Miroslav Mika Antić – SAVRŠENSTVO VATRE

Miroslav Mika Antić – SAVRŠENSTVO VATRE / Savršenstvo vatre jedinstvena je zbirka Antićeve poezije: čini je, u stvari, samo jedna pesma. Monumentalna pesma, knjiga mudrosti, ironije, gorčine i samospoznaje. Vrhunac Antićeve misaone poezije. / Delovi pesme:

I

Jedno je drvo opet izraslo levo odavde,
u moru zelene mahovine.

Ne znam ima li smisla da ga uopšte opisujem,
ovakvom vrstom govora.

Obličja što su u rečima
nisu i obličja van reči.

Duboko sam se potresao
kad sam ga ugledao prvi put.

Izgleda da sam stekao nekakav sveti dar
da pronalazim dokaze o prozirnosti zgusnutog.

O nađenom u netraženom, o večitom trenutku,
o nepotrošivoj sadašnjosti.

VIII

Danima uhodim ptice. Od njih učim da letim.
Učim kako se biva rođak s vetrom.

Polako gubim prošlost. Prestajem da se sećam
odakle sam to došao.

Baveći se igrarijom odvajanja prostora od prostora,
uskoro neću znati da li sam i sasvim tu.

Ovakvi brzopleti sistemi kao čovek,
upozoravaju sasvim ozbiljno.

Došlo je, čini mi se, vreme
da se uputim i u krilatost,

i da usnama dotaknem
opnu između kraja i početka.

LXXXIX

Ako te uprlja blato i otruje gorčina,
Oni to sigurno čine iz njima časnih pobuda.

Moralni zakon vode je: da udavi. A vatre:
Da sagori sve što joj je u zagrljaju.

Blatu je umetnost da blati. Gorčini da je žešća.
Oni u tome vide čistoću dobrih običaja.

Sve ima svoj stvaralački sjaj i krepost.
Sve ima etiku sopstvene prirode.

Tvoje je s kim si, kuda prolaziš i šta gutaš.
I zato, sve što ti je strano, posmatraj

blagonaklono. Jer i tvoje je rasuđivanje,
Jer i tvoje je delanje za nekoga nasilje i bol.

XCVII

Nedostaje mi jedno ogromno parče večnosti,
koje sam budan prevalio, a ne sećam se kako.

Ako ne tražim nevolju,
nevolja mene traži.

Ako me nevolja ne nađe,
ja nabasam na nju.

Kad god se može birati strana nekakve dovršenosti,
ja se uputim pravcem koji je sav u čvorovima.

Upamtio sam jedino talog bespolnog vetra
što mi se znojio u očima

i lepio za nozdrve, za nepca i za pluća,
sav od smole i soli, sav užežen i otežao.

CIX

A drvo reče: najžešći alat je smirenost.
Od nje kremenje tinja i samo sebe otapa.

Zar nije laser satkan od najfinije svetlosti?
Najbritkije se sablje kuju od zagrljaja.

Šta je poklič u jurišu nego vazduh, a ipak
od njega prskaju kalpaci i raspadaju se štitovi.

Nema na svetu planine koja će ikad odoleti
mekom šaputanju pene i milovanju mora.

Plima i oseka su nevidljive, a pomeraju tle
i razgibavaju kontinente iz zglobova. I nema

ničega bezazlenijeg na svetu od vetra,
a od njegovog poljupca i glečer zatreperi strašću.

CCXXXIX

Duboko sam se poklonio drvetu moje mladosti.
Poklonio se dan, nebo i vetar s juga.

Pod njim su mlako kamenje i rasejani pepeo
disali kao veliko, tek pripaljeno srce.

Najzad sam dobio dokaz o nečemu što poseduje
ispitivački um sa strogim ukusom nadahnuća.

Najzad sam dobio taj lukavo zataškani dokaz
o postojanju opne

između vidljivih stvari koje su oduvek imale,
i na izgled nevidljivih, koje, u zatucanom svetu

ogromne ljudske kratkovidosti, nikada neće imati
živu veštinu sadržaja.

CCXL

I dok se polako pretvaralo u sopstveni oreol,
u lep svetlosni znak,

u ono što se da videti samo u vakuumu vremena,
kao izluđujući sistem preobraženja i slobode,

konačno shvatio sam, pričestivši se pred zemljom
strašnom težinom vazduha

što se ušećerila u mojim nozdrvama i na usnama
i pihtijastom uglju tek izvežbanih zenica,

da moje drvo nije hram, nikakvo savršenstvo vatre,
ni usamljena božja misao.

Napokon sam razumeo da sam ja to govorio
sa životom i večnošću kao sa nečim sebi ravnim.

Miroslav Mika Antić

Iz knjige: Miroslav Antić SAVRŠENSTVO VATRE, Izabrana dela Miroslava Antića, šesta knjiga. Izdavač: NIŠRO „Dnevnik“, Novi Sad, 1982.