Rastko Petrović – Sa svetlim poljupcem na usnama / Video, Recitacija (govori Predrag Ejdus), Tekst pesme
Sa svetlim poljupcem na usnama
To, to! Umreti; nikada više ne živeti! Nikada!
Ovu ljubav sa očiju skinuti, početak ove misli,
ovo disanje;
Ptico, složi krila, senkom njinom uzbuđuje me
livada —
Gledaj, evo sunca! Jadnice, šta zoveš ti: disanje;
Zar i zato umreti i nigde više ne živeti!
Gledaj, gledaj ovaj drukčiji Uskrs, gledaj ove
drukčije Cveti!
Teško krilo!… Nikada više ne živeti, nikada.
Veče, veče! Srce, bolno srce moje, umiri se…
Čudne reči devojke, dobre nevezane reči,
Srce, pametno srce moje, zaboravi!
Zaboravi sve, sve, boje jutra i voća, bolne usne
dok ječi,
Zaboravi Tajne rođenja, zaboravi Velikog druga;
Idi, idi, jecaj, srce moje! Zaboravi! Zaboravi!
Il pogledaj još jednom to divno veče što pada;
Pre no što pođeš smrti,
Da ne živiš više nikada, nikada.
Jedan se jedini put ipak probuditi u večnosti,
Ne živeti opet, već samo svoje oči otvoriti,
Pod nebom prepunim ptica, pod talasima mladim
svetlosti;
Od opšteg uzbuđenja, odjednom oči otvoriti:
O, kako čudno i divno to dođe!
Dok gledah ljubičaste zrake ovog granja u zori,
Kao da njina opojna mladost tek prođe…
Ne luduj, srce, o njima ni trag više ne govori!
Uzbuđen, neznanog časa, širokih zenica u
beskraju;
Još jedan jedini put tada u veličanstvenom sjaju
Zaboravljati; zaboravljati sve to što život bi
iza mene.
Sanjati, sanjati, o slušati da se iz samog dna
smrti penje
Taj već davno zaostali poljubac za usne njine
rumene.
Preći i ova rasvetljenja, preći i ovo gorenje…
U onaj čas, u kom se čuje i krv i lišće kako pada.
Ne pamtiti, al sanjati, možda biti nesrećan ko
nekada.
To, to! Odjednom oči otvoriti!…
Zadihan i probuđen za čas jedinstvom u drveću, —
Da l smrti ostavih žeđ za dno idućeg dana? —
Oslobođen videh kružna slivanja da pokreću
I ovu umornu moju usnu, da s njom i zenica mi
sana
Od ponoći već shvati Čas nenadmašnog ganuća!
Kroz jedinstvo bola mog probi zrak, dok leže po
dubravi
Sunca, što sijaše kroz mene u tolika svanuća:
Da jedan čas sam večit, sred ove bezrazložne
ljubavi,
Pronesite i sjedinite kroz mene neba večito
putujuća;
Pa nek se vežeš najzad sve što bi u telu,
nenadmašno u glasu,
I nek se izvrši najzad ta Žudnja, jedina verna
ovom Času!
I neka umrem već jednom, nek prevaziđe ta misao,
Suviše žedna da zna koji bi nov san da ustavi…
Toliko dobre tišine dođe iz noći koju sam disao,
Mir, srce; i taj Čas daću, za jedan još čas
ljubavi!
Il osvrni se na veče što zasta da gleda još u
dan,
I rasvetli se naglo ko a bi sunce da vrati;
Osvrtaše se tako tad da nam i pogledom plati
Taj Čas; o srce, budno već, što se vraćaš u san…
Pa nebo kad bude rasvetljeno, što već bi
rasvetljeno,
Kad i daljina bude sama, što je večito bila sama,
Kada i radošću i saznanjem sve bude natopljeno:
O tada tek, ko u san, tonuti u smrt iz beskraja,
Tonuti, tonuti, za večnost, sa svetlim poljupcem
na usnama.
Rastko Petrović
(Zbirka „Otkrovenje“, prva i jedina zbirka pesama objavljena za pesnikova života, 1922.)
BISERI POEZIJE – Najlepše pesme svih vremena raznih autora
Foto kolaži: Bistrooki – www.balasevic.in.rs
Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. :)