Miroslav Mika Antić – PROLOG / Poezija, Tekst pesme
PROLOG
Prekoljite već jednom te vaše violine
i obrišite gudala o rukave.
Dignite se na prste kad vas krste.
I ljube u belo čelo.
I pljuju u oči plave.
Pogasite sveće.
I cveće.
I trave.
Prošla su bezazlena leta.
U ovu noć, zgužvanu kao ćebe
među nogama časnih sestara
koje pate od nesanice,
ja sam poslednje jeftino nebo
za sve sanjare
i pijane ptice.
Oslušnite, to zvezde sa presnim krestama
kukuriču jesenji vetar.
Možda je to starost nečujno dotakla
naše usne i obraz bled,
i nišani nam kroz zenice
iz dve pokojne puške.
Zašto bi, inače, tišina
tako sanjivo grlila drvored,
kao pripiti vojnik prozeblu butinu sluškinje
na rastanku
u parku
iza fudbalskog stadiona?
Gospodine grade,
vi ne zaslužujete beskrajne bakljade ptica
iznad krovova davno posivelih,
ni žute suze u očima bandera
duž svih ovih ulica,
gde smo jedinu mladost zevajući oživeli.
Gospodine grade, dosta je bilo parade,
vatrometa i zvona.
Nisam, valjda, uobrazio da to krošnje
pod mojim oknima jecaju,
i sviraju u orgulje.
A ruke im tako oguljene,
tako uvele,
tako krastave?
U ovu noć,
kad svi ravnodušno put groblja marširaju,
marširaju,
i vuku po blatu svoje otrcane vence
i zakrpljene zastave,
dižem u ruci trobojne pelene
nerođenoga sina.
U ovu noć, kad se magla u daljinama
zgrušava i razliva,
kad niko i ne pokušava
da mi razume u zenicama ove varnice,
nisam, valjda, uobrazio
da sam jedini ovako
lud i naivan, i divan,
divan kao izlog periferijske starinarnice
u kome ima mina.
Vetre,
izvolite samo,
pobacajte lišće u reku,
kao deca svoje raspukle balone.
Jesen je najbudalastija tuga među tugama.
Jesen je moja ljubav
od pet zelenookih slova,
i laž,
najdetinjastija laž,
od koje sam do nesvesti rđav i dobar.
Vetre,
šta nas dvojica znamo,
možda u ovom trenutku u sve žute vagone
na nekim dalekim žutim prugama
ulaze devojčice iz naših žutih snova,
devojčice sa kosom žutom kao raž.
Zašto bi se,
inače
sve ovo zvalo tako žutim imenom: oktobar?
Mi, koji ovako promuklo tepamo
i ljubimo,
mi, očetkani pažljivo kao jedina odela,
i rasušeni u tuđim sećanjima
kao iskrpljena olupina
zaslužili smo noćas ovu poslednju,
najlepšu svoju plovidbu,
zar ne, vetre,
zaslužili smo noćas, kad truli i kisne svet.
Njeno belo ime među našim utrnulim zubima
ima ukus krvoliptanja i kupina.
Kad je volimo, to je tako užasno crveno,
crveno do dna naše jetre.
Kad je volimo,
to je kao kad golim trbuhom srljamo
na bajonet.
Nisam, valjda, uobrazio
da zvona bez razloga zvone?
Gospodine grade,
ja sam pošteno prolazio i gazio.
Sad mi je dosta parade.
U ovu noć,
iskraćalu kao serijske bluze i pantalone
u popravilištima za posrnulu mladež,
dozvolite mi da se javno iskradem.
Raskidam rodbinske veze sa onima
koji večno vole i večno žive.
Neozbiljan sam kao drveće
što čupa najzdravije korenje
i nekud beži tajno
za šesnaestogodišnjom kometom
da joj ponudi pokislo gnezdo
u svojoj razbarušenoj kosi.
Moja ljubav je sve od molitve
i od kičmene moždine.
Moja ljubav je kao pregrejane lokomotive.
One što napuštaju šine
i skreću poludele svetom
nekuda sasvim levo,
nekuda sasvim beskrajno.
Moja ljubav je kao kad se poskidamo bosi,
do srca bosi,
do sramote bosi.
Prijavljujem se,
ako je potrebno da se nekome ludost
usmeno javi.
Raspoložen sam da se čitave jeseni
pravim i naivan i zlatan.
U ime svih vas kupiću ujutro travi
najlepši poklon plavi,
da sporije požuti od zavidljive tuge
kraj vrata.
Zabranjujem da drvo pred mojom kućom
zbunjuju prognozama meteorologa.
Mi, koji proizvodimo lišće,
zaslužili smo da živimo duže i od fresaka.
Polako ova samoća pije mi krv,
mada je mnogo zdravije popiti duplu
od bresaka.
Nije me stid
što sam u desetercu sisao mleko
jedne neverovatne domaće matere,
Iako ponekad pornografski usnim
i Pariz,
i Las Vegas,
i Rio.
Ja sam od neke vatre matore,
i već sam razapinjao šatore
i tamo gde je Atlantski okean bio,
i gde nikad Atlantski okean nije bio.
Ja ću vam gledati u lice kad kažem:
dan.
Ne učite se iz novina kako da se molite,
i volite,
i žalite i šalite.
Ako smo jednako goli,
dole paravan!
Upalite!
Upalite da zakrpim sva mesta
gde se polako cepa moja urođena kudelja
i juče kupljena svila.
Upalite, da propešačim po sebi
malo duže i sporije.
Upalite, neka sve bude smešno
i budalasto kao prvog aprila!
I neka satovi igraju, dok se skroz ne
raskorače,
svoj otrcani – gran žete – iz istorije.
Nešto nije u redu odavde
– do moje krštenice.
Na usnama mi okoreli
najukusniji poljupci.
Od zvezda se u očima
nagomilale žute ranice.
Nešto zaista nije u redu:
ulica se uvija u kukovima
kao oznojena palanačka raspuštenica
na vatrogasnom balu
u rukama sanjivog šefa stanice.
Vežite me
čim počnem da sanjam vinograd!
Zna se ko sam kad se pogase leta.
Neka me uhapsi moja majka,
i saobračajna milicija:
imam najneispravniju kočnicu.
Mogu da živim jedino ako oktobar liči
na zlatnorumeni metak.
Oktobre,
molim da mi sa pola metra
budete ispaljeni u slepoočnicu.
Miroslav Mika Antić
Pročitajte više:
Miroslav Mika Antić – POEZIJA, CITATI, ZANIMLJIVOSTI, PROZA
POEZIJA – Najlepše pesme, poeme, soneti, citati i biografije domaćih i stranih autora
PROZA – Pojam, autori, knjige, citati… / Plejada veličanstvenih
PESME ZA DECU – Otpevane pesme, Recitacije, Tekstovi pesama, Knjige, Video
BAJKE i LEGENDE – Najlepše bajke i legende svih vremena, narodne bajke, bajke najpoznatijih autora…
Kutak za decu – PESME, BAJKE, KNJIGE, CRTANI FILMOVI…
Knjige u pdf formatu ~ Biblioteka elektronskih knjiga
BISTROOKI – Kutak za bistrooke
Foto kolaži: Bistrooki – www.balasevic.in.rs
Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. :)