Đorđe Balašević – Ljubio sam snašu na salašu i druge priče Đorđa Balaševića / Singl ploča (1978) Tekst pesme:
E, baš sam onomad razmišljo od čega pravidu tambure, pa sam pitô i Mitu, i Proku, i onog Mileta Devića, birtaša, zna li kogod, pa niko nije znao da mi kaže. A onda mislim, naposletku, nije to baš tako zdravo ni važno. Jer, evo, i ova moja tambura, i stara i bog zna kakva, i zvoni i zveči, a opet svira. Pa ću probati sada na njoj da vam odsviram, pa mogo bih kasti da ispripovedam šta mi se jedared desilo kad sam išao u Iđoš na vašar, a još sam deran bio…
Krenem ti ja jedared u Iđoš, bio tamo neki vašar. Sad, jel vašar, jel sajam, baš ne mogu tačno da se setim. Al’ šta bilo da bilo, baba mi je dao nešto novaca, šta sam ja onda mogao imati, jedno osamnaest, devetnaest godina, uveliko sam se momčio već po sokacima, pa mi je baba rekao: „Na sine para, idi u Iđoš i kupi kakvog lepog konja. Ne marim kakvog, sad, jel ždrepca, jel pastuva, jel ajgira, samo kobile nemoj!“ E baš tako mi je rekao.
Baba nikad nije mlogo baš voleo kobile. Sad sam ga i ja razumô, otkad sam odrastao.
I tako sam krenuo, pa sam hteo nekom prečicom, preko polja. Nisam se setio onog što kažu: preko preče – naokolo bliže. Ono bilo letno doba, što bi kaz’li Englezi „Summer time, when the living is easy“, tu negde Preobraženije, mož biti tako, devetnaesti, dvadeseti avgust mesec. Sunce odskočilo, podne, a od tog druma ni traga ni glasa. Kanda da sam zalutao. Bogami, kanda da sam zalutao.
A gladan i žedan i umoran. Još mi je mati kazla: „Ponesi štagod za jelo“. „Ta“, reko, „mani mati, naopako, šta ću nosit, tu za dva sata, časom ću ja“. Al’, vraga, baš mi je falilo…
I vidim, neki salaš se beli u senci oraja. Sad, jesu l’ bili kokosovi oraji ili kakvi drugi, to ne mogu da se setim, al’ reko ajd da svratim, sad što, šta me košta? Valjda će mi dati parče leba i masti i malo aleve paprike odgore, pa ondak čašu vode, a nado sam se i kakav tanak špricer, što Mađari kažu „Hozsu lepes“, a to na mađarskom znači „dugačak korak“.
I kad sam došao na taj salaš, prvo što sam video, na astalu cipovka leba bela, vidilo se da je frišak, onako, reš malko. A po avliji svuda trčidu pilići, brojleri oni što se zovu. Lepo i dan danas vidim kako onako po avliji se muvaju levo – desno. Odškrinita vrata od pušnice. A tu… E, divota jedna! Odma ogladnim kad se toga setim. Šunke, slanine, a znaš koje slanine? One nako što ima red slanine pa red šunke, pa red slanine pa red šunke, pa tako jedno pet-šest puta, ti redovi. Pa ondak, ondak džigernjače, pa švargle, pa krvavice… A dole jedno plekano bure puno čvaraka i droždina. Što bi kaz’li Japanci, ikebana, prava ikebana.
Ništa mene to nije, što bi kazl’o, onako, taklo, iako sam bio gladan ko vrag. E, već neka plava snaša što se muvala levo-desno po avliji i ranila već pomenute, one… piliće…
Da sam tada imo kuću i njivu, pet-šest svinja i bar jednu kravu,
i avliju, u njoj jabuku il’ šljivu…
Uzo bih tu snašu plavu.
Pitam: „Jel, di su ti baba i mati?“
Ona reče mi ovako: „Baba do utorka neće da se vrati, a s materom ćemo lako!“
Pa, da te ne slažem, za jedno frtalj sata, u vr’ glave…
Ljubio sam snašu na salašu, strasno, beše mirisna ko majska ruža.
Rekla mi je konačno, al’ suviše kasno, kako ima brkatog muža.
Tek tad videh iza plasta sena s nekim vilama muža njena.
On mi reče: „Jel ti, vandrokašu, pušćaj o’ma moju snašu!“
A pre toga, sad, jel sekundu, jel dve, ne znam…
Ljubio sam snašu na salašu, strasno, beše mirisna ko majska ruža.
Rekla mi je konačno, al’ suviše kasno, kako ima brkatog muža.
Kad već ja nisam prevrno, bud’te bar vi sad tako pametni pa prevrn’te ploču, jer sa druge strane ima još, šta je posle bilo.
Od tog doba u vasioni su se odigrale mloge neverovatne pojave.
Eto, baš onomad sam čitao, ta Kohoteklova kometla, i sve te zvezde sas repom, pa ondak onaj Bermudski trougo di na čudan način nestajadu silni avioni i brodovi. Tolko brodova nestalo tamo da se ja već malko brinem i za Slavonski Brod da mu se šta ne desi. Pa ondak Rusi u kosmosu, pa, ne znam, Amerikanci u kosmosu, pa Kinezi u kosmosu, pa Bogićević u Ko… Pa svi u kosmosu. čudo jedno! A to sam sve kazo samo da bi malko ilustrovao ovako, ta mistika i to šta se sve dešava…
Jer ja šta god sam zamišljo, šta god sam sanjao, to sve mi se ostvarilo… Sve mi se baš ostvarilo.
Eto, onomad mi baš umro tetak iz Gospodjinaca, i ostavio mi dvanaest jutara zemlje, ritske, znaš kakve… Kažu, navodnjavaj, ne znam, đubri, prskaj, ovo, ono, ‘ibridi…
Ma kakvi, znaš kakva je ovo zemlja? Tu kad bi dugmad posejo opet bi nešto niklo. Ja ti kažem, tu bi mogo sejati i kikiriki, i artičokle… Ondak ono, ono drvo što crnci pravidu lebac od njega i, čudo jedno, pa sve bi tu izraslo, takva zemlja…
A u selu dve kuće, jedna baš na glavnom sokaku, da ti ne kažem ni kako se zove sokak, ni koji je broj od kuće, al’ kad dođeš odma ćes videti. Odma, odma se to vidi, ej, šest pendžera sas ulice. od toga četiri kibicfensteri pa onako, kad metnem muškatle… A zimi kad nema nikakvog drugog cveća ondak one zimske ruže sitne, one žute, što lepo onako mirišu…
Pa divota da ljudi prolaze, pa sve gledaju, pa govore: „Ju što je lepo, ju što je divno…“ I jos svašta govore… Kako i ne bi…
Druga kuća mi tu čelo crkve, isto na lakat, isto je lepa i puna ko oko, samo sto je sa slamenim krovom, al’ ne mari, tu mi sad baba živi i mati.
A salaš, e, pitaš kolki mi je ne bih ti mogo kazti kolki je. I ja sam voleo da znam pa sam onomad zvao geometra čak iz Segedina da izmeri al’ nije mogao siroma, na polak se onesvestio.
Eto, ne moze to odjedared… Al’ evo, da uzmes konja ujutru, al’ dobrog konja, pa uzjašeš, pa jašeš i jašeš i jašeš do uveče… Znaš, i uvece i tebi i konju dosta i mislite, di smo i krenuli da jašemo, a još ste na mom salašu… Eto, tol’ki je.
U štali šest konja, četir’ ova što ih prežem sad, jel u taljige, jel kad orem ili tako štagođ… A dva bela, ona paradoša samo kad je, kad su neki svečari jel u zimu, tu tako oko Svetog Jovana kad ih upregnem u saonice pa s praporcima, pa divota jedna…
Krava imam petnaest komada i to simentalke, one ‘olandske, znaš kakve su, ko iz opateke da su izašle… Da stanes pa da gledaš, da kažeš: e, ove sigurno nosidu tetrapak mleko, takve su.
A nije, nose obično mleko ko i naše krave… Samo što su takve čiste ko sa čokolade, sa onih slika mlečne čokolade i tako, divota jedna…
Svinja imam dvajes pet komada jorkšir i dvajes pet komada sad, jel berkšir il’ bert lankaster ne znam, uvek tu brkam od ta dva imena.
Pa imam nesto i mangurica, imam i prasica…
Izivine, tolko zivine nisi vido da na’ranim polak Afrike. Znaš šta je ćuraka i moraka i pataka i gusaka, jesam još štagod zaboravio svejedno, imam svega…
Pa to sam probao sas digitronom da izbrojim kolko imam pa mi iskočio osigurač, ne mož, al’ vidi ovako, na primer:
Nekad se probudim pogledam kroz pendžer, pa reko’: ju, sneg pao, znaš, beli se salaš, pa ondak mislim, pa ne može biti sneg naopako, letno doba, kakvi sneg…
A ono jaja po salašu i ne možes skupiti, unajmim mobu da skuplja jaja pa ne može, dok skupim opet polak mućkovi…
Imam nešto i novaca, nije da nemam, ne bi voleo o tom da pričam kol’ko imam i di ih držim… Samo, znaš, da ti kažem oma… Slabo meni vajda od svega toga što sam ti nabrojao.
Zna, kad tako nekad uleto, kad opali kakva omorina… A ja se prevrćem levo, desno po onoj gunji, pa ne mogu da zaspim…
Znaš, pa onda izađem na kong, pa sednem na basamke, pa gledam u zvezde i mislim… Otac mu i te zvezde, kolko toga ima, ne možes to ni izbrojati, čudo jedno, da…
E, viš, ondak se s mnogo tuge setim…
Ljubio sam snašu na salašu, strasno, beše mirisna ko majska ruža.
Rekla mi je konačno, al’ suviše kasno, za tog njenog brkatog muža.
Ljubio sam snašu na salašu, strasno, beše mirisna ko majska ruža.
Rekla mi je konačno, al’ suviše kasno, za tog njenog brkatog muža.
***
„Bio sam zamenik direktora u PGP-u. I zovu me da dođem da čujem nešto… Ja dođem i tu se upoznam s nekim momkom, Balaševićem. I ovaj moj mu kaže: „Ajde, izvedi mu ono“. On s gitarom izvede ‘Ljubio sam snašu na salašu’. Originalno! I strašno mi se dopalo, samo je dugačko, pa smo singlicu s dve strane napravili. To je bio prvi snimak s njim koji smo napravili. Onda sam ja sve to podržavao, jer sam bio u poziciji da sam to mogao.
Sećam se, kad smo izdali tu ‘Snašu’, da je Arsen čuo nešto o tome. I dolazio u Beograd, došao odmah kod nas i pita, „Tko je taj Balašević?“. Mi smo rekli, „Pa, tek smo počeli“, ali on je isto rekao, „To je originalno“. I one njegove pesme, ‘Imao sam strašnog petla’, to je duhovito…
I, onda smo izdali i ‘Računajte na nas’ pa su ga pljuvali zbog toga. Međutim, to je bilo vreme kad je on lepo pokazao da ne treba napadati mlade, „da sviramo rock“, „pustite nas na miru“, zašto je to bilo loše? On je, kao, pevao Titu… Mislim, pusti te stvari. On je govorio, pustite nas na miru, ali, računajte na nas, ako bude gužve. To je poenta njegove pesme, jer to je estrada…” – Legendarni čika Mića, Milivoje Mića Marković, jedan od najpoznatijih i najpriznatijih džezista sa jugoslovenskih prostora. Klarinetista, saksofonista, kompozitor, aranžer, publicista, dugogodišnji urednik Radio televizije Beograd i PGP RTB. Beogradski Koltrejn, kako ga još zovu ljubitelji džeza, verovatno je najpoznatiji kao autor muzike za legendarnu televizijsku seriju „Otpisani“, čijim taktovima ga svaki put kada ulazi u kafanu pozdravljaju muzičari.