Ознака: Vojislav Ilić

Vojislav Ilić – U NOĆI

Vojislav Ilić – U NOĆI / Tekst pesme:

Na mutnom nebu oblaci se sleću,
Studen vetar duše kroz maglu i mrak;
A ponoćne seni lagano se kreću,
Da nečistim dahom obesvete zrak. —
O, počivaj, srce, spokojno i blago,
Žeđ pravednih želja u nedrima kri’,
Jer sve što je tebi i milo i drago,
U dubokom sanku počiva i spi.

Na poprištu gordom praotačkih snova
Hladna samrt kosi lepotu i kras,
A jekne li uzvik i kroz polja ova,
Tužnog roba to je umirući glas!
Ah, al’ nije truba što groboge budi,
Koja krvcu pali, da plamti i vri,
Jer bog večne pravde, vekova i ljudi,
U dubokom sanku počiva i spi.

Samo bleda zvezda uzdanja i nade
Svod nebeski krasi i rasipa zrak,
Kao čisti anđô što se u noć krade,
Da razgoni tamu i razbije mrak. —
A nebo je mirno i milosti nema,
Da slobodnoj zemlji zapevamo mi,
Jer okovan titan, što užase sprema.
U dubokom sanku počiva i spi!

Šta? Zar cvetan venac što joj čelo krasi,
Sipajući miris zanošljivi svoj
Na njezine mile devičanske vlasi,
Da mirisom plaća podvodnike njoj?
Nevestica tužna! Mutni teku dani,
I sumorni s njima tužićemo mi,
Dok obmanut titan, što slobodu brani,
U dubokom sanku počiva i spi.

1882.

Vojislav Ilić

Video: Recitacija pesme U NOĆI 03:51

Vojislav Ilić – ZAPUŠTENI ISTOČNIK

Vojislav Ilić – ZAPUŠTENI ISTOČNIK / Tekst pesme:

Razoren istočnik stoji, okružen visokom travom,
I valov, izvaljen davno. Iz praznih kamenih grudi
Ne struji biserni talas u žarke julijske dane,
Kroz puste i mirne strane.

Suva kržljava kruška, kô crna ogromna ruka,
Sumorno nad njime stoji. I krive njezine grane,
Nakazno pružene gore, kô izraz paklenih muka,
Od suve, samrtne žege usamljen istočnik brane.
Nekad je na ovo mesto po stazi, zarasloj davno,
S krčagom na ramenu slazila pastirka mlada;
I pastir pevaše pesmu u veče, tiho i tavno,
Goneći vesela stada.

Tu sam nekada i ja zamišljen slazio često
U majske večeri jasne. Tu beše za mene mesto
Tajnih i slatkih želja. Lisje je šumilo tada,
Dok bistra i hladna voda u urnu mramornu pada.
I preliva se tiho… I vali životnih sila
Prelivahu se tada iz moje mlađane duše
Prostrano, široko, voljno, kroz mesta beskrajno mila.
Gde vetrić, premiruć čisto, toplinom ljubavi dûše!
Ko zaboravu mračnom predade istočnik živi,
Da plodonosni talas ne šumi veselo sada?
Gde su drijade nežne sa krivim i oštrim srpom?
Gde su pitoma stada?

*

Suva, kržljava kruška, kô crna ogromna ruka,
Sumorno nada mnom stoji. I krive njezine grane
Nakazno pružene strše s izrazom paklenih muka,
Kô da me poslednjom snagom od misli očajnih brane.

jun 1892.

Vojislav Ilić

Video: Recitacija pesme ZAPUŠTENI ISTOČNIK 0:00

Vojislav Ilić – VEČE

Vojislav Ilić – VEČE / Tekst pesme:

Rumene pruge već šaraju daleki zapad,
Klonuo počiva svet. Sa mirnih dalekih polja
Umorni ratar s pesmom žurno se noćištu sprema,
I samo čas po čas zaječi šarena dolja.

Od škripe točkova kolskih. Goneći vesela stada
Bezbrižno pastir mlad u zvučne dvojnice svira,
A njegov kosmati pas, podvivši repinu leno,
Korača upored s njim. Koprena dubokog mira

Uvija polja i ravni. Rumene pruge se gase —
I bledi mesečev zrak, svetilo nebeskih dvora,
Kroz maglu diže se već — i nema, duboka tama
Dovodi bajnu noć sa sinjeg neznanog mora.

Sve grli mir i san. Po kašto zaurla samo
Susedov stari pas, il’ pozno došavši s rada,
Ispreže ratar plug i stoku umornu poji,
I đeram škripi sve i voda žuboreć’ pada.

1883.

Vojislav Ilić

Video: Recitacija pesme VEČE 10:03

Vojislav Ilić – BIOGRAFIJA

Vojislav Ilić – BIOGRAFSKI PODACI

1860 — 4. aprila rođen u Beogradu, kao treći sin književnika Jovana Ilića, kome su sinovi bili i Milutin, Dragutin i Žarko, svi književni ljudi, i čija je kuća — stecište niza ondašnjih pisaca — nazvana „kovnicom stihova“.

1866-1887 — period obrazovanja i stupanja u književnost. Godine 1868. Vojislav je pošao u školu, ali se neredovno školovao, gimnaziju je napustio i predavanja na Velikoj školi pohađao kao vanredan đak do 1883. Književno obrazovanje stekao je u porodici. Ruskim jezikom počeo je rano da se služi, već u šesnaestoj godini, a u devetnaestoj, 1879. godine, mogao je slobodno da čita ruske tekstove. Oko 1880. stupio je u književnost i nekoliko godina zatim vrlo aktivno sarađivao u radikalnoj štampi. Njegovom obrazovanju je pomoglo što mu je dom bio stecište književnika i pesnika. Tu je upoznao Đuru Jakšića, te se kasnije i oženio jednom od Jakšićevih kćeri. Godine 1885. učestvovao je kao dobrovoljac u srpsko-bugarskom ratu.

1687-1889 — period boemskog života i najveće aktivnosti u političkom i javnom životu. Godine 1887. postavljen je za korektora Državne štamparije (do ove godine nije mogao da dobije državnu službu). Iste godine pretrpeo je krivično gonjenje zbog pesme Maskenbal na Rudniku. Bez žene i dece, koji su ranije poumirali jedno za drugim, on je ovih godina živeo kao pesnik boem. Razočaran u radikale i ozlojeđen prilikama u Srbiji, on je ovih godina razvijao najživlju delatnost na političkoj satiri i pokazivao simpatije za socijalistički pokret.

1889-1894 — poslednji period Vojislavljeva života. Godine 1889. premešten je u Ministarstvo inostranih dela, bio kratko vreme na službi u Solunu, i vratio se na dužnost korektora Državne štamparije. Godine 1891. otpušten je iz državne službe kao politički protivnik režima. Od kraja 1891. do avgusta 1892. bio je učitelj srpske osnovne škole u Turn-Severinu u Rumuniji. Po povratku u Srbiju, 1892. godine, postavljen je za pisara Ministarstva unutrašnjih dela, odakle je prešao u Monopol. Godine 1893. postavljen je za pisara prve klase konzulata U Prištini, gde mu je Nušić bio pretpostavljeni.

1894 — 21. januara umro je u Beogradu, u trideset i četvrtoj godini života.

BIBLIOGRAFIJA

Pesme (Beograd, 1887.)
Pesme (Beograd, 1889.)
Pesme (Beograd, 1892.)
Strašni ljubavnik (Kragujevac, 1894.)
Pesme I, II (Beograd, 1907, 1909.)
Pesme (Ženeva, 1918.)
Dela I—II (Beograd, 1922.)
Antologija (Zagreb, 1925.)
Izabrane pesme (Novi Sad, 1929.)
Odabrane pesme (Beograd, 1930.)
Rasipanja i umirenja (Bitolj, 1938.)
Pesme (Beograd, 1948.)
Pesme (Beograd, 1952.)
Sabrana dela I—II (Beograd, 1961.)

Foto kolaž: Bistrooki – www.balasevic.in.rs
Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. :)

Vojislav Ilić

Književnik Vojislav Ilić je rođen 1860. godine u Beogradu. Bio je treći sin pesnika i političara Jovana Ilića. Započeo je novu epohu u našem pesništvu koja je išla u korak sa najmodernijim poetskim pokretima tog doba u svetu. Iako je živeo nepune 34 godine ostavio je obimno i raznovrsno pesničko delo koje je izvršilo snažan uticaj na njegove mlađe savremenike i naslednike.

BIOGRAFIJA

PESME

GOSPOĐICI N.

HIMNA VEKOVA

SIVO, SUMORNO NEBO…

U NOĆI

VEČE

ZAPUŠTENI ISTOČNIK

ZIMSKO JUTRO

Za Vojislavom Ilićem ostalo je jedno pesništvo koje se razlikovalo od svega što je u srpskom pesništvu bilo napisano u 19. veku i bez kojeg se ne bi mogao shvatiti ni logično objasniti početak poetskog 20. veka. Iliću, pre svih drugih pesnika njegovog vremena i posle njega, pripada naziv osnivača srpske moderne poezije. (Milorad Pavić)

Video: 11 pesama Vojislava Ilića

Vojislav Ilić – SIVO, SUMORNO NEBO…

Sivo, sumorno nebo… Sa starih ograda davno
Uveli ladolež već je sumorno spustio vreže,
A dole, skrhane vetrom, po zemlji grančice leže;
Sve mračna obori jesen, i sve je pusto i tavno,
Bez života je sve.
Izgleda kao da samrt umornu prirodu steže,
I ona tiho mre…
A po kaljavom drumu, pogružen u smernoj tugi,
Ubogi sprovod se kreće. Mršavo, maleno kljuse
Lagano taljige vuče, a vrat je pružilo dugi…
I kiša dosadno sipi, i sprovod prolazi tako,
Pobožno i polako.

Vojislav Ilić (1860–1894)

Vojislav Ilić – HIMNA VEKOVA

HIMNA VEKOVA

Ne znam je l’ na snu samo il’ zbilja odlazim često
U čudan predeo neki. Tu svako kazuje mesto
Tragove razorenja;
Kiparis zeleno tavni i korov širi se samo,
I vlažni, grobovski vetar okean talasa tamo,
I zviždi sa hladnog stenja.
I ja, umoran teško sa daljina nekakva puta,
Na pustu obalu sedam. I tada pored mene
Mrtvački prolazi sprovod u nemom svečanom hodu.
A maske na licu nose i ljudi, deca i žene.

Odakle dolaze oni? I kuda večito grede
Taj sprovod s pesmama groznim?
I koga odnose oni u krilo večnosti sede
U večerima poznim?
Ćuteći prolaze oni, i večno po mraku blude
I od vremena davnih –
Beskrajni okean šumi sumornu i hladnu pesmu,
Himnu vekova tavnih.

1891.

Vojislav Ilić

Iz knjige: Vojislav Ilić – IZABRANA DELA, Izdavači: Matica srpska i Srpska književna zadruga, Novi Sad i Beograd, 1971.

Video: Pesmu Vojislava Ilića HIMNA VEKOVA govori Miloš Žutić

Vojislav Ilić – GOSPOĐICI N.


GOSPOĐICI N.

Po volji svoje sudbe klete,
Progonjen strašnom burom zla,
A misleć’ na vas, milo dete,
Iz daljine vam pišem ja.
Ja, zbilja, na to nemam pravo,
Al’ vi ćete mi dati sad;
Moje je pravo odn’o đavo,
A obazrivost – bol i jad
Za prošlom srećom. Tužna mis’o
Na ljubav našu i na sve
Nagonila me, te sam pis’o
Lakomislene retke te.
Meni je samom jako krivo
Zašto se večno sećam vas.
Al’ sećanje me goni živo
I uspomena moćni glas!
Ko smoren putnik iz tuđine,
Kome je mrzak život mlad,
Na obalama bujne Drine
Ja često sanjam onaj grad –
U kome buru prve strasti
S veselom pesmom sretah ja,
I san, ispunjen čudnom slasti,
I dan bez mira, noć bez sna…
Jureći naglo sa visina,
U slobodnome toku svom
Šumi i tutnji hladna Drina,
I kovitla se preda mnom.
Po njenim mirnim obalama,
Kao jedini nakit njen,
Ca svojim vitkim grančicama
Žalosna vrba baca sen.
U tome hladu, mrka lika,
Kad sunce žeže, kipti znoj,
Po kakav Turčin iz Zvornika
Spokojno puši čibuk svoj –
I ćuteć gleda na talase,
Pruživši dugi, crni vrat,
Dok blizu njega mirno pase
S bosanskom robom verni hat.
Ritovi, njive i vrbljaci
Naokolo se šire svud,
A kad se pogled vodom baci,
Do spruda peščan stoji sprud;
I čak daleko, sred planina,
Gde pribežišta traži zver,
K’o gorda slika ispolina
U oblake se diže Cer.
Kad sunce spusti kose zrake,
I tiho padne suton bled.
Sakrivajući u oblake
Bosanskih gora daljni red –
Ja samac bludim po obali,
Spokojan, tih u miru tom,
Pa slušam kako šume vali
U nemirnome toku svom;
A mis’o moja žuri tada
Severu daljnom, gde ste vi,
I noć zvezdana tiho pada,
Dubokim sankom zemlja spi. –
I jednoliko, sred tišine,
Udvajajući noći kras,
A grmi pesma iz daljine
I tamburine zvučni glas;
Duša mi čudne snove sneva,
I ove pesme sva je plen…
Odakle ide? Ko je peva?
I šta li znači smis’o njen?

Vojislav Ilić (1860–1894)

Vojislav Ilić – ZIMSKO JUTRO


ZIMSKO JUTRO

Jutro je. Oštar mraz spalio zeleno lisje,
A tanak i beo sneg pokrio polja i ravni,
I sniski, trščani krov. U dalji gube se brezi,
I kruže vidokrug tavni.

U selu vlada mir. Još niko ustao nije.
A budan petao već, živosno lupnuvši krilom,
Pozdravlja zimski dan, i zvučnim remeti glasom
Taj mir u času milom.

Il’ katkad samo tek zviždanje jasno se čuje,
I težak promuk’o glas. To lovac prolazi selom,
I brže mameći pse, poguren u polje žuri,
Pokriven koprenom belom.

Svuda je pustoš i mir. Noćna se kandila gase –
A sveži, jutarnji dah, preleće doline mirne,
I šum se razleže blag, kad svojim studenim krilom
U gole grančice dirne…

Vojislav Ilić