Kutak za Bistrooke

Miroslav Mika Antić – Osnovao sam jedno pozorište (i nije ga više nikad bilo)

OSNOVAO SAM JEDNO POZORIŠTE

I, četvrt veka kako sedim za novinarskim stolom „Dnevnikove“ kuće i dok prebiram ovako po glavi uspomene, uvek se sećam onog posebnog izdanja koje smo nekada objavljivali sredom. Izgledalo je drukčije nego redovni brojevi, imalo posebnu redakciju, a uređivao ga je Ljuba Milin. On je mnoge nas današnje novinare učio pismenosti, savesti i zanatu. Imao je običaj da nas gurne u štampariju nenskusne, na dežurstvo, pa smo u jednom danu postajali i tehnički urednici, i lektori i korektori…

Bila je to škola novinarstva.

A utorkom oko podne, kad završimo list, ostavljao je otvorenu prvu stranu. Znali smo: novine moraju popodne biti već kod uličnih prodavaca. U pet sati čovek je ispred Tanurdžićeve palate raspakivao još sveže brojeve i izvikivao:

„Novosadski dnevnik“ u sredu!

U toj redakciji pisali smo vesti sa pijace, iz sporta i kulture, podjednako davali i reportaže i izveštaje sa konferencija i sastanaka, razumeli se u spoljnu politiku i komunalije, bili smo svaštari i provodili u „Dnevniku“ dane i noći.

U utorak, u podne, Ljuba je sa otiscima sedeo namršten i pokazivao nam otvorenu naslovu stranu.
– Hoću da mi nađete nešto što će se popodne izvikivati – govorio je, sav crven u licu. Kadgod se uzbudi, pocrveneo bi kao devojka. Tražio je da mu nađemo nemoguće: miša u hlebu, mačku koja doji kučiće…

Mene je naterao da otvorim cigansko pozorište, da režiram predstavu. da to snimim sa fotoreporterom i da mu donesem reportažu o prvom Ciganskom teatru u Jugoslaviji. Nikad nisam imao teži novinarski zadatak. Dve nedelje lomatali smo se Pera šofer, fotoreporter Steva „Maligan“ i ja po romskim naseljima od Apatina, preko Deronja i Palanke do Kovina.

Mojim prijateljima, Romima, prvo se ideja svidela. Prikazali su nam nekoliko igrokaza iz života čerge. Zapelo je oko honorara i jedva smo ih ubedili da to treba da se odigra na amaterskoj bazi. Dali smo čak i tri predstave. Osnovali upravu. Dobili zvaničnu potvrdu o postojanju teatra.

Onda je došao onaj utorak, ono podne kad nas Ljuba okuplja oko stola i traži nešto za izvikivanje. Izvadio sam reportažu o Prvom ciganskom pozorištu. Najava je otišla na prvu stranu. Ostalo je uskočilo na osmu. Sve je bilo tu: slike, imena, faksimil potvrde o osnivanju teatra, prve kritike – cela osma strana.

Popodne je prodavac pred Tanurdžićevom palatom izvikivao vest.

A Steva „Maligan“, Pera šofer i ja tiho smo se smejuljili i pijuckali špricere dole, u prizemlju kuće, kod Bate Lovca. Znali smo da smo uprava mi, i da posle našeg odlaska, niko te Rome više neće skupiti da nastave započeti teatar.

I nije ga više nikad ni bilo.

Ali Ljuba je imao reportažu.

15. novembar 1977.

Miroslav Mika Antić

Iz knjige: Miroslav Antić OBIČNO PETKOM, Izdavač: Prometej, Novi Sad

Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. :)

back to top