Kutak za Bistrooke
Citati

Miroslav Mika Antić – O ljubavi i još ponečem

O ljubavi i još ponečem (iz knjiga PLAVI ČUPERAK i PRVA LJUBAV)

PLAVI ČUPRAK, Predgovor:

Ovu knjigu napisao sam ja. Pomogla su mi sva deca koju sam poznavao. Istina, niko mi nije diktirao stihove, niko birao ili dopisivao nove reči, ali svi su bili prisutni. Bile su prisutne detinje oči, njihove tajne, njihove najlepše ljubavi i snovi. I uopšte, uvek kad pišem pesme za decu, radije bih umesto svog imena potpisao mnogo i mnogo dečijih imena. Kažu da se u životu uči od starijih. Ja sam mnoge mudre i plemenite stvari naučio od mlađih. Vi rastete. Postoji nešto kao detinjstvo, kao dečaštvo i kao mladost. Meni su takve podele uvek smetale. Koliko staraca sam sreo među osnovcima i koliko predivnih dečaka i devojčica među pedesetogodišnjacima ili još mnogo starijim. Zato, kad upotrebim reč dete, pokušavam da joj dam dostojanstvo jedne ogromne bezazlenosti, koja je, tako bar mislim, najveća svetlost u ljudima. Vi rastete. Za detinjstvo i mladost napisano je mnogo lepih pesama. Za ono srednje doba, kada više niste šmrkavci, a niste još uvek sasvim odrasli, nema baš tako mnogo, nema možda ni dovoljno poetskih zbirki. To vreme kao da se pomalo zaboravlja. Taj most preko koga treba preći s jedne na drugu obalu. Ta čudna pukotina u dozrevanju naše pameti, koja u nekom traje deceniju, a neko je preskoči za trenutak. Ove pesme sam zapisivao da lakše dišete.
Da znate da imate negde u svetu jednog istinskog prijatelja, koji o vama brine drukčije nego tata i mama, rodbina ili nastavnici u školi. Koji o vama brine vršnjački. Jer i ja sam večiti dečak, sa jednim sedim čuperkom na čelu, ali još uvek plavim u duši. Moje pesme i nisu pesme, nego pisma svakom od vas. One nisu o ovim rečima koje ste pročitali nego u vama, a reči se upotrebljavaju samo kao ključevi, da se otvore vrata iza kojih neka poezija, već doživljena, već završena, već mnogo puta oplakana ili otpevana, čeka zatvorena da je neko oslobodi. Knjiga je oslobođena pesma, ona što ko zna od kada postoji u svakome od nas. I još jedno važno: nemojte me shvatiti preozbiljno. Nisam ja sakupio svu pamet ovog sveta. Samo sam počeo da govorim nešto što treba i dalje govoriti, lepše od mene, šarenije od mene i drukčije od mene, a sličnije vama. Jednom, kad zađete malo dublje u kalendare, pa se okrenete i kroz trepavice pogledate u pravcu detinjstva, kao što slikar gleda u platno koje treba da savlada i oživi, sigurno ćete pronaći u sebi bolju pesmu o ljubavi.
~

Iz knjige PRVA LJUBAV

Ovu knjigu nisam napisao ja. Pomogla su mi sva deca koju sam poznavao. Istina, niko mi nije diktirao stihove, niko birao ili dopisivao nove reći, ali svi su bili prisutni kad sam zapisivao ove pesme, bile su prisutne detinje oči, njihove tajne, njihove najlepše ljubavi i snovi.
I uopšte, uvek kad pišem pesme za decu, radije bih umesto svog imena potpisao mnogo i mnogo dečjih imena. Kažu da se u životu uči od starijih. Ja sam mnoge stvari naučio od mlađih.
Ljubavne pesme za decu nastale su iz jedne moje prevelike brige. Stalno me je mučilo kako to može: biti u isto vreme i dorastao i nedorastao. Mislim da ni vaši roditelji nisu načisto s tim.
Kad se zaljubiš, svi ti se smeju, kao da nemaš pravo na to.
Kad vode ozbiljne razgovore o životu, oteraju te u drugu sobu i kažu: ozbiljne stvari nisu za balavce.
Ali kad treba da se donese kanta vode, ili kupi nešto u pro- davnici, kad treba da se nacepaju drva, ili da se dovede u red nešto u kući, uvek su spremni da podviknu: vidi koliki si odrastao, a ponašaš se kao dete!
Vi rastete. Postoji nešto kao detinjstvo, kao dečaštvo i kao mladost. Za detinjstvo i mladost napisano je bezbroj lepih pesama. Za ono srednje doba, kad više niste šmrkavci, a niste još uvek ni sasvim odrasli, nema mnogo knjiga. To vreme kao da se pomalo zaboravlja. Taj most preko koga treba preći sa jedne na drugu obalu. Ta čudna pukotina između dvanaeste i šesnaeste, koja ponekad ume da traje deceniju, a nekad je preskočiš za trenutak.
Ja sam zapisao ove pesme da lakše dišete. Da znate da imate negde u svetu jednog istinskog prijatelja koji se brine o vama drukčije nego tata i mama, rodbina ili nastavnici u školi. Jednog prijatelja pesnika, koji je i sam pomalo dečak, sa jednim sedim čuperkom u glavi, ali još uvek plavim u duši.
Moje pesme nisu pesme, nego pisma svakom od vas. One nisu u ovim recima koje čitate, nego u vama, a reči se upotrebljavaju samo kao ključevi, da se otključaju vrata iza kojih neka poezija, već doživljena, već završena, već mnogo puta rečena, čeka zatvorena da je neko oslobodi.
Knjiga je oslobođenje pesme, one što ko zna od kada postoji u svakom od vas.
I još jedno je važno: nemojte me shvatiti preozbiljno. Nisam ja sakupio svu pamet ovog sveta. Ni svu ljubav ovog sveta. Samo sam počeo da govorim nešto što treba i dalje govoriti, lepše od mene, šarenije od mene i drukčije od mene, a sličnije vama.
Jednom, kad budete u mojim godinama, pa se okrenete i malo kroz trepavice pogledate u pravcu detinjstva, kao slikar što gleda u platno koje treba da savlada sigurno ćete pronaći u sebi bolju pesmu o ljubavi.

Miroslav Mika Antić




back to top
Kutak za Bistrooke