Miroslav Mika Antić – EKSPRES ZA JUG / Tekst pesme
EKSPRES ZA JUG
XL
Sve nas je,
evo,
manje
bez povratnih karata i prtljaga
u ovom životu gde grlo rđa
od alkohola
i nežnosti,
a žene namerno nose tugu
sa one strane
do koje nikada ne dopiru
naše utrnule ruke.
Riču mi prazne boce ispod čela.
Riču kao preklana bela telad.
Zaudara mi duša na oči žena celog sveta.
Na slavoluke i luke.
Na lutke i belutke.
Riču mi prazne boce u glavi.
Molim da neko razume
ove dobre trenutke,
kad vadim iz dužica suze
i vadim iz suza belutke.
Molim da neko razume
što imam u mesu šume
i neba rumen grumen
dok ćutim ovako glasno
i urlam ovako ćutke.
XLI
Onda me utovare negde
na koloseku nekom
drugari kondukteri,
koji mi oduvek liče,
uparađeni neuko,
na penzionisane cirkuske lavove.
Onda mi neke sanjive tetke
drže glavu u krilu
i nešto divno mi pomažu
dok mi se znoje u lice.
Onda mi uzmu dlanove,
pa nose strašno daleko,
kao kriške hleba,
kao lišće,
kao splavove,
kao aprila, tamo na južnom nebu,
one bezglave ljubičice.
Onda mi tegle bedra niz stanice
i mozak niz oranice.
Onda odjednom primetim
da je mrak u oknu osedeo.
Onda se drveću
perutaju na vetru laktovi,
i putevi na trbuhu
imaju srebrne ranice.
Onda je kupe pun nekih novih gospođa,
beskrajno belih, kao sibirski predeo,
i neke gospode zajapurene kao klanice.
XLII
Onda se udavim u snu,
sav žut od nečije kose.
U nozdrvama mi tinja mirisav umor
rogoza,
trske
i njiva.
Teži sam nego zemlja
kad je pokriju snopljem.
Strašniji nego crkva
prepuna mesečeve svetlosti.
Batrgam se
i ludim,
sa ramenima od testa,
sa usnama od otrovanih gljiva,
sa grlom punim kreča
i krvlju punom konoplje,
sa glavom od izumrlih spužvi
i srcem pretvorenim u kosti.
Onda drveće prostire šape na trotoare.
I dahće.
To je vetar.
Oprosti,
oprosti rođena mladosti,
za ovo malo nakazne nežnosti
u kojoj smo poslednji gosti.
XLIII
Čiji je ovo grad?
Prepoznajem jedino reku
što se niz obale isteže.
Jao kako me sunce šamara po zubima!
U očima mi škripi
nešto što nikad nije bilo.
Čiji je ovo grad?
Ljudi ti nude ruke, da se nešto veže
i odveže.
Žene pronose ulicom trbuhe
kao kasice za dobrovoljni prilog.
XLIV
Jao, šta mi se to sa srcem događa?
Poput izviždane varijetkinje,
moja poružnela samoća
nakalemljena na ovo što me ovde čeka,
procvetala samoća slini po hodnicima vena.
Šta mi se to sa srcem događa
posle svih snova,
svih zastava,
svih žena?
Putuje jesen.
Putuje luda i krivudava.
Putuje niz predgrađa.
Šta mi se to sa srcem
odjednom tako strašno događa?
Putuje jesen kao užasno čađava lađa.
Jesen sa plućima od blata
i njuškom od pomorandže.
XLV
Čiji je ovo grad?
Neporubljenim usnama
satima brstim hod
pastelnih dugonogih devojčica,
vitkih kao trag rakete.
Valja me vetar sa hartijama niz pločnike.
Krovovi lete u nebo.
Parkovi lete.
Mostovi lete.
Dan bunovno zaudara na duvan
i na Dunav.
Na otkucavanje tornjeva.
Na meso automobilskih guma.
Od braka do konjaka samo pola koraka.
Od druma do ruma samo razroka šuma uma.
XLVI
Nikada,
nikada više neću umeti
da sebe ovako razmenim u sitniš,
a da ništa ne ištem.
Odjednom,
ja sam klimavo stepenište
po kojem kičmena moždina u čoporu,
od lobanje,
do tabana,
muče i pada glavačke.
Odjednom,
ja sam tako užasno star,
star sa tim šapama što traže nekog
i vrište.
Odjednom,
ja sam tako užasno smešan
kao propalo putujuće pozorište.
I osramoćen
kao manastir posle silovanja i pljačke.
XLVII
Ipak moram da kažem jedno obično:
dobar dan,
prolaznicima što se grebu
i miluju.
Lepši sam kad ne ćutim.
A u kosi mi ostali zeleni klikeri zore.
Gospođo,
na primer vi,
da, vi tamo što kupujete novine,
ako izbije treći svetski rat,
daću vas Čerkezima da vas siluju,
prestanite da me gledate tako prozračno
kao da nismo susedi.
Vidite kako se mučim da izigravam
jedno obično Mramorno more.
Moram da kažem nekome:
dobar dan.
Ulica je zagušljiva kao bolesnička soba.
Vratio sam se.
I sve ćuti.
I nebo mi se sklanja.
Daleko,
nekud do slepila.
Gospodine,
na primer vi,
da, vi tamo na vratima berbernice,
osmehnite se
molim vas,
makar u celofanu, kao južno voće.
Neka se čudna slutnja
na moje usne zalepila.
Smejte se.
Smejte se, tako vam ljubavi.
Vidite da ću izgristi prste od samoće.
XLVIII
Onda,
pronađem vrata gde sam godine,
gde sam hiljade godina čamio.
Gle: zbilja – vrata!
teturam se, i ne znam
gde mi prestaje postelja,
a gde počinje koža.
Onda,
samo sam još dugo, dugo,
jedan potpuno otrcan,
potpuno zaspao goblen
koji je neko, rasejan, greškom uramio
u tupa sečiva noža.
Miroslav Mika Antić
Iz knjige: Miroslav Antić – Koncert za 1001 bubanj, Izdavač: Stilos art, 2011.
Pročitajte više:
Miroslav Mika Antić – POEZIJA, CITATI, ZANIMLJIVOSTI, PROZA
POEZIJA – Najlepše pesme, poeme, soneti, citati i biografije domaćih i stranih autora
PROZA – Pojam, autori, knjige, citati… / Plejada veličanstvenih
PESME ZA DECU – Otpevane pesme, Recitacije, Tekstovi pesama, Knjige, Video
BAJKE i LEGENDE – Najlepše bajke i legende svih vremena, narodne bajke, bajke najpoznatijih autora…
Kutak za decu – PESME, BAJKE, KNJIGE, CRTANI FILMOVI…
Knjige u pdf formatu ~ Biblioteka elektronskih knjiga
BISTROOKI – Kutak za bistrooke
Foto kolaži: Bistrooki – www.balasevic.in.rs
Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. :)