Aleksandar Sergejevič Puškin – BAJKA O CARU SALTANU / Bajka u stihovima, Tekst
BAJKA O CARU SALTANU
O SINU NJEGOVOM, SLAVNOM I SILNOM JUNAKU KNEZU GVIDONU SALTANOVIĆU I O PREKRASNOJ CARSKOJ KĆERI LABUDICI
Tri devojke u samoći
prele pređu sve do noći.
„Da sam nešto caričica,
— veli prva devojčica, —
ala, bih se provrednila
ceo svet bih pogostila,“
Da sam nešto carica,
— govori joj sestrica, —
natkala bih platna, bela,
da; ga ima zemlja, cela,“
„Ah, carica kad bih bila,
— treća seja, prozborila, —
našem caru sina mila,
deliju bih ja rodila,“
Još ona u reči bila,
a vrata se otvorila,
u odaju stupi car,
te države gospodar.
Za sve vreme razgovora,
on je stojo kod prozora
i razgovor što se vodi
car je čuo, pa, mu godi.
Zdravo da, si, devojčice,
moja, lepa, caričice,
rodićeš mi, blago meni,
carevića do jeseni.
I vi, seje — golubice,
izlazite iz sobice,
pa, pođite s nama dvoru,
nek po vašem bude zboru:
jedna tkaće platna, bela,
dok nam druga sprema, jela.“
Ide care dvoru svome
i on vodi sve tri mome.
Dugo vreme ne proteče:
venčao se još to veče.
Pirovati s mladom seo
i veseo pio, jeo, —
a potom ih svati — gosti
u postelju položiše
od slonove bele kosti,
i same ih ostaviše.
U kujni se seja srdi,
za razbojem druga grdi;
obe su joj zavidile
caru tol’ko što omile.
A carica vredna bila,
pa se odmah potrudila,
obećanje ispunila.
Ali utom rat otpoče
te car Saltan sablju paše,
oprašta, se, konja, jaše
i caricu svoju moli
da se čuva, da ga voli.
I dok car u ljutom boju
brani čast i slavu svoju,
dođe vreme, milog sina,
bog im dade od aršina.
Bdi carica nad momčićem
ko orlica nad orlićem,
pa, da cara, obraduje
s pismom slugu upućuje.
Al’ tkalja i kuvarica
i svekrva, baba Zlica,
prevari se domisliše
te glasnika opčiniše,
pa, se družba dosetila, —
drugo pismo podmetnula:
„Noćas kuja okotila,
al’ ne sina ili kćer,
al ne kuče il’ majmunče,
nego neku čudnu zver!“
Kad car-otac to saznade,
od glasnika, dobi vest,
on u jarost groznu pade,
ljutina mu muti svest.
Al’ se brzo primirio,
pa glasniku naredio:
„Nek čekaju, kad se vratim,
po pravdi ću da joj platim!“
Sa naredbom glasnik hita,
na saboru da se čita.
Al’ tkalja i kuvarica
i svekrva, baba-Zlica,
glasnika se dograbiše
pa ga vinom podnapiše,
u tobolac njegov žure
drugo pismo da poture.
On, mamuran, ukaz carski
nosi na sam zbor boljarski:
„Neka niko ne okleva,
jer car lično to zahteva:
majka i plod koji rodi
neka nađu smrt u vodi.“
Što car hoće, biti mora,
i uz opštu žalost dvora,
svi boljari, mladi, stari,
sabraše se u gomilu,
idu tužni da objave
njoj i sinu vest nemilu
ukaz carski da se dave.
Kad naredbu pročitaše,
u bačvu ih zatvoriše,
dobro smolom zalemiše
pa u burni okean! —
Tako hoće car Saltan.
Plavim nebom zvezde sjaju,
morem vali talasaju,
oblak lebdi preko neba,
morem bačva se koleba.
Kao tužna udovica,
u njoj plače caričica,
a u bačvi dokle brode
raste dete ko iz vode,
Dok carica jadikuje
dete vale požuruje:
„O talasi, vali mali,
ala ste se razigrali!
Jedan drugog vi gonite,
stenu morsku vi ronite,
žalo začas potopite,
lađe u vis podižete, —
iznesite i nas, vali,
u suvotu na, obali!“
Mali vali poslušali
dognali ih ka obali,
bačvu na žal položili
pa se tiho udaljili.
Majka s čedom spasena,
tle oseti blažena.
Al’ iz bačve da li može:
Pomozi im, višnji bože!
Na, noge se dečko diže,
dance glavom on odiže. —
Mučio se nije mnogo:
„Kad bih okno samo mogo
daj probijem, to sam rad“,
— izbi dno i skoči tad.
Sin i mati na slobodi;
ka brežuljku put ih vodi,
oko njih se more peni,
a na bregu hrast zeleni.
Sin pomisli: sad bi jelo
okrepilo nama, telo,
pa sa hrasta granu jaku
svija u luk, strelu laku.
Od krstića s vrata skida
svilen gajtan za tetivu,
pa, on tanku trsku kida,
stavlja, luk u strelu krivu,
i s oružjem sada smera
da ulovi kakva, zvera.
Pučini se približuje
i gle, pisku strašnu čuje.
Uzburkano sinje more,
sa njega se krici ore.
Iz talasa labud viri,
jastreb nad njim kandže širi.
Zalud labud krilom bije,
na sve strane vratom vije,
jastreb kandže uperio,
kljun krvavi naoštrio.
Ali tada zviznu strela,
u jastreba posred čela.
Dok carević s lukom stoji,
krv pučinu svu oboji.
Sa kricima jastreb gine
iznenada, sred pučine,
daleko mu krik se čuje
jer sad njega labud kljuje,
krilima, ga, bije, gnjavi,
da dušmana svog udavi.
Tad jezikom ruskim veli
careviću labud beli:
„Mili moj izbavitelju,
careviću, spasitelju,
ti ne žali i ne pati
što ćeš sada gladovati,
i neka, te nije žao
što si strelu žrtvovao.
Štetu ću ti naknaditi,
blagodaran tebi biti,
jer ti nisi labud-pticu
spas’o, nego devojčicu.
Ti jastreba, to ne zgodi,
već me vešca oslobodi.
Dobro ću ti zapamtiti,
na usluzi tebi biti,
a sada se majci vrati
ne ljuti se, pođi spati.“
Odletela labud-ptica,
a carević i carica,
dan u miru provedoše
i bez jela, počinuše.
A kad zorom mladić skoči
i protrlja, od sna, oči,
začudi se i zanemi
jer ugleda grad golemi
sa zupčastim bedemima,
a, za belim zidovima,
tornji zlatni i crveni
manastirski i crkveni.
Brzo majku iz sna budi,
a ona se čudom čudi.
I carević majci veli:
„To mi dade labud beli!“
Krenuli su u grad žurno.
Čim kročiše kroz kapiju
zazvoniše zvona, burno
i pred njih sa strana sviju
svet navali kao vali.
Hor crkveni boga hvali.
U kolima pozlaćenim
dvorani ih dočekuju
i gromko ih pozdravljaju.
Careviću krunu daše,
vladarem ga izabraše
i sred svoje prestonice
blagosloven od carice
zakneži se taj dan on
i nazva se: knez Gvidon.
Po pučini vetar šeće
i galiju napred kreće
što jedara, razapeti’
po valima, hitro leti.
Brodari se začudiše,
na krovu se okupiše
kad spaziše na ostrvu
čudo pravo, varoš novu,
grad sa zlatnim tornjevima,
pristanište s kejovima.
Topovi ih pozdravljaju
da pristanu naređuju.
I galija kad pristade,
knez u počast gozbu dade,
nahrani ih i napoji,
pa ih pita: „Gosti moji,
trgovinu što vodite,
kuda sada vi hodite?“
Brodara mu četa veli:
„Mi smo prošli svet vasceli,
samurinom trgovali,
lisičinu prodavali,
a sada smo naumili,
na, istok se uputili
do države car-Saltana,
kraj ostrva, čak Bujana,“
„Srećan put vam“, — knez im veli
i da zdravo stignu želi
preko burnog okeana,
do slavnoga car-Saltana.
Pozdrav topli knez mu šalje,
I otplovi lađa dalje,
a on tužan na, pučini
gleda, lađu u daljini.
Utom spazi — vrh talasa,
„gde se labud zabelasa.
„Zdravo da, si, kneže mio,
što si mi se natmuriog
Kakva, tebe tuga mori“
— labudica njemu zbori.
Knez žalosno odgovara:
„Čežnja, mene sad obara
i golema, muči želja,
da svog vidim roditelja,“
Ptica, knezu: „Dobrotvore,
ako želiš ti na more,
stvoriću te za, čas tili
u komarca, kneže mili,“
I krilima, zamahala,
vale šumno uzburkala,
i vodom ga. poprskala,
poškropila, carsko dete
čak od glave pa, do pete.
Kako vodom orosi se
u komarca pretvori se,
pa, zazuja, u vis ode,
leti žurno povrh vode,
na, lađu se tiho vinu
i sakri u pukotinu.
Vetar morem vale lovi
dok veselo lađa plovi
kraj ostrva, kraj Bujana,
carstvu slavnog car-Saltana.
I pođoše istog dana,
na, pir gosti kod Saltana,
a: za njima iz potaje
i komarac popristaje.
A u dvoru, svem u sjaju,
sedi Saltan ko u raju,
na prestolu lica umna,
oko njega, svita šumna,
i najbliža, porodica:
tu su tkalja, kuvarica,
i svekrva, baba Zlica,
čitaju mu misli s lica.
Car za sofru goste stavlja,
pa, ih pita i pozdravlja:
„Zdravo da ste, gosti mili,
kuda li ste sve jezdili7
Da l’ je tamo hladno, groznog
Da l’ je kogod štogod dozn’o?“
Brodara mu četa veli:
„Mi smo prošli svet vasceli!
Oj, za morem divno li je,
u svetu se čudo krije:
Nasred mora beše stena,
bez života, od kamena,
u divljini, na pustari
beše samo hrast prastari.
A sad na njoj grad postoji,
lepši nego dvori tvoji.
Crkve, kule i palata,
s tornjevima, sve od zlata,
a u njojzi knez Gvidon.
Pozdravlja te, care, on.
Car se Saltan čudu divi:
„Ako li me bog poživi
otići ću na ostrovo
da ja vidim čudo ovo,“
Ali tkalja, kuvarica,
i svekrva, baba, Zlica,
baš nijedna ni da čuje
da Gvidonu car putuje.
„Kakve su mi to retkosti,
— cereći se od pakosti
kuvarica, caru veli, —
što u moru grad se beli!
Ja: znam jedno čudo veće:
u gorici jela, stoji,
veverica, pod njom šeće
i k’o ptica, pesme poji,
orasima, sebe gosti,
al’ orasi nisu prosti,
zlatna ljuska njih obvija,
a u jezgru smaragd sija.
To je pravo čudo za, me,
a ne grad sred morske tame.“
Car Saltan se začudio,
a komarac razljutio,
pak zazuja, pa ti skoči,
pa, ti tetki baš u oči.
Kuvarica, pobledela,
premrla, obnevidela.
Sluge, sestre i svekrva,
s krikom love drska, crva:
„Bubetine, gle, proklete!“
Al’ kroz prozor on prolete,
pa spokojno do svog Dvora,
ode preko sinjeg mora.
I knez opet moru hodi,
oka, s njega, on ne svoda.
Utom spazi vrh talasa,
gde se labud zabelasa,
„zdravo da si, kneže-mio,
što si mi se natmurio
Kakva tebe tuga mori:“
— Labudica njemu zbori.
Knez žalosno odgovara:
„Čežnja, mene sad obara.
O čudnome čudu čujem
pa za njime sad tugujem.
U gorici jela. stoji,
a pod jelom veverica,
kao ptica, pesme poji,
orasima, sebe gosti,
al’ orasi nisu prosti,
zlatna ljuska njih obvija,
a: u jezgru smaragd sija,
ako nije lagarija,“
Odgovor mu labud daje: .
„Što si čuo, istina, je!
al’ ne tuži, kneže mili,
„sve o čem smo govorili.
biće tvoje za čas tili,“
Knez veseo domu ide
i pred dvorom čudo vide:
uzdigla se vita, jela,
veverica, pod njom bela.
Pred skupljenim dvoranima,
krcka, orah zubićima,
smaragdova, zrna; bira,
al’ i ljuske sve sabira,
u gomile podjednake
zviždućući pesme lake,
pred narodom koji blene
i veštine gleda, njene.
Raduje se knez Gvidon.
„Podaj bože“, veli on
„svako dobro miloj ptici,
mojoj lepoj labudici,.“
Veverici knez potom
od biljura dade dom,
i stražara da tu stoji,
pisara, da blago broji,
da se tačan račun zna:
knezu blago, njoj čast sva.
Po pučini vetar šeće
i galiju napred kreće.
što jedara. razapeti’
po valima, hitro leti
kraj ostrva kamenita
pokraj grada znamenita.
Topovi ih pozdravljaju
da pristanu naređuju.
I galija, kad pristade
knez u počast gozbu dade,
nahrani ih i napoji,
pa ih pita: „Gosti moji,
trgovinu čim vodite,
kuda, sada vi hodite?“
Brodara mu četa, veli:
„Obišli smo svet vasceli,
mi konjima, trgujemo,
donske ždrepce prodajemo,
a sada smo naumili,
daleko se uputili
do države car-Saltana,
kraj ostrva, čak Bujana.“
„Srećan put vam“, — knez im veli
i da zdravo stignu želi
preko burnog okeana;
do slavnoga, car-Saltana.
„Kažite mu: Knez Gvidon,
pozdravlja, te lično on!“
Gosti mu se poklonili,
rastali se, otplovili…
Knez na sinje more hodi.
Labudica, već na vodi.
Knez je moli: duša želi
da pogleda u svet beli.
Ptica krilom zamahala,
vodom ga, je poprskala,
i muvom ga stvori sada,
On polete iznenada,
na lađu se tiho vinu
i sakri u pukotinu.
Vetar morem vale lovi
dok veselo lađa plovi
kraj ostrva, kraj Bujana,
carstvu slavnog car-Saltana.
Ubrzo je lađa mala,
doplovila, do obala.
Na obali već ih vlasti
zovu caru da ih časti,
pa, za njima, iz potaje
i mušica popristaje.
A. u dvoru, svem u sjaju,
sedi Saltan, ko u raju,
na prestolu, lica umna,
oko njega svita šumna.
Tu i tkalja. s baba-Zlicom
i sa zlobnom kuvaricom,
oko njega. uši čulje
i k’o gadne žabe bulje.
Car za sofru goste stavlja,
pa, ih pita, i pozdravlja:
„Zdravo da, ste, gosti mili,
kuda li ste sve jezdili?
Na, moru je hladno, grozno!
Je li kogod štogod doznao?
Brodara mu četa veli:
„Obišli smo svet vasceli!
Oj, za morem divno ti je,
u svetu se čudo krije:
Stoji stena, kamenita,
na njoj varoš znamenita,
Crkve, kule i palata,
s tornjevima, sve od zlata.
A pred dvorcem vita, jela,
veverica pod njom bela,
veverica, nije šala,
u kavezu od kristala.
Po ceo dan pesme poje
i orahe gricka, svoje,
al’ orasi nisu prosti,
zlatnima, se ona, gosti,
od smaragda, jezgra, čista,
a oko nje slugu trista,
pa; je čuva, pa je mazi
dokle pisar blago pazi
da, se tačan račun zna.
Pozdravlja je vojska sva.
Od ljusaka, pare kuju
i po svetu sve kupuju,
a smaragda, zrna, sjajna,
u skrovišta, nose tajna.
Tu su ljudi svi bogati,
svaki živi u palati.
Njima vlada, knez Gvidon
i pozdrav ti šalje on.
Car Saltan se čudu divi:
„Ako li me bog poživi,
otići ću na, ostrovo
da; pogledam čudo ovo.“
Ali tkalja, kuvarica,
a najviše baba-Zlica,
baš nijedna ni da čuje
da car tamo otputuje.
Osmehnu se tkalja, tio,
pa mu veli: „Zete mio,
tu nikakva nema, čuda:
lešnik gricka, zverka, luda,
od smaragda, jezgra, vadi,
gomilice vazdan gradi.
Tu nikakva, nema, čuda,
takvih čuda ima, svuda!
Ja znam jedno čudo pravo:
Uzburka se more plavo,
besom peni, jadikuje,
i obalu zapljuskuje,
razliva, se u sto vala,
a pred njima, četa, mala,
na, svakome pancir sija,
tries’ i tri, gle, delija!
Svi prekrasni, svi odvažni,
svi stasiti i svi snažni
i svi pravi kao bor,
s njima, starac Crnomor.
To je čudo nad čudima,
za divljenje svim ljudima!
Mudri gosti reč ne zbore,
neće da, se sa njom spore.
Car Saltan se začudio,
a Gvidon se rasrdio
pa polete na, visoko,
tetki baš u levo oko.
Od stra’ tkalja, pobledela,
na, to oko oslepela.
Sluge, sestra, i svekrva,
s krikom love drska, crva:
„Bubetine, gle, proklete!“
Al kroz prozor knez prolete,
pa, spokojno do svog dvora,
ode preko sinja, mora.
Knez obali opet hodi,
oka: s mora, on ne svodi,
i opet se vrh talasa,
labudica, zabelasa.
„Zdravo da, si, kneže mio,
što vi mi se natmurio?
Kakva tebe tuga, mori
— labudica njemu zbori.
Knez Gvidon joj odgovara:
„Čežnja me i jad obara.
Čudo što je usred mora,
želim da je kraj mog dvora!“
„Kakvo čudo, kaži pravo!“
— „Tamo, gde se more plavo
burka, peni, jadikuje
i obalu zapljuskuje,
gde se sitni u sto vala,
kažu, ima, četa mala:
naj svakome pancir sija,
tries’ i tri tu delija,
svi prekrasni i svi snažni
i svi pravi kao bor,
s njima starac Crnomor.“
Labudica njemu zbori:
„Zbog tog nek te jad ne mori!
Lek ću jadu da; ti dam:
o tom čudu ja sve znam.
Ti su morski vitezovi,
braća, moji sokolovi.
Ne jadikuj, još pre noći
u službu će tebi doći,“
I knez ode, jad ga, minu,
gleda s kule u daljinu,
u buri se vali pene
i u besu grizu stene,
i odjednom usred vala,
pojavi se četa, mala:
na, svakome pancir sija,
tries’ i tri, gle, delija!
Svi su mladi kao rosa,
a pred njima, sedih kosa
ide starac Crnomor,
marširaju svi u dvor.
Kada, goste Gvidon spazi,
on sa kule hitro slazi.
Oko njih se narod zbira,
Starac knezu salutira:
„Nas je labud uputio
i strogo nam naredio
da ti slavni grad štitimo,
oko njega, da stražimo.
I od sada svakog danka
stojaćemo bez prestanka,
bdićemo sa ove stene
što viri iz morske pene.
A sad zbogom, treba, da; se
pođe steni, u talase,
težak vazduh nama smeta“,
— ode doma čudna četa.
Po pučini vetar šeće
i galiju napred kreće
što jedara, razapeti’
na valima, brzo leti
kraj ostrva, kamenita,
pokraj grada znamenita.
Topovi ih pozdravljaju,
da. pristanu naređuju.
I galija kad pristade,
knez u počast gozbu dade,
nahrani ih i naloji,
pa, ih pita: „Gosti moji,
čime sada trgujete,
kuda dalje putujete?“
Brodara, mu četa, veli:
„Obišli smo svet vasceli,
ljuti čelik prodavali,
zlato, srebro kupovali,
a sada; smo naumili,
daleko se uputili
do države car-Saltana,
kraj ostrva čak Bujana“.
„Srećan put vam“, knez im veli
i da, zdravo stignu želi
preko burnog okeana,
do slavnoga car-Saltana.
„Kažite mu: Knez Gvidon,
pozdravlja, te lično on.“
Gosti mu se poklonili,
rastali se, otplovili,
Knez na. sinje more hodi,
labudica, već na vodi.
Knez je moli: duša želi
da, se vine u svet beli.
Ptica, krilom zamahala,
vodom ga, je poprskala,
i u trenu on se stvara,
u gunđala, u bumbara,
pa, polete, pa, zazuja,
pa, na more on othuja,
na lađu se krišom vinu
i sakri u pukotinu.
Vetar morem vale lovi
dok veselo lađa plovi
kraj ostrva, kraj Bujana,
carstvu slavnog car-Saltana.
Ubrzo je lađa, mala,
doplovila, do obala.
Na obali već ih vlasti
zovu caru da ih časti,
a za njima, iz potaje
i naš bumbar popristaje.
A u dvoru sav u sjaju
sedi Saltan ko u raju
na, prestolu lica. umna,
oko njega, svita šumna.
Tu i tkalja, s kuvaricom
i svekrvom, baba-Zlicom,
oko njega uši čulje
i k’o gadne žabe bulje.
Car za sofru goste stavlja,
pa, ih pita, i pozdravlja:
„zdravo da ste, gosti mili,
kuda li ste sve jezdili?
Na. moru je hladno, grozno!
Je li kogod štogod dozn’o?“
Brodara, mu četa, veli:
„Obišli smo svet vasceli!
OJ, za; morem divno ti je,
u njemu se čudo krije!
Stoji stena, kamenita,
na njoj varoš znamenita,
i u njojzi čudo pravo, .
uzburka se more plavo,
besom peni, jadikuje
obalu zapljuskuje,
razliva, se u sto vala,
a u njima, četa, mala,
na, svakome pancir sija,
tries’ i tri, gle, delija!
Svi prekrasni, svi odvažni,
svi stasiti i svi snažni
i svi pravi kao bor,
s njima starac Crnomor.
Iz pučine iskočio,
dva, po dva ih postrojio
da čuvaju knezu dvore
od večeri sve do zore.
Takve straže nigde nije
ni hrabrije, ni revnije.
Vladar njin je knez Gvidon
i pozdrav ti šalje on.“
Car Saltan se čudu divi:
„Samo nek me bog poživi,
na, ostrvo otići ću
i tog kneza, pohodiću!“
I tkalja, i kuvarica,
ćute, ali baba-Zlica.
podrugljivo caru zbori:
„I to su mi razgovori!
Iskočiše iz pučine
nakićene vojničine!
To je samo priča, luda,
kakva, ima u tom čuda!
Ma, da mene nisi pit’o,
čućeš čudo istinito:
U cara je ćerka, mila,
sve lepotom opčinila,
Danju sunce žarko mrači,
noću celom zemljom zrači.
U kosu je mesec splela,
zvezda sja joj posred čela,
u stasu je lepotica,
gazi kao paun — ptica,
a, kad zbori k’o u gori
bistri potok da, žubori.
Od tog čuda nema, veće,
to poreći niko neće!“
Mudri gosti reč ne zbore,
neće da, se s babom spore.
Car Saltan se začudio,
a Gvidon se rasrdio,
al on žali stare oči,
neće u njih da. uskoči,
nego zuji i sve kruži,
pa žaoku ljutu pruži
i u nos je babi gura,
te se nadu k’o babura.
I opet se začu vika:
„Uhvatite napasnika!“
Šalju brzo po stražara,
da ih spase od bumbara,
ali buba lakokrila,
kroz prozor se izgubila,
pa spokojno do svog dvora
ode preko sinjeg mora.
Knez obali opet hodi,
oka, s mora on ne svodi,
i opet se vrh talasa,
labudica, zabelasa.
„zdravo da si, kneže mio,
što si mi se rastužio!
Kakva. tuga tebe mori:
— labudica njemu zbori.
Knez Gvidon joj odgovara:
„Čežnja, mene sad obara,
Svak je naš’o sebi druga,
mene samog mori tuga,“
„A koja te lepotica,
to zanese:“ — pita, ptica,
„U cara, je ćerka mila,
svima oči zasenila,
Danju sunce žarko mrači,
noću celom zemljom zrači.
kosu je mesec splela,
sja joj zvezda, posred čela,
u stasu je lepotica,
gazi kao paun-ptica,
a kad zbori k’o u gori
bistri potok da žubori.“
„Da l’ znaš takvu lepoticu?“
— knez, pun strepnje, pita, pticu,
a: ona se zamislila,
pa mu zatim prozborila:
„Ima takva, devojčica,
al’ to nije rukavica,
da je s bele ruke skineš
i za pojas zatačinješ.
Zato savet čuj od mene:
ako ti je baš do žene,
porazmisli dobro, kneže,
pre no što te prsten sveže,“
Knezu oči suza, pune,
vatreno se ptici kune
i zaklinje dušom strasnom
ako njega ne ožene
devojčicom tom prekrasnom
da će srce da mu svene.
On će, reče, ako treba,
ići za njom čak do neba,
Labudica uzdahnula,
pa mu tiho prišapnula:
„Šta ćeš čak na, nebu ti,
pred tobom je carska, kći!“
I krilima, zatreptala,
podigla, se iznad vala,
pa se spusti na obali
i u žbun se sakri mali.
Tu paperje stresa, snežno
i devojče posta, nežno:
u kosi joj mesec sija,
zvezda sija vrh povija,
gazi kao paun-ptica,
a kad zbori — ko u gori
bistri potok da žubori.
Knez je rukom obavija;
i na svoje grudi svija,
pa. je belom dvoru vodi
miloj majci da ugodi.
Na kolena pred nju kleče
i ovako majci reče:
„Sebi nađoh ljubu vernu,
tebi majko, ćerku smernu.
Oboje nas blagoslovi,
ruke svoje na nas stavi,
da počnemo život novi,
život sloge i ljubavi“.
Majka, meće ikonice
mladencima na glavice
i plačući, puna, milja,
bogom decu blagosilja.
A knez dugo ne okleva,
oženi se istog dneva,
pa presrećni sad živuju
i dečicu očekuju.
Po pučini vetar šeće
i galiju napred kreće
što jedara razapeti’
na valima hitro leti
kraj ostrva, kamenita,
pokraj grada znamenita.
Topovi ih pozdravljaju,
da pristanu naređuju.
I galija kad pristade
knez u počast gozbu dade,
nahrani ih i napoji,
pa, ih pita: „Gosti moji,
čime sada, trgujete,
kuda, dalje putujete“
Brodara mu četa, veli:
„Obišli smo svet vasceli,
sa svačim smo trgovali,
mnogu robu kupovali.
Sad smo kući naumili,
daleko se uputili
kraj ostrva čak Bujana
u državu car-Saltana,“
„Srećan put vam“, knez im veli
i da srećno stignu želi
preko burnog okeana,
do slavnoga car-Saltana.
„Kad stignete jednom domu
pomenite caru svomu
da je carsku reč nam dao,
pohodit nas obećao“, —
poručuje caru on.
Gosti na brod, a Gvidon
sada više ne putuje
da mu žena, ne tuguje.
Vetar morem vale lovi
dok veselo lađa plovi
kraj ostrva, kraj Bujana,
carstvu slavnog car-Saltana,
Ubrzo je lađa, mala,
doplovila, do obala.
Na, obali već ih vlasti
zovu caru da ih časti.
A. u dvoru, svem u sjaju,
sedi Saltan ko u raju.
Tu i tkalja, s kuvaricom
i svekrvom, baba-Zlicom.
Oko njega, uši čulje
i k’o gadne žabe bulje.
Car za sofru goste stavlja,
pa, ih pita i pozdravlja;
„Zdravo da ste, gosti mili,
kuda, li ste sve jezdili
Na, moru je hladno, grozno!
Da l’ je kogod štogod dozn’o?“
Brodara, mu četa veli:
„Obišli smo svet vasceli!
Oj, za morem divno ti je,
u njemu se čudo krije!
Stoji stena kamenita,
na njoj varoš znamenita.
Crkve, kule i palata,
s tornjevima, sve od zlata,
a pred dvorcem vita, jela,
veverica, pod njom bela,
veverica, nije šala,
u kavezu od kristala.
Po ceo dan pesme poje
i orahe gricka, svoje,
al’ orasi nisu prosti,
zlatnima, se ona, gosti,
od smaragda, jegzra, čista,
a oko nje slugu trista.
I još jedno čudo ima:
kad naiđe morska, plima,
more riče, jadikuje
i obale zapljuskuje,
razliva. se u sto vala,
a na njima, četa, mala,
na, svakome pancir sija,
tries’ i tri, gle, delija!
Svi prekrasni, svi odvažni,
svi stasiti i svi snažni
i svi pravi kao bor,
s njima, starac Crnomor.
Takve straže nigde nije,
ni hrabrije, ni vernije!
Još kneginja, tu je mila,
sve lepotom zasenila,
danju sunce žarko mrači,
noću celom zemljom zrači,
u kosu je mesec splela,
sja. joj zvezda, nasred čela.
Tamo Gvidon knez boravi,
usrdno ga, narod slavi.
On te štuje i pozdravlja
i na srce tebi stavlja,
da se držiš reči date:
u pohode poziva, te.“
Od tog cara bi sramota,
reče da se spremi flota.
Ali tkalji, kuvarici
i svekrvi, baba-Zlici,
nikako im to ne godi
car na more da odbrodi.
Al’ car o tom ni da, čuje,
odlučio da, putuje:
„U to da se ne pletete!
Šta, sam“ Da l’ car ili dete
Krećem odmah!“ — Okom sevn’o,
Zalupio vrata, gnevno.
Kraj prozora. Gvidon sedi,
zamišljen u more gledi,
a, more se umirilo,
kako nikad nije bilo.
I gle, tamo u daljini
spazi lađe na pučini,
po valima, okeana,
jezdi flota, car-Saltana.
Knez uskliknu pun radosti
što mu stižu dragi gosti:
„Majko moja, rođena,
ljubo moja mlađana,
gledajte na okean,
dolazi nam car-Saltan!“
I knez prati sa dogledom
kako lađe plove redom,
a i Saltan na durbinu
gleda grad i okolinu.
S njim su tkalja, kuvarica,
i svekrva, baba-Zlica.
Od čuda su zaćutale
kad su varoš ugledale,
Sto topova, opališe
i sto zvona, zazvoniše,
k moru ide sam Gvidon,
lično čeka. cara, on,
pa i tkalju, kuvaricu
i svekrvu, baba-Zlicu.
Vodi ih u svoje dvore,
ali ništa, još ne zbore.
U palatu idu brže.
Na vratima; sablje drže
junačina, tries’ tri
iz počasti caru svi.
Prekrasni su i odvažni,
svi stasiti i svi snažni
i svi pravi kao bor,
s njima, starac Crnomor.
A u tremu, u širokom,
a pod jelom, pod visokom,
veverica, pesmu poje,
i orahe gricka, svoje,
iz ljusaka, smaragd kruni
i vrećice njima, puni,
od ljuspica, blešti zlatni’
dvor Gvidonov sedmospratni.
Još više se udiviše
kad kneginju osmotriše:
u kosu je mesec splela,
sja joj zvezda nasred čela,
u stasu je čarobnica,
gazi kao paun-ptica,
i svekrvu svoju vodi.
Cara kao da grom zgodi…
Srce mu je prvo stalo,
pa, se posle razigralo.
„Koga vidim? Ne! San nije!“
— veli car i suze lije,
pa on grli caricu,
sinka svog i snajicu,
a zatim su za sto seli,
gostiti se započeli.
A tkalja i kuvarica
i svekrva, baba-Zlica,
u mišju se rupu skrili,
jedva su ih ulovili.
Kad su grehe sve priznale
i dobro se isplakale,
zla im dela car oprosti,
otpusti ih pun radosti.
Toga dana car-Saltana,
odneše u krevet pjana.
A meni od pića, pusta,
još i sad su mokra, usta.
Aleksandar Sergejevič Puškin
Pročitajte više:
Aleksandar Sergejevič Puškin – PESME, BAJKE, CITATI, BIOGRAFIJA
POEZIJA – Najlepše pesme, poeme, soneti, citati i biografije domaćih i stranih autora
PROZA – Pojam, autori, knjige, citati… / Plejada veličanstvenih
PESME ZA DECU – Otpevane pesme, Recitacije, Tekstovi pesama, Knjige, Video
BAJKE i LEGENDE – Najlepše bajke i legende svih vremena, narodne bajke, bajke najpoznatijih autora…
Kutak za decu – PESME, BAJKE, KNJIGE, CRTANI FILMOVI…
Knjige u pdf formatu ~ Biblioteka elektronskih knjiga
BISTROOKI – Kutak za bistrooke
Foto kolaž: Bistrooki – www.balasevic.in.rs
Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. :)