Ознака: Pero Zubac

Arsen Dedić – ŠTO, ŠTO, ŠTO

Arsen Dedić – ŠTO, ŠTO, ŠTO / Tekst: Pero Zubac, Muzika: Arsen / Album: Arsen pjeva djeci (1982) / Tekst:

Molim te nemoj nikom da kažeš,
ova se tajna ne smije saznati.
I ako kažeš, misliće da lažeš,
teško je u to i vjerovati.

Meni je ptica lakokrila
što se na balkon od zime skrila
šapnula sinoć, krišom u uho…
Zamisli, molim te, što sam čuo…

Što, što, što, što
Postoji zemlja tamo deleko
Što, što, što, što
Molim te, nemoj da čuje neko

Što, što, što, što
Gdje na svim granama raste voće
Što, što, što, što
I dijete jede samo kad hoće

Što, što, što, što
Ideš da spavaš kad ti se želi
Što, što, što, što
Ne plače nitko, svak se veseli

Što, što, što, što
Pomislih to je tek u maštariji
Što, što, što, što
Da tamo djecu slušaju stariji

To reče ptica i odleti
a ja ne umijem da se sjetim
kako se do te zemlje stiže
(kako se do te zemlje stiže)

Sad svake noći stojim na balkonu
i čekam dobru pticu onu
Osjećam leti bliže i bliže…
Kako se do te zemlje zemlje stiže?

Kada mi kaže, ja ću ti reći
al’ molim te nikom o tom ni riječi.
Još mi večeras obećaj samo
da ćeš me jednom voditi tamo.

Pazi, to samo
ti i ja znamo.

Što, što, što, što
Postoji zemlja tamo deleko
Što, što, što, što
Molim te, nemoj da čuje neko

Recorded At – Studio Tivoli, Ljubljana
Arranged By, Conductor – Arsen Dedić
Artwork – Dušan Petričić
Leader [Girice] – Milica Pešić
Music By – A. Dedić
Producer – Tomaž Tozon
Recorded By – Aco Razbornik
Vocals – Vokalna Grupa „Girice“
Vocals [Guest] – Gabi Novak
Recorded at studio Tivoli, Ljubljana, March-April 1982.
Label: ZKP RTVL
Format: Vinyl, LP, Album
Country: Yugoslavia
Released: 1982
Genre: Pop, Children’s
Style: Vocal

Pero Zubac – Slovo ljubve za Veru (Voleo sam)

Slovo ljubve za Veru (Voleo sam)

Bos ti se vraćam pognut bez jedne zvezde u oku
Umoran od tišine bolestan od mirnoće
Gorak se vraćam tiho u čulnost tvoju duboku
Nosim u praznim rukama jalove ćutnje voće
Bos ti se vraćam pognut bez jedne zvezde u oku

Korak je moj od bola odavno već posustao
Nijednu tugu ne rekoh o ranom rastajanju
Tri put sam bezbolno padao jednom se samo ustao
Umro je u meni smeh ko južni vetar u granju
Korak je moj od bola odavno već posustao

Krletka mojih ćutnji puna je letnjih ptica
O zašto li su zašto prodale svoje glasove
Vraćam se kao jesen ja vesnik nesanica
Da srpom tvojim požanjem prezrele svoje klasove
Krletka mojih ćutnji puna je letnjih ptica

Ponekada sam sanjao da te ponovo volim
Jutrom sam sebe preklinjao rečima odolevao
Noć sam ponovo čekao od smeha da obolim
Al sam te retko retko odviše retko snevao
Ponekada sam sanjao da te ponovo volim

O moje zadnje detinjstvo moja nehajna tugo
Opet je zima u nama i nismo oni stari
Između nas je stoleće za tri života dugo
Stotinu sedam gradova beskrajni bulevari
O moje zadnje detinjstvo moja nehajna tugo

Pero Zubac

Pero Zubac – MOJA TE REČ DOTAKLA

MOJA TE REČ DOTAKLA

Moja te reč dotakla
u trenu kad si odlučila
da ne veruješ nikome ko je
odrastao i ko pokušava
da te ukroti.

Kao ptica nevidljiva,
kao žuti list koji te
u šetnji presretne naglo
i upozori na pad.

Jer jesen je. Jer sve je
prolazno i sve se smenjuje.

Kao da gledaš veliku reku
u predvečerje koja odnosi
bele lađe, a iza svakog
malenog osvetljenog prozora
možda odlazi neko koga bi
mogla zavoleti
zauvek.

Pero Zubac

Pero Zubac o poemi MOSTARSKE KIŠE

Jedna od najpopularnijih poema MOSTARSKE KIŠE  Pere Zupca godinama naizust znaju generacije ljubitelja poezije. Objavljena je 8. oktobra 1965. Stihovi koji su postali simbol mladalačke ljubavi, nastali su gotovo slučajno, sticajem srećnih okolnosti.
– „Mostarske kiše“ su nastale u Novom Sadu, u prostorijama tadašnje Omladinske organizacije, gde sam se zatekao praveći društvo prijatelju i pesniku Radetu Tomiću. On je za zagrebački „Telegram“, gde smo obojica objavljivali, kucao pesmu, ja sam se jedno vreme dosađivao, a onda sam seo za pisaću mašinu, uvukao papir i za nepun sat ispisao „Mostarske kiše“. Možda bi poema bila i duža, ali više nije bilo vremena, jer je trebalo da obojica pesme predamo na poštu.

Urednik „Telegrama“ i ugledni pesnik Zvonimir Golob objavio je u celini poemu 21-godišnjeg nepoznatog pesnika, što je tada bilo neuobičajeno. Poema je zatim nastavila da živi svojim životom, štampana je kao poster u reviji „Polet“ i omladinskom listu „Pop-ekspres“, potom u vidu plakata u sarajevskom časopisu „Spektar“, u listu „Zdravo“, kao i ulaznica za jedno autorovo književno veče u „Skenderiji“. Prevedena je na više jezika, a samo u tadašnjem SSSR njen tiraž u elitnom časopisu „Rabotnica“ bio je 19 miliona i 750 hiljada primeraka.
Desanka Maksimović je jednom prilikom javno rekla: „Šteta što ovo nije napisala ženska ruka!“. Jure Kaštelan je govorio kako ovi stihovi imaju čudesnu spiralu muzike i emocije, a muziku je prepoznavao i Zuko Džumhur i sa čuđenjem pričao: „Kad god govorim `Mostarske kiše`, uvek čujem neku drugu muziku“. Popularnost poeme Duško Trifunović je objašnjavao činjenicom da je reč o čisto iskazanim emocijama koje oseća svaka generacija.

U liku Svetlane, Zubac je, kaže, spojio četiri svoje mladalačke ljubavi:
– To su četiri moja rana zanosa, spojena u jednom liku. Od svake sam uzeo pomalo. Prva je bila Vera iz Osijeka, koja me pitala jesam li Hrvat jer sam pevao u jednom zagrebačkom bendu, šta studiram, volim li Rilkea… Druga Mirjana, moja gimnazijska ljubav iz Lištice, skupljala je kestenje, nosila ga sobom i nizala na lančić… Jedna Njanja, Beograđanka, došla je kod sestre u Nevesinje. Ona je imala 15,  ja 17 godina i vukla je sobom neku staru Cvajgovu knjigu koju je poslepodne čitala. Igrali smo se žmurke na Neretvi. Četvrta je Dragana Vlajić, kasnije Zubac, studentkinja književnosti iz Novog Sada, koja je volela ruže jesenje i ja sam joj ih donosio. Ta kutija je i sada u mojoj kući, tamo ju je ona sobom donela.

– Dugo sam bio ljubomoran na Mostarske kiše, mislio sam da te pesma sklanja neke moje druge pesme i uopšte sve što radim… Imao sam jednu polemiku sa mojim ruskim prevodiocem Irinom Ivanovnom, koja mi je, kad sam je zapitao šta ima u toj pesmi da je doživela toliko izdanja i prevoda odgovorila da u njoj ima nešto što ne može da se definiše, neka tajna kao što je ruska duša…

Pero Zubac

Pero Zubac – RECIMO DA

RECIMO DA

Recimo da je otišla iz grada
u nepredvidivu večer
i da su joj zameli puti.

Recimo da su boje kojima sam
je slikao bile nestalne
i da su izčilile sa kože.

Recimo da je odlučila da je
ne prepoznaju moje zene,
da ima srce nevidivo.

Samo da nije mrtva,
samo da diše.

Tačka na kraju priče mala je
kao srce.
Stavljena je lakim potezom,
ali još pulsira,
još se otima svetlu.

Pero Zubac

Pero Zubac – ULAZIŠ U PESMU KAO U VRT

ULAZIŠ U PESMU KAO U VRT

Ulaziš u pesmu kao u svoj vrt
slažeš reči, pomeraš mlado drveće
u nekakav red razumljiv tvom oku
tako nehajno kao što u san moj
ulaziš kao u svoj vrt
gde te svaka travka s radošću
dočekuje i sunce ti na rame silazi,

i korak ti je lak i nečujan,
kao da si i sama od sna satkana,
iz noći u noć tako sa morem
snagu premeravaš, umiruješ ga
rečima i u poslušnu pticu pretvaraš.

Ulaziš u pesmu kao u svoj dom
gde je sve oblikovano tvojom rukom,
koja i mojom rukom uzaludne
reči ispisuje koje bi da me
od tebe odbrane.

Pero Zubac

Pero Zubac

Pero Zubac je rođen 30. maja 1945. godine u Nevesinju. Pesništvo Pere Zupca nastaje i traje preko pet decenija. A to se, mereno časovnicima čitalačkih srca, čini više nego pet vekova. Ili odvajkada, oduvek i zauvek. Pero Zubac se ubraja u kategoriju onih pesnika čija dela izgledaju kao da su oduvek postojala i bez čijeg postojanja kao da svet ne bi ni mogao postojati, ili bar ne bi bio ono što jeste i kakav jeste.

MOSTARSKE KIŠE

Pero Zubac o poemi MOSTARSKE KIŠE

SPIRAM TE SA KOŽE

PTICA ANTIĆEVA (Miki Antiću u spomen)

MOJA TE REČ DOTAKLA

RECIMO DA

ULAZIŠ U PESMU KAO U VRT

Slovo ljubve za Veru (Voleo sam)

 

Pero Zubac – PTICA ANTIĆEVA (Miki Antiću u spomen)

PTICA ANTIĆEVA (Miroslavu Miki Antiću)

Ima, kažu mudraci i deca zbore šaptimice, ptica nevidimka u gori i nad morem, u polju i nad rekom, bdi kad sni sniju, svet mišlju proleće, niko je nije video a svi u nju veruju.
Ima ptica, kaže se, od jezgra kosmosa istkana, zrakorepa, laserptica, sestra neke zvezde koja je imala brata na zemlji. Priča se da je brat pesme pisao pa su se stoga zavoleli.
Znao je jezik zvezdani i disao mudrost kosmosa.
Opet, ne možeš čuti, šeik neki, kažu, zakupi najbolje strelce da pticu odstrele i najbolje sokolare da je sokolima namame i da im bi uzaludu.
A opet je jedno dete vidilac i čujac negde u svetu kaže da se ptica može videti ako imaš srce umesto očiju i da ono sa pticom ume da razgovara.
Neki opet na Mostar slaze, gdne pute plaćaju, neki sa svevidećim razgovaraju ali niko još ne zna ima li te ptice uopšte.
Proroci vele da u toj ptici spava srce pesnika Miroslava i da je zato ptica zlatnosrca i zlatnopeva. U snu kazivali.
Ali ja to da kažem neću.
A u san ponekad verujem. Ja u snu sa njim govorim.

14. 3. 1988. 17,40.

Pero Zubac

Miroslavu Miki Antiću u spomen…


Sve ove reči napisane su ili izgovorene na vest o smrti Miroslava Mike Antića (14. 3. 1932. Mokrin – 24. 6. 1986. Novi Sad). Ili nešto kasnije. U spomen. Ali i kao prvo sećanje.

Desanka Maksimović – Miki Antiću u spomen

Ljubivoje Ršumović Ršum – MIROSLAV ANTEJ VOJVOĐANSKI (Miki Antiću u spomen)

Branislav Brana Petrović – Miroslavu Miki Antiću u spomen

Arsen Dedić – TELEGRAM (Miki Antiću u spomen)

Raša Popov – ODANDE NAS GLEDA (Miroslavu Miki Antiću u spomen)

Pero Zubac – PTICA ANTIĆEVA (Miki Antiću u spomen)

Enes Kišević – A MORE NE MORA (Miroslavu Miki Antiću)

Iz knjige koju je priredio Mita Golić – „Antiću u spomen“ (Izdavač: „DNEVNIK“ Novi Sad, 1991.)

Foto kolaž: Bistrooki – www.balasevic.in.rs
Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. :)

Pero Zubac – SPIRAM TE SA KOŽE

SPIRAM TE SA KOŽE

Spiram te sa kože,
Sa minulih leta,
Miris hladnog limuna,
Zelen martovski prhut,
Iskašljavam te,
Talog ispod jezika,
Vreo šljunak u krvi,
Ljuštim te sa nokata
Oštrim nožem kajačem
Nema te, nema te,
Nema te.
Reči te se odriču i
u laž me ušuškuju,
Nisi postojala
sem u pesmama, nisi
postojala ni toliko
da bi se pomirili
sa iščeznućem,
Istresam te iz džepova
starih košulja,
Stružem te okom
sa fotografija
Stresam te sa kose,
Davni prosinački sneg,
Proklinjem pesme
u kojima stanuješ,
jedeš, spavaš, umivaš se,
Sve bih ti oprostio
samo da te ima,
Da ima krvi u tebi.
Srce od najfinijeg drveta
izvajao bih i pod rebra
ti ga sakrio,
More bih ti u san
donosio.
Vetrovi bi ti bili pokorni,
Kišama bih te uspavljivao,
Samo da te ima
imalo izvan reči,
Samo da postojiš.
Kako ćeš i ovu
Molitvu čitati
Ako te nema
Ako uporno tvrdiš
Da te nema,
Da sam te
Izmislio.

Pero Zubac