Vojislav Ilić – BIOGRAFSKI PODACI 1860 — 4. aprila rođen u Beogradu, kao treći sin književnika Jovana Ilića, kome su sinovi bili i Milutin, Dragutin i Žarko, svi književni ljudi, i čija je kuća — stecište niza ondašnjih pisaca — nazvana „kovnicom stihova“. 1866-1887 — period obrazovanja i stupanja u književnost. Godine 1868. Vojislav je pošao u školu, ali se neredovno školovao, gimnaziju je napustio i predavanja na Velikoj školi pohađao kao vanredan đak do 1883. Književno obrazovanje stekao je u porodici. Ruskim jezikom počeo je rano da se služi, već u šesnaestoj godini, a u devetnaestoj, 1879. godine, mogao…
Ознака: Vojislav Ilić
Vojislav Ilić
Književnik Vojislav Ilić je rođen 1860. godine u Beogradu. Bio je treći sin pesnika i političara Jovana Ilića. Započeo je novu epohu u našem pesništvu koja je išla u korak sa najmodernijim poetskim pokretima tog doba u svetu. Iako je živeo nepune 34 godine ostavio je obimno i raznovrsno pesničko delo koje je izvršilo snažan uticaj na njegove mlađe savremenike i naslednike. BIOGRAFIJA PESME SIVO, SUMORNO NEBO… HIMNA VEKOVA GOSPOĐICI N. ZIMSKO JUTRO Za Vojislavom Ilićem ostalo je jedno pesništvo koje se razlikovalo od svega što je u srpskom pesništvu bilo napisano u 19. veku i bez kojeg se ne…
Vojislav Ilić – SIVO, SUMORNO NEBO…
Sivo, sumorno nebo… Sa starih ograda davno Uveli ladolež već je sumorno spustio vreže, A dole, skrhane vetrom, po zemlji grančice leže; Sve mračna obori jesen, i sve je pusto i tavno, Bez života je sve. Izgleda kao da samrt umornu prirodu steže, I ona tiho mre… A po kaljavom drumu, pogružen u smernoj tugi, Ubogi sprovod se kreće. Mršavo, maleno kljuse Lagano taljige vuče, a vrat je pružilo dugi… I kiša dosadno sipi, i sprovod prolazi tako, Pobožno i polako. Vojislav Ilić (1860–1894)
Vojislav Ilić – HIMNA VEKOVA
HIMNA VEKOVA Ne znam je l’ na snu samo il’ zbilja odlazim često U čudan predeo neki. Tu svako kazuje mesto Tragove razorenja; Kiparis zeleno tavni i korov širi se samo, I vlažni, grobovski vetar okean talasa tamo, I zviždi sa hladnog stenja. I ja, umoran teško sa daljina nekakva puta, Na pustu obalu sedam. I tada pored mene Mrtvački prolazi sprovod u nemom svečanom hodu. A maske na licu nose i ljudi, deca i žene. Odakle dolaze oni? I kuda večito grede Taj sprovod s pesmama groznim? I koga odnose oni u krilo večnosti sede U večerima poznim? Ćuteći…
Vojislav Ilić – GOSPOĐICI N.
GOSPOĐICI N. Po volji svoje sudbe klete, Progonjen strašnom burom zla, A misleć’ na vas, milo dete, Iz daljine vam pišem ja. Ja, zbilja, na to nemam pravo, Al’ vi ćete mi dati sad; Moje je pravo odn’o đavo, A obazrivost – bol i jad Za prošlom srećom. Tužna mis’o Na ljubav našu i na sve Nagonila me, te sam pis’o Lakomislene retke te. Meni je samom jako krivo Zašto se večno sećam vas. Al’ sećanje me goni živo I uspomena moćni glas! Ko smoren putnik iz tuđine, Kome je mrzak život mlad, Na obalama bujne Drine Ja često sanjam…
Vojislav Ilić – ZIMSKO JUTRO
ZIMSKO JUTRO Jutro je. Oštar mraz spalio zeleno lisje, A tanak i beo sneg pokrio polja i ravni, I sniski, trščani krov. U dalji gube se brezi, I kruže vidokrug tavni. U selu vlada mir. Još niko ustao nije. A budan petao već, živosno lupnuvši krilom, Pozdravlja zimski dan, i zvučnim remeti glasom Taj mir u času milom. Il’ katkad samo tek zviždanje jasno se čuje, I težak promuk’o glas. To lovac prolazi selom, I brže mameći pse, poguren u polje žuri, Pokriven koprenom belom. Svuda je pustoš i mir. Noćna se kandila gase – A sveži, jutarnji dah, preleće…