Ознака: Ferenc Feher

FERENC FEHER

… jer nije ljudina samo taj ko o klanju sneva, a već i poneko ko rođeno sunce opeva, i to iščitava do kraja sva zaveštanja sveta i diže srce svoje, na vrh bajoneta.

Kad je reč o ovom potomku vojvođanskih kmetova, jednom od najsuptilnijih poeta moje generacije, čoveku koji je našao sluha čak i za mrmljanje trava ili izgubljeni vrisak neke bubice što je izvršila samoubistvo skokom sa maslačka u bezdan bačkih brazda, o ljubavniku vetrova i plavokosom dečaku zaspalom pokraj prašnjavih junskih lenija, ja ne mogu da se oslobodim subjektivnih simpatija, krunisanih zajedničkom srpskomađarskom zbirkom Boje i reči (Forum, 1960), proizašlom iz dugogodišnjeg prijateljstva i drugovanja, a iz istog stava prema literaturi, vremenu koje nas okružuje i dometima koji se od svih nas, rođenih na vojvođanskom tlu, očekuju tad, na početku tog doba, nazvanom suviše ozbiljnim, suviše službenim imenom: životna i umetnička zrelost.

Jer drukčiji ćemo odnos imati prema nekom koga povremeno srećemo u mesečnim publikacijama i edicijama izdavačkih kuća i nekom za koga znamo da je delio našu sudbinu u detinjstvu (rođen na salašu kraj Žednika kao peto dete jednog sluge), neobjašnjivo slepom ljubavlju bio vezan za ovo tle (Do pojasa u zemlju zakopan , Forum, 1959), prolazi s nama iste krize, vaspitavao se na istim primerima, bezbroj noći proveo za istim stolovima gde se govorilo o umetnosti i s nama doživeo jednake aplauze i jednake poraze.

On je sad tu. Prošao je svoju početniku mladost. Već dosta vremena nosi čin ozbiljnog pesnika. Ima za sobom pet knjiga (poslednja izlazi iz štampe ove jeseni). Smatraju ga najdarovitijim u literaturi vojvođanskih Mađara i jednim od najvrednijih prevodilaca (od 1950. do danas preveo je nekoliko hiljada stranica romana, dramskih tekstova i stihova). Radove objavljivao u svim najeminentnijim književnim publikacijama u Jugoslaviji.

Feher je sledbenik one darovite loze panonskih poeta začete Petefijem i produžene do današnjih dana preko jednog Adija ili Radnotija. Jezička pripadnost sugerisala mu je određenu kulturnu baštinu, ali njegova specifičnost je baš u tome što je ovde, na sudaru raznih kultura, spojio klasične estetske nazore s jezičkim rafinmanom i temperamentom svog porekla, da bi na kraju svemu tome dodao jednostavnu prostosrdačnost bačku, seljačku i birošku, o kojoj je sa toliko ljubavi ispevao svoje najlepše stihove.

„Kad sam bio 1958. u Parizu“ – kaže on – „u jednom trenutku, hodajući onom prostranom i užasno praznom ulicom Lafajet, osetio sam se prvi put u životu sam i izgubljen. Sve je to bilo od samog betona i čelika. Trebalo mi je dosta vremena da stignem do prave zemlje, negde u nekom parku kome više i ne znam ime. Istog dana isplatio sam hotel i vratio se kući u Vojvodinu. Usput sam skicirao knjigu U zemlji do pojasa objavljenu godinu dana kasnije. Bilo mi je jasno: ja sam u mojoj generaciji jedan od malobrojnih koje boli moda i dnevna površnost. Ja nosim u sebi neke prastare norme. Ja sam muzej ljudskih sudbina stare neke Vojvodine koje više nema, i koja se tako često i tako nepravedno ignoriše.“

Svestan sebe, Feher se ne zbunjuje na ovoj atomskoj vatrometini druge polovine stoleća. On mirno i strpljivo teče svoje tokove, siguran u sebe, svestan da umetnost nije tehnika i da će joj jedini pogon ostati uvek samo srce, dobroćudno ironičan kad na jednom mestu kaže kroz osmeh: „Napisao sam pesmu: elegični stihovi nad jednim konjskim lešom. Siguran sam da nikad neću napisati pesmu: elegični stihovi nad jednim pokvarenim traktorom. To će napisati neko drugi.“

Miroslav Mika Antić, Rečnik Vojvodine

Iz knjiga: Miroslav Antić – Rečnik Vojvodine i Antologija Antić, Izdavač: Prometej, Novi Sad, 2013.

Foto kolaž: Bistrooki – www.balasevic.in.rs
Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. :)