Miroslav Mika Antić – VAVILON

VAVILON

1.
Njeno ime i prezime omogućuju da postoji ova pesma.
Nanjušio sam krv kao jednorog, i kopam nogom po jari šalitre, peska, gipsa i sunđeraste zemlje. Zar je to taj Vavilon, ta Mesopotamija, i ta večnost? Upaljen vetar buši u licu crne rupe.

2.
S ukusom nagorelog sunca izgovaram reči, duge pet hiljada i pet stotina godina. Šapućem stvari koje su bile, i još u meni traju. U međuprostoru od nje do mene, sve što je bilo žena ima nestvarni izgled, kao avetinjski oblak nad pustinjom, kao iznenadni žbun u rastaljenom vazduhu, ili taj grč prepoznavanja davnine u mom sećanju.

3.
Sva je još tu. Jedan naprsli lav od krečnjaka siluje njeno kameno telo, i kamene vekove na nekadašnjem trgu ispred kule. Pet i po hiljada godina on to čini tako strpljivo, tako uporno, da mu se pola njuške okrunilo od strasti.

4.
Komadi zore, krti kao kozji sir i mirisavi, utolili su glad predela obrušenih ka vasioni, koja je ovde tako nisko. Pedeset i pet vekova Marduk se muči da ustane iz ovog zaborava, siđe do Kut al Amare i napije se Tigrisa. Kakve li veličanstvene neodlučnosti!

5.
Svi su ga ostavili. Narodi, bilje, vode i ptice. Samo bogovi mogu da budu tako zamišljeni i zabrinuti na groblju jedne kulture, pod ustajalim suncem. Miljama prema jugu Sumer. Huar al Hamarm – otvorena voda. Zatim močvare. Zatim Ur.

6.
A na severu kapija Stesefona, kao zabrinuta obrva, zagledana praznim očima prostora u posrkani talog stvarnosti. Na izvijenom luku još nešto sluzokože svetlosti, kao odavno osušena nevinost.

7.
Posle mene i svih pljačkaša lepote, u ovoj izumrloj boji vremena gde sam ostao bez konja, dok mi je horda odjahala u nešto što će tek sutra postojati kao Azija Evrope, držim na trgu kamenu ženu i osećam da živi u mojim prstima. Ženu svih žena. Toplu i vlažnu kao da se između nas nikada nije isprečio ovaj ogromni prostor civilizacije.

8.
Dišem usoljen vazduh. Zatim priklanjam svoja usta uz njena usta. Izgovaram je krvotokom u znaku njene vere. I kažem, dok mi iz grive kipi nežnost hiljadu i pet stotina pokolenja:

9.
ništa, samo njeno ime i prezime omogućuju da postoji ova pesma.

Miroslav Mika Antić
Koncert za 1001 bubanj