Branislav Nušić – KIRIJA / Šala u jednom činu / Dramski tekst, Knjiga, Proza, Zanimljivosti, Tekst
KIRIJA
Šala u jednom činu
Lica:
OTAC,
MAJKA,
STARIJA ĆERČICA,
MLAĐA ĆERČICA,
STARIJI SINČIĆ,
MLAĐI SINČIĆ,
IZVRŠITELJ,
ADVOKATSKI PISAR,
ŽANDARM.
I
– Kako, zar vi imate četvoro dece? – iznenađuje se šef, čitajući službeni list koji mu je o sebi podneo dugogodišnji niži činovnik.
– Četvoro! – odgovara činovnik, snishodljivo snebivajući se.
– Šta će vam tolika deca, pobogu brate?
– Šta mogu, Božja volja! – sleže ramenima niži činovnik.
– Ali Bog možda ne zna kolika je vaša plata, a vi znate, pa biste mogli o tome da vodite računa. Jer, kad vi sa tolikom platom mislite da možete imati četvoro dece, onda koliko dece treba da ima, po vašem računu, načelnik prve klase, a koliko tek ministar?
– Da ja imam veću platu, izvesno bih imao manje dece!
– Eto ti sad, kakva je to logika?
– Pa kad činovnik ima veću platu, ne sedi po ceo dan kod kuće; ide u kafanu, ide u klubove, na trke, u pozorište, putuje, a tako isto i njegova žena nije nikad kod kuće. A kad nema dovoljno para ni kiriju da plati, sedi po ceo dan kod kuće, prilepi se uz ženu, pa… eto!…
G. šef se slatko smeje ovoj nesumnjivo jakoj, logici, a činovnik sa četvoro dece izlazi iz kancelarije i odlazi na blagajnu da primi svoju zlehudu platu, koju će odneti kući, te sesti sa ženom da paru po paru sračunaju i vide: hoće li im dostići da sastave kraj s krajem.
U prostoj, polupraznoj sobi, u kojoj sav nameštaj predstavlja pet do šest raznoraznih stolica i jedan go sto, sede oni i brinu brigu, dok se deca, koja su došla na svet Božjom voljom, u drutoj sobi ili negde u dvorištu bezbrižno igraju i larmaju.
OTAC (šeta sa rukama na leđima): Eto, piši. . . izračunaj sama. (Vadi iz džepa.) Evo ti kancelarijska olovka, harmut numera dva; a evo ti i hartije. (Vadi iz džepa svežanj hartije i čita.) „. . . S tim da se imenovanome dostavi ovo rešenje u roku od. . .“ Može. Ovo je g. Sreta pokvario. Strašno kvari državnu hartiju, ne ume da konceptira, a ume da avanzuje. Pa ja zbiram sve njegove ove pokvarene koncepte, trebaće, velim, za domaću upotrebu. . . Piši s ove čiste strane. Primio sam, dakle, po odbitku poreza, čistih 1342 dinara plate sa dodatkom na skupoću. Jesi li zapisala?
MAJKA (sedi za stolom i io njegovom diktandu zapisuje.): Jesam!
OTAC; E, to je primanje! Lepo! Sad piši ovde po strani: otplatio sam dug gazda Simi 250 dinara. . . zapiši 250! Hlebaru 360. . .
MAJKA (zapisuje): Uh!
OTAC: Kako „Uh!“ Šestoro usta u kući, oj! Znaš li ti šta znači to šestoro usta?. . . Mogu da progutaju čitavu kraljevu apanažu, te neće moj dodatak na skupoću. Jesi li zapisala 360?
MAJKA: Jesam!
OTAC: Dobro. Onda piši 270 dinara mesaru. . . pa. . . (doseća se) zapiši 220 bakalinu i. . . šta beše ono još. . . a, 240 piljaru. Jesi li zapisala?
MAJKA: Jesam!
OTAC: E, dobro! Saberi sve to.
MAJKA (sabira šapućući u sebi brojeve): Koliko beše devetnaest i pet?
OTAC: Devetnaest i pet su dvadeset i četiri.
MAJKA (pošto je sabrala): Hiljadu trista četrdeset.
OTAC: Tako je. A koliko sam primio?
MAJKA: Hiljadu trista četrdeset i dva dinara.
OTAC: Ostaje, dakle, dva dinara. Evo ti ta dva dinara. (Daje joj.) To ti je za drva, za odelo, za obuću, deci za knjige, za kujnu i meni za duvan.
MAJKA: A kirija?
OTAC: Ovo je već peti mesec kako ne plaćam kiriju.
MAJKA (broji na prste): Jeste, peti. . . od februara. . . Za januar smo platili. Jesi li bar bio da se izviniš gazdi?
OTAC: Šta ima da mu se izvinjavam. Ne mogu da platim, pa to ti je. Uostalom, on nas je već tužio, dao je stvar advokatu.
MAJKA: Pa sad?
OTAC: Pa sad. . . eto. . . šta nam bog da! Ja iz ove kože nemam kud.
MAJKA (uzdahne duboko): Baš je ovaj bog nepravedan. Kad hoće nekoga da ugruva, a on ga dušmanski ugruva. Ovo niti se živi niti se mre. I kakav mi je to život: ako kupiš cipele, nemaš za drva; ako kupiš drva, nemaš za pijacu. . . A gde su još bolest! Vučem ovaj reumatizam kao Hristos krst. . . Da je puste sreće, kako sad nastaje ferije, pošla bih u banju. I to ne da kažeš od besa, kao druge, nego od nužde, ali. . .
OTAC (šeta zabrinuto, pa zastane i hukne): Šta ću, šta mogu. . . evo ti ta dva dinara, pa raspolaži njima, idi u banju.
MAJKA (bono): Još se i sprdaš.
OTAC: Ne sprdam se, al’. . . šta mogu? Reci sama: šta mogu? Ne mogu se tek s bogom boriti, kad je, eto, i on nepravedan. Nekom da ili dobru platu ili bar dobar položaj, na kome se, recimo, može krasti, al’ meni, eto, uskratio sve, sve. . . Mogu tako svakih petnaest dana da ukradem po jednu kancelarijsku pisaljku, harmut numera dva, i to je sve. A gde je ono: daj dve hiljade dinara, pa da nestane ovaj akt; daj pet hiljada dinara, pa da pojedem oferat tvoga konkurenta; daj deset hiljada dinara, pa da falsifikujem datum na ovom saslušanju. Al eto, nije mi suđeno da dobijem takav položaj. Dođe mi da mislim da je Usud prilikom mog rođenja stao više mene, spustio mi ruku na rame i rekao: „Ti ćeš imati dugačke prsti, ali ti ja neću dati prilike da ih upotrebiš!“ Eto, dođe mi, bogami, da tako mislim.
MAJKA (ide za svojim mislima): Ja se samo pitam kako ću dočekati zimu sa ovim reumatizmom?
OTAC: A ja se opet pitam: kako ćemo dočekati zimu bez drva? Tek za ta dva dinara, što nam pretiču od plate mesečno. . .
MAJKA: Ti da si neki čovek.
OTAC: Kako neki čovek?
MAJKA: Pa tako. . . Ima ljudi i sa manjom platom, pa im žene idu u banju, a ti. . .
OTAC: Ima ljudi i sa manjom platom, ali i sa manje dece.
MAJKA: Nećeš valjda reći da sam ja kriva što imamo toliko dece?
OTAC: Pa dobro, pristajem da primim na sebe tu krivicu, ali. . . nije reč o tome. Najzad, deca su tu i s njima se mora računati.
MAJKA: Pa mora, dabome, al’ treba valjda računati i s onim koji je izrodio tu decu. Da nisam toliku decu izrodila, ja bih izvesno sačuvala svoje zdravlje.
OTAC: Znaš li ti kako se najlakše možeš izlečiti, a da te ni deset para ne košta?
MAJKA: Ne znam.
OTAC: Uobrazi da si bila u banji i uobrazi da ti je banja pomogla.
MAJKA: Taman!
OTAC: Ama kako: „taman!“ Može to još kako da ti pomogne! Nema te žene koja nije kadra uobraziti da je bolesna, e, pa onda, zašto ne bi uobrazila i da je ozdravila! A veruj, bogami, uobraženje je jedna vrlo lepa stvar. Ja koji put tako, kad sam sam u sobi, uobrazim da sam ministar pa se razobadam: te g. Sretu pisara otpustim iz državne službe, te gospodina predsednika stavim u penziju, te sekretara premestim u Debar, i raščistim sve redom oko sebe, tako da niko ne ostane u službi, sem mene i Teofila pandura. Pa onda, malo mi je to, nego našem kasapinu izdam koncesiju da seče državnu šumu pod uslovom da mi godinu dana daje besplatno po dve kile mesa dnevno; pa našem krojaču izdam koncesiju za građenje duplog koloseka od Beograda do Sušaka, pod uslovom da celoj mojoj familiji napravi skroji po jedan par odela, s tim da meni napravi dva para pantalona, jer mi se brzo izližu s one strane; a piljaru dam monopol na isključivo pravo štampanja školskih udžbenika, s tim da me godinu dana snabdeva besplatno namirnicama. I tako redom, razdam koncesije pod mnogo jeftinijim uslovima no što ih pravi ministri izdaju. . . I eto ti, zadovoljni oni, zadovoljan ja.
MAJKA: Eh, kad bi to tako moglo!
OTAC: Ama može, kad ti kažem. Uobrazi, uobrazi, pa ćeš videti. Zar malo ima žena koje uobraze da su lepe pa – ako im to niko i ne priznaje – one veruju i zadovoljne su sa sobom. Zar malo ljudi ima koji uobraze da su pametni pa ako im to niko i ne priznaje, oni veruju i zadovoljni su sobom. Uobrazi, kažem ti, uobrazi da si bila u banji, pa ćeš videti kako će ti to pomoći.
MAJKA: Idi, bogati, ne umem ja to!
OTAC: Ne umeš? Ako baš ne umeš, evo, ja ću ti pomoći. ‘Ajde, pakuj se!
MAJKA: Kakvo te pakovanje spopalo?
OTAC: Pakuj se kad ti kažem.
MAJKA: Za put?
OTAC: Za put, dabome, u banju.
MAJKA: Idi, čoveče božji, tebi je još do sprdnje.
OTAC: Nije, veruj da nije. Videćeš ti da je uobraženje najjeftinija putna karta; videćeš ti da je uobraženje najugodniji vagon-li; videćeš ti da je uobraženje i najbolja i najlekovitija banja na svetu. Molim te nemoj oklevati nego se pakuj.
MAJKA: Ama je l’ šale radi? Ako je to, nije mi do šale.
OTAC: Nije šale radi, nego putujemo odista. Idi zovi i decu nek se i ona spreme i njih ćemo povesti. (Ode vratima sa strane i doziva.) Bosiljka, Stojka, Mišo, Pero, ovamo, ovamo brže! Ama odite kad vam kažem!
II
(Deca obučena da bog sačuva, iskrpljena po turu i kolenima, u odelu prekrojenom i ishabanom, sruče se u sobu.)
OTAC: Kažite, deco: dragička!
DECA: Dragička!
OTAC: Putujemo, idemo na put!
DECA: Živeo!
OTAC: Je l’ volite da putujete?
DECA: Volimo!
OTAC: Tako. E to je lepo od vas. A gde bi ti, kićo (najmlađem), voleo da putuješ, na primer?
MLAĐI: Ja u Zemun.
OTAC: Ti nemaš velikih pretenzija i to je lepo od tebe! (Starijem.) A ti?
STARIJI: Ja u Vranju.
OTAC: Vrlo dobro, to je i onako uz put kad se pođe u Zemun. (Mlađoj.) A ti, gde bi ti volela da putuješ?
MLAĐA: Ja, tata, u Italiju. Tako bih volela da putujem u Italiju.
OTAC: Sasvim. Italija je lepa zemlja, treba tamo da putujemo.
MLAĐA: Pa zar ćete me voditi?
OTAC: Razume se. Ajde, spremi se!
MLAĐA (skače veselo): Jaoj, ala je to divno, putovaću u Italiju.
OTAC (starijoj): A ti?
STARIJA: Ja bih tako volela u Švajcarsku.
OTAC: U Švajcarsku?
MLAĐA: Ona, znate, ima zimski kaput pa zato voli da ide u Švajcarsku, a ja nemam pa zato volim da idem u Italiju.
OTAC: Ići ćemo i u Švajcarsku, i u Italiju, i u Zemun, i u Vranju. ‘Ajde, ‘ajde, spremite se, pakujte se!
DECA: Živeo! (Hoće da pođu.)
OTAC: Stojte! Povedite i majku, nek se i ona spakuje.
MAJKA: Ama ostavi ti mene. Eto ti deca, pa ih zalaguj.
OTAC: Povedite majku kad vam kažem, inače nećemo putovati.
DECA (opkole majku i guraju je u drugu sobu): ‘Ajde, bolan, nemoj da pokvariš, ajde, ajde, ajde!. . .
OTAC: (sam, šeta krupnim koracima): Odista, bila bi to divna stvar kad bi se čovek mogao tako poslužiti uobraženjem. Odem, na primer, kućevlasniku i kažem mu: Dobar dan, gazda! Došao sam da Vas zamolim da uobrazite da sam Vam platio kiriju.
MALI (na vratima): Tata, mogu li ja da povedem Hektora?
OTAC: Povedi, brate, dabome da ga povedeš.
MALI (povuče se).
OTAC (nastavlja razmišljanje): Ili, odem, recimo, gospodinu ministru. . .
MLAĐA (na vratima): Tatice, je l’ mogu da ponesem i moju lutku?
OTAC: Ama ponesi, razume se, i lutku, i obruč, i sve ponesi, sve!
MLAĐA (povuče se).
OTAC (nastavlja razmišljanje): Odem, recimo, gospodinu ministru i kažem mu. . .
MAJKA (na vratima): Kaži mi, čoveče, još jedanput, je l’ ozbiljno da pakujem?
OTAC: Razume se, najozbiljnije pakuj.
MAJKA: Šta?
OTAC: Sve, sve što imamo u kući, sve!
MAJKA: I tvoj zimski kaput?
OTAC: On je, istina, sav iscepan, ali daćemo ga u Italiji da se okrpi.
MAJKA (krsti se).
OTAC: Nemoj se krstiti, molim te, nego pakuj se! Videćeš samo kako se može i bez para putovati.
MAJKA (krsteći se, povlači se).
OTAC (nastavlja razmišljanje): Odem, recimo, gospodinu ministru i kažem mu: Dobar dan, gospodine ministre. Došao sam da Vas molim da uobrazite da ja imam pune godine službe. I on lepo uobrazi. Bilo bi to odista divno! (Spolja se čuje užasna dreka i larma.) Aha, evo ih, idu putnici! (Nailaze žena i deca obučena za put, noseći sve što su stigla. Starija, koja putuje u Švajcarsku, obukla zimski kaput i šubaru, noseći harmoniku pod miškom; mlađa, koja putuje u Italiju, letnje odelo, slamni šešir i nosi lušku od krpa napravljenu. Mlađi vodi za uzicu neku džukelu i ima trumbetu u ruci, stariji poneo kavez sa pticom.) Vrlo dobro! Vrlo dobro! Izgledate kao izistinski putnici koji putuju u Italiju i Švajcarsku. Deder da zauzmemo mesta, jer, kao što vidite, velika je navala, a dug je put, pa treba da zauzmemo što pre mesta. (To tovoreći namešta kraj otvorena prozora stolice po redu, kao što su otprilike sedišta u vagonima.) Tako. . . tako. . . ‘Ajde, sad sedajte, zauzimajte mesta!
MAJKA: Ama idi, čoveče božji, ne teraj bar sa mnom komendiju.
DECA: Pa zar nećemo odistinski da putujemo?
OTAC: Pa nećemo, dabome, kad eto, neće mama.
DECA: ‘Ajde, bolan, mama!
OTAC: Ne kvari deci volju. Sedi, sedi molim te!
MAJKA (krsteći se seda).
OTAC (deci): Ovde ti, a ti ovde. Tako. Ti sedi ovde, a ti onde. Smestite stvari. Taj kofer metni ovde da ne smeta, a ti kutiju makni ovamo. . . Tako. Evo ja ću ovde kraj mame.
MLAĐI: Pa je l’ to mi kobajagi?
OTAC: Kobajagi, dabome.
DECA (razočarana): Aaaaa!. . .
OTAC: Kobajagi, ali će izgledati sasvim kao i odistinski, videćete vi samo. E, deder, uobrazite sad svi da je voz krenuo. Sviraj ti u tu trumbetu.
MLAĐI (svira).
OTAC: E, ‘ajd sad za mnom, pomažite, vičite kao ja:
Trupa-trup
Trupa-trup
Trupa-trupa-trup. . .
(Deca pristaju, te počnu u horu pevati, lupati nogama i drutim predmetima tako da unekoliko podražavaju železnicu.) Stoj! Sviraj! (Ustanite. Mlađi zasvira.) Zemun pet minuta. E, pogledajte, deco, tamo. Ono što vidite, to je grad Zemun. Zemun leži na Dunavu i gleda u Beograd. Zemun je grad čije se stanovništvo pre svetskog rata bavilo pregledom pasoša, a posle svetskog rata, to je varoš u kojoj stanuju oni činovnici koji ne mogu da nađu kvartir u Beogradu. Sviraj! Polazi! (Seda. Mlađi svira.)
HOR: Trupa-trup
Trupa-trup
Trupa-trupa-trup.
OTAC (ustaje): Stoj! Sviraj! (Mlađi svira.) Vranje, pet minuta. To što vidite sad, to je Vranje. Ta je varoš ranije bila na samoj granici državnoj, a sad se povukla više u unutrašnjost. Vranje je čuvena po tome što je tu Koštana Ciganka pronašla Boru Stankovića književnika. (Seda.) Polazi! Sviraj! (Mlađi svira.)
HOR: Trupa-trup
Trupa-trup
Trupa-trupa-trup. . .
OTAC (ustaje): Stoj! Sviraj! (Mlađi svira.) E, deco, ovo je Italija. Gledajte, deco, gledajte i uživajte. To što vidite, to je Italija, zemlja puna znamenitosti i lepota. Ono tamo, vidite li, ono je čuveno jezero Lago Mađore, koje je znamenito po tome što je papa Bonifacije četrdeset drugi, prilikom jedne fudbalske utakmice, preplivao to jezero na labudu. A ono tamo, što se iskrivilo kao gospodin Sima sudija, to je čuvena kula u Pizi, koja je znamenita po tome što je kriva. A ono tamo, sasvim daleko, ono je znamenita planina Kvirinal, na vrhu na kojem je Romeo prvi put izjavio ljubav Juliji. Stanovništvo Italije je mnogobrojno i najviše se bavi sviranjem u mandolinu i žderanjem makarona. Klima je u Italiji promenljiva, a ta promenljivost zavisi od barometra. Ipak je najvećim delom topla klima, tako da se ne nose zimski kaputi i nepotrebna su drva za ogrev, usled čega činovnici u Italiji imaju mnogo manji dodatak na skupoću. Italija je vrlo plodna zemlja i u njoj rađaju najviše zejtin, vino, pomorandže i atentatori. Eto, to vam je sve što treba da znate iz geografije Italije. . . Jeste li, dakle, videli Italiju?
DECA: Jesmo!
OTAC: Voz polazi. Sviraj! (Sedne.)
HOR: Trupa-trup
Trupa-trup
Trupa-trupa-trup. . .
OTAC (ustaje): Stoj! Sviraj! (Mlađi svira.) E, deco, ovo što vidite, to je Švajcarska, koja se inače u geografiji zove Monblan. Gledajte te lepote i divite se i uživajte. Planina Monblan, večito pokrivena snegom, čuvena je jedino po tome što se na nju svake godine penju besposleni ljudi. Prestonica Švajcarske je Bern, koja je čuvena po tome što u njenoj zoološkoj bašti ima i medveda, a drugi grad, Ženeva, čuvena je zbog mnogih jezera, koja nikad ne plave okolinu, pa stoga u Švajcarskoj i ne postoji ministarstvo voda kao kod nas. U Švajcarskoj je leti zima, a zimi leto, i zato nju rado posećuju grudobolnici i vojnički dezerteri sviju zemalja. Kod Švajcaraca je vera i narodnost privatno zanimanje, a stanovništvo se najviše bavi jodlovanjem i bušenjem rupa u siru, koji se, zbog tih rupa, zove švajcarski sir. Sem švajcarskog sira, stanovništvo se u Švajcarskoj bavi još i proizvodnjom snega i glečera. Eto, to vam je sve što treba da znate o geografiji Švajcarske. A sad, pošto smo obišli i Zemun i Vranju i Italiju i Švajcarsku, ‘ajd’ mo dalje! Sviraj! (Mlađi svira.)
HOR: Trupa-trup
Trupa-trup
Trupa-trupa-trup. . .
OTAC (ustane): Stoj! Sviraj!
STARIJI: A gde smo sad, tata?
OTAC: Ovo je granica!
STARIJI: A šta ima tu da se vidi?
OTAC: Na granici stanuju finansi i tu se vrši pregled stvari.
MLAĐI: A kako se to radi?
OTAC: Tako. Uđe jedan činovnik i žandarm, pa onda onaj činovnik pita: jesu li to vaši koferi? (Spolja se čuje kucanje.)
MAJKA (do sada je sedela potružena, čudeći se postupcima svoja muža i smejući im se pogdekad. Kad čuje kucanje, ona skoči s mesta i ode na suprotnu stranu, ženirajući se da je ko zateče u bivšem položaju): Ko to sad može biti?
STARIJA: Pa to su valjda finansi za pregled stvari.
DVOJE MLAĐIH (radosno): Neka uđu, neka uđu!
OTAC: Ulazi!
III
ČINOVNIK (sa njim ulazi jedan mladić koji nosi portfelj pod pazuhom i jedan žandarm): Ja sam sudski izvršitelj. (Razvija akta.) Vama je poznato da se presudom Suda od 27. juna ove godine O. br. 14467 vama imaju popisati stvari za dužnu petomesečnu kiriju, ostavljajući vam petnaest dana za regulisanje duga.
MAJKA (klone očajno na stolici na drugoj strani).
OTAC (teško uzdahne): Poznato mi je!
ČINOVNIK: Šta imate dakle za popis? (Uzima kofere i daje ih žandarmu koji ih otvara.)
OTAC: Eto, to što vidite. Cela moja imovina, koliko sam mogao za dvadeset godina službe u državi da stečem, nalazi se u ova dva kofera. Kućni nameštaj nije moj, jer držimo namešten stan. Eto, ta dva kofera, to nam je sve imanje. Mi smo znali da ćete vi doći, pa smo naročito skupili sve i složili da vam bude pri ruci za popis.
ČINOVNIK: Hvala lepo.
OTAC: Na malo.
ČINOVNIK (popisuje stvari, koje žandarm vadi, sporazumevajući se sa advokatskim pisarom. Posle sporazuma): Popisaćemo ovako paušalno. Uzabranjuje vam se dakle sve odelo, veš i svi ostali pokretni predmeti nađeni u kući, sem odela koje je na vama, s tim da ne smete to otuđiti. Stvari se ostavljaju vama na čuvanje i, za petnaest dana, ako ne regulišete dug za kiriju, izložiće se prodaji. Mi smo svoju dužnost svršili. (Potpisuje i daje mu jedan primerak.) Hvala na predusretljivosti!
OTAC: Na malo, izvol’te i drugi put!
ČINOVNIK: Zbogom! (Odlazi, a sa njime i ostali koji su došli.)
MAJKA: (Očajno.) Eto ti tvoje putovanje!
OTAC: Ako, sad smo bar i tu brigu smirili, platili smo kiriju.
STARIJI: Jesu li to, tata, bili carinici?
OTAC: Jeste, dušo, pregledali su nam stvari i – sad smo prešli granicu.
STARIJI: A hoćemo li sad dalje da putujemo?
MLAĐI: Pa hoćemo dabome!
MLAĐA: A kuda sad, tata?
OTAC (sad već jetko, nervozno, zlobno): Kuda? Pa eto, deco, svršili smo putovanje i sad se možemo vratiti u otadžbinu. Ti si video Zemun, ti Vranju, ti Italiju, a ti Švajcarsku. Mama je izlečila reumatizam, a ja sam platio kiriju. Sad smo svi zadovoljni i možemo se vratiti u otadžbinu. Što će nam Monblan i Bonifacije, šta će nam Kvirinal i Lago Mađore? U našoj otadžbini čekaju nas u bratski zagrljaj finansi, carinici, poreznici i egzekutori. U otadžbinu, u otadžbinu! Sviraj! Sviraj! Sviraj! (Mlađi svira.) Voz polazi! (On ustaje odvojen na sredini grupe, tupo i očajno gledajući preda se.)
HOR: Trupa-trup
Trupa-trup
Trupa-trupa-trup. . .
ZAVESA
Branislav Nušić
(Iz knjige: Nušić Branislav – KIRIJA, izdavač: Narodna knjiga, Beograd, 1952.)
ANEGDOTA O BRANISLAVU NUŠIĆU I NJEGOVOJ PORODICI
„U prvim godinama braka Nušićevi su dobili dve kćeri i sina, koje je u Prizrenu krstio ruski konzul Demerikov. Po očevoj želji, on je deci dao imena iz narodne poezije:
Margita (Gita)– po Kosovki Devojci;
Strahinja (Bane) – po Strahiniću Banu;
Olivera – po kćeri kneza Lazara i kneginje Milice.
Svoje ‘maze’, kako je zvao decu, Nušić je obožavao: pričao im je priče, vodio ih u duge šetnje, neprestano ih fotografisao, pisao za njih „dečje komade , u kojima su igrali.
Kad bi krenuo na duži put, pomilovavši decu po obrazu, Nušić je obećavao:
– ‘Ajde, nemojte da plačete, doneće vam Aga nešto lepo. De, recite, šta biste najviše voleli?
– Ja papagaja – rekla je kći.
– A ja majmuna! – zahtevao je sin.
Tako se u Nušićev dom uselio, pored raznih mačaka i pasa, i papagaj Lora, i majmun Keko, a potom je pristigla kobila Grivna (kojoj niko osim mališana nije smeo da priđe), i na kraju dozlaboga lenji magarac Mrnja.“
(Izvor: Kosta Dimitrijević, Nušić – čarobnjak smeha, izdavač: Narodna knjiga, Beograd, 1965)
Branislav Nušić (1864–1938) je bio naš veliki dramski pisac, komediograf i pripovedač.
Rođen je u Beogradu u cincarskoj trgovačkoj porodici. Kršteno ime mu je Alkibijad Nuša. Osnovnu školu učio je u Smederevu, gde mu je otac, pošto je bankrotirao, vodio trgovačku radnju.
Završio je 1882. godine Realnu gimnaziju u Beogradu. Proveo je na studijama u Gracu jednu godinu, a zatim je završio Pravni fakultet u Beogradu (1887).
Iste godine napisao je Sumnjivo lice i pesmu antidinastičkog sadržaja Pogreb dva raba, zbog čega je osuđen na dve godine zatvora. Na robiji u Požarevcu napisao je Protekciju.
Radio je u konzulatima Kraljevine Srbije u Bitolju, Solunu, Skoplju i Prištini.
Početkom 20. veka postaje dramaturg i zamenik upravnika Narodnog pozorišta u Beogradu i upravnik Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu (1904). Godine 1933. postao je član Srpske kraljevske akademije.
Napisao je romane za decu Autobiografija (1924) i Hajduci (1933) kao i jednočinke za decu: Naša deca I, II, III, Kirija, Jedan školski čas, Cicin rođendan i druge.
Nušićeve značajne komedije su: Narodni poslanik (1883), Sumnjivo lice (1888), Svet (1906), Put oko sveta (1910), Gospođa ministarka (1929), Ožalošćena porodica (1934), Dr (1936) i Pokojnik (1937).
Pročitajte više:
Branislav Nušić – Knjige, pdf, Citati, Biografija, Zanimljivosti, Anegdote. . .
Knjige u pdf formatu – Biblioteka elektronskih knjiga
POEZIJA – Najlepše pesme, poeme, soneti, citati i biografije domaćih i stranih autora
PROZA – Pojam, autori, knjige, citati. . ./ Plejada veličanstvenih
BAJKE I LEGENDE – Najlepše bajke i legende svih vremena, narodne bajke, bajke najpoznatijih autora
PESME ZA DECU – Recitacije, Video, Knjige, Tekstovi pesama
MUZIKA – Muzičko zvezdano nebo – Tekstovi pesama, biografije, citati, zanimljivosti, koncerti, video
CRTANI FILMOVI – Najlepši crtani filmovi i bajke / Sinhronizovani / Srpski
BISERI POEZIJE – Najlepše pesme svih vremena raznih autora
Kutak za decu – PESME, BAJKE, KNJIGE, CRTANI FILMOVI. . .
BISTROOKI – Kutak za bistrooke
Kolorizacija fotografija i foto kolaži: Bistrooki – www.balasevic.in.rs
Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. :)