Kutak za Bistrooke
Citati

Pero Zubac o poemi MOSTARSKE KIŠE

Jedna od najpopularnijih poema MOSTARSKE KIŠE  Pere Zupca godinama naizust znaju generacije ljubitelja poezije. Objavljena je 8. oktobra 1965. Stihovi koji su postali simbol mladalačke ljubavi, nastali su gotovo slučajno, sticajem srećnih okolnosti.
– “Mostarske kiše” su nastale u Novom Sadu, u prostorijama tadašnje Omladinske organizacije, gde sam se zatekao praveći društvo prijatelju i pesniku Radetu Tomiću. On je za zagrebački “Telegram”, gde smo obojica objavljivali, kucao pesmu, ja sam se jedno vreme dosađivao, a onda sam seo za pisaću mašinu, uvukao papir i za nepun sat ispisao “Mostarske kiše”. Možda bi poema bila i duža, ali više nije bilo vremena, jer je trebalo da obojica pesme predamo na poštu.

Urednik “Telegrama” i ugledni pesnik Zvonimir Golob objavio je u celini poemu 21-godišnjeg nepoznatog pesnika, što je tada bilo neuobičajeno. Poema je zatim nastavila da živi svojim životom, štampana je kao poster u reviji “Polet” i omladinskom listu “Pop-ekspres”, potom u vidu plakata u sarajevskom časopisu “Spektar”, u listu “Zdravo”, kao i ulaznica za jedno autorovo književno veče u “Skenderiji”. Prevedena je na više jezika, a samo u tadašnjem SSSR njen tiraž u elitnom časopisu “Rabotnica” bio je 19 miliona i 750 hiljada primeraka.
Desanka Maksimović je jednom prilikom javno rekla: “Šteta što ovo nije napisala ženska ruka!”. Jure Kaštelan je govorio kako ovi stihovi imaju čudesnu spiralu muzike i emocije, a muziku je prepoznavao i Zuko Džumhur i sa čuđenjem pričao: “Kad god govorim `Mostarske kiše`, uvek čujem neku drugu muziku”. Popularnost poeme Duško Trifunović je objašnjavao činjenicom da je reč o čisto iskazanim emocijama koje oseća svaka generacija.

U liku Svetlane, Zubac je, kaže, spojio četiri svoje mladalačke ljubavi:
– To su četiri moja rana zanosa, spojena u jednom liku. Od svake sam uzeo pomalo. Prva je bila Vera iz Osijeka, koja me pitala jesam li Hrvat jer sam pevao u jednom zagrebačkom bendu, šta studiram, volim li Rilkea… Druga Mirjana, moja gimnazijska ljubav iz Lištice, skupljala je kestenje, nosila ga sobom i nizala na lančić… Jedna Njanja, Beograđanka, došla je kod sestre u Nevesinje. Ona je imala 15,  ja 17 godina i vukla je sobom neku staru Cvajgovu knjigu koju je poslepodne čitala. Igrali smo se žmurke na Neretvi. Četvrta je Dragana Vlajić, kasnije Zubac, studentkinja književnosti iz Novog Sada, koja je volela ruže jesenje i ja sam joj ih donosio. Ta kutija je i sada u mojoj kući, tamo ju je ona sobom donela.

– Dugo sam bio ljubomoran na Mostarske kiše, mislio sam da te pesma sklanja neke moje druge pesme i uopšte sve što radim… Imao sam jednu polemiku sa mojim ruskim prevodiocem Irinom Ivanovnom, koja mi je, kad sam je zapitao šta ima u toj pesmi da je doživela toliko izdanja i prevoda odgovorila da u njoj ima nešto što ne može da se definiše, neka tajna kao što je ruska duša…

Pero Zubac




back to top
Kutak za Bistrooke