Ознака: Puškin

PESNIČKI PREVODI

PESNIČKI PREVODI / Najlepše pesme svetske književnosti u prevodu naših eminentnih pesnika i književnika

ALEKSA ŠANTIĆ

LAZA KOSTIĆ

BRANKO MILJKOVIĆ

IVO ANDRIĆ

DANILO KIŠ

STEVAN RAIČKOVIĆ

PETAR PETROVIĆ NJEGOŠ

JOVAN DUČIĆ

 

A. S. Puškin – Tatjanino pismo Onjeginu i Pismo Onjegina Tatjani

Aleksandar Sergejevič Puškin – Tatjanino pismo Onjeginu i Pismo Onjegina Tatjani / Iz knjige Evgenije Onjegin / Tekst, video

Tatjanino pismo Onjeginu

Pišem vam – šta bih znala bolje?
I šta vam više mogu reći?
Sad zavisi od vaše volje
Prezrenje vaše da l’ ću steći.
Al’ ako vas moj udes hudi
Bar malo trone i uzbudi,
Vi me se nećete odreći.

Da ćutim ja sam prvo htela,
I za sramotu mojih jada
Ne biste znali vi ni sada,
Bar da se nadam da sam smela
Da ćete opet k nama doći
I da ću ma i retko moći
U selu da vas vidim našem,
Da se veselim glasu vašem,
Da vam što kažem, pa da zatim
O istom mislim i da patim
Dane i noći duge sama
Dok ne dođete opet k nama.

Al’ osobenjak vi ste, znamo,
I teška vam je selska čama,
A mi… mi ničim ne blistamo,
No iskreno smo radi vama.

Što dođoste u naše selo?
U stepi, gde moj život traje,
Ja ne bih srela vas zacelo
I ne bih znala patnja šta je.
Smirivši burne osećaje,
Možda bih jednom (ko će znati?)
Po srcu našla druga verna
I bila bih mu žena smerna,
A svojoj deci dobra mati.

Drugi!… Al’ ne, ja nikom ne bi’
Na svetu dala srce svoje!
Oduvek tako pisano je…
Nebo je mene dalo tebi;
Moj život sav je jemstvo bio
Da ću te sresti izmeđ’ ljudi;
Znam, Bog je tebe uputio,
Moj zaštitnik do groba budi…

U snove si mi dolazio,
I neviđen si bio mio,
Tvoj pogled me je svud proganjô,
U duši davno glas odzvanjô…
Ne, nije mi se san to snio,
Jer čim si ušo, ja sam znala,
Sva premrla i usplamsala,
I rekla: on je ovo bio!

Ja tebe često slušah sama;
Govorio si sa mnom jednom
Kad prosjaku pomagah bednom
I kada blažih molitvama
Buru i jad u srcu čednom.
Zar nisi ti i onog trena,
O, priviđenje moje drago,
Promakô kroz noć kao sena,
Nad uzglavlje se moje sagô
I šapnuo mi reči nade
Ljubavi pune i iskrene?

Ko si ti? čuvar duše mlade
Il’ kobni duh što kuša mene?
Utišaj sumnje što me guše.
Možda su sve to sanje moje,
Zablude jedne mlade duše,
A sasvim drugo suđeno je…

Nek bude tako! što da krijem?
Milosti tvojoj dajem sebe,
Pred tobom suze bola lijem
I molim zaštitu od tebe…
Zamisli: ja sam ovde sama
I nikog nema da me shvati;
Sustajem i moj um se slama,
A nemo moje srce pati.

Čekam te: nade glas u meni
Bar pogledom oživi jednim,
Ili iz teškog sna me preni
Prekorom gorkim i pravednim!

Završih! Da pročitam, strepim.
Od stida više nemam daha…
Al’ vaša čast mi jemči lepim
I predajem se njoj bez straha…

Pismo Onjegina Tatjani

Znam, razjašnjenje tužne tajne
Duboko će vas uvrediti.
Kakav će prezir plemeniti
Izreći vaše oči sjajne!
Šta hoću? s kakvom željom kobnom
Otvoriću vam srce svoje?
Kakvom će sad veselju zlobnom
Povoda dati pismo moje!

Kada je u vašem srcu čednom
Nežnosti iskru spazih jednom.
Da verujem joj nisam smeo;
Navici nisam dao maha,
Slobodu praznu nisam hteo
Da izgubim pun čudnog straha.

Još jedno nas je rastavilo…
Nesrećni Lenski tad je pao…
Od svega što je srcu milo
Srce sam tada otrgao;

Nevezan ničim, ja sam zatim
Mislio da sloboda može
Da nadoknadi sreću. Bože!
Kako pogreših, kako patim!
Ne, da vas viđam, da vas pratim.
Da svaki osmeh, pogled hvatam
Na vašem licu i da patim,
Vaš glas da slušam i da shvatam
Svom dušom svojom vaše čari
I savršenstva od svih veća.

Da premirem kraj vas u stvari,
I da se gasim… to je sreća!

A ja sam lišen svega toga;
Zbog vas ja lutam svetom grubim;
Svaki je čas života moga
Dragocen, a ja zalud gubim
Već i onako teške dane
Sudbinom gorkom odbrojane.

Moj vek će skoro da se skrati;
Al’ da bih bio živ, u svesti,
Ja svakog jutra moram znati
Da ću vas tokom dana sresti…

Bojim se da će da se plaše
Od moje molbe oči vaše
Kô od lukavstva koje kujem…
I gnevni prekor ja već čujem.
Da znate kako strašno boli
Ljubavnom žeđi biti moren,
U mom srcu koje voli
Gušiti nemir strašću stvoren!

Ja žudim da kraj vaših nogu
Sa suzama i bolom slijem
Svu ljubav, molbe, sve što krijem;
I sve što još izreći mogu!
A mesto tog, hladnoćom lažnom
I reč i pogled ja oružam,
Govorim s vama o nevažnom
I veseo vam osmeh pružam!…

Da protivim sebi, strasti,
Više u moći nije mojoj.
Reših: u vašoj ja sam vlasti
I predajem se sudbi svojoj.

Aleksandar Sergejevič Puškin

Prevod: Milorad Pavić

Iz knjige: Aleksandar Sergejevič Puškin – EVGENIJE ONJEGIN I CIGANI / Izdavač: UNIREX, Podgorica, 1997.

Video: Aleksandar Sergejevič Puškin – Tatjanino pismo Onjeginu i Pismo Onjegina Tatjani (Tekst) govore Jadranka Nanić i Nemanja Dragaš

BAJKE

BAJKE i LEGENDE / Najlepše bajke i legende svih vremena, narodne bajke, bajke najpoznatijih autora…

BAJKA O KRATKOVEČNOJ – Desanka Maksimović

BAJKA O KRALJU DŽERIJU (koja ima slatki kraj) – Igor Kolarov

NEBESKA REKA – Grozdana Olujić

BAJKA O BELOM KONJU – Stevan Raičković

PRIČA O RAKU KROJAČU – Desanka Maksimović

BAJKA O LABUDU – Desanka Maksimović

SLIKARKA ZIMA (OŽIVELA SLIKA) – Desanka Maksimović

ALEKSANDAR PUŠKIN – Bajke (BAJKA O ZLATNOM PETLIĆU, BAJKA O RIBARU I ZLATNOJ RIBICI)

BRAĆA GRIM – Najlepše bajke
...

Hans Kristijan Andersen – BAJKE
...

SRPSKE NARODNE BAJKE
...

CRNAČKE NARODNE BAJKE I LEGENDE

JAPANSKE NARODNE BAJKE

Karel Čapek – BAJKA O SREĆNOM SIROMAHU

„Skrivena želja u svakoj bajci čovjeka uvis penje, u svakoj cvjeta po jedna želja i čeka ispunjenje“. – Branko Ćopić

Aleksandar Sergejevič Puškin – BAJKA O ZLATNOM PETLIĆU

Čak daleko preko mora,
negde iza sedam gora,
bio slavni Dadon car.
U mladosti napast prava,
sve susede hvata strava,
al’ kad posta, slab i star
i on poče da tad shvata
e je dosta bilo rata.

U spokojetvu traži sreće,
al’ susedi sad mir neće,
svaki s vojskom u boj kreće.
Da granice car odbrani
silnu vojsku skuplja, hrani,
iz krajeva svih sabira,
ali opet nema, mira.
Vojvode se hrabro bore,
al’ sa vojnom sve je gore.
Dok sa juga carstvo brane
s istočne im prodru strane,
a kad sever zaštićuju
s mora na njih navaljuju.

Car nit spava, niti jede,
brižan čupa kose sede,
sav očajan prsi bije,
jer to više život nije!

U nevolji Dadon traži
da mu znalac zvezdočatac
proroštvima jade blaži,
i gle, mudrac, veštac pravi,
Dadonu se odmah javi
i pred presto carski stade
zlatnog petla caru dade,
pa govori mudrac smerni:
„Nek ti bude stražar verni!
Mir kad ti je na granici
mirovaće na grančici,
ali kad na nekom kraju
tuđe čete dignu graju,
neprijatelj grad opseda,
il te slična snađe beda,
tad će zlatnom petlu smesta,
da se digne u vis kresta,
zapevaće pesmu svoju –
s kljunom prema ljutom boju.“
Car mudracu zahvaljuje,
kesom zlata podaruje,
za uslugu blagodari,
paj mu veli: „Čuj me, stari,
ja ću prvu želju tvoju
ispuniti pre no svoju.“

A petao sa grančice
čuva, pazi sve granice
i opasnost smotri l’ samo
on okreće glavu tamo,
kostreši se, krilom bije,
krestu napne, repom vije
i po dvoru diže viku,
razleže se kukuriku.

To susedi kad su čuli
ratova se okanuli,
jer car Dadon istog dana
otpor pruža sa svih strana.

I već drugo leto tu je,
zlatni petlić još miruje,
al’ odjednom usred sna,
cara budi svita sva.
Sam vojvoda veli caru:
„Probudi se, gospodaru,
da, znaš, jer si carstvu glava,
nevolja, nas snađe prava!“
Dadon zevnu, pa im zbori:
„Šta, je? Dvorac da, ne gori?“
Vojvoda, mu odgovara:
„Ne, to peto smutnju stvara,
kukurekn’o iznenada,
pa u strahu grad je sada!“
Još bunovan car prilazi
ka prozoru i opazi
kako petlić krilom bije
ka istoku glavom vije.
Car povika: „U boj! Brže!“
Na konje se vojska vrže
i na istok odmah krete,
a carević vodi čete.
Zlatni petlić zaćutao,
a car opet zadremao.

Prođe tako osam dana.
Ni glaska iz ratnog stanja
o ishodu bitke ljute.
Svi u dvoru brižno ćute,
dok ti petlić kukuriknu,
a car novu vojsku viknu
i s njom šalje mlađeg sina,
do istočnih, do planina,

Petao se utišao,
a car vesti počekao:
opet prođe osam dana,
ni glaska iz ratnog stana.
Opet petlić kukuriknu,
a car treću vojsku viknu,
ka istoku sad sam krete
i povede svoje čete.

Ide vojska dan i noć
carskoj braći u pomoć,
ali svuda pustoš sama,
po gorama, dolinama.
Ne nađe ih car Dadon.
Tom se mnogo čudi on.
Već i osmi dan prolazi,
na vrh gore car dolazi
i gle, sred najviših gora,
blesnu svila od šatora.
Oko njega mukla tuga,
leže mrtvi drug do druga,
cela, vojska, ko da sniva,
leš do leša sve pokriva.

Car šatoru pohitao,
užas pred njim ugledao:
bez oklopa, šlemova,
od sopstvenih mačeva,
u potoku krvi sveže
carevića oba leže.
Odbludeli konji njini
ržu tužno po planini
a za njima, svud po travi
otego se trag krvavi.

Car zaplaka: „Deco moja,
ne padoste usred boja,
nego čini neke tajne
sklopiše vam oči sjajne!
Pre no što vas otac nađe
bolje da smrt njega snađe!“
Svi sa carem gorko plaču
i opšti se vapaj začu,
drhti zemlja do ponora,
i vrhovi cepte gora.
Utom šator širi krila,
pojavi se šindivila,
krasna, lepa, devica
šamahanska carica.
Kao zora sinula,
ka caru se vinula,
Car umuče u nemoći
ko pred suncem ptica noći, ·
lepotica kad se javi
decu svoju zaboravi.

A ona se nasmešila,
i caru se poklonila,
za ruku ga uzela,
u šator ga uvela,
za sto njega smestila,
mnogim jelom gostila.

Kad umoran car zadrema,
postelju mu meku sprema,
i car sedam dana, celi’
slast života, sa njom deli
u šatoru ko gost njen,
zamađijan, zaluđen.
Naposletku, osmog dana
krenu car iz gorskog stana,
i sa mladom caricom
uputi se dvorcu svom.

Al’ dok ves’o car putuje
pred njim šapat priče snuje
i kod vrata carskog grada,
svet se skuplja iznenada,
svečan doček čini njima,
potrkuje za kolima,
kliče caru, mladici
šamahanskoj carici,
a car tronut od tog slavlja,
podanike sve pozdravlja.

I odjednom, časka tog,
on mudraca spazi svog
u gomili uskipeloj
u starinskoj kapi beloj.

S njim razgovor car započe:
„Zdravo, care!“ — „Zdravo, oče!
Kaži kakav hoćeš dar“
— veso njemu veli car.
A mudrac mu odgovara:
„Nisam željan zlata, para,
ali si mi obrekao
kad sam petla tebi dao
da ćeš prvu želju moju
ispuniti pre no svoju.
Daj mi, dakle, mladicu,
šamahansku caricu.

Naljuti se na to car:
„Gle, kakav bi hteo dar!
Da, bunike nisi jeo,
il’ si možda, poludeo,
il’ da nisi s kruške paog
Doista sam reč ti dao,
al’ sve ima, granica!
Šta će tebi mladica?
Zahtevi su čudni tvoji,
išti starcu što pristoji:
hoćeš blaga, čin boljarski,
il’ hata iz štala, carski’,
pola, carstva, daću tebi,
odbio ti ništa ne bi!“

Opet mudrac odgovara:
„Hoću samo mladicu,
šamahansku caricu!“
To razgnevi silno cara:
„Baš ti ništa ne dam sad,
kad si takav posto gad!
— pa povika da mu miču
sa, očiju drskog čiču.

Al’ se ne da mudrac stari.
Još više se car razjari,
iz očiju bes mu blesnu,
o glavu mu žezlo tresnu,
na zemlju je mudrac pao,
odmah dušu bogu dao.

Dvor i cela prestonica,
slediše se svi od straha,
al’ carica lepotica,
kikoće se: Ki-ki-ha-ha!!
Car uzbuđen beše silno,
al’ se smeši njoj umilno
kao da je ženik mlad,
pa ulazi s njom u grad.

No šta je to? Šum se čuje,
petlić krilom uzmahuje,
pred očima, carice
poleteo s grančice,
na cara se okomio,
na teme mu skočio,
pa je kljunom škljocnuo,
u teme ga bocnuo.

Jeknu car od ljutog bola,
zaljulja se, pade s kola,
Jauknuo, uzdahnuo,
bogu grešnu dušu dao.

Od carice istog časa,
ko da nikad ne bi glasa,
smesta nesta. I sve presta,
završi se priča kratka.

Laž je, ko i svaka gatka,
al’ će u njoj dete svako
da pouku nađe lako.

Aleksandar Sergejevič Puškin

Iz knjige: A. S. Puškin BAJKE, Izdavač: Novo pokolenje, 1950.

Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. :)

Aleksandar Sergejevič Puškin – EVGENIJE ONJEGIN

Roman u stihovima EVGENIJE ONJEGIN (rus. Евгений Онегин, pre pravopisne reforme Евгеній Онѣгинъ) je Aleksandar Sergejevič Puškin pisao od 1823. do 1831. godine.

Odlomci iz romana EVGENIJE ONJEGIN:

Pétri de vanité il avait encore plus de cette espèce d’orgueil qui fait avouer avec la même indifférence les bonnes comme les mauvaises actions, suite d’un sentiment de supériorité peut-être imaginaire.
Tiré d’une lettre particuliére.
Prožet taštinom imao je pored toga i onu naročitu oholost koja čini da se sa podjednakom ravnodušnošću priznaju dobri kao i rđavi postupci, što je posledica izvesnog osećanja nadmoćnosti, možda samo zamišljene.
Iz privatnog pisma

Ja svet ne želim da zabavim;
Rad sam da se dojmim tvojih želja
Dostojniji bih dar da stavim
Hteo u ruke prijatelja,
Dostojniji te duše krasne,
Pune dubine i čistote
I poezije žive, jasne,
I prirodnosti i lepote;
No šta ću – bar ko zvuke strasne
Primi šarene glave ove:
Smešne i tužne male scene,
Prostodušne i uzvišene,
Nemarne igre, žive snove,
Plodove ćaska, rada vrednog,
Iz mladosti i zrelih dana,
Otkrića hladnog uma jednog
I dnevnik srca punog rana.

PRVA GLAVA

Da doživi hita, da oseti žuri.
K. Vjazemski

I
„Moj časni stric je uzor pravi
Otkad je sasvim zanemogo
I misli sad u staroj glavi:
Svi treba da ga štuju mnogo.
Nek drugom to za primer služi,
Al’, bože, kako to dotuži
Kraj bolesnika stalno biti,
Ni dan ni noć ne odlaziti;
Kakvo je to pritvorstvo ružno
Davati lek sa setnim licem,
Ćaskati s polumrtvim stricem
I popravljati jastuk tužno, –
Misleći pri tom, al’ za sebe:
Kad će već doći vrag po tebe!“

Foto: http://rvb.ru

II
Sa mislima su tim daleko
Nosila kola moga junaka,
Po volji Zevsa što je steko
Nasleđa svojih svih rođaka.
O, prijatelji mog Ruslana!
S junakom mojega romana
Bez predgovora, odmah sada,
Upoznaću vas ko što spada:
Moj Onjegin svoj život poče
Kraj Neve; kraj te reke iste
Gde možda i vi rođeni ste,
Il’ blistali ste, čitaoče.
Onuda nekad šetah i ja,
Al’ meni sever slabo prija.

III
Služeći za čast i za ime,
Njegov se otac u dug spleo;
Tri bala davo svake zime
I straćio imetak ceo.
Junaka mog je sreća htela:
Madame je prvo nad njim bdela,
Monsieur je zatim sa njim bio,
A dečak beše živ, no mio.
Monsieur l’ Abbe’, ko Francuz pravi,
Siroto dete da ne muči,
U šali poče da ga uči;
Moralom ne hte da ga gnjavi;
Nestašluke bi pretnjom stišo,
I s njim u park, u šetnju, išo.


X
Znao je nevešt da se tvori,
Da ljubomoran, mračan biva,
Da razuveri, nagovori,
Da tuguje, da nadu skriva,
Da bude ohol i poslušan,
Pun pažnje, ili ravnodušan.
Kako je bio rečit sjajno,
A kako ćutljiv osećajno
I nehajan u pismu strasnom;
Znao je dušu da unese
U ono čime obuzme se,
I mogla je u oku jasnom
Stidljivost, drskost, nežnost čista,
I suza poslušna da blista.

XI
I nov je znao da se pravi,
Naivnost šalom da očara,
I laskanjima da zabavi,
I očajanjem strah da stvara;
Da razumom i strašću ruši
Ustezanja u mladoj duši,
Da čeka slabost, ako treba,
Da nehotičnu nežnost vreba,
Da ljubav prati, da je budi,
Da prvi odziv srca pozna,
Da osećanja tuđa dozna,
Sastanak tajni da iznudi,
Pa posle mirno i udvoje
Njoj lekcije da daje svoje.

XII
Kako je rano mlad i smeo
Zanosio kokete strasne,
A uništenje kad bi hteo
Za suparnike svoje časne,
Kako je spremo reči jetke,
Klevete, zamke ili spletke!
No supruzi su (ma šta krili)
S njim prijatelji uvek bili:
Ugađo mu je muž naduven
Đak Foblasov i prepredenjak,
Sumnjičav starac, sed poštenjak,
I rogonja i gord i čuven,
Sav zadovoljan svačim redom:
Sam sobom, ženom i obedom.

LX
Razmišljah već o formi plana,
Junaku kako da dam ime,
I prvu glavu svog romana
Završio sam srećno time.
Sve to sam pregledao strogo;
Znam, protivrečnog ima mnogo,
Al’ neću na to da se vratim;
Cenzuri dug ću svoj da platim,
Pa ću na gozbe novinarske
Da pošaljem svoj plod i muku.
Sad putuj, delo mojih ruku,
Ka obalama Neve carske!
Zasluži slavu za moj trud;
Nepravdu, grdnje i loš sud.

DRUGA GLAVA

I
Divno je mesto bilo selo
Gde Onjegin je samovao;
Idiličan bi duh zacelo
Blagoslov tamo nebu slao;
Po strani, gord i štićen bregom
Od vetrova sa hladnim snegom,
Nad rečicom se zamak dizo;
Pred njim se lanac polja nizo
I zlatne njive boja pune,
Belasala se gdegde sela,
Na paši pasla stada bela,
A divljega su vrta krune
Širile senke svoga hlada,
Stanište nimfa i drijada.

XXIV
Tatjana joj se sestra zvala;
Prvi put ime to – Tatjana,
Ćudljiva muza sad je dala
Ličnosti nekoj iz romana;
Pa šta? – Zar nije skladno, zvučno?
Al’ znam ja, s njim je nerazlučno
Sećanje na dah ropskih soba,
Na sluškinje i drevno doba.
Naš svet imena ružna daje,
Ukusa kod nas malo ima
(Pogotovo u stihovima),
A prosveta nam ne pristaje,
I mi smo od nje – ma šta rekli –
Izveštačenost samo stekli.

XXV
Ona se, dakle, Tanja zvala;
Čar i svežinu sestre njene
Priroda Tanji nije dala,
Da tim na sebe pogled skrene,
Ćutljiva, divlja, seti rada,
Bojažljiva ko srna mlada,
Sred porodičnog toplog krila
Ko tuđinka je ona bila.
Da mazi se ne beše sklona
Kraj oca i kraj majke svoje;
Sa decom ko i sama što je
Da skače nije htela ona;
Često, u prozor zagledana,
Sanjarila je celog dana.

XXVI
Sanjarenje – njen znanac stari –
Od mladosti je njene rane
Krasilo maštom punom čari
Dokone, duge selske dane.
Prsti joj iglu nisu znali;
Da ukrašava derdev mali
Svilenom šarom – nije ona
Nikada bila mnogo sklona.
Tanji je draže bilo tada
Da se sa dobrom lutkom malom,
Sprema u igri i sa šalom
Za zakon što u svetu vlada,
I da joj deli opomene
Od svoje mame naučene.

XXVII
Al’ sad, u ovim godinama,
Za lutke više nije znala;
O vestima i modi dama
Sa njima nije raspravljala.
Nestašluci joj behu strani;
Strašnih su priča drevni dani,
U tami zimske noći snene,
Obuzimali misli njene.
A kad bi dadilja dovela
Na livadu iz okoline
Decu da Olgi društvo čine,
Tanja da igra nije htela,
I klonila se smeha zvučnog
I zabavljanja njinog bučnog.

TREĆA GLAVA

Elle était fille, elle était amoureuse.
Malfilâtre

XXI
Posmatrajući mesečinu,
Daleko Tanja srcem bludi,
Al’ misao u glavi sinu:
„Sad idi, dado, dobra budi,
Primakni stočić bliže sveći…
I daj mi pero… sad ću leći.“
I evo najzad Tanje same.
Tišina. Mesec sja iz tame,
A nalakćena Tanja piše;
Na umu joj je Evgenije,
Poruka njena ljubav krije
I čednom strašću ona diše.
Al’ gotovo je pismo njeno…
Tatjana, kom je namenjeno?

XXXI
Preda mnom leži pismo njeno;
Ko svetinja mi ono osta;
Čitam ga s tugom pritajenom
I nikada mi nije dosta.
Ko uli njoj tu nežnu snagu,
Bezazlenost i ljupkost dragu?
Otkud joj zanos taj pun sanja,
Bezumni govor osećanja,
Iskrenost kobna i prijatna?
Ja ne znam. Ali, evo jednog
Prevoda slabog, nedoslednog;
Kopije blede živog platna,
Il’ zvučnog mesta iz Frajšica
Kada ga svira učenica.

Tatjanino pismo Onjeginu

Pišem vam – šta bih znala bolje?
I šta vam više mogu reći?
Sad zavisi od vaše volje
Prezrenje vaše da l’ ću steći.
Al’ ako vas moj udes hudi
Bar malo trone i uzbudi,
Vi me se nećete odreći.
Da ćutim ja sam prvo htela,
I za sramotu mojih jada
Ne biste znali vi ni sada,
Bar da se nadam da sam smela
Da ćete opet k nama doći
I da ću ma i retko moći
U selu da vas vidim našem,
Da se veselim glasu vašem,
Da vam što kažem, pa da zatim
O istom mislim i da patim
Dane i noći duge sama
Dok ne dođete opet k nama.
Al’ osobenjak vi ste, znamo,
I teška vam je selska čama,
A mi… mi ničim ne blistamo,
No iskreno smo radi vama.

Što dođoste u naše selo?
U stepi, gde moj život traje,
Ja ne bih srela vas zacelo
I ne bih znala patnja šta je.
Smirivši burne osećaje,
Možda bih jednom (ko će znati?)
Po srcu našla druga verna
I bila bih mu žena smerna,
A svojoj deci dobra mati.
Drugi!… Al’ ne, ja nikom ne bi’
Na svetu dala srce svoje!
Oduvek tako pisano je…
Nebo je mene dalo tebi;
Moj život sav je jemstvo bio
Da ću te sresti izmeđ’ ljudi;
Znam, Bog je tebe uputio,
Moj zaštitnik do groba budi…
U snove si mi dolazio,
I neviđen si bio mio,
Tvoj pogled me je svud proganjo,
U duši davno glas odzvanjo…
Ne, nije mi se san to snio,
Jer čim si ušo, ja sam znala,
Sva premrla i usplamsala,
I rekla: on je ovo bio!
Ja tebe često slušah sama;
Govorio si sa mnom jednom
Kad prosjaku pomagah bednom
I kada blažih molitvama
Buru i jad u srcu čednom.
Zar nisi ti i onog trena,
O, priviđenje moje drago,
Promako kroz noć kao sena,
Nad uzglavlje se moje sago
I šapnuo mi reči nade
Ljubavi pune i iskrene?
Ko si ti? čuvar duše mlade
Il’ kobni duh što kuša mene?
Utišaj sumnje što me guše.
Možda su sve to sanje moje,
Zablude jedne mlade duše,
A sasvim drugo suđeno je…

Nek bude tako! što da krijem?
Milosti tvojoj dajem sebe,
Pred tobom suze bola lijem
I molim zaštitu od tebe…
Zamisli: ja sam ovde sama
I nikog nema da me shvati;
Sustajem i moj um se slama,
A nemo moje srce pati.
Čekam te: nade glas u meni
Bar pogledom oživi jednim,
Ili iz teškog sna me preni
Prekorom gorkim i pravednim!
Završih! Da pročitam, strepim.
Od stida više nemam daha…
Al’ vaša čast mi jemči lepim
I predajem se njoj bez straha…

ČETVRTA GLAVA

La morale est dans la nature des сhoses.
Necker

I, II, III, IV, V, VI, VII
Što čovek manje voli ženu,
Tim lakše on se svidi njoj,
I pre zaplete dušu njenu
U sablazni i laži roj.
Razvrat je hladan i naduven
Nekada bio jako čuven
Zbog ljubavne veštine svoje:
Bez ljubavi uživao je.
Al’ zabava pristoji ova
Majmunskom soju ljudi slavnih
Iz dedovskih vremena davnih.
Sad bledi slava Lovlasova
Sa slavom žutih potpetica
I vlasulja sa gordih lica.

VIII
Jer ko na svetu sada mari
Da uvek glumi jedno isto,
Da uverava u te stvari
Sa kojima su svi načisto,
Da iste priče sluša svuda
I ruši bezbroj predrasuda,
Al’ predrasuda takvih koje
Čak ni kod dece ne postoje!
Kome sad neće da dosade
Zakletve, molbe svakog dana,
»Pisamca«, na desetak strana,
Prstenje, lažni strah i nade,
Obmane, suze, pretnje, spletke,
Muževi, matere i tetke?

IX
Tako je junak moj mislio.
Zabluda burnih predan vlasti,
U mladosti je i on bio
Žrtva žestokih, divljih strasti.
Al’ razmažen životom sjajnim
I navikama svojim trajnim,
Očaran jednim ne za dugo,
Razočaran u nešto drugo,
Mučen i željom i uspehom,
Moro je večno on da guši
Roptanja glas u svojoj duši
I zevanje da davi smehom.
Tako je prošo leta mnoga
Straćivši cvet života svoga.

X
U lepe žene što zanose
Više se nije zaljubljivo;
Iznevere – odmarao se,
Odbiju – njemu nije krivo.
Napušto ih je sve bez tuge
I tražio bez želje druge.
Mržnju i ljubav njinu nije
Ni pamtio moj Evgenije.
I gost se tako kreće kasni
Na vist – i kad igra prođe,
On ravnodušno natrag pođe
Da kod kuće na miru zasni,
A sutra ni sam ne zna reći
Gde će ga nova noć zateći.

XI
Ali je pismo od Tatjane
Uspelo živo da ga trone.
Nevinih snova reč ga zane,
I vihorom mu misli pone
I setio se lika setnog,
Bledila njenog neprimetnog,
I u san sladak, čist i čedan,
Utonuo svom dušom predan.
U njemu možda vaskrsnuše
Negdašnja vatra, strast i rane,
Al’ nije hteo da obmane
Iskrenost ove čedne duše.
Hajdemo u vrt pored sela
Gde se sa njime Tanja srela.

XII
Trenutak-dva su nemi bili.
Al’ Onjegin je pred nju stao:
»Pisali ste mi; što bi krili?
I ja sam, evo, pročitao
Ispovest čiste duše jedne,
Ljubavi vaše reči čedne;
Ta iskrenost je meni draga;
Oživela je njena snaga
Roj davno mrtvih osećaja;
Al’ da vas hvalim za to neću;
Odužiću se za tu sreću
Iskreno, prosto i bez sjaja:
Sa iskrenim priznanjem svojim
Sad ja pred vašim sudom stojim!

XIII
Kada bih mirnim, kućnim krugom
Ograničiti život smeo,
Da budem ocem i suprugom
Prijatni udes kad bi hteo,
Kad bi me krilu sreće slične
Mamile slike porodične,
Srce u meni tad, zacelo,
Nevestu drugu ne bi htelo.
Bez lažnog sjaja ću vam reći:
Našavši svoj ideal stari,
Poželeo bih vas u stvari
Za druga mojoj hudoj sreći,
A svemu lepom u zalogu.
I bio srećan… ako mogu.

XIV
„Al nisam stvoren ja za sreću,
I duša moja njoj je strana;
Vrlina vaših nikad neću
Dostojan biti ja, Tatjana.
Verujte (savest jemstvo daje),
Da brak će muka da nas staje.
Mada ste dragi sada meni,
Navika ljubav iskoreni;
Počeće plač i vaše suze…
Al’ mene neće to da trone;
Razgneviće me samo one.
Zar takvo cveće, takve uze,
Bogovi braka da nam spreme
Možda na dugo, dugo vreme?

XV
„Šta goru sliku da nam pruži
Od kuće, gde sirota žena
Za nedostojnim mužem tuži
Danju i noću usamljena,
Gde muž, iako zna joj cenu,
Sudbinu kune svoju, njenu,
I vazda ćuti, sav sumoran,
Ljutit i hladno ljubomoran?
A ja sam takav. Zar ste o tom
Sanjali u dnu duše čiste
Dok ono pismo pisali ste
Sa takvim umom i čistotom?
Zar takav udes celog veka
Po volji sudbe da vas čeka?“

XVI
„Povratka nema godinama
I dušu neću obnoviti…
Ja gajim ljubav prema vama
Ko brat, il’ veću, može biti.
Pa čujte me bez svakog gneva:
Vaša će duša još da sneva
I snom da smeni stare snove;
Listove drvo stiče nove
S prolećem novim, s novim dobom
Takva je, valjda, volja neba:
Zavolećete još, al’ treba
Da vladate od sada sobom;
Svako vas neće razumeti,
A neiskusnost često šteti“.

XVII
I tako je on propovedo.
Od suza slepa, nema hladna,
Krijući svoje lice bledo,
Slušala ga je Tanja jadna.
On joj je ruku dao tada;
Pognute glave, puna jada,
U nesvesnom se nekom stanju
Oslonila Tatjana na nju.
Pošli su oko povrtnjaka
I skupa stigli. Da ih kori,
Niko ni reč ne progovori;
Jer seoska sloboda svaka
Ima po neka prava svoja
Kao i gorda Moskva moja.

PETA GLAVA

О, не знай сих страшных снов
Ты, моя Светлана!
Жуковский.

I
Te godine je iznad sela
Trajala dugo jesen stara,
Zemlja je žudno snega htela,
A pao je tek januara
Noću, i rano novog dana
U prozoru je svom Tatjana
Spazila plot i grane svele
I krovove od snega bele,
U zimskom srebru stabla snena,
Na staklu šare svakojake,
Na dvorištu, pred kućom, svrake
I sagom zime zastrvena
Malena brda pored sela.
Beli se, blista, zemlja cela.

OSMA GLAVA

Fare thee well, and if for ever
Still for ever, fare thee well.
Byron


XIII
Savladalo ga nespokojstvo
I žeđ da menja mesta mnoga
(Veoma mučno jedno svojstvo,
Krst dobrovoljni retko koga).
On ostavi dolinu nemu
I mirno selo gde se njemu
Javlja skoro svakog dana
Krvava sena dobro znana,
I putovanje poče dugo
Bez cilja, istih osećanja;
Al’ njemu su i putovanja
Dosadila ko i sve drugo,
Te vrati se i odmah zađe
Ko Čacki pravo na bal s lađe.

XIV
Al’ sva se sala uzburkala
I šaptanja su skup obišla;
Kraj nekog važnog generala
Domaćici je dama prišla;
Neužurbana, skromna, skladna,
Ni brbljiva, ni mnogo hladna,
Bez pogleda što lete svima,
Bez ciljanja da uspeh ima,
Sva prirodna i vedrog lika,
Bez podražavanih manira,
Sva jednostavna, puna mira,
Ona je bila verna slika
Du comme il faut… (Oprosti slogu,
Prevesti, Šiškove, ne mogu…)

XV
Dame su htele do nje bliže,
Starice slale osmeh mali,
A klanjali se ljudi niže
I poglede joj ugrabijali,
Devojke kraj nje išle tiše,
I od svih drugih ljudi više
Ramena i svoj nos je digo
General što je sa njom stigo.
U njoj i njenim pokretima
Lepote ne bi našli mnogo,
Al’ u njoj niko ne bi mogo
Naći ni ono, za šta ima
Londonska moda rečcu strogu:
Vulgar. (Izvini, al’ ne mogu…

XVI
Meni se dopada reč ova,
Al’ ne znam da prevedem šta je;
Kod nas, međutim, još je nova
I retko joj se počast daje,
A išla bi u epigramu…)
Al’ vraćam se na našu damu.
U bezbrižnoj lepoti mila,
Za istim stolom tu je bila
Sa Voronskom, sa Ninom sjajnom,
S tom Kleopatrom Neve čiste,
I vi zacelo rekli biste,
Da Nina svom lepotom bajnom,
Iako slepi sve i pleni,
Nju nije mogla da zaseni.

XVII
„Zar ona – misli Evgenije: –
Zar ona tu? – Da, zbilja… znači…
Iz stepskog sela? Valjda nije!…“
I sada lornjet on privlači
I obraća ga pored sveća,
Na onu, čiji lik ga seća,
Zaboravljenih crta, draži…
„Čuj, kneze, da l’ znaš, hajde, kaži,
Ko to sa crvenom beretom
Kraj poslanika španskog seda?“
Knez Onjegina nemo gleda.
„Uh! Dugo nisi već sa svetom.
Upoznaću te ovog trena.“ –
„Pa ko je ona?“ – „Moja žena.“ –

XVIII
„Ženjen si! Novost s prvim danom!
Da l’ dugo?“ – „Već dve zime ima“
„A kojom?“ – „Larinom.“ -„Tatjanom!
Ti znaš nju?“ – „Ja sam sused njima.“
„O, pa hajdemo onda, hodi!“
I ide knez i ženi vodi
Svog srodnika i druga svoga;
Kneginja gleda gosta toga…
Ma šta se njoj u duši krilo,
Ma kako beše toga trena
Iznenađena, začuđena,
Promene na njoj nije bilo:
Njen ton i dalje osta biran,
Ko pre njen pozdrav beše miran.

XIX
Bar da se trgla kad ga srete,
Da posta bleda il’ rumena…
Na njoj se ništa ne pokrete;
Ni obrva, ni usna njena;
Mada je gledo najbudnije,
Ni traga stare Tanje nije
Mogao naći. Barem htede
Razgovor sa njom da povede
I – ne uspe! Upitala ga kad,
I iz kog je došo kraja?
Ide l’ iz njenog zavičaja?
Zatim je pogled oka blaga
Prenela na svog muža s gosta,
Izašla… i on ko kip osta.

XX
Je l’ ovo ista ta Tatjana,
Kojoj je on u pustom gaju
Još u početku mog romana,
U divljem i dalekom kraju,
Pažljivo, da je ne uvredi,
Moralne držo propovedi?
On i sad čuva pismo njeno
Gde srce leži izliveno,
Gde iskrenost, sloboda vlada…
Je l’ ona to, il’ san je bio?…
Ta koju on je ostavio
Sudbini skromnoj njenoj tada,
Zar se sa njime sada srela…
Ravnodušna i tako smela?

XXI
Na počinak on kući krete
I ostavi taj raut bučan.
Snevo je san pun čudne sete,
Čas pun vedrine, a čas mučan.
Al’ evo, i probudio se;
Od kneza N. mu pismo nose;
Večeras zovu… bože, bože!
Ići će k njoj! I što pre može
Odgovor učtiv on mu daje.
U kakvom čudnom snu on bludi?
Šta je to s njim i šta se budi
U hladnoj, lenjoj duši? Šta je?
Dosada? Gordost? Ili snova
Mladosti briga – ljubav nova?

XXX
Bez sumnje, naš je Evgenije
Ko dete zaljubljen u Tanju.
Ljubavnim snom zanesen bdije;
Sanjari stalno, noću danju;
Glas razuma ne slušajući,
On svakog dana njenoj kući
Odlazi, luta oko trema,
I prati je ko senka nema,
Sav srećan kad joj zaogrne
Ramena sjajna mekim plaštom,
Kada je takne rukom taštom,
Il’ razmakne livreje crne
Pred njome, ili ako stigne
Ispušten rubac da joj digne.

XXXI
A ona – ne primećuje ga;
Ne zapaža bledoću setnu,
Kod kuće mirno prima njega,
Reč-dve mu kaže kad se sretnu,
Pozdravom ga se katkad seti,
A neki put ga ne primeti:
Ne liči ona na koketu;
Ne trpe to u višem svetu.
Da bledi junak naš je stao:
Ne vidi ona il’ ne mari;
Onjegin vene i u stvari
U sušicu je skoro pao.
I svi ga šalju u tom stanju
Lekaru, a on, gde? – U banju.

XXXII
A on ne ide; pradedima
Svoj dolazak da javi hoće,
Al’ Tanja sve to mirno prima
(Njen pol je takav; pun hladnoće!).
Al’ uporne je i on ćudi
I još se nada, još se trudi;
Smeliji no zdrav, s teškom mukom
On bolestan i slabom rukom
Kneginji jedno pismo piše.
Mada je smatro (s puno prava)
Da pošta ništa ne rešava,-
Al’ eto, nije mogo više
Da trpi jade lica svoga.
Evo vam pisma njegovoga.

Pismo Onjegina Tatjani

Znam, razjašnjenje tužne tajne
Duboko će vas uvrediti.
Kakav će prezir plemeniti
Izreći vaše oči sjajne!
Šta hoću? S kakvom željom kobnom
Otvoriću vam srce svoje?
Kakvom će sad veselju zlobnom
Povoda dati pismo moje.

Kada je u vašem srcu čednom
Nežnosti iskru spazih jednom.
Da verujem joj nisam smeo;
Navici nisam dao maha,
Slobodu praznu nisam hteo
Da izgubim pun čudnog straha.
Još jedno nas je rastavilo…
Nesrećni Lenski tad je pao…
Od svega što je srcu milo
Srce sam tada otrgao;
Nevezan ničim, ja sam zatim
Mislio da sloboda može
Da nadoknadi sreću: Bože!
Kako pogreših, kako patim!
Ne, da vas vidjam, da vas pratim.
Da svaki osmeh, pogled hvatam
Na vašem licu i da patim,
Vaš glas da slušam i da shvatim
Svom dušom svojom vaše čari
I savršenstva od svih veća.
Da premirem kraj vas u stvari,
I da se gasim… to je sreća!

A ja sam lišen svega toga;
Zbog vas ja lutam svetom grubim;
Svaki je čas života moga
Dragocen, a ja zalud gubim
Već ionako teške dane
Sudbinom gorkom odbrojane.
Moj vek će skoro da se skrati;
Al’ da bih bio živ, u svesti,
Ja svakog jutra moram znati
Da ću vas tokom dana sresti…

Bojim se da se plaše
Od moje molbe oči vaše
Ko od lukavstva koje kujem…
I gnevni prekor ja već čujem.
Da znate kako strašno boli
Ljubavnom žedji biti moren,
U mom srcu koje voli
Gušiti nemir strašću stvoren!
Ja žudim da kraj vaših nogu
Sa suzama i bolom slijem
Svu ljubav, molbe, sve što krijem;
I sve sto još izreći mogu!
A mesto tog, hladnoćom lažnom
I reč i pogled ja oružam.
Govorim s vama o nevažnom
I veseo vam osmeh pružam!…

Da protivim sebi, strasti,
Više u moći nije mojoj.
Reših: u vašoj ja sam vlasti
I predajem se sudbi svojoj.

XXXIII
Odgovor čeka. Al’ ga nema
Na drugo pismo ni na treće…
Na neko se poselo sprema…
Čim uđe… ona!… O, da sreće!
Al’ stroga je i puna briga,
Ni reči s njime, ne vidi ga…
Kako je sada duša njena
Jovanskim mrazom okružena,
Kako se trude usne njene
Da prekor ili gnev zadrže!
Onjegin oštar pogled vrže:
Al’ gde su suze pritajne?
Gde sažaljenje? Ne, njih nema;
Na tome licu gnev se sprema,

XXXIV
Il’ ono krije strepnju tajnu
Da muž il’ svet ne dozna zao
Kroz šalu ili reč slucajnu
Sve Evgenije što je znao.
Ne, nade nema. Ide kući
Bezumlje svoje proklinjući,
Al’ ono ga sve jače sleta
I odriče se on od sveta.
Tad mu u tihom kabinetu
Dodoše na um dani oni
Kada je stala da ga goni
Čamotinja u hučnom svetu,
Kad ga je stegla puna zlobe
I nagnala u mračne sobe.

XXXIX
Zima je već odumirala
Pod toplim dahom, ali nije
Ni s uma sišo, bogu hvala,
Ni pesnik posto Evgenije.
Prolećno sad ga budi doba;
Dvostruka okna svojih soba
I udobne salone svoje
Gde kao mrmot zimovo je,
On ostavlja: u sanke seda,
Niz Nevu leti posut injem:
Na izbrazdanom ledu sinjem
Sunce se igra i ogleda;
Ulice kopne već pod snegom.
Pa kuda svojim brzim spregom.

XL
Naš junak tako rano juri?
Pogodili ste već; dabome!
Moj neizlečiv čudak žuri
Tatjani svojoj, sudu svome!
Ko senka hita on sa trema
U predvorju ni duše nema;
U sali, nikog. S njenog praga
Otvara vrata… ali šta ga
Pogađa tako, ko bi reko?
Kneginju on pred sobom gleda;
Nedoterana sedi, bleda,
Sa tugom čita pismo neko,
Na hladnu ruku obraz kloni
I tiho potok suza roni.

XLI
Ko ne bi bio sad u stanju
Da odgonetne tugu njenu,
I da prepozna jadnu Tanju
U kneginji, u ovom trenu?
Pun sažaljenja i pun jada,
Njoj Onjegin pred noge pada,
A ona drhti, setna, bleda,
I Onjegina nemo gleda
Bez čudenja, bez svakog gneva…
Sve shvata: izraz koji moli,
Prekorni pogled prepun boli…
Devojka skromna koja sneva
S negdašnjim srcem, živih čula,
U njoj je opet vaskrsnula.

XLII
Ne podiže ga ona, ćuti.
Očiju s njega još ne skida
Premrlu ruku nežne puti
Od žudnih usta ne otkida.
O čemu Tanja misli sada?
Tišina dugo, dugo vlada
I tiho najzad ona veli:
Sad ustanite, ma šta hteli,
Ja hoću da se razumemo.
Da 1′ pamtite još vrt kraj sela
Gde sam se nekad s vama srela
I slušala pred vama nemo
Sve predike i opomene?
Danas je, evo, red na mene.

XLIII
Mlađa i možda lepša ja sam
Bila u bednom selu našem,
I volela vas; i šta? šta sam
Našla u hladnom srcu vašem?
Odgovor beše strogost sama.
Ne, novi nisu bili vama
Devojke čedne ljubav, jadi…
I sada – bože! – krv se hladi
Kada se u snu setim tamnom
Pogleda onog, hladnog glasa…
Al’ ne krivim vas: toga časa
Postupili ste časno sa mnom
I spasili me od mnogih zala…
Svom dušom vam na tome hvala.

XLIV
U pustinji, daleko, sama,
Van taština i dvorske svite
Nimalo se ne svidah vama…
Pa što me sada progonite?
Što sada vašu pažnju skrećem?
Da l’ zato što se sada krećem
U višem društvu. što ga primam.
Što ugled i_bogatstvo imam,
Da l’ što nas dvor sad pazi tako
Jer ranjavan je muž u boju,
I što bi sad sramotu moju
Primetili u društvu lako
I mogla bi u toj sredini
Sablažnjiv ugled da vam čini?

XLV
Ja plačem… Ako Tanju jadnu
Vi niste još zaboravili.
Uz gnev i vašu jetkost hladnu
Meni bi dani draži bili
– U mojoj kad bi bilo vlasti –
Od ove vaše sramne strasti
I pisma onog što ste slali.
Nekad ste barem poštovali
U meni mladost punu snova,
I štedeli ste srce vrelo.
A šta je sada: vas dovelo
Pred moje noge? Raskoš ova!
Zar s vašim srcem, s vašom časti
Da robujete takvoj atrasti?

XLVI
Sva raskoš ta je, Onjegine,
Pozlata mog života mučnog;
Jer čemu sve te svetkovine
I uspesi kod sveta hučnog?
Dala bih rado odmah sada
Sve, sve te krpe maskarada,
Sav ovaj blesak, dim i sjaj.
Za svoje knjige, divlji gaj,
Za boravište naše bedno.
Za mesta gde sam kraj mog sela
Vas, Onjegine, nekad srela
I za to groblje neugledno
Gde stoji krst i senka grana
Nad grobom gde je moja nana.

XLVII
A moguća je sreća bila…
No udes moj je rešen sada.
A možda i ja, što bih krila,
Nepažljivo postupih tada.
Zaklinjala me mati jadna,
A spremna beše duša hladna
Na svaku novu volju neba.
Udala sam se. Sada treba
Da odete, jer ja vas molim.
U srcu vašem pored strasti
Ponosa ima, ima časti;
Zašto da krijem? Još vas volim,
Al’ drugom ja sam poverena
I ostaću mu verna žena.

XLVIII
Izašla je, i Evgenije,
Ko zgromljen još na mestu stoji.
Kakvih se misli vihor vije,
I šta se u tom srcu roji?
Al’ mamuza se zveket čuo,
Tatjanin muž je iskrsnuo
I mog ćemo junaka sada,
U ovom crnom času jada,
Da ostavimo, možda s tugom,
Zanavek… Dosta leta, zime,
Lutasmo istim putem s njime!
Kliknimo sada jedan drugom
Ko pozdrav naše »ura!« slavno
Vreme je (zar ne?) već odavno

XLIX
Moj čitaoče, ma ko bio,
Da oprostim se s tobom želim
Ko prijatelj i sadrug mio…
Pa zbogom. Ma šta putem smelim
Tražio ti kroz strofe moje;
Da l’ uspomene burne svoje,
Da 1′ odmor što od truda leči,
Da 1′ žive slike, jetke reči,
Il’ pravopisne moje greške, –
Daj, bože, da bar jednu mrvu
Za maštanja, za radost prvu,
Za novinarske spletke teške
Nađeš nad mojim pognut slogom!
Raziđimo se s ovim. Zbogom!

L
Zbogom i ti, moj saputniče,
I ti, moj verni ideale,
I vi, sve draži moje priče
Žive i trajne, mada male!
Pesničku sreću kraj vas nađoh:
Mir kad u buru sveta zađoh,
I prijateljsku reč takode…
O, mnogo dana otad prođe
Kad su Onjegin i Tatjana
Došli u moje budne snove,
I kad sam ja pun strepnje nove
Daljinu slobodnog romana
U magičnom kristalu sjajnom
Još naziro skrivenu tajnom.

LI
Oni što behu tad kraj mene
Sada su davno već daleko,
A drugih nema da ih smene,
Kako je nekad Sadi reko.
Bez njih se roman bliži kraju,
A ona što je u svom sjaju
Tanjinog lika uzor bila…
I nju je sudba ugrabila!
Srećan je ko svoj pehar skroman
Ne pije do dna neprestano,
Ko pir života mahne rano,
Ko ne dočita njegov roman
I ostavi ga iznenada
Ko ja junaka mojeg sada.

K r a j

Video: A. S. Puškin – Tatjanino pismo Onjeginu i Pismo Onjegina Tatjani (Tekst)

Aleksandar Sergejevič Puškin – POZIV

POZIV

O, ako zbilja, dok je mrak
Kad san utiša duše žive,
I s neba padne sjajni zrak
Na neme grobne ploče sive.

O, ako zbilja u taj čas
Opusti redom grob za grobom,
Ja čekam tad na susret s tobom,
Ja čekam tad tvoj lik, tvoj glas.

O, dođi mi, kroz noć, kroz san,
Onakva kao zadnjeg časa;
Ko led i sva ko zimski dan;
Od bola bleda i bez glasa…

O, dođi mi što pre, što pre
Ko vetra dah, ko zvuk, il’ tajna.
Ko strašna sen, ko zvezda sjajna,
Svejedno je: što pre, što pre!

Ne zovem tebe ja zbog tog
Da korim ljude čija zloba
Učini kraj života tvog,
Ni da pročitam tajne groba,

I ne zbog tog što sumnji roj
U duši nosim: da prebolim,
Ne mogu ja; i sad te volim,
I još sam ja ko nekad tvoj.

(1830)

Aleksandar Sergejevič Puškin

Aleksandar Sergejevič Puškin – BAJKA O RIBARU I ZLATNOJ RIBICI

BAJKA O RIBARU I ZLATNOJ RIBICI (ruski: Сказка о рыбаке и рыбке) je bajka u stihovima koju je 1833. napisao Aleksandar Sergejevič Puškin.

U dalekoj zemlji nekoj,
iza brda, iza gora,
na obali sinjeg mora,
koliba je jedna bila,
vrlo stara, trošna, bedna.
U njoj živi deda stari
krpi mrežu i ribari,
a baba mu ručak kuva
i kolibu ona čuva.
Naokolo nigde sveta,
niko tuda da prošeta.
Trideset i više leta
žive oni tako sami,
deda peca, baba čami.

Jedno jutro (beše tmurno)
deda mrežu uze žurno.
Babi reče: – Ručak kuvaj,
kuću čuvaj,
a ja odoh po svoj čamac.
Poneo sam dobar mamac,
pa se nadam, neću kriti,
da će danas ribe biti.
Naveze se on na more
u osvitak bele zore.
Mrežu baca, pa se sladi
ruke trlja, bradu gladi,
ali mrežu praznu vadi,
ne zna više šta da radi.
Sunce zađe, već se smrači
i nebo se naoblači,
ali ribe nigde nema
i deda se kući sprema.
Tad još jednom mrežu spusti,
sa čela mu oblak gusti
rasturi se i nestade.
U mrežu mu riba pade.
Neobična riba neka,
gleda u nju s čudom deda.
Velika je pola hvata,
a sjaji se ko od zlata.
Da bi čudo bilo veće,
riba ljudskim glasom reče:
– Šta god tražiš, ja ću dati,
samo me u more vrati.
Ispuniću želju tvoju
– bilo koju…
Sad se deda smilostivi,
pusti ribu neka živi,
ali želju on ne reče.

Spustilo se već i veče
kad se kući vrati deda,
a baba ga mrko gleda,
pa će reći:
– Sedi ovde pokraj peći.
Doneo si praznu torbu,
ješćeš sada samo čorbu.
Deda sede
i, dok toplu čorbu jede,
poče da joj, tako s reda,
čudan slučaj pripoveda.
Kad je baba čula ovo,
održa mu strašno slovo:
– Od muke ću sad pući,
tebe, deda, treba tući.
Što si tako luckast bio,
pa si ribu ispustio?
Natrag hitaj, žuri, juri.
Korito mi staro curi:
neka riba, kako znade,
odmah meni novo dade.

I u tmini crnoj, gustoj,
na obali morskoj pustoj,
u pučine beskraj gleda
i poziva ribu deda.
– Oj, ribice, gde si da si,
dođi sada, mene spasi.
Uzburka se sinje more
i ispliva riba gore.
Morske vale repom seče,
ljudskim glasom ona reče:
– Kaži, deda, svoju želju,
pa se vrati u postelju.
I deda joj onda reče
kakva želja babu peče.
– Idi kući, deda, samo,
korito će biti tamo.
Obećanje riba dade
i u trenu već nestade.
Čim se deda kući vrati,
do korita odmah svrati,
a korito lepo, novo.
No, baba mu reče ovo:
– Imam sada želju vruću,
hoću sutra novu kuću.
Ne bude li kuća nova,
ovde više nemaš krova,
već odavde ti se seli,
čuješ šta ti baba veli…

I ujutru deda pođe,
na obalu morsku dođe
pa povika ribu glasno
i reče joj sasvim jasno
tu babinu želju novu.
– Ispuniću želju ovu –
riba reče
i – uteče.
Kada kući dođe deda,
on u čudu samo gleda:
od kolibe sve od pruća
stvorila se nova kuća.
Kraj prozora baba sedi
i strogo mu sad besedi:
– Neću više kuću ovu,
imam opet želju novu.
Hoću sada kuću drugu!
Hoću u njoj bezbroj slugu.

Ode deda, ribu zove
da joj želje kaže noove.
Uzburka se sinje more
i ispliva riba gore.
Čula riba šta ga mori,
pa ovako njemu zbori:
– Idi odmah babi kaži,
ispuniću to što traži.
Sazidaću kuću drugu,
biće u njoj bezbroj slugu.
Riba reče
i – uteče.
Vesela je baba bila,
želja joj se ispunila.
Dobila je kuću drugu,
a služe je bezbroj slugu.
Ali deda baš zlo prođe.
Čim on natrag kući doñe,
zlobna baba viknu samo:
– Sluge moje, hajte amo!
Odvedite ovog starca
sad u štalu kod magarca.

Živi deda i u štali,
na sudbu se on ne žali.
To je bilo u nedelju
kad ispuni babi želju,
ali, eto, već u sredu
sluge opet zovu dedu:
– Hajde, deda, baba zove,
ima, kaže, želje nove.
Mal od čuda nije pao
kad je babu saslušao:
– Smesta idi, ribu traži
i želju joj moju kaži.
Sad carica ja ću biti,
to mi mora ispuniti…

Ode deda, ribu zove
i govori reči ove:
– Aoj, ribo, muke velje,
baba ima nove želje.
Postala je sasvim luda,
traži opet svaka čuda.
A ja, eto, nemam kuda,
moram da te zovem, molim,
da joj čudi udovoljim.
Čula riba šta on želi,
pa ovako njemu veli:
– I to će se ostvariti,
carica će baba biti.
Tako reče
i – uteče.

Carica je baba bila,
na njoj samo čista svila.
I biseri oko vrata
i prstenje sve od zlata.
Blaga silnog ona ima,
zapoveda sada svima.
Kad u petak pade veče,
tad slugama baba reče:
– Dovedite onog starca,
u štali je kod magarca.
A kad deda pred nju kleče,
strogo ona njemu reče:
– Idi sada ribu traži,
pa joj carsku želju kaži.
Dosadno mi carstvo ovo,
hoću opet carstvo novo.
Na dnu mora hoću sada
da mi bude nova vlada.
Zlatna riba, a ne druga,
da mi lično bude sluga.
Hajde, starče, ne prkosi,
carsku želju ribi nosi…

Kada ribu dozva deda,
on ponizno u nju gleda,
pa joj veli:
– Mene, ribo, ne veseli
što sad opet tebi hodim,
moram babi da ugodim.
Snašla su me grdna čuda.
Jeste moja baba luda,
ali ne smem da se gložim,
moram s njome da se složim.
Željama joj nikad kraja.
Dva dana joj carstvo traja,
a već neće carstvo ovo,
traži, veli, carstvo novo.
Na dnu mora hoće sada
bezumnica da zavlada.
Ovo carstvo da joj pružiš
i ti lično da je služiš.

Kada ovo kaza deda,
riba njega samo gleda.
Ćuti riba, reč ne reče,
praćaknu se i uteče.
Čeka deda, čeka tamo
sve dok nije danak svano,
ali ribe nema više,
dedu nade napustiše.
On umoran pođe kući
kraj obale posrćući.
Kad se blizu kuće nađe,
ne mogade da se snađe.
Dvora sjajnog više nema,
pred kolibom baba drema.
Gleda deda čudo ovo
– ni korito nije novo.
Neskromne su želje bile,
pa se nisu ispunile.

Aleksandar Sergejevič Puškin