Vojislav Ilić – SIVO, SUMORNO NEBO…

Sivo, sumorno nebo… Sa starih ograda davno
Uveli ladolež već je sumorno spustio vreže,
A dole, skrhane vetrom, po zemlji grančice leže;
Sve mračna obori jesen, i sve je pusto i tavno,
Bez života je sve.
Izgleda kao da samrt umornu prirodu steže,
I ona tiho mre…
A po kaljavom drumu, pogružen u smernoj tugi,
Ubogi sprovod se kreće. Mršavo, maleno kljuse
Lagano taljige vuče, a vrat je pružilo dugi…
I kiša dosadno sipi, i sprovod prolazi tako,
Pobožno i polako.

Vojislav Ilić (1860–1894)

Foto kolaži: Bistrooki - www. balasevic.in.rs / Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. :)