Kutak za Bistrooke
Poezija

Miroslav Mika Antić – ZAVEŠTANJE

ZAVEŠTANJE

Hodajući na rukama, učio sam od breza kako da me ne polome
septembarske oluje.

Visoke noge šuma, očišćene u vetru, jedva su dodirivale
providnu zemlju severa u svom suludom galopu.
Zabadale su u prazno nepotkovana kopita, kao da oko njih
predeli lebde i nemaju dna.

Od krhkih vratova grana, opasno savijenih u netaknute lukove,
učio sam se šta je nežnost i tananost snage.

Kroz mokre zastore noći, razderane na mahove zlatnim testerama
munja, dugo su mimo mene galopirali čopori pokislih
divljih breza.
I tek kad im je svitanje bacilo oko vrata omče i okove svetlosti,
zastale su uz reku, otresajući sa slabina srebrnoplave
senke naježene od umora.

Postoji u starih ljudi verovanje da stvari bezazlene i čiste,
neokrznute venjenjem, mogu da rađaju sebi sopstvene roditelje.
Zemlja je jača i mudrija. Rađa iz blata i pepela.

Iza prve čistine kao da su se mladice razmakle s puno nežnosti
i u tišini propustile rzanje nove zore.

Šta sam ja to, u stvari, nacrtao tog jutra pastelnim kredama
očiju i zadihanom maštom na lepom ždrebećem čelu
riđeg jesenjeg sunca?
Ostavio sam beleg. Dokaz da sam tu bio. Ne da bi drugi saznali,
već da u mene uraste to pitko providno jutro.
Možda sam, nehotice, pomogao oluji da bude umiljatija?

Jer evo, povukla se preda mnom. I samo ponekad od nje planina
u daljini zazvoni i rasprsne se kao zrela lubenica.

Treba imati obraza i velikog poštenja kad odlučimo da negde
ostavimo svoj trag.

Ne može se to činiti na nekim tuđim delima, kao što čini vetar,
dok brusi mora i pustinje i prisvaja ih u nasleđe.
Ne može se to činiti neozbiljno i površno, kao što čine kiše
kad potpisuju predele.

Šta je, uopšte, ime?

Podatak u krštenici nije drugo do nadimak za mnoga prava imena
koja u sebi nosimo, a nisu nam ih upisali.

Nisu nas ni poznavali u trenutku rođenja.

I šta je, uopšte, rodoslov?

Čuvaj se svakog ko veruje da je neko i nešto samim tim što je
nikao kao izdanak velikog i uvaženog korenja.
Potomak nije zanimanje i ne možeš se time baviti celoga veka.
Treba se ujediniti s kišama, režati vetru u zube i vikati svoj dah.

Ne može prošlost biti tvoja lična svojina. Prošlost je svojina
budućnosti.
Ne možeš je koristiti kao kapu i košulju. Ne možeš ocem
plaćati voznu kartu i bioskop, ni izgovarati dedu umesto
reči zakletve, ni pevušiti pradedu umesto stihova himne.

Šta znači biti vlasnik nečijeg prezimena? Pa celog leta me
niko ne pita ni za ime, a kamoli za pretke.

Postoje u nama zvuci što zaglušuju gromove. Svako ih u sebi čuje
u trenutku rođenja.
Zatim ih neko vreme prepoznaje i pamti.

U kotrljanju šljunka i obrušavanju neba. U rasprskavanju cvetova
i osipanju kiše.
Pamti ih, pa zaboravi, jer nauči da govori.

Nikada dugo srećan i nikad dugo nesrećan, topim se u brzinama
kojima sebe prestižem.
I ne poštujem strogost i okoštalost razmišljanja.

Divno zdrav od slobode koju nosim u sebi, ja pokušavam, evo,
kroz smiraje oluje, na mokroj trsci vetra da iskažem te
zvuke kao šare po koži svetlosnih događaja koji se zovu:
dorastam.

U podne, na ivici šume, prebiram po svom temenu. Šta mi je,
posle svega, ostalo od detinjstva?

Jedno jedino čulo kojim sam doticao nedodirive stvari,
osluškivao zvuke što se nisu oglasili, ili video oblike
koji tek imaju nameru da jednog dana nastanu.

To je volšebno čulo. Njime se čisti um.

Neki ga zabunom zovu: velika uobrazilja. Eto zašto ja nikad ne
mogu ostariti.
Zato što umem da verujem i što umem da učim.

Onaj ko uči — ne stari.

Zar je prezime to, kad se duboko pokloniš i deklamuješ bez daha
zakone prethodnih zakona, ljubav prethodnih ljubavi i
čast prethodnih časti?

Izgovaraš ih navijen, jezikom tromih sposobnosti predaka koji,
i mrtvi, na tvoja leđa tovare sve svoje promašaje, neispunjene
nade i polupane zamisli, umesto da te rasterete i ostave
na miru.
Zar misliš da je to prezime?

Ne. Prezime je lična stvar. Stanje ljudskog duha. Ono se ne nasleđuje.
I ne sme ti se dogoditi, ni slučajno ni nesvesno, da ga nosiš na
grudima kao tuđu medalju.

Prezime je početak, a ne nastavak čoveka.

Mada nisam savladao veliki zanat sviranja, razumem umetnost slušanja.
Mogu da se zakunem da imam skrivene uši u svemu što me okružuje.

Za mene prisluškuje voda, kamenje, bilje i ptice. Prisluškuju gde
izvirem i redovno mi otkrivaju mnoštvo mojih imena.

Treba mi da se umijem u nekom svečanijem buđenju.

Brzacima i barama lagano sahnu usne. Hodam kroz breze na rukama
i sve je na ovom svetu okrenuto naglavce.
Izdržao sam, eto. Moj koren je u starom, ušećerenom nebu.

Zato i rastem u sunovrat, u susret zemlji i ljudima.

Imam nekakvo unutra koje nije u meni, nego u svetu, spolja.
Sa usana mi se krune mrve milion želja.

Možda izgledam luckast što sam sa svima u srodstvu.
Brat ribama i vatri. Rod insektima i vodi.
Sunarodnik sam kristalima. Zemljak zvezda i oblaka.
Vršnjak sunca i vazduha.
I blizanac svih doba.

U tumačenju nečega što još nije razumljivo, ima ogromne draži
koja se zove: otkriće. Ali sve mi se čini da je to sporedna hrabrost.

Govorim s poštovanjem o jednoj pravoj hrabrosti, o hrabrosti
detinjstva, koja tumači neke sasvim razumljive stvari,
otkrivajući u običnom ono što niko pre toga nije ni pomislio.

Govorim s poštovanjem o jednoj ludoj kapljici koja se, usamljena,
penje uz vodopad i stravično se muči da uzleti u nebo.
Ta kap u sebi, jedina, nosi uspravnu misao. Sve ostalo je bujica.

Kap ne zna da nije moguće da se teče uz vodopad. Niko joj nije objasnio
i zato uporno nastavlja, lepa u svom neznanju.
I sve je bliže vrhu.

Moje detinjstvo je vodoskok u vodopadu sveta. Jer oči su mi duže
nego saznanje i razum. I ruke su mi duže nego čežnja i mašta.

Eto o čemu govorim ovom današnjem sebi, kao da to zaveštavam
nekom sutrašnjem sebi koji će se tek roditi iz neizmerja
svtlosti radoznalog neznanja.

Šta znači u olujama sjediniti se sa stvarima? Da li se s njima
stapamo, ili nam same prilaze i vraćaju nam darovitost da
pripadnemo svemu, a ipak budemo svoji?

Ostaju za mnom obrisi neozleđenih predela i ja se po njima
valjam u mreži jesenjeg dana, lebdeći iznad tla kao pramenje magle.
Mada nisam savladao veliki zanat vajanja, razumem umetnost
gledanja i to je moja sreća.

Daljine brste u meni naviljke retkih oblaka. Sa opranih sapi
isparava im se umor.

Mada nisam savladao veliki zanat stvaranja, ipak znam šta je to
umetnost razumevanja stvorenog.

Gazim po nebu bos i spotičem se o srču davno smrskanih zvezda.
A na oči mi padaju, kao velike šubare zaboravljenih predaka,
divlje brezove grane.
Ne znam gde prestaje vetar, a gde počinju trepavice.

Znaš kako se ja zovem? Ne kao ime i prezime, već kao
svetlosni znak?
Zovem se slično odjeku. Ne nečega što je bilo, ne nečeg što je
sada, ne nečeg što se priprema.

Odjek sam svega zajedno.

I ti se tako zoveš, samo se još nisi setio. Zoveš se kao
pamćenje onoga što će nastati.
Kao žestoka mišljenja, koja strašno uzbuđuju mogućnošću da
sutra zaprepaste i zapanje mirnoćom svoga unutra.

I mirnoćom svoga spolja.

Šta je, uopšte, ime?

Ono je naša mogućnost da letimo kroz prostore kao opiljci svemira,
i da plodimo cvetanja veštinom poverenja i majstorijom
nade.

Znaš kako se ja zovem? Ne kao ime i prezime,
već kao boja života?

Načinjen od iskonske vatre, misleći je, ja plamtim. I čuvam u
tom požaru način paljenja zvezda. Otud i takve čarolije
u dubini mog oka.

Znaš kako se ja zovem? Zovem se čekanje tebe.

Miroslav Mika Antić




back to top
Kutak za Bistrooke