Miroslav Mika Antić – GOVOR

GOVOR

Smatram velikom slabošću i stvarno bio bih potišten kada bih sve ovo što osećam, nepristupačno proveri, morao da ti objašnjavam hudim jezikom čoveka: rečima sumnjivim, rovitim, razjedenim i nekorisnim.
Postoje svakodnevne, sasvim obične stvari, koje su mnogima tajna.

“Najčvršća vrata su ona koja su širom otvorena”, kaže jedan prastari zapis sa Tibeta.

Postoji govor koji će neko otkriti sutra, a možda niko neće ni pokušavati da ga otkrije, ali ti ga već sada moraš obuhvatiti mislima.
Jer to je jezik značenja, a ne dijalekt naziva.

Postoje kulture gestova, disanja ili vida. Postoji vreme vremena i prostiranje prostora. Postoji lepota lepote. Postoji istina istine, stvarnost stvarnog, volja volje i moć moći. Postoji kretanje kretanja, razmišljanje razmišljanja… postoji i ljubav ljubavi, sine moj.
Sve se ređe usuđujem da izgovaram reči, jer uvek znače drugo nego što ja to želim. Sve dalje su od govora i teško ih razabirem u šumovima beskraja.

Tkivo tetovira na tkivo otiske nasleđa. Takvo je moje ćutanje s tobom ove noći. Opnu po opnu, ljusku po ljusku, sluz po sluz, žamore među nama civilizacije protozoa, epohe virusa, ćelije stena i vazduha, i uštavljena koža vode i večnosti. To je kao da se sporazumevamo u svim vremenima, sada iz ovog trenutka, u kojem smo se zadesili.

Pišem umesto tebe Snežani i Alisi. Šaljem telegrame Pinokiju i Malom Princu. Javljam se bar jednom dnevno telefonom Galebu Džonatanu Livingstonu i Pepeljugi. Ali ni reči odgovora. Znači da misle na nas.
Ko zna glasove misli, retko kada se oglasi glasom govora.

Ljudi se poštuju rečima, a vole ćutanjem.

Miroslav Mika Antić, Horoskop