Pero Zubac – Slovo ljubve za Veru (Voleo sam)

Slovo ljubve za Veru (Voleo sam) Bos ti se vraćam pognut bez jedne zvezde u oku Umoran od tišine bolestan od mirnoće Gorak se vraćam tiho u čulnost tvoju duboku Nosim u praznim rukama jalove ćutnje voće Bos ti se vraćam pognut bez jedne zvezde u oku Korak je moj od bola odavno već posustao Nijednu tugu ne rekoh o ranom rastajanju Tri put sam bezbolno padao jednom se samo ustao Umro je u meni smeh ko južni vetar u granju Korak je moj od bola odavno već posustao Krletka mojih ćutnji puna je letnjih ptica O zašto li su…

Pero Zubac – MOJA TE REČ DOTAKLA

MOJA TE REČ DOTAKLA Moja te reč dotakla u trenu kad si odlučila da ne veruješ nikome ko je odrastao i ko pokušava da te ukroti. Kao ptica nevidljiva, kao žuti list koji te u šetnji presretne naglo i upozori na pad. Jer jesen je. Jer sve je prolazno i sve se smenjuje. Kao da gledaš veliku reku u predvečerje koja odnosi bele lađe, a iza svakog malenog osvetljenog prozora možda odlazi neko koga bi mogla zavoleti zauvek. Pero Zubac

Pero Zubac o poemi MOSTARSKE KIŠE

Jedna od najpopularnijih poema MOSTARSKE KIŠE  Pere Zupca godinama naizust znaju generacije ljubitelja poezije. Objavljena je 8. oktobra 1965. Stihovi koji su postali simbol mladalačke ljubavi, nastali su gotovo slučajno, sticajem srećnih okolnosti. – “Mostarske kiše” su nastale u Novom Sadu, u prostorijama tadašnje Omladinske organizacije, gde sam se zatekao praveći društvo prijatelju i pesniku Radetu Tomiću. On je za zagrebački “Telegram”, gde smo obojica objavljivali, kucao pesmu, ja sam se jedno vreme dosađivao, a onda sam seo za pisaću mašinu, uvukao papir i za nepun sat ispisao “Mostarske kiše”. Možda bi poema bila i duža, ali više nije bilo vremena,…

Pero Zubac – RECIMO DA

RECIMO DA Recimo da je otišla iz grada u nepredvidivu večer i da su joj zameli puti. Recimo da su boje kojima sam je slikao bile nestalne i da su izčilile sa kože. Recimo da je odlučila da je ne prepoznaju moje zene, da ima srce nevidivo. Samo da nije mrtva, samo da diše. Tačka na kraju priče mala je kao srce. Stavljena je lakim potezom, ali još pulsira, još se otima svetlu. Pero Zubac

Pero Zubac – ULAZIŠ U PESMU KAO U VRT

ULAZIŠ U PESMU KAO U VRT Ulaziš u pesmu kao u svoj vrt slažeš reči, pomeraš mlado drveće u nekakav red razumljiv tvom oku tako nehajno kao što u san moj ulaziš kao u svoj vrt gde te svaka travka s radošću dočekuje i sunce ti na rame silazi, i korak ti je lak i nečujan, kao da si i sama od sna satkana, iz noći u noć tako sa morem snagu premeravaš, umiruješ ga rečima i u poslušnu pticu pretvaraš. Ulaziš u pesmu kao u svoj dom gde je sve oblikovano tvojom rukom, koja i mojom rukom uzaludne reči…

Pero Zubac

Pero Zubac je rođen 30. maja 1945. godine u Nevesinju. Pesništvo Pere Zupca nastaje i traje preko pet decenija. A to se, mereno časovnicima čitalačkih srca, čini više nego pet vekova. Ili odvajkada, oduvek i zauvek. Pero Zubac se ubraja u kategoriju onih pesnika čija dela izgledaju kao da su oduvek postojala i bez čijeg postojanja kao da svet ne bi ni mogao postojati, ili bar ne bi bio ono što jeste i kakav jeste. MOSTARSKE KIŠE Pero Zubac o poemi MOSTARSKE KIŠE SPIRAM TE SA KOŽE PTICA ANTIĆEVA (Miki Antiću u spomen) MOJA TE REČ DOTAKLA RECIMO DA ULAZIŠ…

Pero Zubac – PTICA ANTIĆEVA (Miki Antiću u spomen)

PTICA ANTIĆEVA (Miroslavu Miki Antiću) Ima, kažu mudraci i deca zbore šaptimice, ptica nevidimka u gori i nad morem, u polju i nad rekom, bdi kad sni sniju, svet mišlju proleće, niko je nije video a svi u nju veruju. Ima ptica, kaže se, od jezgra kosmosa istkana, zrakorepa, laserptica, sestra neke zvezde koja je imala brata na zemlji. Priča se da je brat pesme pisao pa su se stoga zavoleli. Znao je jezik zvezdani i disao mudrost kosmosa. Opet, ne možeš čuti, šeik neki, kažu, zakupi najbolje strelce da pticu odstrele i najbolje sokolare da je sokolima namame i…

Miroslavu Miki Antiću u spomen…

Sve ove reči napisane su ili izgovorene na vest o smrti Miroslava Mike Antića (14. 3. 1932. Mokrin – 24. 6. 1986. Novi Sad). Ili nešto kasnije. U spomen. Ali i kao prvo sećanje. Desanka Maksimović – Miki Antiću u spomen Ljubivoje Ršumović Ršum – MIROSLAV ANTEJ VOJVOĐANSKI (Miki Antiću u spomen) Branislav Brana Petrović – Miroslavu Miki Antiću u spomen Arsen Dedić – TELEGRAM (Miki Antiću u spomen) Raša Popov – ODANDE NAS GLEDA (Miroslavu Miki Antiću u spomen) Pero Zubac – PTICA ANTIĆEVA (Miki Antiću u spomen) Enes Kišević – A MORE NE MORA (Miroslavu Miki Antiću) Iz…

Pero Zubac – SPIRAM TE SA KOŽE

SPIRAM TE SA KOŽE Spiram te sa kože, Sa minulih leta, Miris hladnog limuna, Zelen martovski prhut, Iskašljavam te, Talog ispod jezika, Vreo šljunak u krvi, Ljuštim te sa nokata Oštrim nožem kajačem Nema te, nema te, Nema te. Reči te se odriču i u laž me ušuškuju, Nisi postojala sem u pesmama, nisi postojala ni toliko da bi se pomirili sa iščeznućem, Istresam te iz džepova starih košulja, Stružem te okom sa fotografija Stresam te sa kose, Davni prosinački sneg, Proklinjem pesme u kojima stanuješ, jedeš, spavaš, umivaš se, Sve bih ti oprostio samo da te ima, Da ima…

Pero Zubac – MOSTARSKE KIŠE

MOSTARSKE KIŠE U Mostaru sam voleo neku Svetlanu jedne jeseni, jao kad bih znao sa kim sada spava, ne bi joj glava, ne bi joj glava, jao kad bih znao ko je sada ljubi, ne bi mu zubi, ne bi mu zubi, jao kad bih znao ko to u meni bere kajsije još nedozrele. Govorio sam joj ti si derište, ti si balavica, sve sam joj govorio. I plakala je na moje ruke, na moje reči, govorio sam joj ti si anđeo, ti si đavo, telo ti zdravo što se praviš svetica, a padale su svu noć neke modre kiše…