Branko Radičević – ĐAČKI RASTANAK

ĐAČKI RASTANAK

Nesi, breže, čudo ti za oko,
Ne dižeš se do neba visoko,
Nesi gora umilnoga hlatka,
Kad ko šeće da je šetnja slatka,
Nit se voda sa kamena sliva,
Kad ko legne da slađe počiva,
A ko traži za veselje cveće —
Zaman traži, tu ga naći neće!

Nekoliko ovde je drveta,
Al’ de rastu, to su mesta sveta.
Njih je tužno posadilo doba,
Svako s’ vije više jednog groba,
Po grobovi trava obilata,
Na gdekome cveća umiljata, —
Ko zna koga grob ovaj pokriva,
Možda cvetak tu kakav počiva,
Pa je cveće pohitalo amo
Da se samcit bratac ne bi teškô,
Veće mirno u grobnici leškô.

Spavaj, brate, tu sanak slađani,
Kiti, cveće, grob njemu hlađani, —
Ta sve mu je možda ovog sveta
Ugrabila ova raka kleta,
Ta od sviju njegovih milina
Sada njemu ostala jedina,
Sve nestalo, sve ga je izdalo,
Ti jedino verno mu ostalo —

Mnogo hteo, mnogo započeo,
Čas umrli njega je pomeo!
Mesto danka spustila se tama,
Mesto slave tebe ima sama, —
Ti si ponos, ti si cela dika,
Ti mu slava možda svekolika.

A ti, brate, kroka veseloga,
Kad tud mineš, de seti se toga,
Pa uzdani, pa suzicu proli,
Cvet ne diraj, veće, hajde doli,
Ne kidaj ga, tako t’ boga, brate,
Drugo cveće tamo cvati za te.
Hajd’ ti tamo, a ja ću onamo
Gde bez cveća trava raste samo,
Bez drveta, bez ikakva žbuna —
Dva-tri kroka — eto mene tuna!

Vedro nebo onde nada mnome,
Brdo travno ovde poda mnome,
Okoline oko mene mile,
Da ništa se niste promenile!
Ja tu stojim, oko duše moje
Slatki časi umiljato s’ roje,
Oko plamti, srce jače bije —
Koji časak da spomenem prije?!

Kratko je doba, eto ide veče,
Zlaćano sunašce već zapadu teče,
Tavna će nojca skoro ovde biti,
Pa će mi drago sve tamom obviti.
O stani, sunce, stani, ne zahodi,
Bela dana sobom ne odvodi, —
Da pogledim sva mestanca redom
Još jedanput mlađanim pogledom,
Čase mnoge gdeno svojih leta,
Kâ u raju veselo prošeta’…

Oj Karlovci, mesto moje drago,
Kô detence došao sam amo,
Igra beše jedino mi blago,
Slatko zvah ja med i smokvu samo.
Dete malo — golušavo ptiče,
Dođe ptiče, pa se tu naviče,
Ovde, ovde, gde krioce malo
Prvi put je sretno ògledalo,
Ispočetka od grane do grane,
Od drveta jednog do drugoga.
Dok je smelo setiti se strane,
Setiti se neba visokoga,
Dok je moglo krila svoja laka
Nebu dići, tamo pod oblaka.

Pod nebo se digô tić i sada,
Al’ veseo nije kô nekada;
Gleda dole, reku, vrelo, luga,
Drva, žbune, gore i vrleti,
Pa mu s’ čine do toliko drúgâ,
Do toliko uspomena sveti’,
S kima dane prelepo probavi,
Pa ih sada mora da ostavi.
Teško mu se, teško rastaviti, —
Ali šta će kada mora biti!
Za njih srce njemu mlado tuče,
Ali nešto na daleko vuče,
On ne može više odoleti,
Pa se vine i u svet poleti.

Oj, Karlovci, lepo l’ živeh tude,
Al’ šta mora biti — neka bude,
Ta i mene nešto dalje vuče,
Evo pružam svoga raja ključe.
Pa kada bih imô kaku želju,
Jednu b’ imô samo, ali velju;
Kad bi tako smanjao se tudi
Da te mogu pritisnut’ na grudi,
Ta na grudi i na svoja usta,
Oh, željice, ala si mi pusta!
Laka pesmo, hodi u pomoć,
Jera, eno, već je blizu noć,
De prigrli, pesmo, moja snago,
Pa izljubi sve milo i drago!

Sunce jarko, ta koliko reda
Tako tebe ja sedati gleda’!
Gledah tvoje goleme krasote
Pun radosti i velje milote,
Gledah tamo pa mislih nazada,
Kako krasno bijaše nekada.
Osetih se srpske carevine,
Srpske slave, srpske gospoštine,
Oseti se poslednjega doba,
Ta krasnoga na Kosovu groba.

Zbogom, sunce, na zapadu jasno,
Al’ za goru zailaziš krasno!
Tako krasno i u take slave
Junačke su tada pale glave,
Ugledô se jedan na drugoga,
Popadao jedan kraj drugoga,
Ta rad one krasne domovine
Ne žalio niko da pogine.

Ti već zađe, nebo je crveno,
Kao da je krvlju obliveno,
Ao, sunce, kao nebo ovo
Tako beše crveno Kosovo,
Od srbinjskih teških palošina
Krv s’ otvori kâ morska pučina,
Divno li je tada Srbalj bio,
Divno l’ svaki glavu zamenio,
Divnu l’ krvcu zlotvorsku prolio,
U njoj danak divno utopio.

Oj sunašce žića mog ubavo!
Kada zađeš, o, zađi krvavo,
Sred kopalja, zveke i mačeva,
Zađ’ za goru dušmanskih leševa,
Kô što onda tim junakom zađe —
Ta šta more jošte biti slađe!

Sunce zađe, a spušta se tama,
Na nebu je večernjača sama,
Nebo vedro, a reka se čista
Tamo-amo u prugama blista,
Oj, Dunavo, o, ti reko silna,
Ala si umilna!

Koliko sam puta preveseo
Sa drugovim’ u lađicu seo,
Zavatio veslom i desnicom,
Otisnuo s’ vodom i maticom,
Ni se bure, ni gromovne buke
Poplašile pouzdane ruke,
Kad grom riknu, kada munja sevnu,
Tada, mlađan, ponajslađe pevnu’;
Sever duva, vodom poljuljiva,
Voda burna u čun zapljuskiva,
Val za valom u časak nagrnu,
Lati čamac, pa ga i prevrnu,
Sve u vodu — ao, krasne muke!
Ščekasmo se na noge i ruke,
Pa za časak, eto, braća luda
Dogrcaše do brega i pruda.
Mnogo li se tako kadikada
U se glava pouzdala mlada, —
Telo čilo, a umešna ruka,
Sretno sam se ja uvek izvukâ;
Ja sam tebi mlado telo predô
Kâno ocu svome što bi čedo,
Jer da htede, mogaše me jednom
Rukom svojom zadržati lednom,
Ta kad ono, u vodi, neuka,
Dovatila ta samrtna muka,
Kad se voda nada mnome sklopi,
Oj, Dunavo, ti me ne utopi!
Ti me diže, prihvati obala,
Zato tebi do nebesa hvala, —
Rekoh onda, pa ću i svakada,
Ali zbogom ostaj meni sada!

Vinogradi, zbogom umiljati,
Zbogom, grožđe, neću te ja brati!
Ao, berbo, tebe žalim kletu,
Ta šta lepše od tebe na svetu?!
Ko tebeka nikad ne video,
Šta je jošte sirotan video?
Ao, braco, amo u to doba
Dođi, vidi, čuj, pa hajd u groba!

Zora zori, sve poustajalo,
Pa s’ uz brdo veselo nagnalo,
Svirac svira, puške popucuju,
Mome poju, momci podvikuju, —
Jošte malo — eto vinograda,
Gledaj sada ubavoga rada:

Beri, nosi, čas dole, čas gore,
Momci klikću, a pesme se ore,
„Živo, živo“ — jedan drugog kori,
Živo s’ radi, al niko s’ ne mori:
Gledni samo posle uje svake,
Gledni, brate, one noge lake,
Ta tek što se svirac čuje,
Već u kolu s’ poskakuje.

Kolo, kolo, svirac svira,
Noga zemlju ne dodira,
“Sitno, brate, ijujuju!”
Momci čili podvikuju:
Svirac svira,
Ne da mira,
A još više devojčice,
Njine oči i nožice.

Dede, brate, ijujuj!
De poskoči, ne luduj!

Ko bi, jako, momak bio,
Pa se ne bi pomamio!

Ao, sele bosonoga,
Zla ti maja dozlaboga,
Ne dala ti čarapica
Ni laganih papučica,
Da učiniš klepa-klapa —
Za tobome, dušo, skapa’!

Oho, sele vita stasa,
Drž’ se braci oko pasa!

Kolovođa kolom vija,
Kolo leti, znoj probija, —
Al’ u tvojih nedri tude
Okle snega do dve grude?
Čudo, sele, divno čudo,
Ala bih se mlađan grudô!

Kolo, kolo, naša dika,
Puška puca: cika, cika!
Pa sve tako pucaj, beri,
Pevaj, igraj do večeri,
A kad sunce veće seda,
Besna momčad još se ne da,
Ide kući, podvikuje,
Puni puške, popucuje,
Svirac svira, moma poje:
“Kolovođa, zlato moje!”

Pa u krčmu, te do zore,
Kolo igra, pesme s’ ore,
A u zoru s’ zajuhuče,
Udri opet kâ i juče.

Zbogom, pesme, zbogom, kolo,
Zbogom, momci naokolo,
Zbogom, kito moma mladi’,
Zbogom, grožđe, zbogom, vinogradi!

Zbogom, gore, mesta moja slatka,
Puna lipa i debela hlatka,
Puna tica, puna jagodica,
Jagodica, prelepa đurđica!
Zbogom, dole, zbogom mirisave
Pune one ljubice ubave;
Zbogom i vi po njima izvori,
Velja slasti kada žeđca mori!

Zbogom ostaj, ubavo Belilo,
Ti mi beše uvek mesto milo,
Svud po tebi deklice tanane,
Svaka od njih laka kâno lane,
Lica bela pa malo rumena,
Suknja borna divno pridevena,
Sunce sjaje sa nebesa zlatno,
Mome šeću pa mi bele platno,
Sunce sjaje, lice odsjajuje,
Suknja s’ digla, nona proviruje, —
Ao, lišce, ao nono bela,
Koga ne bi ti ovde zanela?!
Sunce jarko, jače sjati nagni,
Pa im lice, pa im none smagni!

Sunce jarko zašlo već odavna,
Očo danak, došla nojca tavna,
Mome platno davno pokupile,
Pa s’ odavde mene izgubile,
Sve mi milo nojca rasplašila,
Što ne mogla, u tamu zavila,
Nigde traga od dana bijela,
Crna nojca sasvim preotela.
Al’ opeta čini se meneka
Kao bela da zorica zori,
Tice poju, gore stoji jeka,
A kraj mene potočić žubori.

Ja se šetam, družina sa mnome,
Mi idemo Stražilovu tome,
Pod nogama ona rosna trava,
A sa strane brda mirisava,
A ovde se potok pošalio
Pa nam puta mladim preprečio, —
Preko njega skačemo lagani,
I evo nas na drugojzi strani;
A odavde sve još ubavije:
Kako samo dolina se vije,
Kako gora podigla se gusta,
A po gori sve ta lipa pusta;
Lipa cveta, cvetići mirišu,
A uz miris vetrići uzdišu,
A uz vetrić kosi poklikuju,
Uz kosove braća podvikuju:
„Ao, danče, ala si mi beo!
Još bih dugo gledati te hteo,
Al’ kad mi se veće smrći mora,
Nek se smrkne izmeđ ovih gora,
Tu nek mi se hladna kopa raka,
Tu će mene zemlja biti laka!”
Pa potrči bistrome izvoru,
Pa dovati tu lipovu koru,
Pa se napij vodice hlađane,
Pa ubrzaj te noge lagane,
Udri gorom, po stenju se veri,
Pa jagode, pa cvetiće beri.

Zbogom ostaj, krasno Stražilovo,
Mnogi te je u zvezdice kovô,
Mnogi reče: „Ao, rajska sliko!“
Al ko ja te rad ne imô niko.

Danka bela nestalo već davna,
Sve pokrila ona nojca tavna,
Nebesa su svud zvezdica puna,
Al’ meseca jošte nema tuna;
Docne danas on će obasjati,
Ja ne mogu na nj’ga tu čekati, —
Srce mlado jošte jednom želi
Sa drugovi da se proveseli.

Soba niska, a dosta i tesna,
Oko stola sedi raja besna,
Raduje se onom vinu lednu,
Pa svećicu zapalila jednu:
Gori sveća kao da izdiše,
Al’ gde raja da zapali više,
Kad, vesela, štono god imade,
Do parice sve za vino dade!

Amo vina i u toga ćupa,
Pa ondaka zapevajmo skupa,
Pa još pesmu gdeno Arapinu
Marko vojske pobi polovinu,
Te zadobi tog krvavog dana
Sedamdeset onih teških rana;
Gleda care ove rane ljute,
Pa dukate povadio žute,
Pa govori: “Ko izleči Marka,
Evo njemu hiljada dukata!”
Sinu dukat kâno sunce jarko,
Planu Marko, pa dukate hvata:
“Vina amo, krčmarice draga!”
Pa zamalo od rana ni traga.

Brže, braćo, čaše napunimo,
Napunimo onog vina žarka,
Kucnimo se, pa onda napijmo
Ta desnici Kraljevića Marka,
Što udari silnom Madžarinu,
Od bedra mu otrže mačinu,
Seva maču — Filip na dve pole —
Mač proleće, pa u kamen dole:
Puca kamen, vatra iza nj seva,
Marko gleda, brk mu se osmeva,
Al’ da j’ kamen vincem potekao,
Bi tad Marko, bogme, zakliktao.

Klikni, brate, kô što čini soko,
Ispi čašu da t’ zasuzi oko!
Oh, tako se za Markom jaduje,
Takom suzom on se oplakuje! —
Umre Marko, njega nam nestade,
Ali ništa, bar vinca ostade,
Jer da j’ Marko još živeo duže,
Sve bi vince popio nam, druže!
Ta znaće se Marko ubojica,
Ubojica, ljuta pijanica,
Dokle mači, dokle čaše zveče,
Dokle sunca, dokle vinca teče!

Tambur, tambur, sitna tamburice,
Udri, pobro, u sićane žice…
Danas ima, a sutra nas nema,
Hajd u kolo, ko će tu da drema?
On u sredi u tamburu bije,
A kolo se oko njega vije,
Ao, braco, ao, tamburice,
Udri žešće u te sitne žice!…
Sitne žice — sitniji koraci,
Nek se znade kad igraju đaci!
Oj, vi srpski vitezovi,
Vi, zmajevi, sokolovi,
Ta ima vas na hiljade,
Al’ brojiti nemam kade,
Ta kad bih vas sve brojio,
Kad bih, jadan, vinca pio!

Oj, Šubiću,
Juraniću,
Turske glave
Behu trave,
Mači vaši — britka kosa,
Krvca vaša beše rosa,
Rosa rosnu, javor s’ diže,
Pevac iza nj gusle zdelja,
Pa bugari što ste bili,
Što l’ desnicom počinili.
Dela vaša, suncu ravna,
Neće skriti nojca tavna!
Noći, noći, tavna noći —
Ko bi Srbu u pomoći?

Oj, Čupiću, ljuta gujo,
Oj Ćurčijo, mrki vujo,
Ao, Luko,
Turska muko,
Ao, Petre,
Plahi vetre,
Što dovati tursko more
Pa o srpske razbi gore!

Oj, Pocerče, oj, Milošu,
Naš sokole, slavo mila,
Al’ na slavu Turkom lošu,
Jer im slomi pusta krila.
Sruši Drini u dubinu
Onu strašnu orlušinu:
Vi zvezdice našeg neba,
Što sijaste kô što treba,
Zvezde trepte, zvezde sjaju,
Ali danka još ne daju, —
Đorđe dođe, sunce granu,
A Srbiji dan osvanu.

Kolo, kolo
Naokolo,
Vilovito,
Plahovito,
Napleteno,
Navezeno,
Okićeno,
Začinjeno —
Brže, braćo, amo, amo,
Da se skupa poigramo!

Srbijanče, ognju živi,
Ko se tebe još ne divi!
Hrvaćane, ne od lane,
Oduvek si ti bez mane!

Oj, Bosanče, stara slavo,
Tvrdo srce, tvrda glavo,
Tvrd si kao kremen kamen,
Gde stanuje živi plamen!

Ao, Ero, tvrda vero,
Ko je tebe jošte terô?
Ti si kano hitra munja
Što nikada ne pokunja.

Ao, Sremče, gujo ljuta,
Svaki junak po sto puta!

Crnogorče, care mali,
Ko te ovde još ne hvali?
Mačem biješ, mačem sečeš,
Mačem sebi blago tečeš,
Blago — turska glava suva,
Kroz nju vetar gorski duva.

Oj, sokole Dalmatinče,
Divna mora divni sinče!

Oj, ti krasni Dubrovčane,
Naš i danas beli dane,
Ta sa pesme iz starine
Pune slave i miline!

Oj, Slavonče tanani!
Banaćane lagani!
Oj, Bačvani, zdravo, zdravo,
Ko j’ u pesmi veći đavo!

I vi, drugi duž Dunava,
I vi drugi, gde je Drava,
I svi drugi tamo, amo,
Amo da se poigramo!

Hvatite se kola toga,
Od višnjeg je ono Boga:
Rukom drži bratac brata,
Blizu srca njega hvata,
Svirac svira,
Srce dira,
Ruka s’ diže na posao,
Da l’ će kome biti žao?
Noga lupa, diže prah,
Naokolo svuda strah…
Noga laka, srce zdravo,
Kolo leti, kolo đavo,
Poskočica đavolica,
Što je htela, to i smela,
Al’ je žeđca odolela.

Oj, ti, seko
Kâno mleko
Belolika,
Kâno vince rumenika,
Kâno paun ponosita,
Kâno jela, sele, vita,
Amo brže, pa natoči,
Da ti braca bolje skoči!
Amo, sele, a zaboga,
Vidiš e sam iznemogâ…
Tako, zlato, tako, tako,
Sad je kolo igrat lako,
Amo, čedo milooko,
Daj da t’ ljubne braca oko!
Ona beži — za njom s’ vini,
Ljubni, brate, pipni, štini, —
Taka igra, šala taka
Taman, brate, za junaka!

Hajduk Veljko zna ljubiti,
Al’ i sabljom divno biti,
Ajduk Veljko — ljuti vuja,
Turci — stado jaganjaca,
Ajduk Veljko kâ oluja
Kad u jesen iz klanaca
Shvati lišće to po gori,
Pa obori,
Krši granje, pa silena
Čupa hrasta iz korena —
Seče Veljko i natiče,
Goni, stiže što izmiče,
Seče age posred pasa —
“Alah, Alah!” — ode s glasa,
Lomi konje i junake,
Čini jade svakojake,
Kušlja tlači, sablja seva,
Klikće Veljko, Ture zeva,
O tle čalma, o tle glava,
Al’ pod nebo srpska slava!

Vedro nebo na visoko,
Ravno polje na široko,
A na polju dva sokola,
Sredom gledni sina gola,
Tatarin je — vatra živa —
Preti mačem pa doziva:
“Oj Ugrine, kurvo, amo,
Amo da se ogledamo!”
Ugri glede svi u travu,
Jakšić gore diže glavu,
Hvata štita gvozdena,
Hvata mača plamena,
Lako vrda, maše lako,
Ali bije vrlo jako,
Sada zveknu, sada ma’nu,
Sada sevnu, sada planu:
Dole pade Tatarin,
Pogubi ga Srbljanin!

Plaho kolo, teče znoj,
De još malo, brate moj!
Malo cupni,
Malo lupni
Da se trese ceo dom!
Okom sevni,
Grlom pevni,
Kao munja, kao grom!

Strele, koplja, bojni mači…
Junak bije, a konj tlači…
Zveka,
Jeka,
Vriska,
Piska,
Gorom, dolom, — junak vrvi,
Gora, dola, — sva u krvi.
Sve od mora Jadranskoga,
I od grada tog Beloga,
Sve od onog Drenopolja
Što s’ oteže moru Crnu,
Sve to Dušan sebi zgrnu,
To učini božja volja, —
Dušan, Dušan, bujna reka,
Srbin junak pa doveka!

Ao, veka,
Mlada veka, —
Sad na konju, sada peške,
Sad kod Jaše, sad kod Seške,
Sad pri čaši, sad u kolu —
Gledaj, Bože, braću golu!
Goli braco, što si stao,
Valjda nesi već sustao, —
Cupni, skoči,
Sitno kroči,
Pa zavedi,
Pa provedi,
Hopa cupa,
Pa na ćupa!

Al’ ti s’, brate, svetle oči,
Ali ništa, samo toči!
Kaka čaša, taka sreća,
Dajde onu, ta je veća,
Još i u tu vinca ledna,
Meni treba jošte jedna.

Braćo mila, zdravo, zdravo!
Ja sam drugi kneže Pavô:
Pavô beše soko sivi,
Čudio se svaki živi,
E on ščepa Ture ustim’,
A dva druga rukam’ pustim,
Pa zaigra po mrtvaci
Kao munja po oblaci;
Ja u ruci jednoj čašu,
A u drugoj — opet čašu,
U ustima pesmicu,
Vama, braćo, zdravicu,
Po vinskima kapljicama
Igram vesô među vama —
Braćo mila, zdravo, zdravo!
Vina dosta, to je pravo,
I momicu belu, jedru,
I plameni mač o bedru.

Ode kolo, ode cela lupa,
Vi stojite oko mene skupa,
Sve tu soko jedan do drugoga,
Samo nema međ vama jednoga, —
Oči vam se groznih suza pune,
One vele: — Arsa nama trune!
Oh, bez zbogom i bez oproštaja
On se od nas siroma utaja,
Loša sreća nama ga otrže
Pa u crnu zemljicu ga vrže,
I vernome ne ostavi drugu
Ništa drugo do na srcu tugu, —
Tuga jadna samo muči grudi,
Al’ ne može mrtve da probudi…
Zato, braćo, budimo veseli,
Blago onom kom se dan još beli!
Grobnica je kućica opaka,
Zato mrtvim budi zemlja laka!

Ao, Simo, ču li, dragi Simo,
Zar sa suzam’ da se oprostimo?
Ta zajedno dane smo proveli,
Pa bijasmo svakada veseli,
Istina je, grdne su nam brige
Zadavale te proklete knjige,
Al’ kad knjiga ponajviše tišta,
Latismo se krasna šurovišta,
Ili čamac lagani uzesmo
Pa s’ na Dunav ladni navezosmo,
Svukosmo se, pa za časak tili
Poskakasmo u vodicu, čili,
Opružismo nogu i mišicu,
Presekosmo vodu i maticu,
Isplivasmo preko na obalu,
Pa začesmo onu divnu šalu,
Čas skakasmo skoka junačkoga,
Čas trčasmo što podnela noga,
Čas Dunavu do na dno ronismo
I u šaci peska iznosismo.
Igrasmo se tako bez prestanka,
Bez prestanka dok trajalo danka,
Pa kad beše sunce veće selo
I dan lice posakrio belo,
Mi u čamac — pa sve pevajući
Otidosmo utruđeni kući.
Divna truda, oh, velike slasti!
I spomen će njiov slatko pasti,
Kako sada tako i svakada, —
Simo, brate, zbogom ostaj sada!

O, Julije, ču li, dragi brate,
Kadikada ja s’ ražljutih na te,
Planuh na te kâno oganj živi,
A, moj brate, za to me ne krivi;
Ta i ono vedro nebo gore,
Tako uvek ostati ne more,
I ono se za časak navuče,
Bura dune, gromovi zahuče
Da pomisliš svijet se raspade,
Al’ zamalo — pa svega nestade,
Grom umukne, nebo se razgali,
Pa se huci pređašnjojzi smeje,
Sunce grane, pa grejat navali,
Te još lepše nego pređe greje.
Tako s’ moja mirila ljutina,
I prva se vraćala tišina,
Začas ode cela luda vreva,
Brat na brata opet se osmeva,
Pa što bilo, to i bitisalo,
Ni na um nam više nije palo,
Obojica, divno pomireni,
Latismo se gore i zeleni,
Pograbismo puške, te o ramo,
Pa se veri i tamo i amo.
Bože mili, da l’ veće miline,
Da li ima što na svetu slađe
Neg sa puškom hodat’ po planine,
Pa umoran sesti u zahlađe,
U zalađe kraj kakvoga vrela,
Tu otrti teški znoj sa čela,
Latiti se bele pogačice,
Prismočiti kake pečenice,
Povratiti srce gladno, trudno,
Vode hladne napojiti žudno, —
Vodu piješ, a vrelo žubori,
A nad tobom lipa mirisava,
A slavuji svud poju po gori,
A kraj tebe cvetići i trava!
Cveće ljupko mi smo mladi brali,
Pesme slavlja ubave slušali:
Cveće leži u hartiji suvo,
Pesme slavlja vetar je oduvô,
Al’ mi ćemo, kao što smo bili,
Jedan drugom svagda biti mili.

Glete, braćo, kroz prozora samo,
Kako mesec divno sjaje amo,
Amo sjaje, na nas pogleduje,
Poznanicim’ svojim se raduje,
Hajdmo na dvor, oh, hajdemo tamo,
Jošte jednom da ga s’ nagledamo!

Koliko smo sprama mesečine
Tako, braćo, mi stajali puta,
Sećali se prelepe starine,
Proklinjali sad vremena ljuta,
Pa se kleli noćom i tišinom,
Kleli, braćo, bogom i istinom,
Udariti teškoj magluštini,
Magluštini, teškoj oblačini,
Udariti onoj strašnoj noći,
Ta ludilu i kletojzi zloći,
Pa probudit’ onu srpsku zoru
Zoru onu, onaj danak beli!
U divnome tako razgovoru
Do po noći često smo proveli,
Onda domu svaki, i ja svome,
Još se molih Bogu istinome
Da što pređe ode noćna tama,
Da što pre se posastanem s vama!

Braćo mila, tako s’ moljah tada,
Al’ bi hteo ja drukčije sada;
Sada meni bilo bi milije
Da se danak ukaže docnije,
Da sa vama mogu duže biti,
Jer kad svane — moram odlaziti.

Ali veće učestali petli,
Eto veće gde se zora svetli,
Dan se beli na istoku sprema,
Mene stanka više ovde nema.

Odoh, braćo! Zbogom meni sada,
Zbogom, braćo, možda za svakada!
Sećajte se mene, druga svoga,
Sećajte se krasna doba toga,
Oh, zakletve one divne, svete,
Braćo mila, zaboravit’ ne hte, —
Nje s’ sećajte uvek i svakada,
Mene mlada samo kadikada,
Samo onda kad čašu uzmete,
Pa, veseli, do dna ispijete,
Tada samo, tada, veseloga
Setite se, braćo, druga svoga, —
Kaž’te samo makar u pameti:
Mnogu l’ s nama on osuši kleti!
To je dosta, ja ne tražim više, —
Zbogom, braćo, mila i suviše,
Bili živi, veseli i zdravi
Nikada vas ja ne zaboravi!

(1844, januar)

Branko Radičević

Video: Deo pesme ĐAČKI RASTANAK (Kolo, kolo, naokolo) – 00:25