Ознака: Branislav Nušić

Branislav Nušić – ANALFABETA

Branislav Nušić – ANALFABETA / Komedija Branislava Nušića / MALE SCENE, Sabrana dela Branislava Nušića (1931)

ANALFABETA / Šala u jednom činu / Dešava se u sreskoj kancelariji, u patrijarhalno, predratno doba. 

Branislav Nušić ANALFABETA knjiga pdf Bistrooki

Komedija je dramska vrsta u kojoj se na različite načine prikazuju junaci koji svojim govorom, postupcima, odnosom prema drugim likovima izazivaju smeh. Smehu i podsmehu izlažu se društvene pojave, ljudske mane i slično. Vrste komedije su: komedija karaktera, komedija situacije, komedija intrige i komedija naravi.

Branislav Nušić živi u pozorištu i u književnosti u svom sjaju čarobnjaka smeha… Smehom i podsmehom ugađa našem ukusu… Hvata se u naše kolo i zasmejava nas iz sve snage, zasipa nas dosetkama, raznovrsnim obrtima. Taj smeh iskri u njegovim najboljim komedijama, ali i u  AUTOBIOGRAFIJI  u kojoj piše o ljubavi, školi, vojsci, braku…

 

 

Branislav Nušić – AUTOBIOGRAFIJA

Branislav Nušić – AUTOBIOGRAFIJA / Autobiografija Branislava Nušića predstavlja žanrovski složeno i u našoj književnosti izuzetno delo. Ono istovremeno predstavlja piščevu autobiografiju, roman i filozofiju života. Ovo delo Nušić je objavio 1924. godine, povodom jubileja 45 godina književnog rada i 60 godina života.

Autobiografija Branislava Nušića je knjiga i za decu i za odrasle, koja se može čitati tokom celog života.

AUTOBIOGRAFIJA

Branislav Nušić Autobiografija knjiga pdf Bistrooki

 

Nušićeva autobiografija pisana je drugačije od većine drugih autobiografija, pre svega iskrena, sa autentičnim opisom sopstvenog života, prepuna ironije od koje nije poštedeo nikoga. Ni sebe, ni svoju porodicu, ni prijatelje, ni društvo u kome je živeo.

Branislav Nušić

Branislav Nušić (pravo ime Alkibijad Nuša) je rođen 1864. u Beogradu. Bio je književnik, pisac romana, drama, priča i eseja, komediograf, začetnik retorike u Srbiji i istaknuti fotograf amater. Takođe je radio kao novinar i diplomata. Njegove drame igraju se i aktuelne su i danas.

„Ja znam samo za jedan humor, jedan jedini, onaj koji izazivajući smeh na usnama ublažava surovost života.“ –Branislav Nušić

DELA:

Branislav Nušić – AUTOBIOGRAFIJA

Branislav Nušić – ANALFABETA

Branislav Nušić – SUMNJIVO LICE

Branislav Nušić – RETORIKA / NAUKA O BESEDNIŠTVU

21. 10. 1864. godine u Beogradu je rođen naš veliki komediograf Branislav Nušić (pravo ime Alkibijad Nuša). Prve radove objavio je već 1879. u somborskom „Golubu“. Studirao je prava u Beogradu i Gracu.

Zbog satirične pesme „Pogreb dva raba“ osuđen je na dve godine zatvora u Požarevcu, gde piše dnevničku satiričnu prozu „Listiće“.

Zauzimao je značajne položaje u kulturi, od diplomate Ministarstva inostranih poslova, načelnika u Ministarstvu prosvete, preko urednika i pokretača gotovo svih kulturnih i književnih časopisa svog doba, do upravnika pozorišta u Beogradu, Novom Sadu, Skoplju, Sarajevu i prvog institucionalnog pozorišta za decu kod Srba – Malog pozorišta.

Za više od tri decenije u „Politici“ je objavio stotine priča, feljtona i beležaka, a čuvenu rubriku „Iz beogradskog života“ potpisivao je kao Ben Akiba. Član Srpske kraljevske akademije postao je 1933. godine. Njegove drame igraju se i aktuelne su i danas.

 

„Dijalektika života razapeta je i svojom formom i svojom suštinom između dva pola: tragičnog i komičnog, i nema pojave ili izraza u konkretnom životu koji u svome zbivanju ne bi doticao ove polaritete. Komediograf uvek hvata onu komičnu tačku, ali mu to nimalo ne smeta da bude i na liniji one druge krajnosti.Ti polovi, tragični i komični, utoliko su bliže jedan drugome, razmak između njih je utoliko kraći, ukoliko je jedna društvena sredina mlađa i u fazi nezavršenog formiranja…“ –Branislav Nušić

Branislav Nušić – SUMNJIVO LICE

Branislav Nušić – SUMNJIVO LICE / Sumnjivo lice je drama Branislava Nušića, pisana između 1887. i 1888. godine. Prvi put je izvedena u beogradskom Narodnom pozorištu 29. maja 1923. godine.

SUMNJIVO LICE

Branislav Nušić Sumnjivo lice pdf knjiga - Bistrooki

 

Premijera Sumnjivog lica odigrala se 29. maja 1923. godine. Branislav Nušić je sredinom 1920. godine napisao predgovor u kom je istakao da je delo nastalo između 1887. i 1888. godine, ali da ono nije prihvaćeno od tadašnjeg upravnika Narodnog pozorišta, Milorada Šipčanina. I pored toga što je Milorad pozitivno ocenio delo, ono nije uvršteno u repertoar. Razlog tome je pominjanje vladajuće dinastije Obrenović u lošem kontekstu.

Predrag Dinulović i Sofija Soja Jovanović su 1954. godine napisali scenario i radili na režiji istoimenog filma sa motivima Nušićeve komedije.

 

PAPA URBAN II – Poziv na krstašku vojnu

PAPA URBAN II — 1040—1099. – POZIV NA KRSTAŠKU VOJNU / Branislav Nušić, RETORIKA

Od Siona se razlila reč Gospodnja. Potecite sada vi potopi, ilo odatle ističete, vrelu svojemu! Obrnite svoje mačeve, koje jednako oštrite jedan protiv drugoga, na zlotvore imena hrišćanskoga! Vi, ugnjetači udovica i siročadi, vi gladni vuci i gavrani, što se kupate u krvi braće svoje, poletite u Palestinu te okaljano oružje operite tamo krvlju saracenskom i seldžučkom!

Vojnici đavola, budite vojnici Boga živoga, i ničega se ne bojte pod sjajnom zastavom njegovom. Ili ćete zadobiti pobedne lovorike ili vence mučeničke, jer u ovoj svetoj vojni pratiće vas potpuni oproštaj svih grehova i bogata nagrada nebesnih radosti. Stoga neka vas nikakva veza ne zadrži doma, već imajte uvek na umu reči Spasiteljeve: „Ko mene radi ostavi svoju kuću i imovinu, oca, majku, ženu i decu, taj će sto puta više dobiti i večni život naslediti!“

Na noge, dakle, vođi i vojnici, bogati i siroti!

Pustite slobodna maha svetome gnevu koji vas oduševljava i osvetničkoj žeđi koja vas raspaljuje!

BELEŠKA

Francuski pustinjak Petar Amijenski, vraćajući se sa hadžiluka iz Svetih zemalja da zapali Evropu groznicom za oslobođenje Hristova groba, koji će trajagi tri stotine godina, na prvome koraku našao je punu potporu u Rimu kod pape Urbana II koji ga šalje po katoličkim zemljama da finatizira mase za tu ideju.

Kada je pustinjak uspeo da zapali široke mase papa Urban saziva najpre jedan sabor u Pjačenci a odmah zatim i mnogo veći sabor u francuskoj varoši Klermonu (1095). Sabor je, zbog množine sveta koji se tu slegao održan na otvorenom polju, i posle Petra Amijonskog uzeo je reč sam papa i održao ovu raspaljivu besedu.

Na tome je saboru odlučeno da se povede krstaška vojna i odmah se pristupilo spremi, te na proleće krete na Daleki istok prva krstaška vojska.

Branislav Nušić, RETORIKA

SVETI SAVA – Beseda o pravoj veri

SVETI SAVA — 1174 —1235. ili 1236. – BESEDA O PRAVOJ VERI / Branislav Nušić, RETORIKA

Braćo i druzi, i oci, i čeda bogozvana, priklonite bogoljubiva srca vaša na poslušanje božanstvenih zapovesti i, saslušane vama, ove reči svete položite, braćo, u srca vaša i u svest duševnu i u oči umne, i razumejte.

Bog premilosrdni i čovekoljubivi, imajući bezorojnu milost prema rodu ljudskom i prešav nebesa, siđe na zemlju, i svojim božanstvenim promislom voljno pretrpe mnogorazlična stradanja božanstvene puti, i prosveti rod naš, i svete apostole posla u sav svet, rekav im: „Idite i naučite sve narode, krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha“. I oni sami do nas ne stigoše, ali reči njihove, uistinu čuvši, oci naši verovaše. Ali preblagi Bog, koji ima milost bez kraja, i koji neće da ni jedan od nas pogine po prvoj zapovedi, i na isti način po učenju i po propovedanju svetih apostola, podiže mene na ovo svetiteljstvo, hoteći mnome nedostatke otaca naših ispuniti, i Duhom Svetim meni zapovedi kazati vam reč njegovu o vašem spasenju, da je, sa ljubavlju saslušavši, sačuvate, da i mi budemo učesnici u redu svetih.

I ovo vas prvo molim, braćo i čeda, nadu našu svu na Boga položivši, prvo, da se prave vere njegove držimo: jer drugoga osnova, kao što reče apostol, niko ne može položiti, sem onoga koji položi Duh Sveti preko svetih apostola i bogonosnih otaca što je prava vera, na sedam svetih vaseljenskih sabora objavljena i propovedana, i potom na osnovu ovom svete vere treba nam zlato i srebro i drago kamenje, to jest, blaga dela zidati; jer posebno staranje o životu nprosvećeno i nepomoženo pravom verom prema Bogu, ni pravo ispovedanje bez dobrih dela ne može nas predstaviti Gospodu; nego treba oboje da biva, da savršen bude Božji čovek, a ne da po nedostatku hramlje naš život.

Jer vera spasava, kao špo reče naš apostol, kad ljubavlju dela; verujemo, dakle, u Oca i Sina i Svetoga Duha, pojući Trojicu božanstvenu, Tvorca, koji je oduvek, svega uzročnog i stvorenog, vidljivog i nevidljivog, jednoga dakle bića, to jest jestastva u tri lica.

Ne trudimo se, dakle, da razumemo po obliku i različnosti tri Boga, ili tri jestastva ili bića. U jednoga, dakle, Boga i njegovo prosto i besputno jestastvo i biće verujemo, sa različnošću lica različne osobine označujemo.

Trojici se klanjajući u jedinstvu, i jedinstvu u Trojici, jedinstvu trisastavnom, i Trojici jednobitnoj i jednomoćnoj i bespočetnoj…
_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _

… To je, dakle, prava vera Božja: krstiti se u ime Oca i Sina i Svetoga Duha. I tako obećavši se, mi koji smo hrišćani i molimo Boga svojega, svagda čuvajući zapovedi njegove i tvoreći volju njegovu svagda; jer je vera bez dela mrtva po reči Jakovljevoj.

Nego, braćo i čeda moja draga, kao što i više rekoh, oboje da čuvamo sa strahom i trepetom, sačuvajte reč Božju i svetu veru njegovu, Trisveto ime njegovo sa čistim srcem prizivajući i ne leneći se u svetim molitvama pripadajte mu, ispovedajte grehe svoje, plačući sa suzama pred njim, i njemu pojući i jednako pojući u srcima vašim, svagda dan i noć ne slabeći.

Jer Bog, ispovedan i moljen, sam uverava ljude i duhovno ulazi u srca onih koji dobro slušaju učenja o Bogu. Jer nije igra učenje duhovno ni bezumlje misli ljudskih, nego sveta vera Božja, koja se propoveda, na kojoj osnovani biše svi činovi sveti o Hristu Gospodu našem, o kom proroci svetim duhom Božjim prorekoše, a apostoli naučiše, i mučenici ispovediše, i svi sveti sačuvaše, i predostojni oci bez poroka zadržaše, kao na krajeugaonom kamenu crkvenom, koji se ne seče, Hristu…

On je premudrost očeva i sila, ono što je sveduhovno i silno, i krepko, i tvrdo, i pouzdano u veri, koji i do sada mnoge uverava i utvrđuje i javlja svima svoju veru božanstvenu, koji i do nas kao preblagi čovekoljubac bogatom milošću dostiže, nedostatke naše popunjavajući, pastir istiniti, koji hoće nas zabludele ovce da skupi u ogradu nebesnu. Tu ogradu dozirući mislenim i duševnim očima, molimo mu se uvek, pripadajući dan i noć, i ispovedajući mu se kako sam daruje izreći ili pomisliti i ono što je neiskazano sačuvati.

I volju njegovu izvršivši, spasenje ćemo od njega primiti u ovom veku i u budućem, ako sačuvamo zapovedi njegove verno, što nam sam Bog zapovedi da sačuvamo, i obeća nam nagradu nebesnu za to govoreći: „Zaista vam kažem koji reč moju uščuvaju, neće okusiti smrt navek“.

Da, čeda moja draga, šta je od ove reči pouzdanije ili pravednije, što sam Hristos svedoči, istinom utvrđujući? Šta je od ovoga bolje, nego ne okusiti smrti zanavek? Jer je daleko od greha to neokušanje smrti; a grehovnim okušenjem smrti okušenje uđe u rod ljudski do Hrista. Toga radi on okusi smrti, iako bezgrešan i besmrtan po prvom rođenju od oca; ali radi nas okusi i postrada, da i mi verom u njega okusimo besmrtnosti njegove, kao što prorok reče: „Okusite i vidite kako je blag Gospod; blag veoma, i prav i veran u svim rečima svojim, i sva su dela njegova u veri“.
_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _

… Jer je Bog jedan od iskoni i u beskrajne veke. I ovo je prva zapoved rečena onima koji ga ljube: da svako od vas ljubi Gospoda Boga svojega svim srcem svojim, od uma svoga, i od sve duše svoje, i od sve sile svoje.

I da budu reči ove, koje vam ja zapovedam danas, napisane u srcima vašim i u dušama vašim, da se bojite Gospoda Boga svedržioca, i njemu jednom da služite sa strahom i trepetom, i njemu jednom čast i slavu šaljite, i njemu jednom prionite, i imenom njegovim ne kunite se, nego da je reč vaša ono što jeste, a ono što nije da nije, i da se nikako ne imenuje drugi Bog među vama do onaj koji je stvorio nebo i zemlju; koliko je na nebu gore i koliko je na zemlji dole i koliko u vodi i pod zemljom, da se ne poklonite i ne poslužite ničemu od svega toga, osim Gospodu Bogu vašem, kojim se krstite i u koga verovaste, i odrekoste se tajnih sramota, i učesnici biste blage vere njegove i udeoničari besmrtnosti njegove.

Njega se jednog neodstupno držite, jer je pred očima njegovim sve nago, kao što reče apostol, jer je Bog naš oganj, koji proždire i predaje očeve grehe na čeda do trećega i četvrtoga roda onih koji ga ne ljube, niti tvore volju njegovu, a koji tvori neizmernu milost onima koji ga ljube i čuvaju zapovedi njegove.

Jer on je Bog bogova i Gospod gospoda, Bog veliki i krepki i strašni. Da, da sačuvate zapovesti njegove i da činite pred očima njegovim sve reči, koje vam zapovedih, da bude dobro vama i sinovima vašim posle vas, i živi ćete biti navek, ako učinite dobro i ugodno pred Gospodom Bogom vašim, kome slava, bespočetnost u beskrajne vekove. Amin!

BELEŠKA

Pošto je položio temelje uređenju srpske crkve, podelio zemlju na episkopije i postavio episkope, sv. Sava sazvao je veliki crkveni sabor na kome su bili svi crkveni i svetovni dostojanstvenici i izgovorio je tom prilikom besedu o pravoj veri. Tu besedu je zabeležio njegov učenik Domentijan. Iz besede koju donosimo izostavljeno je bogoslovsko razmišljanje o Hristu, sv. Trojici i jeresima.

Branislav Nušić, RETORIKA

Menenije Agripa – Beseda pobunjenicima na Svetom brdu

Menenije Agripa – Beseda pobunjenicima na  Svetom brdu / Branislav Nušić, RETORIKA

(493. godine pre Hrista)

U doba kada nije kao sada u čoveku bilo sve složno jedno s drugim, već kad je svaki pojedini deo tela imao svoju volju i svoju reč — pobune se jednom ruke, oči, uši i drugi protivu stomaka koji samo sedi usred tela kao gotovan, uživajući sve što mu drugi uradi, zaradi i pruži. Zavere se, dakle, te otkažu
stomaku svaku službu: noge ne htedoše da hode; ruke ne htedoše da rade; usta ne htedoše da prime što im se doda; zubi ne htedoše da žvaću; oči ne htedoše da
gledaju a uši ne htedoše da slušaju. Ali dok su pobunjeni udovi hteli tako glađu da ukrote stomak, dotle i celo telo iznemože i klonu. Stomak, nemajući šta da vari, oseti odista samrtne bolove, ali i noge iznemogoše, ruke klonuše, oči obnevideše i uši zaglušiše, te celo telo poče da malaksava i obamire.

Tada se pokaza da nije niukoliko beskorisna služba stomakova i da njega ne hrane toliko koliko on druge hrani, jer je on taj koji iz hrane crpe snagu te šalje kroz telo krv koja nam održava život*).

*) U daljem, nezabeleženom delu govora, Agripa upoređuje ovu sliku sa pobunom plebejaca prema senatu i patricijima, te ubeđuje pobunjenike da se vrate u Rim.

BELEŠKA

Tit Livije u knjizi II, gl. 32 opisuje pobunu plebejaca, koji su, po nagovoru pekog Sicinija napustili Rim i odselili se na Sveto brdo, ne hoteći više da znaju za senat i particije.

To zabrine neobično senat i ovaj izabere lukavoga patricija i dobroga govornika Menenija Agripu, koji ode u logor pobunjenika i održa im ovaj govor.

Ova beseda Menenija Agripe bi mogla pripasti grupi beseda rimskoga besedništva, ali je uvršćena u red besednika staroga sveta, jer pada daleko pre rimske velike besedničke epohe.

Branislav Nušić, RETORIKA

PROROK ISAIJA – Proročko besedništvo

PROROK ISAIJA – Proročko besedništvo / Branislav Nušić, RETORIKA

Sv. pismo, Knjiga proroka Isaije

PROROČKO BESEDNIŠTVO

Čujte, nebesa, i slušaj, zemljo, jer Gospod govori: sinove odgojih i podigoh, a oni se odvrgoše od mene.

Vo poznaje gospodara svojega i magarac jasle gospodara svojega, a Izrailj ne poznaje; narod moj ne razume. Da grešna naroda, naroda ogrezla u bezakonju
semena zlikovačkog, i sinova pokvarenih! Ostaviše Gospoda, prezreše sveca Izrailjeva i vratiše se neznanju.

Što se više odmećete, sve više vreda sebi nanosite. Glava vam je i srce već iznemoglo. Od pete do glave ništa vam nije zdravo, nego uboj i modrice i rane
gnojave, ni isceđene, ni zavijene, ni uljem ublažene.

Zemlja vam je pusta, gradovi ognjem popaljeni; vaše njive brste tuđini na vaše oči i pustoše ih kao što opustošavaju tuđini.

I osta kći Sionska kao koliba u vinogradu, kao senica u gradini krastavaca, kao grad opkoljen. Da
nam Gospod nad vojskama nije ostavio malo milosti, bili bismo kao Sodom, izjednačili bismo se sa Gomorom!

Čujte reč Gospodnju, knezovi Sodomski; poslušaj zakon Boga našega, narode Gomorski!

Što će mi mnoštvo žrtava vaših? — veli Gospod.
Sit sam žrtava paljenica od ovnova i pretiline od gojene stoke i ne marim za krv junčiju i jagnjeću i jareću. Kad dolazite da se pokažete preda mnom, ko
traži to od vas da gazite po mom tremu? Ne prinosite više žrtve zaludne; na kad se gadim; a o mladinama i subotama i o sazivanju skupštine ne mogu da podnosim
bezakonja i svetkovine. Na mladine vaše i na praznike mrzi duša moja, dosadiše mi, dodija mi podnositi.

Zato kad širite ruke svoje, zaklanjam oči svoje od vas i kad množite molitve ne slušam vas; ruke su vaše pune krvi. Umijte se, očistite se, uklonite zloću
dela svojih ispred mojih očiju; prestanite zlo činiti.
Učite se dobro činiti, tražite pravdu, podržite potlačenoga, dajte pravicu siroti, branite udovicu.
Tada dođite, veli Gospod, pa se sudite. Ako su gresi vaši kao skerlet, postaće beli kao sneg; ako su crveni kao crvac, postaće kao vuna.

Ako ćete slušati, ješćete dobra zemaljska; ako li nećete, no budete nepokorni, mač će vas pojesti, jer to usta Gospodnja rekoše.

Kako se oskrnavi verni grad? Pun beše pravice, pravda nastavaše u njemu, a sada krvnici. Srebro tvoje posta troska, vino tvoje pomeša se s vodom. Knezovi su tvoji odmetnici i drugovi lupežima; svaki miluje mito i ide za darovima; siroti ne daju pravice i parnica udovička ne dolazi do njih.

Zato govori Gospod, Gospod nad vojskama, silni Izrailjev: Ha, izdovoljiću se na protivnicima svojim i osvetiću se neprijateljima svojim. I okrenuću ruku svoju na te i sažeći ću troske tvoje da te prečistim i ukloniću sve olovo tvoje. I postaviću ti opet sudije kao i pre i savetnike kao ispočetka, i tada ćeš se zvati grad pravedni, grad verni. Sion će se otkupiti sudom i pravdom onih koji se u nj vrate, a odmetnici i grešnici svi će se satrti i koji ostavljaju Gospoda izginuće.

Jer ćete se posramiti od gajeva koje poželeste i zastideće se on vrtova koje izabraste. Jer ćete biti kao hrast kome opada lišće i kao vrt u kom nema vode. I biće junak kao kučine i delo njegovo kao iskra, i oboje će se zapaliti, i neće biti nikoga da ugasi!

BELEŠKA

Prorok Isaija se javlja 700. godine pre Hrista. On je carskoga roda, od oca Amosa, brata Avamasije, cara judejskog. Prorokovao je mnogo i mnoga su se proroštva njegova obistinila. Najvažnija su mu proroštva o vaploćenju Boga, začeću Presvete Deve, o Jovanu Preteči i o mnogim drugim događajima koji sa pojavom hrišćanstva nastaše. Reč mu je bila vrlo oštra, i u vreme cara Manasije, kada je grmeo protivu neznabožačkih običaja, ne štedeći ni cara ni glavare, sravnjujući tadanje prilike sa Sodomom i Gomorom, diže se protivu njega gnev vladara te ga uhvatiše i van Jerusalima živa prestrugaše testerom

Branislav Nušić, RETORIKA

JOTAM – Starojevrejsko besedništvo

JOTAM — STAROJEVREJSKO BESEDNIŠTVO

Sv. pismo. Knjiga o sudijama, glava 9, st. 8—20

Čujte me, Sihemljani, tako vas bog čuo!

Sabraše se jednom sva drveta da izaberu sebi cara, pa rekoše maslini: Budi nam car. A maslina im reče: Zar ja da ostavim pretilinu svoju kojom se čast čini i bogu i ljudima, pa da brinem brigu za druga drveta? Tada rekoše drveta smokvi: Hodi ti, budi nam car! A smokva im reče: Zar ja da ostavim slast svoju i krasni rod svoj, pa da idem i tumaram zbog drugih drveta?

Tada rekoše drveta vinovoj lozi: Hodi ti, budi nam car! A loza im reče: Zar ja da ostavim vino svoje koje veseli i boga i ljude, pa da idem i tumaram za druge?

Tada sva drveta rekoše trnu: Hodi ti, budi nam car! A trn odgovori drvetima: Ako odista hoćete mene da izaberete sebi za cara, hodite sklonite se u hlad moj; ako li nećete, neka izađe oganj iz trnja i spali kedre livanske.

I eto sada, recite, jeste li pravo i pošteno uradili postavivši Avimeleha carem i jeste li bili pravedni bili prema Jerovalu i domu njegovom, i jeste li se onako odužili kako vas je on zadužio?

Jer otac moj vojevao je za vas ne mareći za život svoj, i izbavio vas je iz ruku madijanskih, a vi danas ustaste na dom oca mojega i pobiste sinove njegove, sedamdeset ljudi na jednome kamenu, a sina sluškinje njegove, Avimeleha, postaviste carem nad Sihemljanima, zato što je brat vaš.

Ako ste pravo i pošteno danas uradili prema Jerovalu i njegovu domu, onda veselite se s Avimelehom i neka se on veseli s vama. Ali ako niste, neka iziđe oganj od Avimeleha i spali Sihemljane i dom Milov i neka iziđe oganj od Sihemljana i od doma Milova i spali Avimeleha!

BELEŠKA

Avimeleh, sin Jerovalov od inoče majke, dođe u kuću oca svojega Jerovala sa gomilom plaćenih skitnica i pobi svu braću, sedamdeset na broju, a jedini izmače smrti Jotam, najmlađi sin Jerovalov. Tada se iskupiše Izrailji (Sihemljani) i izvikaše za cara ovoga nasilnika Avimeleha. A kad to javiše Jotamu, on otide na vrh gore Garizina, sakupi tamo narod i održa im ovaj govor.

Branislav Nušić, RETORIKA

BUDA – MNOŠTVO I MANJINA / Beseda

BUDA — 560 — 480. pre Hrista / MNOŠTVO I MANJINA / Beseda i beleška iz knjige RETORIKA Branislava Nušića

Kao što na zemlji, monasi, ima malo prijatnih vrtova i prijatnih šuma, i prijatnih dolina i prijatnih lotosnih bara, a mnogo više jalove i razrivene zemlje, neprelaznih voda, žbunjem i korovom obrasle utrine, neprohodnih planina;

Tako ima manje bića, o monasi, koja žive na zemlji, a mnogo više u vodi;

Tako ima, monasi, manje bića rođenih za ljudski život, a mnogo više za neljudski;

Tako ima, monasi, manje bića rođenih u središnim mestima, a mnogo više u mestima s kraja, među nerazumnim varvarima;

Tako ima, monasi, manje bića razumnih, koja nisu luda, gluva i nema, već sposobna da razumeju i shvate smisao dobrog ili zlog govora, a mnogo više nerazumnih, ludih, gluvih i nemih, nesposobnih da razumeju smisao dobrog ili zlog govora;

Tako ima, monasi, manje ljudi obdarenih okom mudrosti, a mnogo više u neznanju ogrezlih;

Tako ima, monasi, manje bića kojima je dato da čuju od savršenoga učenje i red, a mnogo više kojima to nije dato;

Tako ima manje bića, monasi, koji učenje čuju i shvataju, a mnogo više koji ga čuju a ne shvataju;

Tako ima manje bića, monasi, koji učenje shvataju i smisao njegov ispituju, a mnogo više koji shvataju ali smisao njegov ne ispituju;

Tako ima, monasi, manje bića koja smisao i učenje razumeju i po učenju žive, a mnogo više koji možda smisao i učenje razumeju ali po učenju ne žive;

Tako ima, monasi, manje onih koje Potreseni potresa, a mnogo više koje ne potresa;

Tako ima, monasi, manje onih koji se potreseni ozbiljno trude, a mnogo više onih koji se, mada potreseni, ne trude;

Tako ima, monasi, samo malo bića koja ukus najboljega, ukus učenja, ukus spasenja postižu, a mnogo više koji ne postižu.

Zato se, monasi, morate vežbati ovako misleći: „Ukus najboljega, ukus učenja, ukus spasenja želimo da postignemo“. Tako se, o učenici, morate vežbati.

BELEŠKA

Reformator bramanske vere Sidharta, koji se po imenu jednog vedskog plemena naziva i Gautama, rođen je sredinom VI veka pre Hr. pod Himalijima, u gradu Kapilavasti, u plemenu Šakija, nad kojim je njegova porodica vladala. U tridesetoj godini povukao se on u pustinju i odao razmišljanju a posle nskodiko godina javlja se i počinje propovedati novu veru, nazvanu po njemu budizam. Gautama je naglo preotimao maha živom rečju svojom, i njegova je vera preplavila ceo Daleki istok.

Sledbenici su Budu (sanskritska reč i znači „probuđeni“) proglasili bogom, smatrajući ga kao ovaploćenje Višnua, ipijskoga Boga koji je deset puta silazio na zemlju radi spasenja ljudskog. (Monasima naziva Buda svoje učenike.)

Branislav Nušić, RETORIKA