Ferenc Feher – ODA VETRU

ODA VETRU

Dečački povetarče!

Dolepršaj moj mirisni san sa detelišta! Dolepršaj voštani pčelinjak mog žutog leta s kosama od lana; donesi mirise neobičnih siraka i stabljika kukuruza u klanice, za sećanje teladima mladim što čekaju na staru; i limenosvežu vodu iz vedra đermova, kako bi neprodani mali hromi ždrepci mogli da češu glave o sparušene trave Vašarišta…

Dolepršaj iz travne tišine troskota i bulkom obraslih obala, bani s mirisom bunike kroz široke pukotine krvavih kapija; eno vise tamo redom u klonulom iščekivanju o gvozdene kuke obešene zlatorune ovce Helade kako ih je tamo prikovala neutolna čežnja za izgubljenim pašnjacima…

Ponesi me, dečački povetarče!
Odnesi divlje ukuse
tako rano kušane krvi i vode! Preleti preko jedinog popodneva moje gnezdima zanjihane mladosti; neka me primi uzvreloprezrela kvasna tišina susedskih bašta s koprom, s kasnim ogrozdima i s teglama krastavaca, pa da se šćućurim u žutom bezmerju vreža tikve, nek kaplje srebro kolebljivog pljuska na moj hleb s pekmezom, nek pljušti po meni sunce s lepim zrakama, po meni skrivenom, i da znam ako se još može znati: život je samo povetarac!

Šuštavi povetarče!
Nek šumi tvojim tragom
pustarski mir mog proleća
što se ječmenim zrnevljem kruni;
nek ovde ne bude nikad prolaženja,
do samo poslenički počinak; ni odlaženje,
ni žal za daljinom… I nek blista tamo
u blesku zamahnutih kosâ prizor slobode
moje nežne mladosti —
krhki kosac, ljubavnik lelujavih vetrova…

Poplavo voda — nemirni prolećni vetre,
vijore sparnih plamenova — letnji vreli vetre,
mudri muku pustara — lutajući jesenji vetre,
počinku snegom zavejanih grobova — zujavi zimski vetre,

sastanite se!

Sastanite se,
crnokose nepogode
što lebdite nad ravnicom,
što padate sa planina,
što šumite nad pustinjom,
što žurite preko šuma,
što tok reka čerečite,
zeljooke nepogode,
riđokose olujine,
pomahnitali tajfuni,
i vi tužni vetri južni,
vi nestalni tramuntani,
i široko modrooke
i sipkave snežne bure!

Nek opet bude vetar samo vetar slutnje:

sumorni — ljubav topola i ljubavnika,
piskavi — poziv na put zmija i bednika,
zamorni — razgovor kišom kupanih prozora,
hučni — počinak četa ispod šatora,
tužni — grljenje večno rastavljenih,
šuštavi —  tiho krunjenje zobnog klasja,
romorni — starih satova mirna blagoglasja,
brišući — zaborav svega što u svesti zasja…

Pirni, nemirni kasni vetre!

Vrti mesto mene krila gvozdenih petlova,
tiho da se ne ospu latice ruže vetrova,
nek se ni sin moj ne prene, ne trene,
nek se još četiri godine igra u bašti sa zmijama,
nek sedi u svom krevetu uplašen, noćima —
nemirni kasni vetre,

skrij se u mojim očima!

Spletkarski severni vetre!
Obilazi baru umesto mene,
nemilosni jutarnji vetre, budi dobrota mesto mene,
vaskrsli jutarnji vetre, stišaj sat na mojoj ruci,
zamamni jutarnji vetre, svežom kišom poljupce joj
speri, tunjavi vetre jutarnjih sati,
nemoj joj putem na put stati…

vetre, jedini, nestišani,

pratioče noćni
bednika i zaljubljenih,
svedoci užasa, drveni kipovi,
vradžbinama krote vreme:
gone stoleća-roblja
u njihova grozna groblja;
iz bednih crnačkih šuma
isteruju silnog boga.

Ti, posmrtni turisto,
i međ mrtvacima profesore geografije,
putniče bleda lica,
iz bujnog leta Afrike
leti k tebi jedna crna ptica.

Ferenc Feher

Prevod: Danilo Kiš

Iz knjige: Danilo Kiš – Pesme i prepevi, Izdavačko preduzeće PROSVETA, Beograd, 2003.

Foto kolaž: Bistrooki – www.balasevic.in.rs
Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. :)