Kutak za Bistrooke

Miroslav Mika Antić – PRVA LJUBAV

PRVA LJUBAV

I

Naiđu tako dani.
Banu u oči kao zvezdane kiše.
Oko nosa se neka šarena nežnost isplete.
I ti — staneš.
I ne znaš: da li si, il’ nisi više
ono obično dete, ono bezazleno dete.

Nekakvo zrno zlata počne u srcu da žulji.
Stidljivost neka u tebi tiho se zasmejulji.

Naiđu tako dani.
Ne prepoznaješ boje aprila.
Ne prepoznaješ svoje ruke:
izgledaju ti kao krila.
Ne prepoznaješ svoje ogledalo:
iz njega neko te čudan posmatra,
neko kome u dahu mirišu suncokreti
i plamte obrazi kao vatra.

Naiđu tako dani.
Mesec ti u potiljak diše.
Zdravo poslednja bajko: kad staneš i ne znaš više
da li se visine ruše il s tobom uvis lete.

Zdravo ljubavi!
Tajno!
Zdravo sve neverovatno!
Sve zabranjeno i zlatno!
Zdravo, čudnovati svete!

II

Vrlo je važno,
pre svega,
da prvu ljubav umeš da opišeš ćutanjem,
da je sagledaš žmureći,
da je dotakneš samo osmehom i šaputanjem.

Vrlo je važno
da o njoj ne brbljaš okolo
i nikom ne daš da je dodiruje.

Ona je providna kao lutkino oko.
Ona je nežna kao tišina koja hoda na prstima.
Ona je jedini nemir koji ume da miruje.

Ona je sve tvoje nedokučivo,
neuhvatljivo,
sve tvoje srebrno i treperavo kao daleko zvono,
a ipak je u tebi, i nešto oko tebe,
pa onda nešto malo onako i još onako,
pa ono.
I onda — ono!

III

Nije to nagovaranje, rođeni moji.
Ko neće dalje da veruje — nek slobodno zažmuri.

Ali pazite dobro:
ako u vama postoji
jedno veliko pitanje koje nestrpljivo žuri,
pitanje veće od brda
i veće od dva brda
i jedna treperava duša što veruje u čuda,

i ako se u vama neke lepote talasaju
i neke svetlosti rađaju,
onda je sasvim svejedno da li žmurite,
ili ne žmurite,
jer čuda se već događaju.

IV

Junaci,
nos u jastuk!
Nek mašta kao lokomotiva leti!

Razumem sve vaše brige
i nespretnosti
i strah.
I evo: pomažem danas svakome da se seti
što se bez razloga duri i smeška u isti mah.

Junaci,
nos u jastuk!
Niko ne mora znati šta je.
Važno je da nešto postoji i da to nešto traje.

Zaista nije nagovaranje:
ko neće dalje da veruje — neka zapuši uši.
Važno je to, što je skriveno u nama,
pod čelom
i u duši.

A ova pesma je oko što vidi i kroz tamu.
Nju nećeš prevariti kao tatu i mamu.

V

Evo o prvoj ljubavi još samo nešto, malo:
nek ne zaboravi niko — ona je ipak večna.
Ona je kao nebo što se uskovitlalo
kad je u zoru palo u ogledala rečna.

Ona će ostati sramežljiva i vitka
u nekim budućim staricama
koje sad krišom sanjaju odrezane vitice
i žure da završe sve zadatke na vreme.

I u nekim budućim penzionerima
koji sad gaze po blatu i skakuću po baricama,
skupljaju sličice fudbalera
i dobijaju jedinicu zbog Pitagorine teoreme.

Ona je najlepša ljuljaška između radosti i samoće
kad se najviše hoće — a niko ne zna šta hoće.

VI

I kad godine minu u beskraj,
u daljinu,
i prođu mnoge lepote,
i svenu mnogi cvetovi,
jedino prva ljubav ostaće negde u oku,
u nekim običnim stvarima,
u požutelim spomenarima,
kao večito novi i nepoznati svetovi.

Zato i vredi sanjati.
Zato i vredi želeti.
— Šta nas se ostalo tiče!

Zato i vredi zapisati i kao plakat podeliti
ove šarene reči koje na pesmu liče.

VII

Najzad,
u prvoj ljubavi rađa se i prva bora
ovde negde na čelu.
I celog života te prati.

Rađa se prva tuga i prva ljubomora.
I prvi put se pati.

I odjednom ti drukčije izgleda čitav svet.
Nešto u glavi gori.
Nešto tutnji.
I vri.

To nije kao matematika.
Tu su dva i dva često — pet.
A često — nisu ni tri.

Ali uvek je sigurno,
sigurno kao kad se diše:

jedan i jedan daju samo jedan.
I ni manje. Ni više.

VIII

Ne pitaj zato otkud odjednom košava briše.
To možda i nije vetar.
To prva ljubav uzdiše.

Ne pitaj otkuda kiše odjednom pljusnu jače.
To možda i nije pljusak,
već neko zbog ljubavi plače
i trepavice mu slane
i rukavi mu slani
kao presoljen ručak
i kao okeani.

Uostalom,
šta vredi o prvoj ljubavi i dalje da se soli.
Izvoli,
sam zavoli,
pa ako je i tebi isto ovako — ti kaži,
a ako nije isto — onda sve ovo ne važi.

Miroslav Mika Antić
Iz knjige: Miroslav Antić – PRVA LJUBAV, Izdavač: Mladost, Zagreb, 1977.

“Poemu Prva ljubav napisao kad sam bio prvi put u životu zaljubljen. Činilo mi se tada: u beskonačnost, unedogled. Sasvim sam siguran da nikad neću napisati knjigu o drugoj ljubavi, jer druga ljubav ne postoji. Postoji samo prva ljubav i nijedna više. Kad se čovek zaljubi drugi put, mora onu prvu ljubav da izbriše kao da nikad nije postojala i da ta druga postane njegova prva ljubav.
To nije kao u školi: idem u drugi, treći, sedmi razred. I sedma ljubav mora biti prva ako je prava. Sve ostale se brišu. Ja to naročito govorim zbog devojčica, u ime nas muških. Devojčice nas muškarce slabo poznaju. Mi smo nežni, osećajni i često vrlo tužni kad primetimo da se neka od njih zaljubila u nas dvadeset četvrti put, a večito nas upoređuje sa nekim ko je bio šesnaesti ili osmi.
Zaboravite da brojite. I dvadeset četvrta ljubav mora biti prva, ako je prava.
I kad se jednom u dubokoj starosti sretnemo u nekom domu penzionera, pa pred Novu godinu ili neki drugi praznik odigramo zajedno jedan valcer ili tango i zaljubimo se jedno u drugo 3681. put, neka i to bude samo prva ljubav i nijedna više.” – Miroslav Mika Antić

Video: Miroslav Mika Antić govori deo svoje pesme PRVA LJUBAV

back to top