Miroslav Mika Antić – ĐAČKI KORZO

ĐAČKI KORZO U prvi sumrak svi se tu sjate ozbiljna lica, držanja kruta: odu do ugla, pa se vrate i opet tako još dvesto puta. Šarena povorka gura se, šeta… Hiljadu kapa i bereta… Hiljadu šubara i kačketa… A usput pogled poneko baci il’ nešto bajagi nevažno kaže… Ruku na srce: šta svi ti đaci danima ovde uporno traže dok troše đonove i troše sate, dok odu onamo i dok se vrate, i opet tako sve ispočetka, danas i sutra, idućeg petka, idućeg jula, idućeg maja — tamo i natrag i nikad kraja? Čarape žute, zelene, plave, i duge noge…

Miroslav Mika Antić – PROLEĆE

PROLEĆE Sunce se, eno, kao vreteno nad gradom vrti i glavom klima. Sve je u meni danas šareno. I u tebi je možda šareno. U nama svima šarenog ima. Bila je zima. Prošla je zima. Tu negde, blizu, al’ ne znam gde je, vetar se topli vrti i smeje, čupka nam kosu i krošnje njiše. Bile su kiše. Prošle su kiše. Sad sunce, eno, kao vreteno ispreda gradom nešto šareno i — miriše. Reci mi zašto s tobom u hodu odjednom danas govorim tiše i zašto misli nekud odu, pa samo trepćem i ništa više? Kad ispod lipa senke se…

Miroslav Mika Antić – O ljubavi i još ponečem

O ljubavi i još ponečem (iz knjiga PLAVI ČUPERAK i PRVA LJUBAV) PLAVI ČUPRAK, Predgovor: Ovu knjigu napisao sam ja. Pomogla su mi sva deca koju sam poznavao. Istina, niko mi nije diktirao stihove, niko birao ili dopisivao nove reči, ali svi su bili prisutni. Bile su prisutne detinje oči, njihove tajne, njihove najlepše ljubavi i snovi. I uopšte, uvek kad pišem pesme za decu, radije bih umesto svog imena potpisao mnogo i mnogo dečijih imena. Kažu da se u životu uči od starijih. Ja sam mnoge mudre i plemenite stvari naučio od mlađih. Vi rastete. Postoji nešto kao detinjstvo, kao…

Miroslav Mika Antić – PRVA LJUBAV

PRVA LJUBAV I Naiđu tako dani. Banu u oči kao zvezdane kiše. Oko nosa se neka šarena nežnost isplete. I ti — staneš. I ne znaš: da li si, il’ nisi više ono obično dete, ono bezazleno dete. Nekakvo zrno zlata počne u srcu da žulji. Stidljivost neka u tebi tiho se zasmejulji. Naiđu tako dani. Ne prepoznaješ boje aprila. Ne prepoznaješ svoje ruke: izgledaju ti kao krila. Ne prepoznaješ svoje ogledalo: iz njega neko te čudan posmatra, neko kome u dahu mirišu suncokreti i plamte obrazi kao vatra. Naiđu tako dani. Mesec ti u potiljak diše. Zdravo poslednja bajko:…