Kutak za Bistrooke
Poezija

Sergej Jesenjin – CRNI ČOVEK

CRNI ČOVEK

Prijatelju moj, prijatelju moj,
bolestan sam mnogo, mnogo!
Sam ne znam otkuda dođe ovaj bol.
Valjda što vetar pišti nad pustim poljima,
vetar iznemogo,
il’ što ko on šumu u septembru,
pustoši i mozak – alkohol.
 
Glava moja maše ušima,
ko krilima ptica bleda.
Na vratu su joj noge
što gube sve više moć.
Crni čovek,
crni, crni.
Crni čovek
na krevet mi seda.
Crni čovek mi ne da –
da zaspim svu noć.
 
Crni čovek
vuče prstom po odvratnoj knjizi
i, mrmljajuć nada mnom
ko nad umrlim monah,
čita mi život
o probisvetu i nekoj kulizi,
zadajuć duši i tugu i strah.
 
Crni čovek, crni čovek.
Crni, crni, crni čovek prijatelju!
– Počuj, počuj, počuj –
mrmlja mi i veli –
mnogo je u knjizi
misli bez mana.
Taj čovek je
živeo u zemlji
najodvratnijih
hulja i šarlatana.
 
U decembru, u zemlji toj
sneg je đavolski čist,
i mećave počinju
prela, bez jeda.
Bio je taj čovek avanturist
veliki
i čovek prvoga reda.
Bio je divan,
uz to poeta,
mada s nevelikom
al’ ozbiljnom snagom,
i neku ženu
od preko četrest leta,
zvao je laficom
i svojom dragom.
“Sreća je – zboraše on –
veština uma i ruku.
Sve nevešte duše
nesrećne su, ko cvetovi.
Ne mari ništa,
što veliku muku
zadaju skrhani
i lažni gestovi.
U oluji, u buri,
kraj nedaća svih,
uz neke teške gubitke
i uz tugu kletu
biti nasmejan, biti prirodan, biti tih –
najveća je umetnost na svetu.”
 
– Crni čoveče. Crni čoveče!
Dosta. Kakva šala!
Ne zabadaj svuda nos,
i zato ne presedaj!
Našto mi život
pesnika od skandala!
Drugom ti to, brajko,
drugom ti to čitaj
i drugom ti to pripovedaj.
 
Crni čovek me gleda,
uporno pogled mu kulja.
Već je i skrama plava
tiho na oči pala, –
ko da mi reći želi,
da sam lopuža, da sam neka hulja,
koja je nemilosrdno
nekoga tamo opljačkala.
 
Prijatelju moj, prijatelju moj,
bolestan sam mnogo, baš mnogo!
Ja sam ne znam otkuda dođe ovaj bol.
Valjda zato što vetar pišti nad pustim poljima,
vetar iznemogo,
il’ što ko on šumu u septembru,
pustoši i glavu – taj alkohol.
 
Noć, noć prijatelju puna mraza.
Raskršća pokoj gluv.
Sam sam kraj okna,
ne čekam ni gosta, ni druga.
Svu ravan pokrio
krečnjak prtinast, suv,
i drveće, ko konjanici,
u vrtu stoje sred kruga.
 
A negde i ptica zaplače,
noćna, zloslutna, bleda.
Drveni vitezi seju
kopitom topot lak.
I opet onaj crni, i opet onaj crni
u naslonjaču mi seda,
podignuv svoj cilinder
i zabaciv nemarno frak.
 
– Počuj, počuj! –
Krklja mi u lice i klima,
i naginje se
sve više, pogledom prati. –
Ne videh nikoga dosad
među podlacima
da tako, da tako nepotrebno
od nesanice pati.
 
Ali ajde, recimo, grešim!
Jer mesečina je “bona”.
Zar još dodati nešto
svetu sna, uz mimiku?
Možda će okruglih bedara
tajno doći “ona”,
da joj čitaš svoju
trulu i tešku liriku.
Ah, volim pesnike!
Divan je taj svet i svita.
U njima uvek nalazim
romane znane i bolne –
kako čupavoj studentkinji
dugokosa rita
priča o svetovima,
dršćuć od strasti polne.
 
Prijatelju moj…
Ne znam, ne pamtim više,
ne pamtim.
U jednom selu,
možda u Kalugi,
Rjazanu, snu, javi,
življaše mališan
u kući seljačkoj
žutih vlasi
i nekih očiju plavih…
 
I porastao je,
uz to poeta,
mada s nevelikom,
ali ozbiljnom snagom,
i neku ženu
od preko četrest leta,
zvao je laficom
i svojom dragom.
– Crni čoveče!
Znaš, ti si gost strašna soja.
O tebi kruži davno
ta slava mrska.
Da, besan sam i razjaren,
i leti palica moja
pravo u njušku
da mu nos razmrska.
 
Umro je mesec.
Svitanje u oknu drema.
Ah, ti, noći!
Šta isprede, kao ala?
Pod cilindrom sam.
Nikoga sa mnom nema.
Sam sam.
Sam sam.
Sam sam…
I parčad ogledala…
 
Poemu „Crni čovek“ Sergej Jesenjin je pisao poslednje dve godine svog života. Prvi put je štampana tek posle njegove smrti 1925. godine. Postojalo je nekoliko verzija ove poeme ali mnogi smatraju da je ona koju je recitovao svojim prijateljima bila mnogo tragičnija od konačne koja je objavljena. U poslednjoj strofi pesnik stoji sam ispred razbijenog ogledala s cilindrom na glavi. Ogledalo simbolično predstavlja prelaz ka drugim svetovima. Na toj granici svetova se ostaje jer do kraja se mora sa sobom, a iz sebe u Jesenjinovoj pesmi progovara samo crni čovek.




back to top
Kutak za Bistrooke