LEGENDA O POSTANJU
Evo šta mi je pričao moj otac, koji je to čuo od svoga oca, i tako odavno, odavno, od početka sveta!
U početku svega, sasvim u početku, kada ništa nije postojalo, ni čovek, ni životinje, ni biljke, ni nebo, ni zemlja, ništa, ništa, ništa, postojao je bog i on se zvao Nzame. I njih trojicu koji su Nzame mi nazivamo Nzame, Meber i Nkva.
I u početku Nzame stvori nebo i zemlju, i nebo zadrža za sebe. A na zemlju dahnu i pod dejstvom njegova daha nastadoše zemlja i voda, svaka za sebe. Nzame je stvorio sve i sva: nebo, sunce, mesec, zvezde, životinje, biljke, sve. I kada je završio sve što mi sada vidimo, pozvao je Mebera i Nkvu i pokazao im svoje delo:
— Je li dobro učinjeno to što sam učinio? — upita ih on.
— Da, dobro je učinjeno, odgovoriše oni.
— Ima li još nešto što bi trebalo da se učini?
A Meber i Nkva mu odgovoriše:
— Vidimo mnogo životinja, ali ne vidimo njihova gospodara: vidimo mnogo biljaka, ali ne vidimo njihova vlasnika.
I da bi postavili gospodara svega, među stvorenjima, oni odrediše slona, zato što je on bio mudar, leoparda, zato što je bio snažan i lukav, i majmuna, zato što je bio vragolast i hitar.
Ali Nzame je hteo da učini i nešto još bolje, i utroje oni sazidaše jedno stvorenje koje je gotovo sasvim ličilo na njih: jedan mu dade snagu, drugi moć, treći lepotu. Zatim mu njih trojica rekoše:
— Evo ti zemlje, ti si od sada gospodar svega što postoji. Kao i mi, ti živiš, sve i sva ti je potčinjeno, ti si gospodar.
Nzame, Meber i Nkva se ponovo popeše gore do svog prebivališta, novo stvorenje osta samo na zemlji i sve mu se pokoravaše.
Ali među životinjama slon osta prvak, leopard je zauzimao drugo mesto, a majmun treće, jer su njih Meber i Nkva prvo izabrali.
Nzame, Meber i Nkva dali su prvom čoveku ime Fam, što znači snaga.
Gordo zbog svoje moći, snage i lepote, jer je u te tri osobine nadmašivalo slona, leoparda i majmuna, gordo što je bolje od svih životinja, to prvo stvorenje okrete kud ne valja; ono postade oholo, ne htede više da obožava Nzamea i poče da ga prezire:
Jeje, o, la, jeje,
Bog na nebu, čovek na zemlji!
Jeje, o, la, jeje,
Bog je bog,
Čovek je čovek,
Svaki doma, svaki za sebe!
Bog je čuo tu pesmu. On oslušnu:
— Ko peva?
— Traži pa nađi, odgovori Fam. — Ko to peva?
— Jeje, o, la, jeje. — Ma ko peva? — Hej, ja pevam? viknu Fam.
Bog, sav besan, pozva Nzalana, grmljavinu: — Nzalane, hodi ovamo!
I Nzalan dojuri gromko grmeći: bou, bou, bou! I munja šinu i zapali šumu. Obrađena polja, kad se zapale, izgledaju prema toj vatri kao baklje od amone. Fii, fii, fii, sve je buktalo. Zemlja je kao i sada bila pokrivena šumama: gorelo je drveće, bilje, Pipipe, manioke, čak i klokočike u zemlji, sve se sušilo. Životinje, ptice, ribe, sve bi uništeno, i satrto. Ali na nesreću, stvarajući prvog čoveka, bog mu je rekao: — Ti nećeš umreti. A bog što daje, to više ne uzima. Da li je prvi čovek izgoreo, šta je s njim bilo, nemam pojma; on je u životu, ali gde je? Moji preci mi to uopšte nisu rekli. Šta je s njim bilo?
Nemam pojma, čekajte malo.
Ali bog pogleda zemlju, sasvim pocrnelu, bez igde ičega, pustu; on se zastide i htede da to ispravi. Meber i Nkva se posavetovaše u svome prebivalištu i učiniše ovo: po zemlji pocrneloj i pokrivenoj ugljem oni nasuše novi sloj zemlje; jedno drvo niče, poče da raste i sve više da raste, i kad bi neka njegova semenka pala na zemlju, nicalo bi novo drvo, kad bi
otpao neki list, on bi rastao, rastao, počeo bi da ide i postajao životinja, slon, leopard, antilopa, kornjača, sve, sve.
Kada bi neki list pao u vodu, on bi plivao i postajao riba, sardina, mrena, rak, ostriga, školjka, sve, sve. Zemlja je postala opet ono što je bila i ranije, što je i dan-danas.
II dokaz, deco moja, da su moje reči istinite je u tome što na izvesnim mestima, ako kopate zemlju, ponekad čak ozgo, naići ćete na tvrd, crn kamen koji se krši; ako ga bacite u vatru, on gori. Vi to odlično znate:
Zvižduk se raleže,
Slon dođe,
Hvala Slonu.
To kamenje, to su ostaci starih šuma, sagorelih šuma.
Međutim, Nzame, Meber i Nkva su se savetovali; — Potreban je starešina koji bi gospodario životinjama, reče Meber. — Svakako,
potreban je, reče Nkva. — Zaista, nastavi Nzame, ponovo ćemo napraviti čoveka, čoveka kao što je Fam, iste noge, iste ruke, ali ćemo mu okrenuti glavu i on će videti smrt. I tako učiniše. Taj čovek je, prijatelji moji, kao vi, kao ja.
Toga čoveka koji je ovde na zemlji bio prvi, otac svih nas, Nzame je nazvao Sekume, ali bog nije hteo da ga ostavi samog. On mu reče: Napravi sebi ženu od stabla. Sekume sebi napravi ženu, i ona poče da se kreće, i on je nazva Mbongve.
Praveći Sekumea i Mbongvu, Nzame ih je sačinio od dve strane: jedne spoljne, ove, vi je zovete gnul, telo, i druge koja živi u gnulu i koju svi zovemo nsisim.
Nsisim, to je ono što stvara senku, senka i nsisim, to je isto, i nsisim oživljava gnul, i nsisim odlazi kada čovek umre, ali nsisim ne umire. Dok je nsisim u svome gnulu, znate li gde on prebiva? U oku. Da, on prebiva u oku, i ta mala sjajna tačka koju vidite u sredini, to je nsisim.
Zvezda na nebu,
Vatra na zemlji,
Žar na ognjištu,
Duša u oku.
Magla, dim i smrt.
Sekume i Mbongve živeli su srećni ovde na zemlji i imali su tri sina: prvome su dali ime Nkur (budala, zao), drugom Bekale (onaj koji ne misli ništa), i on je na leđima nosio Mefera, trećeg (onoga koji je dobar, koji ume). Imali su i kćeri, koliko? Ne znam. I ta trojica imali su takođe decu i ta deca opet svoju decu. Mefer je otac našeg plemena, a ostali očevi ostalih plemena.
Međutim, Fama, prvog čoveka, bog strpa u rupu u zemlji i tu rupu pritisnu ogromnim kamenom. Ah! Lukavi Fam je dugo, dugo kopao: jednog dana probio se napolje. Ko je zauzeo njegovo mesto? Drugi ljudi. Ko se na njih rasrdio? Fam. Ko stalno gleda da im napakosti? Fam. Ko se skriva u šumi da ih ubija, u vodi da izvrće njihove čunove? Fam, čuveni Fam.
Tišina! Ne govorimo tako glasno, možda je tu i sluša nas:
Mir, ne mrdajte se!
Fam prisluškuje
Da bi počinio jade ljudima;
Mir, ne mrdajte se!
Zatim je ljudima koje je stvorio bog dao zakone. Nazivajući Sekuma, Mbongvu i njihove sinove, pozivajući ih sve, male i velike, velike i male, reče:
— Ubuduće evo vam zakona i vi ćete im se pokoravati:
„Nećete krasti u svom plemenu.
Nećete ubijati one koji vam ne čine zlo.
Nećete ići da jedete druge noću“.
— To je sve što od vas tražim; živite u miru u vašim naseobinama. Oni koji budu slušali moje zapovesti biće nagrađeni, njima ću dati ono što budu zaslužili, a ostale, njih ću kazniti. — Toliko.
Evo kako bog kažnjava one koji ga ne slušaju: Posle njihove smrti oni tumaraju noću, pateći i vapeći, i dok pomrčina pokriva zemlju, u doba kad čoveka hvata strava, oni ulaze u sela, ubijaju ili ranjavaju one na koje naiđu, čineći im svako zlo koje mogu.
U njihovu čast se igra posmrtna igra kedzamkedzam, ali to ništa ne pomaže. Na gumno ispred kolibe njima se iznose zdele sa najboljim jelima; oni jedu i smeju se, ali to ništa ne pomaže. I kada niko od onih koje su oni poznavali nije više među živima, tek tada oni čuju ngofio, ngofio, pticu smrti; oni odmah sasvim omršave, sasvim omršave i, evo, umru! Kuda oni odlaze, deco moja? Vi to znate kao i ja pre nego što pređu preko velike reke, oni dugo, dugo ostaju na jednom velikom, ravnom
kamenu: njima je hladno, smrzavaju se, bruu…
Zima i smrt, smrt i zima!
Hoću da zapušim uši. Zima i smrt,smrt i zima,
Jad i beda, o mati moja!
I kada svi pređu, prokletnici, Nzame ih na dugo, dugo vreme zatvara u ototolan, čemerno prebivalište u kome se trpi mnogo muka i nevolja…
Što se tiče dobrih, zna se da se oni posle smrti vraćaju u svoja sela; ali oni su zadovoljni ljudima, pogrebne svečanosti, igre u znak žalosti za njima vesele njihovo srce. Noću oni dolaze kod onih koje su poznavali i voleli, i pobuđuju u njih lepe snove, govore im šta treba da čine da bi dugo živeli, stekli velika bogatstva, imali verne žene (čujete li, vi, tamo, pored
vrata!), imali verne žene, imali mnogo dece i ulovili mnogo divljači. I poslednjeg slona koga sam oborio, prijatelji moji, na taj način sam saznao da on nailazi na moju zasedu.
I kada svi koje su oni poznavali pomru, dobri tek onda čuju ngofio, ngofio, pticu smrti; oni odmah počnu da se šire, isuviše šire, čak neizmerno, i umru! Kuda oni idu, deco moja? Vi to znate kao i ja. Bog ih uznosi na nebo i smešta ih pored sebe u Večernjoj zvezdi. Otuda nas oni gledaju, oni nas vide i zadovoljni su kada svetkujemo u čast njihove uspomene, a oči svih onih koji su pomrli čine da se zvezda tako sija.
Ono što su mi pričali moji preci, eto: a ja, Ndumemba, saznao sam to od svog oca Mbe, koji je to čuo od svog oca, a odakle je to čuo prvi od naših predaka, nemam pojma, nisam tu bio. — Toliko.
Iz knjige: Crnačke narodne bajke, Izdavač: Narodna knjiga, Beograd, 1960.
Foto kolaž: Bistrooki – www.balasevic.in.rs
Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. :)