Ознака: Ferenc Feher

PESNIČKI PREVODI

PESNIČKI PREVODI / Najlepše pesme svetske književnosti u prevodu naših eminentnih pesnika i književnika

ALEKSA ŠANTIĆ

LAZA KOSTIĆ

BRANKO MILJKOVIĆ

IVO ANDRIĆ

DANILO KIŠ

STEVAN RAIČKOVIĆ

PETAR PETROVIĆ NJEGOŠ

JOVAN DUČIĆ

 

Danilo Kiš

Danilo Kiš је jedan od naših najznačajnijih pisaca druge polovine 20. veka. Od 1937. do 1942. godine živeo je u Novom Sadu, u Bemovoj ulici, danas Ćirpanovoj, koja se u „Ranim jadima“ zove Ulica divljih kestenova. („Zakucaću na neka vrata i pitaću: Da li se ova ulica pre rata zvala Bemova ulica, jer mi je sve to vrlo sumnjivo, gospodine, ne verujem da bi tolika kestenova stabla nestala, makar bi jedno ostalo, drveće, valjda, ima duži vek, kestenovi, gospodine, ne umiru tek tako.“)

Diplomirao je 1958. na Filozofskom fakultetu u Beogradu kao prvi student na Katedri za istoriju svetske književnosti sa teorijom književnosti. Kao lektor boravio je u Strazburu, Bordou i Lilu. Prevodio je sa ruskog, mađarskog, francuskog, engleskog i nemačkog jezika, a njegova dela prevode se i danas na brojne svetske jezike.

Dobitnik je mnogih značajnijih domaćih i inostranih nagrada: Andrićeve, Njegoševe, Sedmojulske, Ninove (1972. godine za „Peščanik“, ali je nagradu nekoliko godina kasnije vratio), američke nagrade „Bruno Šulc“, nagrade grada Nice za celokupno književno delo, italijanske „Premio letterario Tevere”, nemačke „Preis des Literaturmagazins“, nosilac je francuskog priznanja Vitez umetnosti i književnosti…

Dopisni član SANU postao je 1988. godine. Jedan od njegovih saveta mladom piscu bio je i: „Ako ne možeš reći istinu – ćuti.“

„Znalac i poznavalac mnogih jezika, majstor književnog izražavanja na maternjem, Kiš je u pisanju postizao punoću koja bi se mogla nazvati – srž jezika uopšte. Ni reč više, ni reč manje. Idealan poredak mere i značenja.“ — Vida Ognjenović

Danilo Kiš – EOLSKA HARFA

„Ne piše se samo rečima, nego i bićem, etosom i mitosom, sećanjem, tradicijom, kulturom, zamahom jezičkih asocijacija, svim onim, dakle, što se kroz automatizam jezika pretvara u zamah ruke (i obratno).“ Danilo Kiš

PESME

Ruža: Saint-Exupéry

Raštimovani klavir

PESMA

„Ne piši za ʼprosečnog čitaocaʼ: svi su čitaoci prosečni.
Ne piši za elitu, elita ne postoji; elita si ti.
Ne misli o smrti, i ne zaboravljaj da si smrtan.
Ne veruj u besmrtnost pisca, to su profesorske gluposti.
Ne budi tragično ozbiljan, jer to je komično.
Ne budi komedijant, jer su boljari navikli da ih zabavljaju.
Ne budi dvorska luda.
Ne misli da su pisci ʼsavest čovečanstvaʼ: video si već toliko gadova.
Ne daj da te uvere da si niko i ništa: video si već da se boljari boje pesnika.“

(Danilo Kiš, „Saveti mladom piscu“)

Prevodi i prepevi:

Josif Brodski – ŽIVOT U DIFUZNOM SVETLU

Šarl Bodler – UZLET

Ferenc Feher – ODA VETRU

Sergej Jesenjin – MOJ ŽIVOT

Sergej Jesenjin – BOGOMOLJCI

Sergej Jesenjin – O, majko božja…

Marina Cvetajeva – B. Pasternaku

Marina Cvetajeva – GATANJE

Marina Cvetajeva – ORFEJ

Ana Ahmatova – SIVOOKI KRALJ

Ana Ahmatova – TREĆA ZAČETEVSKA

„Kvalitet literature jeste zapravo u pojedinostima. Literaturu čini detalj, a ne takozvani veliki potezi. Ili, ako hoćemo tačnije, veliki potezi su napravljeni od detalja. (…) I još uvek tvrdim, to je jedna od osnovnih postavki mog literarnog pristupa i viđenja literature, da je stvarnost autentičnija od svakog domišljanja.“ Danilo Kiš

„Pisac i čitalac to su samo dve samoće, slučajan susret dva srodna senzibiliteta, kratak trenutak prepoznavanja i identifikacije, ali iz tog se susreta ne može roditi ništa, osim možda sumnje.“
„Čitalac je, naravno, u konačnoj instanci, onaj koji daje piscu najveću zadovoljštinu. No, ja se nerado pouzdajem u kvantitet. Više bih voleo (to, na žalost, ne zavisi od mene) deset pravih čitalaca od stotinu ili hiljadu onih koji nisu došli do knjige po izbornoj srodnosti nego je to slučajno.“ (Danilo Kiš, „Gorki talog iskustva“)

 

Ferenc Feher – MAJSKI POZDRAV


MAJSKI POZDRAV

Najlepši cvet maja to je vaše lice,
obećanje, zanos, vaš je osmeh cvet.
Svako drugo cveće vene, samo vi ste:
neprolazan praznik, večno svež buket.

Proleće je nada, želja svih naroda,
a sloboda to je najlepši sin cveta.
Cvet ste domovine i njena sloboda,
vaš je majski kikot ko molitva sveta.

Radi vas je ovaj praznik tako krasan
u gradu, na selu, pa i na salašu.
I nigde na svetu kikot nije jasan
ko kikot što plavi domovinu našu…

U njem dobra majka kupa svoje lice,
pa i otac radnik tom je smehu odan,
i svi oni koji taj maj ostvariše,
odvažan i smeo, dičan i slobodan.

Vedru pesmu zvonku, drugari, sva sluša
slobodna, vesela naša zemlja cela.
Kao lepi golub nek uzleti duša
i neka poljubi radnike u čela.

Ferenc Feher

Prevod: Predrag Čudić

Iz knjige: Ferenc Feher – Pesma đaka sa salaša, Izdavač: Nolit, Prosveta, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1978.

Foto kolaž: Bistrooki – www.balasevic.in.rs
Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. :)

Ferenc Feher – ODA VETRU

ODA VETRU

Dečački povetarče!

Dolepršaj moj mirisni san sa detelišta! Dolepršaj voštani pčelinjak mog žutog leta s kosama od lana; donesi mirise neobičnih siraka i stabljika kukuruza u klanice, za sećanje teladima mladim što čekaju na staru; i limenosvežu vodu iz vedra đermova, kako bi neprodani mali hromi ždrepci mogli da češu glave o sparušene trave Vašarišta…

Dolepršaj iz travne tišine troskota i bulkom obraslih obala, bani s mirisom bunike kroz široke pukotine krvavih kapija; eno vise tamo redom u klonulom iščekivanju o gvozdene kuke obešene zlatorune ovce Helade kako ih je tamo prikovala neutolna čežnja za izgubljenim pašnjacima…

Ponesi me, dečački povetarče!
Odnesi divlje ukuse
tako rano kušane krvi i vode! Preleti preko jedinog popodneva moje gnezdima zanjihane mladosti; neka me primi uzvreloprezrela kvasna tišina susedskih bašta s koprom, s kasnim ogrozdima i s teglama krastavaca, pa da se šćućurim u žutom bezmerju vreža tikve, nek kaplje srebro kolebljivog pljuska na moj hleb s pekmezom, nek pljušti po meni sunce s lepim zrakama, po meni skrivenom, i da znam ako se još može znati: život je samo povetarac!

Šuštavi povetarče!
Nek šumi tvojim tragom
pustarski mir mog proleća
što se ječmenim zrnevljem kruni;
nek ovde ne bude nikad prolaženja,
do samo poslenički počinak; ni odlaženje,
ni žal za daljinom… I nek blista tamo
u blesku zamahnutih kosâ prizor slobode
moje nežne mladosti —
krhki kosac, ljubavnik lelujavih vetrova…

Poplavo voda — nemirni prolećni vetre,
vijore sparnih plamenova — letnji vreli vetre,
mudri muku pustara — lutajući jesenji vetre,
počinku snegom zavejanih grobova — zujavi zimski vetre,

sastanite se!

Sastanite se,
crnokose nepogode
što lebdite nad ravnicom,
što padate sa planina,
što šumite nad pustinjom,
što žurite preko šuma,
što tok reka čerečite,
zeljooke nepogode,
riđokose olujine,
pomahnitali tajfuni,
i vi tužni vetri južni,
vi nestalni tramuntani,
i široko modrooke
i sipkave snežne bure!

Nek opet bude vetar samo vetar slutnje:

sumorni — ljubav topola i ljubavnika,
piskavi — poziv na put zmija i bednika,
zamorni — razgovor kišom kupanih prozora,
hučni — počinak četa ispod šatora,
tužni — grljenje večno rastavljenih,
šuštavi —  tiho krunjenje zobnog klasja,
romorni — starih satova mirna blagoglasja,
brišući — zaborav svega što u svesti zasja…

Pirni, nemirni kasni vetre!

Vrti mesto mene krila gvozdenih petlova,
tiho da se ne ospu latice ruže vetrova,
nek se ni sin moj ne prene, ne trene,
nek se još četiri godine igra u bašti sa zmijama,
nek sedi u svom krevetu uplašen, noćima —
nemirni kasni vetre,

skrij se u mojim očima!

Spletkarski severni vetre!
Obilazi baru umesto mene,
nemilosni jutarnji vetre, budi dobrota mesto mene,
vaskrsli jutarnji vetre, stišaj sat na mojoj ruci,
zamamni jutarnji vetre, svežom kišom poljupce joj
speri, tunjavi vetre jutarnjih sati,
nemoj joj putem na put stati…

vetre, jedini, nestišani,

pratioče noćni
bednika i zaljubljenih,
svedoci užasa, drveni kipovi,
vradžbinama krote vreme:
gone stoleća-roblja
u njihova grozna groblja;
iz bednih crnačkih šuma
isteruju silnog boga.

Ti, posmrtni turisto,
i međ mrtvacima profesore geografije,
putniče bleda lica,
iz bujnog leta Afrike
leti k tebi jedna crna ptica.

Ferenc Feher

Prevod: Danilo Kiš

Iz knjige: Danilo Kiš – Pesme i prepevi, Izdavačko preduzeće PROSVETA, Beograd, 2003.

Foto kolaž: Bistrooki – www.balasevic.in.rs
Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. :)

Ferenc Feher

Ferenc Feher (mađ. Fehér Ferenc; Stari Žednik, 3. avgust 1928 – Novi Sad, 30. jul 1989) je bio književnik, novinar i prevodilac, jedan od najistaknutijih jugoslovenskih pisaca mađarskog jezičkog izraza.

BIOGRAFIJA

Miroslav Mika Antić – FERENC FEHER (Rečnik Vojvodine)

PESME:

BAČKI PEJZAŽ

MAJSKI POZDRAV

NASLEĐE

ODA VETRU

Foto kolaž: Bistrooki – www.balasevic.in.rs
Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. :)

Ferenc Feher – NASLEĐE

NASLEĐE

Moja surova koščata braća s bradama
koja su tamo negde na madridskim barikadama
padala s pikavcem među zubima,
ostavila su mi u nasleđe nespokojnu
nikad završenu revoluciju.
Pjer sladostašće Pariza
gde su mu barutni stih zadimljeni sveti
zaboravili davno ispeglani poeti;
Ivan daleke sibirske ruske tuge
gde su na samrti uvek večeri bele i duge;
Milan svoj Balkan tek probuđen u zori
gde san jarića
blejav
kjuljuškaju motori
ostavili su mi na komadićima istrglih strana
u koje su zavijali poslednje mrve duvana
gvozdeno zaveštanje Lenjina…
Ostavili su mi nemirne slutnje blede
iako sami do kraja ni trepnuli nisu,
dvema su pesnicama razbijali i rušili
i bajonetima lobanje otvarali su.
Ostavili su mi jutarnje odlaske na rad,
i na obrazu poljupce pitomih detinjih usta
i reski mladi rampaš i vina stara i gusta
i dragu policu knjiga
strpljivu i mirnu,
pa nek mi od snova odvade nešto kad me dodirnu
pa nek dometnu, al’ da me ostave da vrim u svojim grudima
sa memljivim Pjerovim Parizom sladostrasnim,
s ridajućim sibirskim tugama kasnim…
Neka me puste da tamo gde visoke peći
bljuju iz usta čelik usijan
sačuvam san jareći
detinjast i zadihan.

(odlomak)

Ferenc Feher

Prevod: Miroslav Mika Antić

Foto kolaž: Bistrooki – www.balasevic.in.rs
Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. :)

Ferenc Feher – BIOGRAFIJA

Ferenc Feher (mađ. Fehér Ferenc; Stari Žednik, 3. avgust 1928 – Novi Sad, 30. jul 1989) je bio književnik, novinar i prevodilac, jedan od najistaknutijih jugoslovenskih pisaca mađarskog jezičkog izraza.

Rođen je u Žedniku 1928. godine. Gimnaziju je završio u Subotici, a u Novom Sadu, na Višoj pedagoškoj školi, studirao je mađarski i ruski jezik.

Bio je urednik omladinskog lista Ijúfság Szava (Omladinska reč), časopisa Híd (Most), urednik umetničkih i dečjih emisija Radio Novog Sada, dnevnog lista Magyar Szó (Mađarska reč), radio je u novosadskoj izdavačkoj kući „Forum“.
Sa makedonskog na mađarski jezik prevodio je Acu Šopova, sa slovenačkog Toneta Seliškara i France Bevka, sa srpskohrvatskog Miroslava Antića, Branka Ćopića, Stevana Raičkovića, Vaska Popu, Floriku Štefan, Vasu Popovića, Aleksandra Popovića, Branka V. Radičevića i mnoge druge.

Njegove pesme su prevođene na srpskohrvatski, slovenački, makedonski, rumunski, albanski, turski, italijanski i rusinski. Prevodili su ga Danilo Kiš, Miroslav Antić. Aleksandar Tišma, Stevan Raičković, Boško Petrović, Todor Manojlović , Josip Varga…

Zajedno sa Miroslavom Antićem objavio je dvojezičnu knjigu Színek és Szavak / Boje i reči. Prevodio Antićeve stihove na mađarski, dok je Antić prevodio njegove pesme na srpski.

Nagrade i odlikovanja

Oktobarska nagrada grada Novog Sada (1965)
Hidova nagrada za najbolju knjigu na mađarskom (1966)
Nagrada Zmajevih dečjih igara (1971)
Zlatna plaketa književne kolonije u Kanjiži
Nagrada Szenteleky
Sedmojulska nagrada
Orden bratsva i jedinstva sa srebrnim vencem

Miroslav Mika Antić – FERENC FEHER (Rečnik Vojvodine)

Foto kolaž: Bistrooki – www.balasevic.in.rs
Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. :)

Ferenc Feher – BAČKI PEJZAŽ


BAČKI PEJZAŽ

Između strnjika: asfaltni sjaj
zario se u leto.
I usamljene žene uz kraj.
I neka topola uz sve to.

Putem, bos po tišini,
ide mališan, ma koji.
Odozgo, sa neba se čini
kao da u mestu stoji.

Ferenc Feher

Prevod: Stevan Raičković

Foto kolaž: Bistrooki – www.balasevic.in.rs
Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. :)

Miroslav Mika Antić – FERENC FEHER


FERENC FEHER

… jer nije ljudina samo taj ko o klanju sneva, a već i poneko ko rođeno sunce opeva, i to iščitava do kraja sva zaveštanja sveta i diže srce svoje, na vrh bajoneta.

Kad je reč o ovom potomku vojvođanskih kmetova, jednom od najsuptilnijih poeta moje generacije, čoveku koji je našao sluha čak i za mrmljanje trava ili izgubljeni vrisak neke bubice što je izvršila samoubistvo skokom sa maslačka u bezdan bačkih brazda, o ljubavniku vetrova i plavokosom dečaku zaspalom pokraj prašnjavih junskih lenija, ja ne mogu da se oslobodim subjektivnih simpatija, krunisanih zajedničkom srpskomađarskom zbirkom Boje i reči (Forum, 1960), proizašlom iz dugogodišnjeg prijateljstva i drugovanja, a iz istog stava prema literaturi, vremenu koje nas okružuje i dometima koji se od svih nas, rođenih na vojvođanskom tlu, očekuju tad, na početku tog doba, nazvanom suviše ozbiljnim, suviše službenim imenom: životna i umetnička zrelost.

Jer drukčiji ćemo odnos imati prema nekom koga povremeno srećemo u mesečnim publikacijama i edicijama izdavačkih kuća i nekom za koga znamo da je delio našu sudbinu u detinjstvu (rođen na salašu kraj Žednika kao peto dete jednog sluge), neobjašnjivo slepom ljubavlju bio vezan za ovo tle (Do pojasa u zemlju zakopan , Forum, 1959), prolazi s nama iste krize, vaspitavao se na istim primerima, bezbroj noći proveo za istim stolovima gde se govorilo o umetnosti i s nama doživeo jednake aplauze i jednake poraze.

On je sad tu. Prošao je svoju početniku mladost. Već dosta vremena nosi čin ozbiljnog pesnika. Ima za sobom pet knjiga (poslednja izlazi iz štampe ove jeseni). Smatraju ga najdarovitijim u literaturi vojvođanskih Mađara i jednim od najvrednijih prevodilaca (od 1950. do danas preveo je nekoliko hiljada stranica romana, dramskih tekstova i stihova). Radove objavljivao u svim najeminentnijim književnim publikacijama u Jugoslaviji.

Feher je sledbenik one darovite loze panonskih poeta začete Petefijem i produžene do današnjih dana preko jednog Adija ili Radnotija. Jezička pripadnost sugerisala mu je određenu kulturnu baštinu, ali njegova specifičnost je baš u tome što je ovde, na sudaru raznih kultura, spojio klasične estetske nazore s jezičkim rafinmanom i temperamentom svog porekla, da bi na kraju svemu tome dodao jednostavnu prostosrdačnost bačku, seljačku i birošku, o kojoj je sa toliko ljubavi ispevao svoje najlepše stihove.

„Kad sam bio 1958. u Parizu“ – kaže on – „u jednom trenutku, hodajući onom prostranom i užasno praznom ulicom Lafajet, osetio sam se prvi put u životu sam i izgubljen. Sve je to bilo od samog betona i čelika. Trebalo mi je dosta vremena da stignem do prave zemlje, negde u nekom parku kome više i ne znam ime. Istog dana isplatio sam hotel i vratio se kući u Vojvodinu. Usput sam skicirao knjigu U zemlji do pojasa objavljenu godinu dana kasnije. Bilo mi je jasno: ja sam u mojoj generaciji jedan od malobrojnih koje boli moda i dnevna površnost. Ja nosim u sebi neke prastare norme. Ja sam muzej ljudskih sudbina stare neke Vojvodine koje više nema, i koja se tako često i tako nepravedno ignoriše.“

Svestan sebe, Feher se ne zbunjuje na ovoj atomskoj vatrometini druge polovine stoleća. On mirno i strpljivo teče svoje tokove, siguran u sebe, svestan da umetnost nije tehnika i da će joj jedini pogon ostati uvek samo srce, dobroćudno ironičan kad na jednom mestu kaže kroz osmeh: „Napisao sam pesmu: elegični stihovi nad jednim konjskim lešom. Siguran sam da nikad neću napisati pesmu: elegični stihovi nad jednim pokvarenim traktorom. To će napisati neko drugi.“

Miroslav Mika Antić, Rečnik Vojvodine

Iz knjiga: Miroslav Antić – Rečnik Vojvodine i Antologija Antić, Izdavač: Prometej, Novi Sad, 2013.

Foto kolaž: Bistrooki – www.balasevic.in.rs
Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. :)