Branko Radičević – KAD MLIDIJAH UMRETI

KAD MLIDIJAH UMRETI

Lisje žuti veće po drveću,
Lisje žuto dole veće pada,
Zelenoga više ja nikada
Videt neću!
Glava klonu, lice potavnilo,
Bolovanje oko mi popilo,
Ruka lomna, telo izmoždeno,
A kleca mi slabačko koleno!
Dođe doba da idem u groba.

Zbogom, žitku, moj prelepi sanče!
Zbogom, zoro, zbogom, beli danče!
Zbogom, svete, nekadanji raju. —
Ja sad moram drugom ići kraju!
O, da te tako ja ne ljubljah žarko,
Još bih gledô tvoje sunce jarko, —
Slušô groma, slušao oluju,
Čudio se tvojemu slavuju,
Tvojoj reci i tvojem izvoru, —
Mog života vir je na uviru!

O, pesme moje, jadna siročadi,
Deco mila mojih leta mladi’!
Htedoh dugu da sa neba svučem,
Dugom šarnom da sve vas obučem,
Da nakitim sjajnijem zvezdama,
Da obasjam sunčanim lučama …

Duga bila, pa se izgubila,
zvezde sjale, pa su i presjale,
A sunašce ono ogrejalo,
I ono je sa neba mi palo!
Sve nestade što vam dati spravlja’ —
U traljama otac vas ostavlja.

1845.

Branko Radičević

Video: Pesmu Branka Radičevića KAD MLIDIJAH UMRETI govori Petar Kralj (02:43)