Puškin

Aleksandar Sergejevič Puškin (rus. Алексáндр Сергéевич Пушкин, 1799, Moskva – 1837, Sankt Peterburg) – ruski pesnik, dramski pisac i prozaista koji je postavio temelje ruskog realističkog pokreta. Puškin se smatra osnivačem modernog ruskog književnog jezika a još za života je stekao reputaciju najvećeg ruskog nacionalnog pesnika.

Aleksandar Sergejevič Puškin je prvi ruski pisac svetskog značaja, koji nije učestvovao samo u ruskom nego i svetskom književnom (pa i šire – kulturnom) procesu. Dostojevski je insistirao na konstataciji da je sva potonja velika ruska književnost ‘izašla pravo iz Puškina’. Puškin je trasirao put literaturi Gogolja, Turgenjeva, Tolstoja, Dostojevskog i Čehova. – Jurij Mihajlovič Lotman

EVGENIJE ONJEGIN (roman u stihovima)

BAJKE:

PESME i POEME:

Tatjanino pismo Onjeginu i Pismo Onjegina Tatjani

CIGANI

KAVKASKI SUŽANJ

VOLEO SAM VAS

TI I VI

POZIV

SVE PROĐE

PESNIKU

SPOMENIK

ŠKOTSKA PESMA

ELEGIJA

JA PAMTIM DIVNO MAGNOVENJE…

ŠTA IME MOJE ZA TE ZNAČI

POD SINJIM NEBOM JE…

Sretnji pjevče velikog naroda,
tvome prahu zemnom sveštenome
sobraće ti viteški podvizi
pred divnijem stupaju oltarom.
– P. P. Njegoš, Sjeni Aleksandra Puškina (Ogledalo srpsko, Beograd, 1846)

Jedan od razloga zašto halapljivo gutamo beleške velikih ljudi je naša samoljubivost: drago nam je da otkrijemo sličnost sa izvanrednim čovekom, ma u čemu, mišljenju, osećanju, navikama, čak i slabostima i porocima. Verovatno bismo više sličnosti u mišljenju, navikama i slabostima našli sa ljudima potpuno beznačajnim, da su nam oni ostavljali svoje ispovesti. – А. S. Puškin

PROZA

Prozno stvaralaštvo – citati, biografije, odlomci iz knjiga, priče, poslovice, bajke, basne, mudre misli, knjige, autobiografije…

BIBLIOTEKA MUDROSTI – Citati, izreke, poslovice, mudre misli…

BAJKE

SVETI SAVA – Priče, pesme, narodna predanja, legende…

 

PLEJADA VELIČANSTVENIH – Najlepši citati, biografije, bibliografije najvećih majstora naše i svetske književnosti, besmrtnih velikana:

Anton Pavlovič Čehov

Borisav Bora Stanković

Branislav Nušić

Branko Ćopić

Danilo Kiš

Džordž Orvel

Edgar Alan Po

Fjodor Mihajlovič Dostojevski

Gabrijel Garsija Markes

Gistav Flober

Horhe Luis Borhes

Ivan Sergejevič Turgenjev

Ivo Andrić

Jovan Sterija Popović

Lav Nikolajevič Tolstoj

Laza К. Lazarević

Meša Selimović

Mihail Afanasijevič Bulgakov

Miloš Crnjanski

Nikolaj Vasiljevič Gogolj

 

Izabrane knjige, priče, drame, odlomci:

 

Branislav Nušić – ANALFABETA

Borisav Bora Stanković – NEČISTA KRV

Jovan Sterija Popović – POKONDIRENA TIKVA

KARMEN (Libreto) govori Miloš Žutić

Mihajlo Pupin – SA PAŠNJAKA DO NAUČENJAKA / Autobiografija

Nikola Tesla – Priča o detinjstvu

Branislav Nušić – RETORIKA / NAUKA O BESEDNIŠTVU

Isidora Sekulić – BURE | Tekst, video

Momo Kapor – MALI PRINC

„Knjiga je najtiši i najpouzdaniji prijatelj; najpristupačniji i najmudriji savetnik i najstrpljiviji učitelj.“ Čarls Vilijam Eliot.

MALI PRINC – Antoan de Sent Egziperi

MAJSTOR I MARGARITA – Mihail Afanasijevič Bulgakov

TVRĐAVA – Mehmed Meša Selimović

NA DRINI ĆUPRIJA – Ivo Andrić

BRAĆA KARAMAZOVI – F. M. Dostojevski

„Svet knjiga je najlepši svet koji je čovek stvorio. Sve ostalo je prolazno. Spomenici se ruše, narodi nestaju, civilizacije se razviju pa izumru, i posle perioda potpune tame, sve se iznova gradi. Ali u svetu knjiga se nalaze redovi koji su svemu ovome svedočili, i preživeli, netaknuti i sveži kao onoga dana kada su napisani, i dalje dotiču srca ljudi, pripovedajući o ljudima kojih odavno više nema.“  Klarens Šepard Dej

– Top 100 najboljih knjiga svih vremena

– Top 20 najboljih domaćih pisaca (Ex YU)

– Dobitnici Nobelove nagrade za književnost